Како се рађала слобода


Почетак Првог српског устанка 14. фебруара 1804. био је почетак борбе за обнову државности Србије. Име Црног Ђорђа, вође обесправљене раје, симболизовало је страх и наду Срба. Карађорђе је показао да се сме, а Милош да се може.

Slika-2Међу српским народом у Београдском пашалуку првих година 19. века по злу су се прочули јаничарски заповедници – дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Узурпатори права султана са Босфора приграбили су сву власт у пашалуку. У села и паланке послали су поверенике (кабадахије и субаше), повећали намете и таксе и завели тежак насилни режим. Грубо су кршили све привилегије које је султан раније доделио Србима. Нису презали ни од тровања утицајног архимандрита Стевана Јовановића и убиства српског митрополита Методија. Од руке дахија је страдао и легални султанов представник – везир Хаџи-Мустафа паша. У крви су гушили сваку мисао и покушај отпора њиховој самовољи. Ситуација је кулминирала сечом кнезова почетком фебруара 1804. године. По наређењу дахија сурово је погубљено више од осамдесет српских првака.

Векови ропства и последње године најтежег терора принудиле су српски народ да крене у борбу за одбрану основних права. Срби су били приморани да се боре за опстанак. Под плаштом окупљања око прославе, шумадијски прваци тајно су се састали на Сретење – 14. фебруара 1804. у Орашцу код Аранђеловца. На скупу у Марићевића јарузи донели су одлуку о подизању буне против дахија. Ђорђе Петровић – Карађорђе изабран је за предводника побуњеног народа. Прота Атанасије Антонијевић је потом одржао говор. Почео је речима да су „векови прошли откако се сва наша слава закопа у мрачни и за све нас тужни гроб на Косову“. Позвао је Србе на устанак и бацио клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају. Извадио је крст, затражио од присутних да устану, дигну у вис три прста и заклео их на верност.

Војсковођа и судија

Добисмо господара!“ – одјекнуо је Марићевића јаругом у Орашцу глас устаника Петра Јокића. Сељаштво се спонтано подизало и палило ханове зулумћара. Предводили су их хајдуци али и трговци и сељаци познати по јунаштву. Карађорђе, раније хајдук и аустријски добровољац у рату против Турске, већ је важио за легендарну личност међу шумадијском рајом. На том горостасу само је танак глас одскакао од слике митског јунака. Пленио је изгледом и држањем али понајвише дубином уверења. Најпре у Дрлупи, па на Руднику, испољио је подједнако јунаштво и правичност и тако избијао у први план међу старешинама. У Дрлупи је рањен и сам дахија Аганлија, а у боју на Руднику поражено је људство Сали-бега, по злу чувеног „рудничког бика“. У ослобођеном Руднику Карађорђе је сасуо сачму у груди једном трговцу профитеру. Били су то одсудни моменти када је име Црног Ђорђа почело да симболише страх и наду. Карађорђе је стао на чело обесправљеног народа и за кратко време успео да у њему пробуди ослободилачку и државотворну снагу.

Slika-1-2Устанак је захватио велики део Београдског пашалука. Ослобођен је Палеж (Обреновац), а потом су се устаници пробили до Шапца и ослободили добар део Мачве. Бројност и одлучност устаника запрепастила је и заплашила дахије. До маја је српска војска напредовала на више фронтова и поред пространих области заузела и нахијска средишта: Ваљево, Крагујевац, Пожаревац. Окружили су и Београд и месец дана око њега водили борбе. У јулу месецу, устаници су заузели и смедеревску варош, али се до предаје утврђења морало чекати још шеснаест месеци.

Окосницу војске чинила је до тада уснула и вероломна раја. Крајем марта 1804. било их је око 10.000, а 1805. започела је мобилизација и војска је нарасла на око 25.000 људи. Страх од Турака је био дубок па је често Карађорђе лично морао да спроводи мобилизацију. Вожд је често сурово кажњавао непослушне затирући читаве породице и засеоке. У Азањи у Смедеревској нахији тек његовим доласком пошло је за руком потчињенима да недисциплинованим војницима одсеку кике, које су важиле за симбол мушкости.

У четири наврата, Карађорђе и устаници су током прве ратне године преговарали са Турцима, покушавали да постигну мир и изборе се за раније привилегије. Преговори нису уродили плодом. Паралелно, изграђивала се и устаничка држава, ударали су се корени институцијама Совјета и Народне скупштине. По нахијама су формирани судови. Непрестано су слати дописи у Беч, Истанбул, Петроград и друге европске престонице. Устаници су тражили помоћ, посредовање и мир. На захтеве је тада мало ко од европских државника реаговао или чак обратио пажњу.

Од буне до боја за слободу

У јулу 1804. војвода Пожаревачке нахије Миленко Стојковић похватао је и погубио злогласне дахије на Ада Калеу. Војевање је настављено следеће године и најпре је донело ослобођење Краљева и ужичке вароши. У шанчевима на Иванковцу изнад Ћуприје Миленко Стојковић у борбама од 18. до 20. августа 1805. успео да заустави јаку турску офанзиву. Од последица рањавања преминуо је командујући Хафис-паша, а устаничка војска је нанела први пораз легалним османским трупама. Буна против дахија претворила се у сукоб са Портом. Побуна потлачене раје прерасла је у борбу за слободу. Отпочео је вишегодишњи крвави рат са Османским царством.

Народни песник је поручивао: „Србија се умирит’ не може“. И није се умирила. Устаничка војска продирала је током 1806. све дубље у пашалук и изван пашалука. О јунаштву у бојевима певало се уз гусле. Паралелно се градила мрежа институција и закона државе у обнови. Много је било појава у првим данима устанка које су говориле да је са њим васкрснула и идеја о обнови српске државности. Српско друштво није органски израсло из средњег века, али је задржало споменике, митове, успомене и традиције везане за њега. Устаничка застава садржала је представу средњовековног првовенчаног краља Немањића, а прота Матеја Ненадовић, када је ударао темеље законодавства, у рукама је имао Крмчију Светог Саве. У средњовековној престоници Смедереву, у просторијама додељеним Совјету, налазиле су се и слике цара Душана. Пишући прва уставна акта, бивши универзитетски професор из Харкова, Божа Грујовић, у усклику је отишао даље од Петра Јокића – рекавши: „Ово се зове српска слобода“. У тој борби за слободу и независност Карађорђе је показао да се сме, а Милош да се може.

1 коментар (+додајте свој?)

  1. oblogovan
    апр 02, 2013 @ 21:49:20

    “..у усклику је отишао даље од Петра Јокића – рекавши: „Ово се зове српска слобода“. У тој борби за слободу и независност Карађорђе је показао да се сме, а Милош да се може.“

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: