Младост на царском двору
Син царског чиновника васпитаван на двору цара Душана. Са Милицом изродио четири сина и четири ћерке
Родоначелник Хребељановића, отац кнеза Лазара Прибац, није довољно познат у историји. Поуздано се само зна да се баштина Хребељановића налазила на Косову код Новог Брда, са седиштем у Прилепцу. У овом селу се у средњем веку налазила омања тврђава,која је заједно са другом сличном тврђавом Призренцем у близини штитила многобројне рудокопе у том крају.
Отац кнеза Лазара Прибац Хребељановић је био властелин и великаш за време владавине цара Душана, кога је он са својом породицом довео у свој двор и поставио за логотета (шефа дворске канцеларије), а касније и за свога пехарника.
Прибац Хребељановић је морао бити добро писмен, истакнутији и са дипломатским склоностима службеник, јер су на византијским дворовима, на које се цар Душан угледао, ове положаје заузимали такви људи. Сачувани су многобројни документи, из којих се види да се Прибац дуго задржао на овом положају и сачинио низ повеља и других докумената по налогу цара Душана.
У звању пехарника, који је значио извесно унапређење у дворској служби цара Душана, Прибац се појављује у једном документу у светогорском манастиру Лаври.
Не може се поуздано утврдити докле је Прибац остао у царској служби и докле је живео, али по свим изгледима он није имао неку већу баштину и спадао је у ред мање познате властеле, кога је цар Душан уздигао свакако због његовог знања и верне службе. Имао је сина Лазара, ћерку Драгињу, удату за челника Мусу и још једну ћерку чије се име не зна.
Кнез Лазар је рођен у Прилепцу 1329. године, а ништа се не зна о његовој мајци. Као дете одведен је у царски двор, где је одрастао и васпитавао се. На царском двору се 1353. године оженио Милицом, ћерком кнеза Влатка, потомка Немањиног сина Вукана, која је такође одрасла и васпитавала се на царском двору. Овим се кнез Лазар ородио са светородном династијом Немањића, а затим је код цара Душана постао ставилац. На истој дужности се на царском двору тада налазио и Војислав Војиновић, касније један од најмоћнијих обласних господара у доба распада Душановог царства, који је подржавао цара Уроша.
Са Милицом је Лазар имао осморо деце: Мару, Стефана, Драгану, Вука, Јелу, Теодору, Добривоја и Оливеру.
Сва деца су одрасла на царским дворовима царева Душана и Уроша, где им је отац службовао.
Пре 1371. године, значи више од четири деценије живота, о Лазару Хребељановићу сем његовог порекла, женидбе и првог службовања се ништа не зна. Тек од тада о њему се нешто више сазнаје и јављају документи у којима се помиње и његово име.
После смрти цара Душана његова држава, етнички веома разнолика, с моћним феудалним господарима, међу којима је било и доста Грка, који су тежили да се осамостале од централне власти и да себи приграбе што више територија, почела се убрзо распадати на феудалне области.
ДуШанов син Урош, иако је за очева живота управљао делом царевине (такозваним српским земљама) био је недорастао за огромно наследство. У веома сложеној ситуацији у држави није се сналазио, нити је показивао познате очеве црте. Није био добар војник ни војсковођа, ни мудар државник ни вешт тактичар. Иако је улагао доста напора и показао неке резултате, народно предање му је зато дало надимак Нејаки Урош. Српски летописци, пишући о њему, писали су са видљивим саучешћем, сведочећи да је био красан и достојан по изгледу, али млад смислом, да је одбацивао савете старијих, а примао и волео савете младих, и да је стога зло прошао.
Због свега овога, Урош није успео да се одупре спољњим непријатељима, ни да држи у стези феудалне господаре, међу којима су се истицали Мрњавчевићи, Растислалићи, Балшићи, Дејановићи и други који су само формално, или нису никако признавали његову централну власт.
Против Уроша је међу првима устао његов стриц, Душанов полубрат, деспот и епирски намесник Симеун – Синиша, који је претендовао да наследи цара Душана. Позивао се на то да га је цар Душан као брата својевремено назначио за наследника. Управо Симеун је највише допринео распаду Душановог царства озбиљно пореметивши ред и односе у држави. На њега су се касније угледали и други.
Тако се Симеон убрзо после Душанове смрти (1356. године), сам прогласио за цара и уз помоћ свога таста, деспота Јована Комнина из Валоне, настојао да ово и оствари. Са војском од око 5.000 људи кренуо је из Костура према северу, тражећи од властеле преко чије је територије прелазио да га признају за цара.
Међутим, највећи број властеле у овим крајевима остао је уз Уроша, јер је он био стварни наследник свога оца. Осим тога, десило се то непосредно после Душанове смрти док је још деловао ауторитет његовог реда и поретка. Са друге стране, Симеон и није био популаран код српске властеле. По мајци и васпитању сматран је полугрком.
Зато је дошло до борбе између Симеуна и његових најближих суседа Хлапена, господара Водена и Бера и Бранка Младеновића,господара охридског краја. У борбама које су вођене у лето 1356.године пострадаше многи крајеви и градови, међу којима нарочито град Бер.
Чиновник цара Уроша
На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан од властеле и свештенства и проглашен за цара, а осуђени су поступци Душановог полубрата Симеона
На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан од властеле и свештенства и проглашен за цара, а осуђени су поступци Душановог полубрата Симеона.
Симеону сада није остало ништа друго већ да покуша да поврати изгубљене области. Уз помоћ побуњених албанских племена, после битке код Ахелоја 1358. године, у којој је Нићифор погинуо, а његова војска поражена, успео је да поврати своје раније области у Епиру, као и да прошири власт над Тесалијом.
Почетком 1359. године Симеун је покушао да прошири своје области према Скадру, али пошто је тамо наишао на велики отпор, на крају се смирио. Задовољио се тиме да влада на главном делу тзв. грчких области српске државе, са седиштем у Трикали. У својој престоници живео је потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчког порекла. У његовим повељама из тога времена грчка имена иду испред српских. Он се потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немањића.
Овим Симеоновим поступцима и акцијама, којима је практично прекинуо све везе са српском државом, његове покрајине Епир и Тесалија биле су потпуно отписане за Србију.
Свесна да Урош није дорастао државној моћи свога оца, његова мајка царица Јелена узима и сама део тзв. грчких области око Сера (Сереза) и Драме, са седиштем у Серу, добивши пуну подршку тамошње српске и византијске властеле.
На овако ослабљену Србију са севера су кренули Мађари. Њихов краљ Лудовик И, пошто је претходно прибавио вазалство властелина Растислалића у Браничеву и Кучеву, кренуо је 1359. године са великом војском на Србију и дубоко продро у Шумадију. Урош му је кренуо у сусрет са далеко мањом војском. Недовољно вешт, претрпео је пораз на отвореном пољу. Крећући се даље кроз шумовите пределе Рудника, мађарска војска је наилазила на све већи отпор. Оставши без хране, коју је народ склањао у шуме и забита места, и после великих губитака у сукобу код Островице,морала је да обустави даље напредовање и да се повуче. После овога на северним границама Србије завладао је мир, уз губљење Кучева и Браничева, чији су се господари Растислалићи потпуно приклонили Мађарима, као и Мачве, коју су Мађари запосели.
Царица Јелена владала је у серској области десет година, уз помоћ српских и грчких властелина и саветника. Она се највише ослањала на Угљешу (Јована) Мрњавчевића, млађег брата Вукашина Мрњавчевића, који је постао њен савладар. Касније, када је Вукашин проглашен за краља, добио је титулу деспота.
Према Јовану Кантакузину, који се после смењивања са царске функције студиозније бавио историјом, царица Јелена после Душанове смрти у насталом метежу није имала поверења ни према сину ни према деверу Симеуну, већ је себи потчинила многе градове и почела самостално владати.
Царица Јелена је остала у добрим односима са својим сином Урошем скоро све време своје владавине у Серу и признавала његову врховну власт, као што је то чинио и Угљеша Мрњавчевић, мада је то мање-више било формалне природе. Царица Јелена се ускоро замонашила под монашким именом Јелисавета, а власт у серској области предала Угљеши Мрњавчевићу.
У подручју око Конавала, па све до Подриња, с Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша Војислав Војиновић, који му је остао веран све до смрти.
У овом периоду Лазар Хребељановић службује на двору цара Уроша као ставилац, где пише повеље и обавља остале послове дворске канцеларије. Мада се помиње у неким документима у вези са разменом поседа челника Мусе и Војислава Војиновића, посебно се не истиче и налази се у сенци обласних господара.
Лазар је завршио дворску службу код цара Уроша, по свој прилици 1365. године, у најнижем дворском звању ставиоца. Имао је тада око 36 година.
Нема поузданих података када је и како постао кнез пењући се до ове титуле од звања ставиоца, што је случај и са Војиславом Војиновићем, као и са којом је баштином располагао на почетку свога кнезовања.
Титула кнеза у средњовековној Србији није била довољно одређена и устаљена. Носили су је браћа Стефана Немање Страцимир и Мирослав. У доба развијеног феудализма она је ређе додељивана и била је нижа од војводе.
Тек у доба опадања централне власти (распада Душановог царства) враћа се углед ове титуле и носе је две истакнуте личности – Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић, од којих је титулу пре добио Војислав.
Иако је титулу кнеза Лазар Хребељановић, по многим изгледима, имао од 1356. године, она је први пут забележена у сачуваним документима тек у априлу 1371. године.
Титулу и кнежевску баштину Лазару је за своје заслуге могао доделити само цар Урош. Што се тиче првобитне баштине, кнез Лазар је није могао имати око Прилепца, као места његовог рођења, јер је у то време краљ Вукашин држао ово подручје као свој посед.
Полазећи од баштина тадашњих феудалних господара на подручју тзв. српских земаља, област кнеза Лазара на којој је он почео да се осамостаљује, могла се простирати између области краља Вукашина Мрњавчевића на југу, области Растислалића на северу (Браничево) и области кнеза Војислава Војиновића, касније Николе Алтомановића, који је владао западно од Рудника.
Турци прегазили Тракију
Цар Урош и Вукашин су неко време добро сарађивали, заједнички ковали новац, водили спољну политику и изводили друге акције, о чему је сачуван низ докумената
Цар Урош и Вукашин су неко време добро сарађивали, заједнички ковали новац, водили спољну политику и изводили друге акције, о чему је сачуван низ докумената. Но ти њихови добри односи почели су да се кваре.
Иако је био савладар цару Урошу, Вукашин се није задовољио постојећим проширењем своје области, већ је тежио да иде даље ка северу, нарочито у косовској области и почео да угрожава земље Лазара Хребељановића и Николе Алтомановића.
По Мавру Орбину, Вукашин је озбиљно угрозио и приходе од царина цару Урошу, који је скоро остао без прихода. Зато су Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који су били у добрим односима са царем Урошем, успели да га убеде да заједно скупе војску и крену на Вукашина, обећавши да ће му дати све што од њега одузму.
До сукоба је дошло на Косову. Том приликом је Вукашину у помоћ стигао брат Угљеша. Видевши да је победа сигурна на страни браће Мрњавчевића, Лазар се на време повукао, а са војском су остали и продужили борбу цар Урош и Никола Алтомановић. Браћа Мрњавчевић су разбила њихову војску, заробила цара Уроша с нешто пратње, коју су пустили, а Никола Алтомановић, који изгуби гро своје војске, успео је бекством да се спасе.
Поразом Лазара и Николе, који ће убудуће бити у тешкој свађи и преотимати један другом територије, цар Урош је изгубио позиције и на овој страни. Вукашину, чија је моћ све више расла, морао је да обећа лојалност.
Од тог доба Вукашин у својим исправама више не помиње цара Уроша и отворено тежи да стару светородну династију замени новом, династијом Мрњавчевића.
Ово су искористили Балшићи у Зети, који су били у сродству са Мрњавчевићима, јер је Вукашин удао своју ћерку Оливеру за Ђурђа Балшића. Убивши Ђураша Илијевића, познатог војсковођу из Душановог времена, његову област Горњу Зету припојили су својим земљама, игноришући у потпуности власт цара Уроша над овом територијом.
После повлачења у манастир царице Јелене, што је по свим изгледима учинила драговољно, деспот Угљеша постаје самостални господар серске области.
Главна брига деспота Угљеше у то време била је сузбијање Турака Османлија, који су већ преотимали градове западно од престонице немоћне Византије. Тако су Турци поред Дидимотике и Једрена заузели и Пловдив. У Једрене су пренели своју престоницу и вршили брзу колонизацију Тракије. Од Византијског царства остали су само Цариград са ближом околином, Солун и Мореја (Пелопонез).
Турци су на овај начин допрли до серске области и њихов сукоб са Угљешом постао је неизбежан. Његове опсежне припреме за рат биле су војне и дипломатске. Покушавајући да привуче Византију као савезника изразио је спремност да Цариградској патријаршији призна јурисдикцију над целом својом облашћу. Јавно је осудио црквену политику цара Душана, одлазио је у Свету Гору и тамо делио богате поклоне, али ни то му није помогло.
Деспот Угљеша је улагао велике напоре и у прво време успевао да сузбије турске продоре. Када је видео потпуну византијску немоћ, он је дочекујући турске одреде и прогонећи их на исток, све више продирао у слабо брањене области Византије, па је њима овладао и тако знатно проширио границе својих области.
МеЂутим, борбе са све бројнијим и агресивнијим Турцима су исцрпљивале Угљешине снаге, па је он шаљући своја посланства и лично одлазећи на преговоре, улагао нове напоре да приволи Византију и Бугарску на заједничку акцију.
Цариград је избегавао да се обавезује, јер је и поред Угљешиних успеха, сумњао у моћ српске разједињене државе. Више се уздао у богати запад (Млетачку републику, Мађарску, Француску). Тамо је узалуд слао своје делегације тражећи новац и војну помоћ.
Нови бугарски цар Шишман, са седиштем у Трнову, и поред честих упада турске војске на подручје његове државе, осећајући немоћ није желео да се замери султану Мурату.
Видевши да од заједничке акције Срба, Византијаца и Бугара нема ништа, деспот Угљеша се на крају определио да позове у помоћ брата Вукашина Мрњавчевића, са којим је био у врло добрим односима.
Не моЖе се поуздано утврдити како се према томе држала моћна властела у тзв. грчким земљама. Међутим, сасвим је извесно да властела у старим српским земљама није била у добрим односима са браћом Мрњавчевић због међусобних сукоба око територија и зато их не би подржала у овој борби.
У ово време краљ Вукашин је био донео дефинитивну одлуку да се до краја обрачуна са жупаном Николом Алтомановићем. У том циљу он је обезбедио помоћ свога зета Ђурђа Балшића, господара Зете. Прикупио је војску и довео под Скадар, где је очекивана наручена дубровачка флота која је требало да пребаци војску према Николиним земљама.
Било је предвиђено да један део војске удари преко планине Оногошт, а други дуж обале. Са краљем Вукашином био је и његов син, млади краљ Марко.
Баш тада је Угљеша позвао брата у помоћ да изненаде Турке и нападну их у њиховој престоници Једрену, пошто је султан Мурат са делом војске био отишао на ратни поход у Малу Азију.
Добивши братовљев позив, Вукашин је одустао од планиране акције на Николу Алтомановића, који је овим спасен од сигурног пораза. Са свом прикупљеном војском кренуо је према Серу, остављајући сина Марка да у његовом одсуству управља државом.
Приштину даровао зету
Вукашин и Угљеша су са војском успели да дубоко продру на турску територију и да се приближе њиховој престоници Једрену, где су на реци Марици, у шумовитом крају Чрномена заноћили недовољно обезбеђени за те прилике
Вукашин и Угљеша су са војском успели да дубоко продру на турску територију и да се приближе њиховој престоници Једрену, где су на реци Марици, у шумовитом крају Чрномена заноћили недовољно обезбеђени за те прилике.
Турци, који су пратили њихово кретање, под плаштом понуде преговора о миру, уочивши њихов немар, одлучили су да у мрклој ноћи припреме изненађење и да их нападну са свих страна.
Нема историјских података како је текла ова битка.
Према народном предању, уморна војска браће Мрњавчевић је ноћу 26. септембра 1371. године чврсто спавала. Турци су их у току ноћи изненада напали са свих страна, прво поклали стражаре, одрешили коње и натерали их у бекство, а војску у олујној ноћи збунили жестоким нападима и ратним поклицима. Избезумљена војска је падала под турским сабљама и јатаганима, а многи су се подавили у реци Марици. Ту су погинули Вукашин и Угљеша, а војска им је уништена.
Неки турски писци, да би што више омаловажили Србе, наводе да је Турака било само 8.000, а неки да их је било чак и мање. Међутим, извесно је да је турску војску у овом боју предводио њихов искусни војсковођа Евренос бег.
Српска погибија на Марици је била заиста страховита, а место се и данас зове Срб-синдити, тј. Српска погибија.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа него и целог Балкана. По неким историчарима чак и судбоноснија од Косовске битке.
На путу преко Тракије и Македоније више није било никога ко би могао задржати налет Турака. Они нису одмах искористили ову победу за даљи продор на Балкан зато што се добар део њихове војске са Муратом налазио ван Европе, а можда ни сами нису били свесни колико је велика била њихова победа.
Српски пораз на Марици први су искористили Византијци, чија је војска још у новембру те године предвођена деспотом Манојлом Палеологом, солунским намесником и касније византијским царем,ушла у Серску област и прикључила је Византији.
Даљим слабљењем власти цара Уроша, властела око Рудника,Западне, Велике и Јужне Мораве се окупила око кнеза Лазара, кога је признала за господара ових области.
Кнез Лазар, који се још на двору цара Уроша залагао за јединство српске преостале државе и са наслеђеним дипломатским особинама свога оца (слат у име цара Уроша да мири завађене стране), настојао је да оствари јединство преостале Србије којом је владао. Оштро је иступао против великаша који су реметили ред у држави, тежио да прошири своју државу у неким спорним областима и да успостави што чвршће везе са феудалним српским државицама и државама других Јужних Словена. Чувши после Маричке битке да околни феудални господари око области Мрњавчевића упадају са својом војском у Мрњавчевића поседе, кренуо је и он са својом војском и запосео своју бившу баштину Ново Брдо и Приштину, које је својевремено присвојио краљ Вукашин Мрњавчевић.
Он овом приликом уступи Приштину своме зету Вуку Бранковићу,који је припојио своме поседу у северозападном делу Косова и своју престоницу из Вучитрна преселио у Приштину.
НајвиШе проблема кнез Лазар је имао са својим северозападним суседом жупаном Николом Алтомановићем, који је тада био господар земаља између Рудника и Конавала и спорио се са кнезом Лазаром око Рудника, који су један другом преотимали.
У току ових борби руднички старешина војске кнеза Лазара Павле Орловић се под притиском знатних снага Николе Алтомановића, који је у своју војску ангажовао и знатан број плаћеника, морао повући са своје територије према Западној Морави. Ту га је прихватило појачање кнеза Лазара, па се према Николи Алтомановићу успоставило више нових положаја, који су се ослањали на Западну Мораву и Јелицу. За команданта своје војске на овом сектору кнез Лазар је поставио Павла Орловића, који ће убрзо постати руднички војвода и његов барјактар.
Борбе између кнеза Лазара и Николе Алтомановића се наставише несмањеном жестином, при чему је Никола настојао да овлада Јелицом изнад Чачка и да одатле продре у долину Западне Мораве. У току ових борби војска Павла Орловића потуче Николину војску на Јелици.
Да би решили међусобне спорове и спречили међусобне сукобе, кнез Лазар и Никола Алтомановић, по свој прилици 1373. године, уговоре састанак на улазу у село Луњевицу на старом немањићком путу, који је из Краљева водио у Брусницу и даље према Руднику.
Док је кнез Лазар пошао на овај састанак искрено се надајући постизању споразума, жупан Никола Алтомановић је на њега пошао са намером да га убије, а да затим продре низ Западну Мораву и освоји Крушевац.
На уговорено место кнез Лазар и Никола је требало да дођу без оружја и са пратњом. Никола је на уговорено место стигао нешто раније. Тамо су разгрнули снег и прикрили оружје. Када је до сусрета дошло, Никола и његови људи су се дохватили свога прикривеног оружја и навалили на голоруког кнеза и његову пратњу.
Том приликом је погинуло неколико кнежевих пратилаца, а кнез Лазар задобио већу рану у груди и пао у снег. Видевши шта се дешава, најближе одељење Лазареве војске је појурило у помоћ, а Никола и његова војска утекли су ка Руднику.
Кнез Лазар је овом приликом имао среће. Врх мача му је само делимично продро у груди јер је претходно ударио у велики златни крст, који је увек носио на грудима.
Николина војска је убрзо напала на Крушевац, али је тамо потучена.
Престоница крај Мораве
Властела одлучила да граде Крушевац под надзором мајстора из Италије. Посебна пажња посвећена градњи цркве Лазарице
Кад је видео да сам не може да изађе на крај са лукавим и снажним Николом Алтомановићем, Лазар се удружио са босанским баном Твртком И Котроманићем користећи околност што се Никола био и њему замерио. Међутим, пошто су проценили да ни удружени немају довољно снаге да поразе Николу, затраже помоћ од мађарског краља Лудвика, који им пошаље Лазаревог зета Николу Гару са 1.000 копљаника.
Њима се придружио са својом војском Лазарев зет Вук Бранковић, као и браћа Мусићи – Стефан и Лазар.
У борби у близини Ужица, Никола би потучен, па се на крају затворио у ужичку тврђаву која је опкољена и освојена.
Неизвесна је даља Николина судбина. По једним изворима он је ослепљен смештен у неки зетски манастир, где је остао до краја живота. По другим изворима, добио је једну малу област којом је управљао до смрти.
Његове земље поделили су кнез Лазар, бан Твртко, Вук Бранковић и браћа Мусићи. Кнез Лазар је добио Николине земље од Рудника до Дрине. На име надокнаде за помоћ, дао је мађарском краљу нешто сребра и обавезао се да му буде вазал.
После смрти мађарског краља Лудвика И, кнез Лазар се ослабађа мађарског вазалства, упада у Браничево и Кучево, одакле је раније Радич Бранковић (Растислалић), ослањајући се на Мађаре упадао у његове северне области и пљачкао их. Затим је упао и у Мачву, коју је цару Урошу преотео мађарски краљ Лудовик и припојио ове области својој држави.
Сада се Лазарева држава знатно проширила и захватала површину од око једне четвртине бивше Душанове државе. Простирала се долинама Западне, Јужне и Велике Мораве, захватајући Браничево и све веће градове у Поморављу, избијала до близу Дунава, а затим испод Голубца и Београда ишла на запад, обухватала Мачву и планиским пределима избијала на Западну Мораву. На југу је изашла на Ибар, па поред Трепче и Приштине секла Косово, захватала Ново Брдо и у луку избијала испод Врања.
Јужно од кнеза Лазара владао је Вук Бранковић, господар Косова и дела Зете. У Зети је господарио Ђурађ Стратимировић, Балшић, који је поседовао и део Метохије.
Далеко на југу око Прилепа, господарио је краљ Марко Мрњавчевић, а поред Вардара према Скопљу његов брат Андријаш.
У околини Славишта и Жеглигова као и земљиштем између Струме и Вардара господарили су браћа Дејановићи (Драгош и Констатин).
Поред Дрине у Босни простирала се држава краља Твртка.
Преношењем средишта српске државе у Поморавље указала се потреба изградње нове престонице у том средишту.
Дуго су кнез Лазар и кнегиња Милица истраживали где ће изградити нову престоницу, која ће истовремено бити и значајна тврђава у том делу Србије. По народном предању заноћили су једне ноћи на ћувику изнад Западне Мораве. Том приликом се кнегињи Милици у сну јавио Стефан Немања и рекао јој да нову престоницу изграде баш ту где су заспали. Изјутра она овај сан саопшти кнезу Лазару, па они поруку Светог Симеуна прихвате.
Место се налазило у најбогатијем и најплоднијем делу Лазареве Србије. На југу се налазило Косово, подређено Лазару, које је штитило Србију са те стране, а којим је управљао његов зет Вук Бранковић. Кнез Лазар се надао да ће у савезу с њим, Босном и Бугарском обезбедити Србију.
Са брежуљка, на коме је требало да буде центар града, пуцао је величанствен поглед на Јастребац, Копаоник, уздигнути Темнић, Западну Мораву и ушће Расине у њу, а у непосредној близини ланац значајних средњовековних српских тврђава Борач, Рудник, Маглич и Козник.
Српска властела је прихватила њихов предлог. Ангажовани су стручњаци у Италији и Приморју за израду планова града и тврђаве и већ на пролеће идуће године отпочела је изградња града и тврђаве Крушевац.
Тако је на одабраном брежуљку високим каменим зидовима био ограђен велики простор на коме је подигнут кнежев двор, црква, станови за кнежеву високу властелу, послугу и касарне за војну посаду. У склопу зидова изграђена су снажна утврђења са осматрачким кулама, као и дубоки опкопи који су премошћавани ланчаним мостовима, који су подизани ноћу и у случају опасности.Утврђење је опремљено бацачима камена, самострелама а непосредно пред косовски бој и топовима који су набављени у Дубровнику.
Изградња Крушевца је потрајала неколико година, а за његову изградњу је довлачен камен из Западне Мораве и околних каменолома. У радовима су учествовали војска и становништво, као и радници из Приморја.
Надзор над градњом је вршила група стручњака из Италије и кнежев челник Радич Поступовић.
Посебна брига је посвећена изградњи цркве Лазарице, која је изграђивана под руководством Рада Боровића.
По свом архитектонском склопу црква припада моравској школи, а у њој су заступљене две врсте сликарства, које су тада биле владајуће у моравској школи.
Пошто у граду није могло да стане сво становништво које је то желело и многобројне избеглице са југа, из бивше царевине, Византије и Бугарске, то су иза града, одмах до градских бедема подизана насеља са кућама за становање, дућанима, конацима за преноћиште трговаца и путника из далека, тргом и друго).
Захваљујући релативно мирном раздобљу и богатству земље, пре свега рудницима, плодној земљи и шумама, привреда је процветала у Лазаревој држави, у којој су предњачили рударство, трговина, занатство и пољопривреда.
meskalero 