11. новембар – Дан примирја у Првом светском рату

9. новембар – Дан борбе против фашизма и антисемитизма

Музичка култура старих источних цивилизација

У земљама старог истока (Египат, Месопотамија, Кина, Индија и Палестина)социјална структура друштва била је потпуно другачија од оне која је владала у првобитној друштвеној заједници. Економско-социјално уређење ових држава темељило се на принципима робовласничког друштва.

Пошто су услови друштвеног живота били слични у свим овим државама, могу се наћи велике сличности и у развоју уметности, посебно у развоју музике.

Заједничке црте у музичкој култури народа старог истока су:

1) настаје јаз између владајуће класе и широких народних слојева, што такође значи и јаз између дворске музике и музике маса. Социјална функција музике се такође мења – музика сада велича владара и постаје саставни део култа; музичке свечаности нису више намењене целокупном друштву, већ мањини која влада;

2) музичко извођење поверава се професионалцима – певачима, свирачима. плесачима, што музичку праксу подиже на један виши ниво;

3) подаци који постоје о музици тог периода су најчешће они који се односе на музичку културу владајуће класе, јер су једино припадници вишег сталежа били у прилици да украшавају гробнице и дворце цртежима на којима су се могле видети разне музичке манифестације;

4) музика ширих народних слојева и даље је повезана са радним и производним процесима;

5) музика се најчешће јавља у комбинацији са текстом или покретом (плесом) и постаје све самосталнија.

ЕГИПАТ

Музика у Египту имала је толико значајну улогу да су музичаре сматрали фараоновим рођацима. На зидовима египатских гробница могу се видети бројни призори из тадашњег музичког живота.
170px-Abu_Simbel_Nefartari_Sistrum-2Египћани су употребљавали велики број инструмената: разне удараљке, чегртаљке типа кастањета, систрум (троугласти инструмент, на коме су били причвршћени метални прстенови који су ударали једни о друге и тако производили звук), разне фруле, свирале са језичком, различити жичани инструменти (харфе, цитре, лауте). Након оснивања сталних војних јединица, појавили су се и војни оркестри, са типичним војним инструментима – трубама и бубњевима. Најинтересантнији инструмент из тог времена су свакако хидрауличне оргуље, у којима је тежина воде стварала притисак потребан за покретање ваздуха у цевима.
Што се теорије тиче, претпоставља се да су Египћани познавали пентатонику ихроматску лествицу. Главни интервали били су октава, квинта и кварта, а што се нотације тиче, претпоставља се да није ни постојала.

МЕСОПОТАМИЈА

У пространој равници између Еуфрата и Тигра развијале су се културе Сумера, Асираца и Вавилонаца. Социјалне основе развоја ових народа сличне су онима из Египта. Најзначајнија од ове три била је култура Сумера, а на њеним темељима развила се Асирско-Вавилонска култура. Код Сумерана, музика је била скоро искључиво повезана уз црквене обреде. Црквени напеви певали су се према утврђеном распореду, који нико није смео да мења.
Раскошни дворски живот и професионални музички ансамбли карактеришу музику Месопотамије. Инструменти који су били коришћени су првенствено лире и харфе, а затим и чегртаљке, звечке, као и различити облици бубњева. Понекад су читави олтари били направљени у облику огромног бубња, који је имао велику звучну снагу, а постојали су и бубњеви толико велики да су на њима плесачи плесали! Постојали су такође исиструми, дугуљасте флауте, дувачки инструменти са језичком, рогови, лауте. Постоје чак и неки подаци о заједничком музицирању несродних инструмената (удараљки, дувачких и жичаних инструмената). Овако богат месопотамски инструментаријум био је основа на којој се изграђивало богатсво инструмената читаве медитеранске цивилизације.

КИНА

Кинеска цивилизација појављује се око 1500 године пре н.е. У друштвеном животу старе Кине музика је играла посебну улогу. Основна обележја кинеске музике су оштра мелодијска линија и строга симетрија у ритмичком и мелодијском смислу.Пентатоника се учвршћује не само у духовној, већ и у световној музици (коришћење пентатонике је у вези са гледањем Кинеза на живот и смрт, и најављује њихову статичност и пасивност). Међутим, пентатонска лествица није једина коју Кинези познају – уведена је била и лествица са 7 тонова: Ц, Д, Е, Фис, Г, А, Х.
преузимањеШто се тиче инструментаријума, постоје подаци за више од 40 врсти бубњева (удараљки). Кинг је инструмент састављен од низа камених плочица, по којима се удара чекићем. Познати инструмент је и гонг, назван још и там-там, који је облика округле бронзане плоче. Од дрвених дувачких инструмената, интересантне су панове фруле (свирале типа обое), а постоје и лимени дувачки инструменти. Посебна врста дувачког инструмента је шенг– комбинација Панове фруле и оргуља! Од инструмената са жицама, важан је кин, који је сродан цитри (са 5 до 7 жица) и пип – налик гитари. Што се тичеинструменталних састава, уз дворске и црквене ансамбле постојали су и војни оркестри.
Најбогатије раздобље кинеске културе везано је доба ˝Танг˝ (VII-IX век пре н.е.). Тада и жене почињу да учествују у извођењу музике. У раздобљу ˝Сонг˝ (X-XII век) тежи се изграђивању специфично кинеског стила. У XII веку јавља се сценска врста уз певање и инструментални састав, а касније (XIV-XVII век) ће се развити и кинеска опера.

ИНДИЈА

Музика Индије има посебну физиономију. Индијски напев карактерише лествица широког опсега, хроматика, као и слободнији ритмички и формални ток. Индијска музичка теорија дели октаву на 22 дела названа срути (интервали од отприлике ¼ тона). Срути представља најмању акустичку јединицу коју слух може разликовати. У Индији је постојала и лествица од 7 тонова, од којих сваки има своје име. Оваквих лествица било је 28.
Индијци су правили велику разлику између духовне и световне музике.Духовни напеви (саман – смиреност) били су засновани на текстовима 4 књиге Веда и били су мирни спори и достојанствени. Основа световних напева (рага – страственост, узбуђеност) били су стални мелодијски обрасци, које је уметник варирао и обогаћивао орнаментирањем. Ови напеви певали су се увек у унапред утврђено време.
преузимање (1)Инструментаријум код Индијаца био је такође богат. Користили су удараљке (које су биле сличне кастањетама), бубњеве, гонг, звонца, тимпане, а посебно је интересантна нагара – врста тимпана од глине. Од дувачких инструмената користиле су се разне врсте фрула, обое, гајде, трубе и рогови. Међутим, најбитнији и најбројнији били су жичани инструменти. Најзначајнији жичани инструмент је вина, која се састоји од дугуљасте цеви, која је са оба краја причвршћена уз празне бундеве – резонаторе. Дуж цеви је разапето неколико жица, које се притиском прстију (као на гитари) скраћују и продужују, чиме настају дубљи и виши тонови. Почетком XI века н.е. у Индији се појављују и гудачки инструменти: раванастра, који је данас заборављен, и саранги, који је и данас широко распрострањен, а који представља праузор европске viole d`amore.

ПАЛЕСТИНА

И у Палестини је музика имала значајну улогу, првенствено при богослужењу, а затим и на разним свечаностима и у ратовима. Док је на снази било родовско уређење, нису постојали професионални свештеници, а ни музичари.То се променило тек око 1000 године пре н.е., када је Палестина постала класна држава, а краљеви су постали врховни свештеници. Тада се изградио и величанствени обредник, уз учешће великог броја професионалних музичара: 4000 левита чинило је музичко тело. Они су се делили у 24 групе, под вођством 12 управљача. Тада су настали и значајнији инструментални састави.
Инструментаријум старих Јевреја се нарочито обогатио када се краљ Соломон венчао ћерком једног египатског фараона. Тада је и много египатских инструмената донешено у Палестрину. Интересантно је да ликовни уметници нису смели да сликају инструменте, јер су они припадали богослужењу.
Карактеристике старојеврејске музике су строго једногласје вокалног типа и поштовање мелодијских праузора (који се затим обогаћују импровизацијом и додавањем орнамената), као и подела на псалмодијско рецитовање и ритмички слободније напеве. Мелодије се крећу у оквиру тетрахорда (или у границама 2 повезана тетрахорда). Најстарији напеви изграђени су на пентатоници.
У музици богослужења истиче се техника тзв. респонзоријалног певања, које је касније преузела и католичка литургија. Ова врста певања састоји се у наизменичном певању солисте и хора, који понавља цео напев солисте или само његов завршни део.

Извор: http://www.zanimljivamuzika.com

Марко Аурелије: Живот ти можда неће дати оно што желиш, али ће ти дати оно што требаш

Slajd1Један од најбољих текстова о срећи и животу није написао никакав експерт самопомоћи, духовни вођа или психолог. Написао га је римски император Марко Аурелије .
Године 167. Аурелије је написао “Медитације”, сажетак личних записа који одражавају његово темељито проучавање и познавање стоичке филозофије. Аурелије се сматра за једног од најпознатијих заговарача филозофије Стоицизма, древне грчке и римске школе мисли која своје корене вуче из периода античке Грчке, а бави се неговањем ума како би се што успешније носили са различитим догађајима или емоцијама.
“Медитације” су базиране око једне једине, једноставне претпоставке:
Имаш моћ над својим мислима – али не и над спољашњим догађајима. Схвати ово и пронаћи ћеш снагу.
Аурелије, задњи у низу пет великих римских императора, владао је Римом двадесет година, све до своје смрти 180. године и један је од најцењенијих императора уисторији.

Ево пет најважнијих закључака из магнум опуса овог римског императора:

Твоја срећа зависи од тебе

Средишња идеја његове филозофије јесте идеја како не можемо контролисати штa нам се догађа, али можемо контролисати наше реакције на животне догађаје – што нам даје невероватну слободу и снагу.
Животна срећа зависи од квалитети твојих мисли.
Лакше је рећи него учинити, истина, али Аурелијев властити животв је најбољи доказ ове тврдње. Император се суочио с великим недаћама током свог живота; брат и родитељи су му умрли врло млади, а и његова је владавина стално била на удару ратова и болести. Аурелије је, свеједно, научио како живети унутар властите душе, односно “унутрашње тврђаве” – како ју је он назвао – месту мира и сталожености. Живећи из овог места, веровао је, давало му је слободу обликовања живота контролом властитих мисли.

Живот ти можда неће дати оно што желиш, али ће ти дати оно што требаш

Аурелије је прихватио изазове и недаће као неизбежан део живота, али његово дубоко уверење како је Свемир фундаментално добар помогло му је да прихвати тешкоће.
Аргумент му гласи приближно овако: пошто је живот у целини добар онолико колико то може бити, и сви су његови саставни делови добри онолико колико то могу бити, па зато морамо волети, или барем прихватити, сваки његов део.
Отишао је и корак даље, тврдећи како су управо препреке наша највећа прилика за раст и напредак. Терају нас да се преиспитамо, пронађемо нови пут и на крају се оснажимо практикујући врлине као што су стрпљење, великодушност и храброст.
Препрека акцији – оснажује акцију. Шта стоји на путу- постаје пут.

Постоји нешто добро у свакоме

Аурелије не изражава пуки слепи оптимизам када саветује читаоцима проналажење заједничких додирних точака с другима или тражење доброте у сваком кога сусретну. И у политици и у животу, Аурелије је видио како људи знају бити себични и агресивни – и сам је живио усред ратова и устанака – па опет, одабрао је да не допусти да акције других утичу на њега. Уместо тога, стално се подсећао како постоји нешто “божанско” у сваком од нас:
“Када се пробудиш ујутро, реци сам себи: Људи с којима ћу се данас носити ће бити незахвални, арогантни, непоштени, љубоморни и набусити. Овакви су јер нису у стању разликовати добро од зла. Али ја сам се већ упознао с лепотом доброте и с ружноћом зла, препознао сам како чак и најгори међу њима имају природу налик мојој – не можда исте крви или рођења, али истог ума – те како у себи носе делић божанског. Зато ме нико од њих не може повредити”.
Аурелије је веровао како су људи предодређени за сарадњу, баш као “зуби на горњој и доњој вилици”.

Истински мир долази изнутра

Многи од нас живе високо-октански живот, стално фантазирајући како ће једног дана побећи од свега на медитацијско повлачење или узети слободне дане и отпутовати.
Али Аурелије је снажно веровао како не треба бежати из свог окружења да би пронашао мир. Можеш му приступити било када, својим умом.
Људи траже одмор за себе, у природи, на обали или у брдима. Нема ниједног места где човек може пронаћи више мира и безбрижности од оног унутар свог ума. Зато, себи стално поклањај овај предах и њиме се обнављај”.

Посматрај живот као “старог, верног пријатеља”

Истинско је разумевање гледати животне недаће на следећи начин: “Овде си за своју добробит, иако се о теби прича другачије”. Све се преокреће у властиту корист када поздрављаш ситуацију на следећи начин: “Ти си баш оно што сам тражио!” Заиста, што год да се деси у животу представља идеалан материјал за наш лични напредак, и за напредак других око нас. Ово је, једном речју, уметност – а та је уметност звана “живот” прикладна и за људе и за богове. „Све носи у себи смисао и скривени благослов; што би онда у животу требало бити чудно или напорно, када је читав живот ту само да те поздрави као старог и верног пријатеља?

Судбина Сумњивог лица

У предговору пред премијеру 1923. године, Бранислав Нушић бележи необичну судбину рукописа “Сумњиво лице”.

“Године 1915. ја сам се налазио у Скопљу као управник позоришта. Ту ме је затекао и слом и одатле сам кренуо у бекство, у Албанију. Отворио сам све фиоке на свом столу, и побацао један део недовршених image025рукописа и бележака, а све што је довршено или бар детаљније скицирано, понео са собом. Том приликом, тамо на дну фиоке, нашао сам и на вечиту робију осуђено Сумњиво лице и понео га са собом. Најзад, до Приштине, докле се бежало железницом, и могао се понети читав дењак рукописа, који је тежио можда десет, петнаест кила. Али од Приштине, одакле смо пешке морали прећи пут Призрена, тешко ми је било носити на леђима толики терет. У Приштини сам дакле морао нанова редуцирати рукописе, морао сам одбацити оно што је мање вредно, а понети само оно чему сам придавао нарочиту важност. Одабирајући тако и бацајући на под све оно што сам решио да жртвујем, дође ред и на Сумњиво лице. Погледах га, погледах уздуж и попреко, и најзад одлучих. Бацих га на патос, у гомилу оних рукописа које жртвујем, које одбацујем од себе, којима намењујем да заувек пропадну. “Иди бедо!”, мислио сам бацајући га. Нисам био кадар пренети те преко позорнице, а где ли бих био кадар пренети те преко Албаније?
И кренуо сам једнога дана, носећи на леђима мали пакет најдрагоценијих ми рукописа, а тамо у Приштини, у једној арнаутској кући у којој сам становао, остали су рукописи на смрт осуђени.
Али ни у Призрену се није могло остати, а путујући дотле, увидео сам колико је и то велики терет што сам га понео и решим да и тај део рукописа оставим. Али их не остављам незбринуте као оне тамо у Приштини, бачене на под и осуђене на пропаст, већ их поверавам једној Српкињи, Призренки, која их брижљиво прикрива на тавану, под самим патосом.
Ми одлазимо из отаџбине и три дуге године проводимо у туђини, а крајем осамнаесте, одмах за војском, враћам се и ја у Скопље. Мало дана затим, и ја сазнајем тужну вест, да су Бугари у Призрену, премећући српске куће да траже оружје, нашли оне моје драгоцене и одабране рукописе, скривене под патос на тавану, и спалили их.
За време избеглиштва, међутим, мој отац, који је становао у Приштини, умро је, и чим је било могуће, жена ми оде у Приштину да му нађе гроб. Пролазећи кроз приштинске улице, сретне се са оном Арнаутином у чију смо се кућу били склонили, и овај је поздрави: “Ама госпођо, да свратиш до мене. Кад сте побегли одавде, побацали сте неке хартије, а ја покупио и сачувао!” Жена сврати, узе и донесе ми у Скопље.”(…)

Љубомир Самарџић, Ходочашће на Крф, Београд, 2004.

Сарајевски атентат – Пуцањ који је чуо читав свет!

Анализа историје показује да је 28. јун кроз векове био важан али и кобан датум за Србе.
Хронологијом догађаја види се да овај мит није без основа.
На овај датум збили су се велики догађаји, важни како за Србију, тако и за цео свет.

Први светски рат у стрипу

ПРЕГЛЕД ДЕЛА И УМЕТНИКА КОЈИ СУ СЕ ТЕМОМ ВЕЛИКОГ РАТА БАВИЛИ У ПРЕТХОДНИХ СТО ГОДИНА

1202760_pn_0002-bis Стрип, као вербо-визуелни начин уметничког изражавања, на који се најчешће реферише као на девету уметност, јавља се у скоро свим периодима људске историје.Као „протострипови“ сматрају се дела од стрипованих секвенци у пећинској уметности, преко Трајановог стуба, па до такозване Таписерије из Бајеа. Ипак је стрип, у данашњем смислу речи, настао крајем XIX века. Првим модерним стриповима сматрају Жути дечак (Yellow Kid) Ричарда Ауткалта, објављиван у „New York Worldu“ Џозефа Пулицера, од 1895. године, као и Бил и Бул Рудолфа Диркса, који је почео да излази две године касније у „New York Journalu“ Вилијема Рандолфа Херста.
Почетком XX века стрип је стекао велику популарност у Америци и Европи, а онда је избио Први светски рат. Велики рат је свој одраз у медију стрипа добио још за време његовог трајања, и то углавном на свим зараћеним странама. Сврха ових стрипова је била забава, али и пропаганда.

ЗАПАДНИ ФРОНТ

Ако је Америка заслужна за постојање првог „правог“ стрипа, Жутог дечака, Француска је заслужна за настанак стрипа са првим женским протагонистом, чувеног серијала Bécassine (Шљука). semaine-de-suzette-novembre-1912-journal-bécassine Први пут објављен 2. фебруара 1905. године у магазину „Le Semaine de Suzette“, Bécassine врло брзо постиже националну популарност. Стрип представља Annaïck Labornez, бретонску домаћицу са надимком Bécassine.Та реч означава птицу шљуку, а уједно у жаргону представља и назив за „луду“. Главна јунакиња је типична провинцијалка, са стереотипним представама о Бретанцима, како су их у то време видели Парижани. Стил је весео, шаљив, и мотивациони, а текст се налази испод слика, а не у филактерама (облачићима), што је било уобичајено за европски стрип тог времена. Bécassine је излазио и у току Првог светског рата, 1916, 1917. и 1918. године, и у тим ратним годинама га је већином цртао Франсоа Зиер (Francois Zier). Ратне приче обухватају наслове: Bécassine pendant la guerre,Bécassine chez les Allies и Bécassine mobilisee.
Три године након појаве Bécassine, стрип Les Pieds Nickelés Луја Фортона (Louis Forton) у часопису „L’Épatant“ постаје један од најпопуларнијих, најдуговечнијих и најчитанијих серијала на тлу Француске. Овај комичан, ведар и иновативан стрип је претеча америчког серијала The Three Stooges (Три спадала), у коме се радња врти око три лењивца и преваранта, Крокињола (Croquignol), Филокара (Filochard) и Рибулдинга (Ribouldingue), својеврсна прва три антијунака у историји стрипа. Сам назив стрипа, „никлована стопала“, представља у сленгу некога чија су стопала сувише вредна да би се трошила, односно три актера овог серијала себе сматрају сувише вреднима за рад. Од 1914. до 1918, с обзиром на то да је овај стрип објављиван и током ратних година, доживљаји ова три антијунака су били у служби показивања француске довитљивости и исмевања непријатеља. Они делују током рата иза непријатељских линија, исмевају и надмудрују Немце, њихов језик је пун жаргона, простаклука и језика улице, а све у сврху подизања морала читалаца и ратне пропаганде.
Радови Холанђанина Луиса Ремекерса (Louis Raemaekers), иако не стрипови, већ илустрације – имали су изразито антигермански став, које због кога је аутор чак морао да бежи у Британију током рата – један су од примера како се јак пропагандни утицај може осликати у штампаном медију. У то време је неутрална Холандија била под притиском Немачке, која је понудила 12.000 гулда за главу Ремекерса, те је његов рад озбиљно нарушио и специфичан положај ове државе у сукобу великих сила.
Истовремено, међу немачким војницима су кружиле бројне илустрације и кратки стрипови, права рововска издања часописа, неретко рађени приручним средствима. Илустратори попут Карла Арнолда осликавали су илустрације различитог садржаја, често и антиратног, а посебно се истичу издања попут „Die Sappe“ и „Kriegsflugblätter, Beiblatt zur Kriegszeitung Liller“.

АМЕРИКА И ЕНГЛЕСКА

И амерички и британски стрип бележио је догађаје Великог рата у време његовог одвијања.
-Old_Bill-,_by_Bruce_Bairnsfather На британској страни је најзначајнији свакако стрип Old Bill Бруса Бернсфадера (Bruce Bairnsfather) из The Bystander’s Fragments from France.Аутор је 1914. ступио у Royal Warwickshire Regiment, где је служио као митраљезац у Француској до 1915, када га је удар гранате и оштећење слуха током друге битке код Ипреа послао у болницу, а потом је добио и премештај у штаб 34. дивизије код Сализбурија. Потом је Бернсфадер развио хумористичку серију стрипова и илустрација под називом Стари Бил (Old Bill) за магазин „Bystander“. Серијал приказује Била, војника са карактеристичним брковима као код моржа и специфичном поткапом у различитим сатиричним ситуацијама рововског рата. Због успеха овог стрипа Бернсфадер је унапређен и премештен у британски генералштаб, где је цртао сличне цртеже и стрипове за савезнике.
Амерички стрип који је излазио од 1907. године, као и током рата, Mutt and Jeff Бада Фишера (Budd Fisher), приказивао је своје актере у комичном маниру, и бавио се мотивима коцкања, алкохола…MuttandJeffAdvertisment По избијању рата Фишер је хтео да се пријави као добровољац, али није му дозвољено и да се бави стрипом и да ратује, тако да се пријавио у Британији и чак био постављен за официра. Тако је био у могућности да своје ликове смешта у конкретне ситуације и са великим успехом је стварао и током рата.
Бројни учесници рата бележили су своја искуства илустрацијама и карикатурама, које су неретко рађене приручним средствима, импровизованим четкицама и јодом узетим од болничара. Велика већина оваквих „рововских“ цртежа лежи похрањена у депоима музеја и никада није публикована. Управо тим фондом The Cartoon Museum из Лондона ће током 2014. године, за стогодишњицу избијања Првог светског рата, организовати поставку посвећену илустраторима из ровова, попут Happy days, A Humorous Narrative in Drawings of the Progress of American Arms 1917–1919 Албана Батлера (Alban Butler), књиге са шаљивим илустрацијама из војничког живота у Првом светском рату.

НАКОН ДРУГОГ РАТА

Након 1945. године, европски стрип доживљава велики процват. Али, када је реч о ратној тематици, Први светски рат је далеко мање заступљен у односу на овај потоњи, што је и разумљиво ако се имају у виду бројне жртве и свеже ране које су тражиле задовољење и кроз ову врсту уметности.
Ипак, овај период нам доноси известан број дела која са правом можемо сматрати граничником у приказима Великог рата у стрипу, и доводе до развоја стрипа као документа са историјском тежином. Већина уметника који су се бавили том тематиком користе Први светски рат као позорницу за одвијање својих прича, те га представљају као једну егзотичну успутну станицу за своје ликове. Са друге стране, не може се порећи да одређен број уметника, посебно у скорије време, ствара дела изузетне снаге којима је циљ да прикажу управо догађаје Великог рата, односно његове ужасе, из различитих углова.

КОРТОВЕ АВАНТУРЕ

Међу највећим стрип ауторима друге половине XX века, Италијан Хуго Прат (Hugo Pratt), скоро све догодовштине свог најважнијег и најпознатијег јунака сместио је управо у ратне године, од 1914. до 1918, а потом је и наставио да описује догађаја које следе у овом историјском периоду. corto01Реч је, о чувеном серијалу Корто Малтезе (Corto Maltese). Прат је од 1966. године, па све до 1988, неуморно радио на овом стрип јунаку, који данас представља својеврстан култ међу читаоцима.Први албум са Кортом, под називом Балада о сланом мору, Прат смешта у Полинезију у сам освит избијања Првог светског рата, а и поред појаве немачких саботера, јапанских крстарица и енглеских војника, читалац је константно увучен у помало бајковиту и сањалачку средину Тихог океана. У таквој атмосфери следимо Корта кроз остале пустоловине и у наредним албумима, који по неком неписаном правилу бацају јунака широм планете. Албум Келти коначно доводи Корта Малтезеа у зараћену Европу. Четири приче у овом албуму приказују Кортова путовања зараћеним континентом, Енглеском и Француском, током 1917. и 1918. године. Прва за тему има Ирску, Шинфена и издаје у њиховим редовима. Друга је алегоријска прича у којој је рат представљен као виши сукоб келтских и надирућих нордијских богова. Трећа прича се одиграва на самом фронту у Француској, на самој обали Соме, и једина нема за тему издају у овом албуму. Црвени барон, надмени и аристократски став Немаца, насупрот Енглеза и Аустралијанаца у блату који се опијају су призори које виђамо, а тај недостижни немачки пилот, који је временом ушао у легенду, бива убијен једним метком пијаног војника, што је, као и много тога у Пратовим стриповима, својеврсна симболика. Као последњи наговештај у овој причи, на крају млади Херман Геринг надлеће бојиште, симболишући надвијање нових ратних сенки које ће доћи неколико деценија касније.
У последњој причи Прат поставља рат као бурлескно позориште сенки где се опет преплићу мотиви издаје и келтских митова што он за њега и јесте током целе књиге.

ПЕТРА И АДРИЈЕН

Помало сличну атмосферу у стрипу, како стилски тако и временски, доноси нам други италијански аутор Атилио Микелуци (Attilio Micheluzzi) у свом делу Petra chèrie (објављен у Хрватској, „Фибра“, 2012).15839425 Стрип је на преко 300 страна у интегралном издању, који је од 70-тих цртао Микелуци, и чија главна јунакиња француско-пољског порекла Petra de Karlowitz путује широм зараћеног Старог света током Првог светског рата. У стрипу се преплићу пустоловина и историја, и појављују се споредни ликови попут Лоренса од Арабије и Манфреда фон Рихтхофена. У причи срећемо љубав, шпијунажу, рат и људске трагедије.
Жан Ван Хам (Jean Van Hamme) и Франс Вале (Francais Valles) аутори су серијала Maitres d’orge (Господари јечма, објављен у Хрватској, „Фибра“, 2012), чији трећи албум Адриен, 1917. (објављен 1994. године) доноси причу смештену у Први светски рат. У осам албума, ова два аутора приповедају причу о белгијској породици која се бави производњом пива од средине XIX века па до краја XX века. Поменути албум приказује последњу годину Великог рата из две визуре. Са једне стране имамо живот ове породице и других житеља током немачке окупације Белгије, припреме за побуну, борбу за опстанак пиваре и сналажење у условима рационалне потрошње јечма и конфискације бакра, као и предрасуде Белгијанаца према Немцима, а посебно Маргрит Стинфорт (Margrit Steenfort), јунакиње која чини све да одржи своју породицу. Са друге стране је њен син, Адријен Стинфорта (Adrien Steenfort), војник на фронту, и његов пут од пацифисте до војника са жељом да убије још Немаца пре краја рата. Прикази Немаца у стрипу више одговарају стереотипним приказима нациста из Другог светског рата.

МАТЕО

Још један стрип који се одвија на позорници Великог рата је рад француског стрип уметника Жан-Пјера Жибреа (Jean-Pierre Gibrat). gibrat-matteoРеч је о дводелном стрипу Матео (Matteo, објављен у Хрватској, „Фибра“, 2012), објављеном 2008. и 2010. године. У овом остварењу пратимо Матеа, шпанског мигранта који живи на југу Француске и не дели одушевљење своје околине при избијању рата. Међутим, Матео се и поред својих пацифистичких ставова придружује регрутима, на разочарање мајке, а због љубави према девојци која отворено показује да не може волети некога ко се не бори за своју земљу. Крај првог дела, након видног разочарања јунака у рат, околину, политику, одводи Матеа у невољно дезертирање, након чега се други део приче одвија на простору Русије током револуције.

БОНЕЛИЈЕВИ СТРИПОВИ

Италијански стрип је познат по далеко већој масовности киоск издања, и у последње време се поистовећује са издањима куће Sergio Bonelli Editore. UpkPfA5XLjii7VvqlYMx9hN4IM6JvbeiX3S4mhC1BUY--610x350Тиме се запостављају мање издавачке куће, али чињеница је да овај издавачки магнат у Италији поставља извесне стандарде.
И ова школа стрипа нам доноси пар занимљивих примера са тематиком Великог рата, уз примедбу да је и овде Други светски рат далеко заступљенији. Први од њих је свакако остварење Антонија Сере (Antonio Serra), серијал у 12 наставака под именом Грејсторм (Greystorm), у Србији током 2012. и 2013. изашло десет епизода у издавачкој кући Phoenix Press из Београда). Догађаји из Првог светског рата су пропратни и површни у овом серијалу који спаја у себи класични steampunk, авантуру и фантастику. Међутим, и ти ретки прикази рата, описани у епизодама осам (Ai confine della Terra –Границе земље) и девет (Padrone del Mondo – Господар света), доста су аутентични и верно приказани. Цртачи ових епизода су Алесандро Бињамини (Alessandro Bignamini) и Ђанмауро Кози (Gianmauro Cossi) који су одрадили одличан посао дочаравајући ову епоху.
Друго занимљиво виђење Великог рата нам доноси италијански стрип уметник Лука Енох (Luca Enoch), који од 2008. године, за издавачку кућу Sergio Bonelli Editore, ствара серијал Лилит (Lilith; серију у Србији објављује издавачка кућа Darkwood). Још један од кратких Бонелли серијала, са планираних 18 свезака, прати девојку из будућности Лику, односно Лилит, која се креће кроз историју у својој мисији да спаси људску расу. У трећој епизоди серијала, под називом Камени фронт (Il fronte di pietra), имамо прилику да јунакињу видимо на позорници Великог рата, који нам овај пут доноси поглед из угла италијанских војника.

ПЕТРУС

Једно од најновијих европских остварења у деветој уметности са темом Великог рата је дело белгијског 51Ly9NolKTL._SY300_уметника Ивана Петруса под називом The Nieuport Gathering (француски Les Retrouvailles de Nieuport), у издању Lanoo publishers из 2012. године. Аутор овом приликом представља графичку новелу о три војника, Белгијанцу, Французу и Енглезу, који се сусрећу 1.11.1914. године на бојишту након одбијања немачког напада на Изерском фронту, у Нупорту у Белгији. Након што проведу дан заједно, договарају се да се сусретну након десет година, уколико преживе рат. Прича је изузетно потресна и тешка, а доступна је на енглеском, француском и холандском.

ТАРДИ

Европски стрип са тематиком рата је крунисан остварењима једног од највећих модерних француских стрип уметника, Жаком Тардијем (Jacques Tardi). Tardi-01Тарди је свестран уметник у свету франкофоног стрипа, и често покрива најразличитије теме, а цртачки стил му се често пореди са оним Жоржа Ремија, познатијег као Ерже (Georges Remi – Hergé), творца Тинтина. Ипак, област по којој је Тарди најпознатији, и у којој је остварио највећа признања је управо стрип са тематиком Првог светског рата. Његов неуморни рад на овој епохи обухвата дела као што су Adieu Brindavoine и Le trou d’obus, док је најчувеније дело свакако Био је то рат у рововима (C’était la guerre des tranchées) објављено 1993. године од стране куће Цастерман у Француској (београдска издавачка кућа Phoenix Press је 2013. године овај стрип објавила у тврдокориченом албуму са пропратним текстовима). Овај стрип доноси 128 страна непрекидних фрагмената рововског рата, који се у најмању руку могу описати као трауматични (стрип је делимично заснован на дневницима уметниковог деде, који је био учесник у Првом светском рату). Брза дешавања пропраћена директном и каткад двосмисленом нарацијом, у комбинацији са Тардијевим кадровима у којима читалац није поштеђен ниједног узнемиравајућег детаља, смештају публику у исте блатњаве ровове и комаде људских тела заједно са актерима стрипа. Нарација нема једног сталног актера догађаја, већ се кроз призоре рововског рата читалац смешта директно у улогама војника који тај ужас проживљавају, и управо је тај субјективан осећај догађаја снага овог остварења које је далеко од некакве идеализиране и романтичне слике борби на фронту. Шок који читалац проживљава док чита овај стрип се вероватно може поредити само са траумама распеваних војника који су први пут дошли на фронт и суочили се са реалношћу те 1914. године. Посебно је од значаја што Тарди подједнако приказује ужасе са обе зараћене стране, те читалац временом престаје да обраћа пажњу која је униформа у питању и које је име актуелне жртве у стрипу. А што се тиче историјске веродостојности приказа, ту такође Тарди одрађује савршен посао. У сваком кадру је присутна свеопшта аутентичност, те су одела цивила, униформе, оружја, ровови, бодљикаве ограде, па чак зграде, плакати, авиони, гробови приказани са запањујућом реалношћу, а опет са изузетном једноставношћу цртачког покрета. О труду који је уметник уложио у истраживање сведочи и део разговора са пријатељем историчаром у захвалници аутора на почетку стрипа, где се види на какве је све детаље обраћана пажња у стварању простог кадра војног суда на фронту.

ПРОКЛЕТИ РАТ

Тај Тардијев пријатељ је управо Жан Пјер Верне (Jean-Pierre Verney), чувени историчар, колекционар и један од највећих ауторитета на тему Великог рата у Француској. 9782203017399Заједно са њим Тарди 2008, а потом и 2010. године ствара јединствени дводелни стрип на тему Првог светског рата под називом Проклети рат! 1914–1915–1916и Проклети рат! 1917–1918–1919 (Putain de Guerre! 1914–1915–1916 (2008), Putain de Guerre! 1917–1918–1919 (2010)). Београдска издавачка кућа Darkwood 2013. године објављује оба стрипа у интегралном издању са предговором под називом Одбрана отаџбине: Србија у Првом светском рату доцента др Милоша Ковића са Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду на 19 страна са бројним илустрацијама.
Стрип је рађен у стилу реминисценције, илустроване хронике писане у прошлом времену, без дијалога. У стриповном делу албума нема филактера, већ се текст (нарација) смешта у правоугаона поља. Коментари главног актера и виђења догађаја на првим линијама фронта, као и на одсуствима и током маршева и путовања, цинични су и све пунији горчине како радња одмиче. Цртеж је јасан, пун ужасавајућих детаља, шокантан. Детаљи везани за историјску тачност сценографије су одрађени до савршенства, што је разумљиво имајући у виду професију коаутора. Приметно је да је свака униформа, ров, приказ фронта, део ратне инжењерије и технике детаљно проучен и наменски смештен у контекст, и историјска вредност и аутентичност овог дела су недвосмислене. Главни приповедач, наратор, неименовани француски војник чији пут пратимо од првих дана рата, па до последњих кадрова у Берлину 1919. године, расплиће своју причу којој су Тардијеви цртежи пратња и илустрација, а уједно се види његов развој од младића без ратног искуства, па до огорчене преживеле жртве рата која без једне руке пије обећано пиће и на лицу осликава сву горчину због жртава и разарања у име политике.
Жак Тарди је у јануару 2013. предложен за витеза француске Легије части, што је одбио јер „жели да остане слободан човек и не жели да робује иједном систему“.

НА ЕНГЛЕСКОМ

Након Другог светског рата, 1965. године Џо Кјуберт (Joe Kubert) као цртач и Роберт Канигер (Robert Kanigher) као сценариста за издавачку кућу DC Comics стварају стрип Enemy Ace, отпочет у едицији „Our Enemy at War“ број 151. 000-emace Окосница приче је Ханс фон Хамер (Hans von Hammer), немачки пилот из Првог светског рата.Представљен је као частан и витешки човек који је ипак обузет својим осећајем дужности. Стрип је слободно базиран у основним цртама на личности Црвеног Барона, Манфреда фон Рихтхофена, који је такође и летео у Red Fokkeru DR1.
Најзначајнији британски стрип са овом тематиком је свакако Чарлијев рат (Charlie’s War) по сценарију Пета Милса (Pat Mills) и са цртежом Џоа Колхуна (Joe Colquhoun). Стрип је излазио у периоду од 1979. до 1985. године, у едицији „Battle Picture Weekly“, и постигао је незабележену популарност. У јануару 1985. Милс напушта серијал због неусаглашености са издавачем око буџета, те писање сценарија преузима Скот Гудал (Scott Goodall), да би се серијал коначно угасио због Колхунових здравствених проблема. Радња стрипа прати ратне доживљаје Чарлија Борна (Charley Borne), који се добровољно пријављује за службу у Првом светском рату са само 16 година, уједно лажући комисију за регрутацију да је пунолетан, и који одмах бива гурнут у Битку на Соми 1916. године.
Бела смрт (White death) Роба Морисона (Robb Morrison) и Чарлија Адларда (Charlie Adlard) из 2002, импресивна је британска графичка новела смештена у време Првог светског рата, у последње месеце 1916. године. У стрипу се радња одиграва око италијанског војника који се враћа у своје родно место, смештено у планинском масиву Трентино, и који открива како је рат изменио овај градић из његових сећања. Стрип је својеврсна алегорија, пошто приказује како се мештани више од војски и оружја боје Беле смрти, разарајућих лавина проузрокованих топовским паљбама. Овиме аутори јасно истичу снагу природе над ратовима, као и паралелу између рата и лавине, који подједнако бришу све пред собом.

САКО

И коначно, потребно је поменути The Great War Џоа Сака (Joe Sacco).08shesol-articleLarge Публикација изашла 2013. године представља панорамски цртеж стрип аутора који приказује први дан Битке на Соми 1. јул 1916. године, у непрекинутом фризу дугачком 7,3 метра (24 стопе). Џо Сако је амерички аутор познат по свом стрипу Палестина, за који је добио Ајзнерову награду 2001. године, и који је свој уметнички жар усмерио ка приказима рата. The Great War доноси још једно такво дело, овај пут у несвакидашњем формату. Уметник је осликао дешавања на овом бојишту без текста, филактера и нарације, као и без појединачних актера и јунака. Цео приказ је у панорамском цртежу који премошћује просторну и временску димензију од припрема војске до хаотичног попришта битке у свим његовим аспектима.

КОРДЕЈ

У сарадњи са Жаном Давидом Морваном (Jean David Morvan), и чувени хрватски стрип аутор и илустратор Игор Кордеј нам доноси 2007/8. године дводелни стрип Le cœur des batailles (Срце битака, Алгоритам, Загреб, 2008, 2009. године), који уз изражену тематику рата отвара и друге теме попут расизма, хомосексуалности, херојства и неправде. cdb_p1_tnКордеј притом маестрално и аутентично осликава рат, униформе, технику и пејзаже, при чему се види да је тема детаљно изучена. Прича се одвија око Блејза Бофорлана (Blaise Boforlant), аутора новина „Срце битака“, које 1940. године проналази млади Американац Марвин Секлап (Marvin Seclap) на бувљој пијаци, међу којима централне фигуре чине Бофорлан и Амарео Замаи, црнац са Мартиника, борац у француској војсци, у време када је расизам био општеприхваћена ствар. Кордеј и Морван читаоцу кроз приповедање Бофорлана и Марвинова запажања откривају причу о херојству овог црног војника, зависти једних и дивљењу других, као и љубави коју према њему осећа стари приповедач. Судбина Амареа Замаија је притом трагичнија, јер овај херој рововског рата о коме се приповедају легенде од уста до уста на крају доспева пред стрељачки вод захваљујући управо предрасудама које прате ту епоху.
Скоро истовремено са овим делом, Кордеј доноси још један стрип који за позорницу има Први светски рат. Реч је о седмом албуму серијала Тајна повијест (L’Histoire Secréte) под називом Наша госпа од тмине (Notre-dame des Ténebrès). Кордеј овај пут сарађује са сценаристом Жан-Пјером Пекаом (Jean-Pierre Pecau) на овом серијалу, и доноси причу о узроку и току Првог светског рата кроз призму вишевековног сукоба магичних сила четири мага, архонта, који манипулишу људском историјом. Цртеж Игора Кордеја, мајстора свог заната, чини да је овај стрип незаобилазно штиво.

ЕСТЕТИКА И ВЕРОДОСТОЈНОСТ

Тарди је свакако обавио највећи задатак по питању стриповне документације Великог рата, и у томе је имао несебичну помоћ стручне јавности, али и многи други су оставили свој печат. За велику је похвалу чињеница да су аутори редом улагали изузетан труд у приказивању ове епохе што више аутентично и реално. Док Тарди улаже додатни напор да чак и варијанте појединих униформи смести у одговарајући месец и годину, остали стрип аутори се задовољавају тиме да типизирају војнике по специфичностима одоре. Разумљиво, сваки цртач жели да чак и летимични поглед на вињету или таблу читаоцу сугерише о ком је рату или зараћеној страни реч. Тако ћемо Немце најчешће видети са шиљком на шлему, Британци ће имати широке шлемове и потколенице умотане у завоје, Французи ће бити у плавом… Ровови, бодљикаве жице и пејзаж прошаран кратерима од граната, гас-маске и бацачи пламена, двокрилци на небу (много типичнији за Први светски рат од монокрилаца, те и најчешће представљени), митраљези типа MG 08, Mark V тенкови, топови на железничким пругама или вучени коњима, права индустријска епоха прошарана димом и челиком. Такво виђење рата нам нуде аутори стрипова, и као такво је прилагођено популарној култури. Војни судови, десетковање сопствених војника, гранатирање сопствених положаја, мржња према надређенима и незадовољство трупа су такође чести мотиви, мада се није сваки аутор усудио да се упусти у ту тематику.
У сваком случају, оно што треба ценити код ових стрипова је што сви они преносе још једну поруку, јасно исписану између цртежа, а не у њима. Поруку о страхоти рата и вапај да се он више не понови.

Аутор: Никола Драгомировић

Претходно Старији уноси