Константинов живот после живота


Траг који је до данашњих дана остао за највећим византијским владаром преплиће се с легендама и историјским чињеницама…

Константин Велики преминуо је последњег дана празника Духова, у недељу 22. маја 337. године, надомак града Никомедије у Малој Азији. Извори кажу да се то десило око поднева. На вест о његовој смрти уследио је свеопшти излив жалости гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до масовне хистерије која каткад прати смрт великих историјских личности. Тако је забележено како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајању бацали на под и ударали по глави, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад. Туга поводом Константинове смрти несумњиво је била дубока и искрена.
На тај начин завршен је његов овоземаљски живот. Међутим, истовремено је почео други живот Константина Великог, не мање занимљив и узбудљив. Он је врло брзо једним делом ушао и у легенду и постао средишња личност једног историјског мита. Тај „нови” живот великог цара траје до данашњег дана, а, нема сумње, трајаће и у годинама и вековима који долазе. Сва је прилика да ће ове године, када се обележава седамнаест векова од доношења гласовитог Миланског едикта (313), којим је хришћанство напокон постало дозвољена вера, Константин Велики бити један од главних јунака.

Светац или не?

Цара Константина Великог црква на Истоку канонизовала је убрзо после смрти – најраније сведочанство о постојању званичног култа потиче с почетка 6. века. Он се као светац заједно с мајком Јеленом празнује 21. маја по јулијанском, односно 3. јуна по грегоријанском календару. За разлику од источне, западна црква, која се врло често позивала на њега, није га уврстила у скуп својих светаца.
Слика о Константину Великом у средњовековном свету западне Европе образовала се под пресудним утицајем византијског мита који су ширили црква и царска, односно државна пропаганда. У покушају да се одгонетне зашто Константин Велики у западном хришћанству није канонизован, у најмању руку могу се чути два разлога. Према првом, цар је оснивањем Константинопоља, односно „другог” или „новог” Рима, на својеврстан начин деградирао „стари” Рим, а то није могло да остане без последица.
Други разлог, који је знатно изнијансиранији, везан је за једну од многих легенди које су колале широм западне Европе. Константин Велики је, наводно, био крштен у Риму, а не надомак малоазијског града Никомедије на шта указују историјске чињенице. Крштење је обавио папа Силвестар I (314–335) пошто је цара претходно излечио од лепре.
Константин Велики, дакле, није на Западу проглашен за свеца јер папство није желело да угрози предност коју је легенда о Константиновом крштењу давала Светом Силвестру као представнику духовне власти према цару у коме је била оличена световна власт. Другим речима, Константинова светост умањила би улогу коју је римски епископ Силвестар I добио у легенди о царевом крштењу и ослабило положај духовне власти према световној.
Западна црква тај став није променила ни када је одлучила да за свеце прогласи неколико тамошњих владара као што су Карло Велики (768–814), највећи владар западне Европе у раном средњем веку, франачки и лангобардски краљ и римски цар, затим енглески краљ Едвард Исповедник (1042–1066) или француски краљ Луј IX Свети (1226–1270).

Даровница

23У вези с Константиновим крштењем и папом Силвестром I настао је и лажни документ, такозвана Константинова даровница (Donatio Constantini), који је имао циљ да ојача моћ римског епископа. Овај документ имао је велики одјек и утицај у латинском свету западне Европе током средњег века. У њему се каже да је Константин папи Силвестру тобоже поверио право првенства у цркви испред епископа Александрије, Антиохије, Цариграда и Јерусалима. Уз то, напуштајући град на Тибру, Константин је наводно Рим, Италију и целу западну Европу поверио папи тако што му је даровао и знаке царског достојанства.
Верује се да је овај документ настао у Франачкој држави у 8. или 9. веку, а да је кривотворен доказано је у 15. столећу. Учинили су то најпре научници Никола Кузански, на сабору у Базелу 1433. године, и епископ Региналд Пекок, а коначно је ренесансни хуманиста Лоренцо Вала непобитно утврдио да је реч о фалсификату.
Занимљиво је да је својевремено, на размеђу 13. и 14. века, дакле, у време када се није знало да је Константинова даровница фалсификат, највећи италијански песник Данте Алигијери осудио овај чин. Реч је о његовом чувеном спису, трилогији „Божанствена комедија”, у делу посвећеном Паклу, где он каже следеће:

Ах, Константине, каквим
нас злом смори
не обраћење,
већ твој мираз
који првога папу
богаташем створи!

Константин Велики веома је поштован и у западној Европи. Тако је, на пример, било и у далекој Британији. Он је био једини римски цар који је проглашен за цара на британском острву, па се његово проглашење помиње у најстаријим изворима насталим на тлу Енглеске.
Он и његова владавина надахнули су средњовековне писце епских прича, као што је, рецимо, Џефри од Монмаута, који је живео у 12. веку, и кроз њихово писање створен је мит у коме је Константин постао нека врста обрасца или извора за легенду о краљу Артуру.
Његово име носили су поједини краљеви, посебно у западној Енглеској и Шкотској све до 13. века. Неки су, пак, његово име убацивали у своја породична стабла како би себи прибавили посебан легитимитет. У средњем веку се тврдило да у цркви у Јорку вечним пламеном гори кандило у част Константиновог оца Констанција Хлора, а црква је носила име његове мајке Јелене. Дуго пошто су Римљани напустили британска острва постојало је чудновато веровање да се Константинов гроб налази у Кернарвону. Реч је о граду у Велсу који је повезан с Британском империјом и у коме се и данас најстаријим синовима британских краљева додељује титула принца од Велса.

Имена узора

У Византији је касније постојао својеврстан обичај да се многи цареви који су седали на престо Константина Великог поздраве као Нови Константин. Истина, само ретки међу њима успели су да достигну владарску и људску величину тог тешко достижног узора. Чак десет византијских царева касније је носило његово име, а временом је настало и пророчанство везано за Константина и Јелену. Према том пророчанству, царство које је утемељио Константин и био његов први цар пропашће за време цара који ће се такође звати Константин и чија ће се мајка такође звати Јелена. И, заиста, Византија је пропала 1453. године, када су Османлије освојиле Цариград, у време царевања Константина XI Палеолога, чија је мајка била Јелена Драгаш, кћи српског великаша Константина Драгаша. Ту је неизбежна аналогија са старим Римом који је основао легендарни Ромул, а који је скончао за владе његовог имењака, последњег римског цара Ромула Августула 476. године.

24,2Називајући себе или свог наследника Новим Константином, византијски цареви наглашавали су легитимитет своје власти. И само име првог византијског цара на особен начин оличавало је начело легитимитета. Сматра се да је Маркијан (450–457) био први цар који је званично назван Новим Константином. Десило се то на Четвртом васељенском сабору у Халкедону, 451. године, а имајући у виду чињеницу да је у заштити праве хришћанске вере наликовао Константину Великом. У вези с тим, и Маркијанову супругу Пулхерију, старију сестру претходног цара Теодосија II (408–450), која је и иначе с много разлога у историји остала упамћена као велика хришћанка, називали су Новом Јеленом.
Међутим, прилично дуго у Византијском царству није било цара с именом Константин. До промене долази тек у другој половини 6. века када је Тиберије II (578–582) у званичним документима за себе присвојио име Константин. Ипак, прави продор Константина као владарског узора уследио је у 7. столећу с царем Ираклијем (610–641) који је најстаријем сину дао име Константин. Реч је о цару Константину III који је прерано преминуо и владао само неколико месеци током 641. године.
Његов унук био је цар Константин IV (668–685). Потом су и иконоборачки цареви посезали за Константиновим именом, па имамо Константина V (741–775) и његовог унука Константина VI (780–797). У такозваној Македонској династији, најславнијем византијском царском дому, били су цареви Константин VII Порфирогенит (913–959) и његов унук Константин VIII (1025–1028). У 11. столећу владали су цареви Константин IX Мономах (1042–1055) и Константин X Дука (1059–1067). И, најзад, последњи византијски цар био је Константин XI Драгаш Палеолог (1449–1453).
Уз двојицу од деветорице царева из династије Палеолога, последње византијске династије, која је безмало два века владала царством (1259–1453), у изворима се среће да су називани Новим Константином. Били су то Михаило VIII Палеолог (1259–1282), обновитељ Византије, и његов син Андроник II Палеолог (1282–1328).

Смирена величанственост

Када се говори о Константиновим портретима, треба нагласити да су се они умногоме разликовали од портрета његових непосредних претходника на римском престолу, од портрета четворице владара који су се називали тетрарси. Диоклецијанови тетрарси неговали су изразито суров, како су га поједини савремени истраживачи умесно упоредили, мусолинијевски тип портрета, који су одликовали дебели вратови, чекињава брада и строги израз лица, што указује на тешкоће војничког живота и гвоздену одлучност војсковођа који су прошли сва искушења. У тим не особито високим и помало здепастим, набијеним и дежмекастим фигурама крила се херкуловска снага. Насупрот њима, Константин је више волео да се појављује као „утемељитељ мира” (fundator quietis), увек младолик и, по угледу на Октавијана Августа, глатко избријан.
Евсевије из Цезареје, коме се могу приписати одређена пристрасност и жеља да Константина прикаже у што бољој светлости, наводи како с Константином у његовим младим годинама нико није могао да се пореди због његове учтивости и лепоте или високог стаса. Са шездесет година он је још имао чврсто и крепко тело, ослобођено свих недостатака и претеране младалачке живости.
Византијски писац Георгије Кедрен о њему пише још подробније него Евсевије из Цезареје, али је он писац из 12. века, па његове податке морамо узимати с опрезом. Он бележи како је Константин Велики био средње висине, са широким раменима и дебелим вратом. Његова кожа била је румена, коса ни густа ни коврџава, брада ретка, нос помало савијен, очи налик на лавље и израз лица веома спокојан.
Константинова џиновска мермерна глава из Базилике нове у Риму, исклесана око 315. године, осам пута је већа од природне величине и има изразит орловски нос и наглашене виличне кости који симболизују непоколебљиву одлучност. Упадљиве су и повећане очи, готово као код болесника који болује од Базедовљеве болести. Колосална мермерна глава Константина Великог, за коју се зна да јој је нос оригиналан, данас се налази у Капитолском музеју у Риму.
Без обзира на то да ли се радило о његовим правим цртама, оне су одражавале смирену величанственост која се очекивала од култне статуе. Уопште, у 4. веку се све више учвршћује став да човек треба да наликује статуи. Тако, на пример, историчар Амијан Марцелин у своме опису Константиновог сина Констанција II (337–361) наглашава да цар наликује статуи и описује достојанственост његовог понашања:
„Нико га никада није видео да у јавности брише уста или нос, или пљује, нити да криви главу на једну или другу страну.”

Кад брада порасте

Као светац, Константинов лик веома се често појављује у византијским црквама. У мозаику из 10. века у Храму Свете Софије у Цариграду, приказан је како Богородици предаје модел града чији је оснивач. Одевен је у свечану одежду византијских царева, има дугу косу и ореол, али, вероватно из поштовања према времену у коме је живео, још је без браде. Међутим, у каснијим временима увек је портретисан у пратњи мајке Јелене, како обоје држе Часни крст који је она открила. Ту је и сада обавезна брада, без обзира на чињеницу да је Константин није носио.
У Византији се, наиме, сматрало да сваки мушкарац треба да носи браду. Први цар који се није бријао и који је стога заслужио епитет Погонат (Брадати) био је Констанс II (641–668) у 7. веку. После њега, можда једино с изузетком највећег цара-иконоборца Константина В Копронима у 8. веку, сви цареви носили су браду. Најзад, портрет Константина Великог у рукопису историје Јована Зонаре, који се чува у Модени и потиче из 15. века, а на коме је Константин приказан с брадом без икакве је вредности. Реч је о кошчатом и прилично грубом лицу на коме нема ни трага од добро познате достојанствене отмености првог хришћанског цара.

Аутор: Радивој Радић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: