Међународни дан сећања на жртве Холокауста – 27. јануар

Генерална скупштина Уједињених нација 2005. године донела је званичну резолуцију о обелеежавању Међународног дана сећања на жртве холокауста – 27. јануар. Резолуција апелује на све чланице Уједињених народа да поштују сећање на жртве Холокауста и охрабрује развој образовних програма о историји Холокауста, чиме се жели показати одлучност да се помогне у спречавању чина геноцида у будућности.

„Трагедија настала као последица Холокауста се не може избрисати. Мора бити запамћена са срамом и страхом докле год људско сећање буде постојало. Само ако се сећамо, онда можемо одати прикладну почаст жртвама. Милиони недужних Јевреја и припадника других мањина убијани су на назамисливе начине. Никада не смемо заборавити те мушкарце, жене и децу, нити њихову агонију.“

Генерални секретар Уједињених народа Кофи Анан, 27. јануар 2006.

Међународни дан сећања на жртве Холокауста је меморијални национални празник у Немачкој, а назван је Der Tag des Gedenkens an die Opfer des Nationalsozialismus – Дан сећања на жртве национал-социјализма. Празником га је прогласио федерални предсједник Роман Херзог 3. јануара 1996 године издајући прокламацију да се овај дан обележава 27. јануара, дана када су 1945 године војници совјетске армије ослободили заробљене у Auschwitz Birkenau концентрационом логору.

Херзог је у својој прокламацији рекао:

„Присећање не сме престати – оно такође мора бити упозорење будућим генерацијама да буду на опрезу. Зато је веома битно наћи прави начин који ће бити ефективан, који ће исказивати жаљење за патње и губитке, а бити посвећен сећању на жртве, што ће помоћи спречавању понављања злочина.“

Холокауст

У првим годинама Другог светског рата, Немачка је успела да завлада готово целом Европом. Пошто су махом сви способни мушкарци били у војсци, Немачкој је недостајала радна снага. Поред два милиона ратних заробљеника из окупираних земаља у Немачку је током рата под принудом одведено још пет милиона радника. Поред логора за ратне заробљенике, постојали су такозвани концентрациони логори. Постојале су две врсте таквих логора: радни логори и логори смрти. У радне логоре одвођени су “непоуздани” људи из свих европских земаља, па и из саме Немачке. У логоре смрти одвођени су Јевреји и припадници покрета отпора. Јевреје су нацисти сматрали “нижом” расом коју треба сасвим уништити, а сличан став имали су и према словенским народима.

Логораши су масовно убијани отровним гасом у херметички затвореним просторијама, а потом су њихови лешеви спаљивани у великим пећима-крематоријумима.
У логорима смрти нацистички лекари су над логорашима вршили бруталне медицинске експерименте. Најозлоглашенија од тих “фабрика смрти” био је логор Аушвиц у Пољској у коме је убијено око шест милиона људи.
За систематско истребљење Јевреја у Другом светском рату које је спроведено у Европи на територији нацистичке Немачке и њених савезника користи се назив холокауст. Холокауст је трајао до краја рата, односно до слома нацистичке Немачке.