Путујући из Шумадије за Београд, у месту званом Главица, код данашњег Крагујевца умро је од срчане капи деспот Стефан Лазаревић, један од највећих српских витезова, владара и војсковођа, али и један од најзначајнијих књижевника српског средњег века. Сахрањен је у својој задужбини Ресави (Манасији). Иако је Житије деспота Стефана Лазаревића написао Константин Филозоф, по налогу патријарха Никона, само десетак година после његове смрти, канонизован је тек пет стотина година касније, 19. јула 1927. настојањем патријарха Димитрија, који му је написао и службу. О деспотовој смрти пише Константин Филозоф:
„ Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођеху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше – а то беше свима дирљив призор – испустивши само један глас: По Ђурђа, по Ђурђа – говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.
Престави се године 6935 у 19.дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.”
Поменутог догађаја дотиче се и Мавро Орбин у свом Краљевству Словена. Међутим, он наводи да је деспот страдао по праведној божјој осуди, јер је лоше поступао са неким Дубровчанима након опсаде Сребренице. Наравно, с обзиром да је и сам Дубровчанин, овакав опис смрти деспота није изненађујућ. Такође, наводи да је деспот покопан у Раваници 1421. године. Да је био достојан потомак светородног корена Немањића, за који се везивао преко своје мајке, кнегиње Милице, директног изданка Немањиног најстаријег сина Вукана, показује и деспотова ктиторска делатност. Одмах по добијању Београда и његовог претварања у нову престоницу, деспот је приступио његовој изградњи, пре свега цркава у њему. Веома дуга хришћанска традиција у овом граду, још од времена Римског царства, давала му је посебан углед. Саборну цркву у Београду изградио је још краљ Драгутин, који је управљао градом све до своје смрти 1316. У њој се чувала чудотворна икона св. Богородице, која је била највећа светиња града. Стефан Лазаревић је из темеља обновио саборну митрополијску цркву, која је била посвећена Успењу Богородичином, и богато је украсио. Налазила се у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У њеној близини је изградио и резиденцију београдског митрополита који је тада носио титулу егзарха свих српских земаља. Угледу и богатству београдске митрополије допринели су и пространи поседи и разни приходи које јој је деспот уступио. Деспот Стефан је изградио и последњу монументалну владарску задужбину српског средњег века. За место њеног подизања изабрао је Ресаву. Радови су започели 1407. а храм је посвећен Светој тројици. Градња је трајала дуго, због борби с Турцима, који су прекидали радове (1409, 1411-1413.) и трајала је све до 1418. када ју је освештао патријарх Кирил. Владар и ратник је Ресави наменио да буде манастир, али и маузолеј, гробно место владара, а истовремено и ново књижевно средиште. Петокуполно здање, висине око 25 метара, издвајало се међу споменицима Моравске школе. Само су Дечани висином надмашивали деспотову задужбину, а њено сликарство представља врхунац српске уметности позног средњег века.
Велики витез је био и велики љубитељ књижевности и уметности. Око себе је окупљао познате уметнике, књижевнике и преписиваче тог доба, али и оне из околних земаља, нарочито бугарских и грчких, који су због пада под Турке морали да траже спас у новим срединама. На свом двору је поседовао богату библиотеку, а и сам се успешно бавио књижевношћу. До данас је сачувано само неколико књижевних творевина, али веома високог уметничког домета. О Косовском боју говори његов Натпис на мраморском стубу косовском, који је постављен на месту косовске погибије (око 1400-1404), у жели да се исприча све што је био о жртви кнеза Лазара. Он је писац Надгробног ридања за кнезом Лазаром, од кога је сачуван само почетни део. Посебном лепотом се истиче чувено песничко дело Слово љубве (око 1404-1409.). Основна тема духовне љубави у облику посланице обојена је лирским тоновима. Својом једноставношћу, нарочито односом према природи, оно се сасвим приближава ренесансним песничким делима тог доба, наравно, обојено особеностима српског православља и византијске културе.
Међу деспотова књижевна остварења свакако треба убројити и веома лепе аренге његових манастирских повеља и предговор Закону о рудницима из 1412. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда). Од десет сачуваних манастирских повеља, шест имају веома развијене аренге, у којима доминирају теме из Светог писма, о односу према Богу, религији и цркви, као и о односу божанске и овоземаљске власти.
Од деспотових сестара наџивеле су га сигурно Јелена, која је умрла марта 1443. и Оливера, која се последњи пут помиње 1444. године. Десет година након смрти деспота Стефана Лазаревића умро је и цар Жигмунд. После 1437. године и смрти оснивача и заштитника Змајевог реда, сам Ред је изгубио на свом значају и престижу.
Извори:
Константин Филозоф, Живот деспота Стефана Лазаревића, Старе српске биографије XV и XVII века, приредио и превео Л. Мирковић, Београд 1936.
М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006.
meskalero 