Писци о рату


Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део континента, део земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.

Ernest Hemingway – „За ким звоно звони“

Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово решење оставља временима која наступају после склапања мира.

Иво Андрић – „Знакови поред пута“

Главни проблем, један од главних проблема, јер их има неколико, дакле један од многих главних проблема у вези са руковођењем јесте тај ко ће то да ради; или, тачније, ко ће да наведе људе да га пусте да то ради уместо њих. Да резимирамо: позната је чињеница да су они који желе да владају ipso facto најнепогоднији да то раде. Да резимирамо резиме: ко год је способан да доведе себе на место председника не сме нипошто да добије то место. Да резимирамо резиме резимеа: проблем је у људима. И тако долазимо у следећу ситуацију: низ председника Галаксије толико ужива у пријатностима и свој тој галами која их окружује док имају моћ у рукама да врло ретко примете какао је, заправо, више немају. Јер, неко је у сенци иза њих, али ко? Ко уопште може да влада уколико се то не сме дозволити никоме ко то жели?

Daglas Adams – „Аутостоперски водич кроз галаксију“

Треба скупо продати своју кожу. Јаки су они који сањају смрт, слаби су они који се надају животу. Глупо је погинути без отпора.
Пре него што паднемо у ископане раке треба да чују наше услове. Они који су умрли без речи и геста пропустили су своју шансу.
Све што човек има да каже може рећи испод весала. Прошли су горе сви који су ћутали. Могли су нам оставити фотосе и псовке.

Матија Бећковић – „О међувремену“

И шта цивилизација оплемењује у нама? Цивилизација ствара у човеку само многостраност осећања и… апсолутно ништа више. А током развитка те многостраности човек ће, можда, доћи дотле да ће пронаћи насладу и у проливању крви . Јер то се њему већ дешавало! Јесте ли приметили да су најсуптилнији крволоци били готово сви од реда најцивилизованија господа, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, а што нису тако јако упадљиви као Атила и Стењка Разин, то је само зато што се често сретају, што су сувише обични и на њих смо се навикли. У сваком случају, човек је од цивилизације постао, ако не још крволочнији, оно сигурно горе и одвратније крволочан него што је био раније.

F. M. Dostojevski – „Записи из подземља“

Древна је истина коју сви знамо, а о којој никад не водимо довољно рачуна, да народи после победе често теже страдају него после пораза. То није само стога што је после успона лакши пад а после пада вероватнији успон, него и стога што људи и народи обично не испитују стварне узроке својих победа, лако заборављају прилике и услове под којима су победили, и тако падају у судбоносну грешку да своје осећање победе протежу и на нове догађаје и нове опасности које захтевају нове напоре. Тако се може казати да је један народ најтеже угрожен у тренутку када је цео прожет свешћу о својој победи. Ослабљен напрезањима која је од њега тражила стечена победа, народ је тада најмање способан за нове жртве и напоре, а његово победничко осећање које га још држи, заводи га на схватања и поступке који траже и једно и друго. Само једно мудро вођство и здава колективна свест могу обезбедити народу плодове победе и сачувати га од опасности које вребају на сваког победника.

Иво Андрић – „Знакови поред пута“

Погледајмо демонска средства разарања! Пронашла су их потпуно безазлена господа, паметни, угледни грађани, који су све оно шта ми желимо. А када цела ствар полети у ваздух и ослободи неописиви пакао разарања, тада изгледа да нико није одговоран за то. Једноставно се десило, а све су ипак направили људи. Али, пошто је свако убеђен да он није ништа друго до своја врло скромна и небитна свест, која уредно обавља своје дужности и зарађује скромну надокнаду за живот, нико не примећује да се ова читава рационално организована маса, која се зове држава или нација, покреће од стране неке наизглед невидљиве, безличне, али страсне моћи, коју не може да заустави нико и ништа.

K. G. Jung – „Основно дело 4, 54 ф“

So, so you think you can tell Heaven from Hell, blue skies from pain. Can you tell a green field from a cold steel rail? A smile from a veil? Do you think you can tell? And did they get you to trade your heroes for ghosts? Hot ashesfor trees? Hot air for a cool breeze? Cold comfort for change? And did you exchange a walk on part in a war for a lead role in a cage? How I wish, how I wish you were here. We’re just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year, Running over thhe same old ground.What have we found? The same old fears. Wish you were here.

Roger Waters – Pink Floyd

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: