Један бог за једног фараона


Ехнатон већ у петој години своје владавине одлучио је да оснује нову престоницу и посвети је Сунчевом диску, новом врховном божанству

faraonБио је један од последњих у дугој поворци египатских владара 18. династије који су потекли из Тебе, главног светилишта „скривеног бога” Амона. Фараони из те династије вековима су наизменично носили имена Тутмос (по богу мудрости Тот) или Аменхотеп (по Амону), обновили су и проширили моћ и богатство Египта и основали Ново египатско царство. Ехнатонови родитељи били су „златни фараон” Аменхотеп III и велика краљевска супруга Тија. На рођењу, добио је име као и његов отац Аменхотеп, што значи:
Амон је задовољан”.

Према египатском веровању, сазнати нечије право име значило је имати моћ над том особом. Зато је, поред познатог имена, свака особа при рођењу од богова добијала и скривено, тајно име које се никада није одавало, чиме се та особа штитила од несрећа или злих чини. Мали принц ће, једном, када буде проглашен за фараона, носити укупно пет владарских имена. Ипак, Ехнатон неће бити као сваки други фараон, он ће након извесног времена сва своја имена изменити.

Сунце протерало месец

У време када је рођен принц, око 1367. године пре наше ере, његов отац већ је владао скоро четврт века. Време Аменхотепа III било је доба успона једне културе која је већ више од миленијума стварала јединствена дела, права грађевинска и уметничка чуда. Његов храм посвећен Амону у Луксору најбоље сведочи о сјају једног времена. Ни иза једног египатског фараона није остало толико колосалних статуа – побројано их је преко 250 – колико иза овог владара, који је, чини се, више волео величанственост краљевских прослава, узбуђење лова, достојанство верских свечаности, мир двора којим се шире цветни мириси и одзвања девојачка песма, него што је жудео за подвизима у ратовима који су опијали његове претке.
Није се владавина већ помало остарелог Аменхотепа III ослањала само на посвећени стуб и подршку богова. Иза њега је стајала и једна жена – велика краљевска супруга Тија. Потекла из моћне породице, по мајци вероватно и потомак фараона, била је једна од најистакнутијих у не тако малом броју жена које су обележиле хиљадугодишњу историју Египта. Никада, до њеног доба, није се велика краљевска супруга уздигла до таквог значаја да на сликама и скулптурама буде приказивана готово у истој величини као Син сунца, њен божанствени муж.
Тија је водила државне послове практично као регент, док је њен дванаестогодишњи син (Ехнатон) званично постао сувладар под именом Аменхотеп IV, односно „Хорус – моћни бик са високим перјем”, „Неферкеперуре – Савршен као Ра, јединствен са Ра”, „Драг Амону, регент Хелиополиса”. Историјски значај велике краљевске супруге Тије у првом реду проистиче из чињенице да је она, вероватно, одиграла кључну улогу у ширењу култа бога Атона који је постепено преузимао онај утицај који је до тада имао врховни бог Амон, односно његово свештенство.
Иако су стари Египћани волели да праве разне спискове и пописе, још нико није на једном месту нашао попис свих египатских богова, а било их је на хиљаде. Египатски богови често су узимали облике више животиња или инсеката. Понекад се један бог претварао у другога или се спајао с њим и онда добијао и двоструко име. Током неколико хиљада година цивилизације најважнији бог Египта се мењао. У древним почецима најзначајнији је био бог Месец. Касније, он је уступио главно место богу Сунца Ра, посебно слављеном у храмовима Халикарнаса. У време Новог царства Ра бива замењен, боље рећи, стапа се са Амоном из Тебе под именом Амон – Ра. Истовремено и свештеници који опслужују храм бога Амона добијају највећи утицај код фараона, а уз то располажу и највећим богатством. Током последњих владара 18. династије (од Тутмоса IV надаље) Амон поново пада у сенку величанственог Ра – Хоракти из Халикарнаса, кога су називали и Атон – Сунчани диск (колут).

Лепотица је стигла

Претпоставља се да је Аменхотеп IV (Ехнатон) ступио на престо као дечак. Тада је вероватно имао између 12 и 15 година (око 1352. пре наше ере). Доба ступања у брак (пунолетство) у Египту било је 13 година. У том добу дечак фараон вероватно се оженио оном чије име је потпуно одговарало њеној појави „Нефертити” што значи „Лепотица је стигла”. Одрастањем младог фараона јачаће и улога његове краљевске супруге. Звао ју је Господарица мога срца.
Током првих година власти младог брачног пара, краљица мајка Тија наставила је да игра најважнију улогу на двору. Њој су се, а не само њеном сину, обраћали страни владари. Али већ након неколико година снажни карактер младог фараона дошао је до изражаја, доводећи у питање неке од древних обичаја. Наиме, већ треће године владавине, онај који се још називао Аменхотеп (IV) приредио је прославу „обнове власти” Сед, која се обележавала тек након три деценије фараонске владавине. Порука, вероватно у првом реду упућена свештеницима из моћног Амоновог храма у Теби, била је јасна: с новим владаром почиње и ново доба – ера обожавања Сунчевог диска, односно новог врховног божанства Атона.
Младом владару није требало много времена да се одлучи на још радикалније кораке. Сматрајући да је град Теба сувише конзервативно окружење за једну радикалну реформу, а вероватно и стално узнемираван следбеницима противничког култа, Аменхотеп је у петој години владавине (имао је тек између 17 и 20 година!) одлучио да оснује нову престоницу посвећену његовом врховном богу и да тамо пресели двор. Нови град назван је Атонов хоризонт (Акетатон) – данас је то Тел ел Амарна. Град је саграђен на око 250 километара северно од Тебе, у голој равници, готово пустињи, на десној обали Нила.
Подигнут је за само неколико година, уз огромне напоре војске радника чије кости, искривљене и потрошене туробним животом носача камена, археолози и данас налазе километрима у околини некадашње престонице. Али ко је у то доба када је цело друштво било подређено вољи једног полубога и његовој потрази путева вечности, уопште обраћао пажњу на судбине невољника чији је просечни животни век једва достизао двадесетак година? Јер, чак и највећи достојанственик у држави прво би по седам пута пао ничице на земљу представљајући се као „прах под владаревим ногама”, пре него што би се усудио да се обрати Сину сунца.

Атонов миљеник

Бродови плове узводно и низводно, рибе поскакују изнад воде да би те поздравиле, твоје светло пресијава се над површином великог мора… О, Господине, како су бројна твоја дела, како су твоје намере добре, господару Вечности, ти си сам живот и живот се живи у теби…”, певао је и молио се Ехнатон свом богу, а, уз њега, молили су се Нефертити и њихове кћери, брујали су свечаним молитвама и двор и цела нова престоница. Сви храмови новог града били су посвећени искључиво Атону. Млади владар мењао је све око себе праћен оданом супругом и Атоновим свештеницима – божије име, загробни свет, престоницу, стил уметности, па и имена људи. Онај који је био задужен да посредује између људи и богова и да обезбеди „маат”, равнотежу света, одједном је све довео у питање.

ПУТОВАЊЕ СУНЧЕВЕ БАРКЕ

Сваке вечери, веровали су стари Египћани, Сунце, то јест бог Ра, нестаје на западу, да би на својој барци с пратњом прошао кроз подземни свет. Он тамо пролази дванаест врата и дванаест предела, који одговарају времену од дванаест ноћних сати. Ра баца светлост на богове оностраног света, као и на све мртве који су потонули у првобитни океан, у коме је некада зачето све што постоји. Бог сунца мртвима пружа нови живот, чини их изнова будним. „Отишао си”, записао је један фараон за свог преминулог оца, „у свет тамо доле, као сви други који су поред Озириса, господара вечности… Када се Ра подиже над тобом, твоје очи уживају у његовој лепоти, када се спушта у земљу, ти чиниш део његове пратње…
Ноћни пролазак бога Ра кроз подземље – египатски „дуат” – није без опасности. Огромна змија Апеп – симбол хаоса – и друге немани покушавају да зауставе Сунчеву барку и да богове и мртве душе гурну у коначни амбис, у ништавило – тамо где су одбачени остаци оних покојника чије срце није успело да прође божански суд и који нису заслужили вечити живот. Ипак, помаган другим божанствима, бог Ра сваке ноћи успева да прође препреке и да, у зору, на хоризонту, обновљен, препорођен, изнова баци светлост на свет, на реку Нил, на црна плодна поља, на околну пустињу, на величанствене храмове и палате, као и на свечано лице свог врховног свештеника, сина Сунца – фараона.
Сваког јутра, први Сунчеви зраци потврђују да је свет још једном спасен и да људи могу да наставе да уживају у његовој лепоти.

—————-

За Амона, Озириса, Тота, Птаха и остала бројна божанства више није било места у владаревом срцу. Бог сунца више није на барци ноћу пловио кроз подземни свет. Озирисово подземно царство, чак и његово свето име, бледели су на сликама у камену. Мртви више нису постајали нови Озириси, њихово срце више није вагано у „Дворани две истине”, богови Тот и Анибус више нису спроводили душе до господара мртвих… Према новом учењу о једном богу, само је од фараона лично зависила не само овоземаљска, него и посмртна судбина сваког од његових поданика.
Одважан је подухват да се у земљи непроменљиве вере уведу корените промене. Велико и храбро срце морао је да има онај који је на скулптурама и сликама увек приказиван као физички готово крхак и необичан човек, пун љубави за супругу и за бројне кћери (имао их је шест са Нефертити). Настајало је ново доба у земљи која је почивала на начелу непроменљивости и понављања увек истих магичних речи, знакова, покрета, свечаности. Некадашњи Аменхотеп IV сада се прозвао: Ехнатон – „Атонов миљеник, Онај који живи у истини, Онај који уздиже Атоново име, Атонов доброчинитељ”. Нефертити је била: Нефер-Неферу-Атен Нефертити што значи „Зраци Атона зраче због Нефертити”. И све кћери, као и сва ближа фараонова околина, носили су имена која су садржала блиставо Атоново име. Али само је Ехнатон познавао пут до свог оца – од сада јединог бога Египта.
Ти си у мом срцу, нико други тебе не познаје, сем твој син Ехнатон… Свет је у твојим рукама, онако како си га створио. Када ти зарудиш на небу, онда људи оживе. А када зађеш, онда они умиру. Јер ти си сам време живота, и сви живе кроз тебе.

Брисање имена с камена

Визионар или фанатик? Пророк или болесни мистик? Историчари су Ехнатона прозвали „првим стварним индивидуалцем у историји човечанства”, „првим пророком човечанства”, „првим великим јеретиком”. Тешко ћемо икада одговорити на питање каква је заиста особа био тај револуционар из старог Египта, чије наслеђе може да се прати све до наших дана. Идеја једног бога – идеја монотеизма – рођена први пут са Ехнатоном, утицала је на народ који је тада боравио у Египту и који ће допринети развоју великих религија човечанства – на Јевреје. Неки верују да је можда и сам Мојсије, који је, према легенди из Библији, био усвојеник фараонове кћери, боравио у Ехнатоновој престоници. Псалм 104 из Старог завета у ствари је једна верзија Ехнатонове „Химне Атону”: „Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор, водом си покрио дворове своје… претвараш ветрове у своје анђеле, пламени огњеви су ти слуге…
Али, може ли један човек, па био он и фараон, тек тако да промени оно што постоји од незапамћених давнина? У коликој мери су остали житељи Египта – свештеници у небројеним храмовима посејаним од делте Нила на северу све до далеких водопада на југу, египатски трговци, војници, занатлије, сељаци – уопште схватали и пратили визију једног човека затвореног у палати удаљене пустињске престонице? Сумње и отпори који су допирали до младог владара, међутим, само су подстицали његову упорност. Ехнатон постаје све суровији. Око 12. године своје владавине наређује затварање свих храмова, са изузетком оних Атонових. Бог Амон и његови свештеници – највећи противници – предмет су још жешћих мера: Амоново име брише се с камених споменика.

На стели коју је подигао један од Ехнатонових наследника забележено је: „Храмови богова и богиња од Елефантине, па све тамо доле до мочвара Делте су били пропали. На њиховим жртвеницима расла је трава, њихова света места као да нису постојала… богови су се окренули од ове земље. Војска није имала успеха на границама Египта. Молитве верних више нико није слушао.
Богови су окретали леђа земљи фараона а египатски непријатељи на границама су постали насртљиви; фараон је губио једну по једну провинцију у Палестини; стизале су болести и епидемије… И у саму породицу фараона увукао се дах смрти. У кратком размаку умиру мајка, кћи и – најтежи ударац – вољена супруга Ехнатонова, Нефертити…

Песак дошао по своје

22_02Последње Ехнатонове године слабо су познате. Као да нестанком њему блиских особа фараонова владавина тоне у неку врсту конфузије, безглавља… Можда је губитком мајчине и женине подршке Ехнатон изгубио полет и одлучност који су га носили током већег дела владавине. Покушава да женидбом једном од својих кћери надокнади губитак Нефертити (од древних времена фараони су се женили властитим кћерима, као и сестрама). Ипак, изгледа да не успева да обезбеди јасно наслеђе. У седамнаестој години владавине (око 1338. године пре наше ере) Ехнатон изненада умире. Био је још релативно млад човек од нешто преко тридесет година.
Оно што је непосредно следило током три године после Ехнатонове смрти још је врло слабо познато и поред великих истраживачких напора да се реконструишу тачне чињенице. За кратко време смењују се три готово непозната владара. Међу њима је изгледа била и једна жена. Готово да сваки стручњак за стари Египат има своју верзију догађаја: Ехнатона је наследио полубрат Сменкаре (или је то можда његов син)… или се радило о женском владару, вероватно Ехнатоновој кћерки…
Постоји и мање уверљива претпоставка да је нови владар чак била Нефертити која је, можда, надживела Ехнатона. Онда постоји још чуднија теорија да су загонетни, готово непознати фараон Сменкаре и бивша краљева супруга Нефертити били иста личност… Најзад, ту је и претпоставка да је Сменкаре био страни принц ожењен Ехнатоновом кћерком…
Нема ипак сумње да је на двору дошло до жестоке борбе за власт. Само неколико година после Ехнатонове смрти његове верске реформе бивају напуштене, а престоница и двор поново су пресељени у Тебу. Поклоници традиције могли су да одахну: стари поредак је обновљен, богови су се вратили. Нови фараон, током чије се кратке владавине Египат вратио веровањима предака, звао се Тутанкамон и вероватно је био Ехнатонов син од неке супруге нижег ранга, а не од Нефертити. Владар и његове слуге на двору поново су својим именима додали свето име Амон (уместо Атон). Тутанкатон је постао Тутанкамон. У знак освете фараону-јеретику Ехнатонов гроб је уништен, а његова и Нефертитина мумија избачене су из светог саркофага и остављене да леже на земљи. Напуштену престоницу Акетатон полако је прекрио песак…

Извор: Политикин забавник

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: