Последње писмо краљице Марије Антоанете пред одлазак на гиљотину


Последње писмо краљице Марије Антоанете пред одлазак на гиљотину на коме се налазе њене сузе упућено сестри њеног мужа, принцези Елизабети од Француске.

Дана 16. октобра, у пола четири ујутро

Теби, мојој сестри којој пишем последњи пут. Управо сам осуђена не само на срамну смрт на начин намењен криминалцима већ и да се придружим твом брату. Невина као он, желим да покажем исту чврстину у мојим последњим тренуцима. Мирна сам јер немам шта да приговорим мојој савести. Осећам дубоку тугу остављајући моју јадну децу: ти знаш да сам једино живела за њих и за тебе, моју добру и нежну сестру. Ти, која си из љубави све жртвовала да будеш са нама у каквој ситуацији те напуштам.
marija-antoaneta Сазнала сам из записника на мом суђењу да је моја ћерка (Mari Tere) одвојена од тебе. Јао мени! јадно дете. Не усуђујем се да јој пишем; не би примила моје писмо. Не знам ни да ли ће ово стићи до тебе. Надам се да ће једног дана кад стасају бити у могућности да ти се придруже и да уживају у твојој потпуној посвећености. Допусти им да обоје мисле на лекције које ја никад нисам успела да пренесем на њих; да су темељи живота принципи и исправност њихових поступака, а да ће њихову срећу представљати обострана наклоност и поверење једно у друго. Допусти да моја ћерка осети да у њеном добу треба да увек помогне њеном брату чиме би га инспирисало њено искуство и наклоност да му пружи својим саветима. Допустим им, укратко, да осете обоје да у ма којој ситуацији били неће бити истински срећни већ једино кроз међусобну подршку. Нека прате наш пример. Колика је утеха наша наклоност једно за другим дала у нашим несрећама. У тренуцима среће ми смо уживали двоструко јер смо били у могућности да је поделимо са пријатељима; и где може један наћи пријатеље који су пуни нежности и у слози него у сопственој породици? Нека мој син никад не заборави последње речи свог оца које ја понављам недвосмислено; нека никад не тражи да освети нашу смрт.
Lebr04Морам ти изнети једну ствар која је веома болна мом срцу, свесна сам колико бола може дете проузроковати. Опрости му, драга сестро; мисли на његове године и колико је детету лако исказати било коју жељу поготово кад нема разумевања. То ће се десити једног дана, надам се да ће боље осећати вредности твоје привржености и нежности за њих двоје. Преостало је да ти исповедим моје последње мисли. Требала сам изразити жељу да им пишем на почетку мог суђења, али упркос томе што ми нису оставили никакво средство за писање догађаји су прошли тако брзо да стварно нисам имала времена.
Умирем у Католичкој Апостолској и римској вери, мојих очева у којој сам одгајана и коју сам одувек исповедала. Немајући духовну утеху да потражим, незнајући да ли на овом месту има било какав свештеник те конфесије ( и заиста место где сам ја би их изложило превеликој опасности уколико желе да уђу ). Искрено преклињем опрост од Бога за све грешке које сам могла починити током мог живота. Уздам се у Његову доброту да ће Он милосрдно прихватити моје последње молитве као што је све оне током мог живота које сам Њему упућивала да прими моју душу у Његовој милости. Молим за опрост од свих које знам , посебно од тебе, моја сестро за сву ненамерну секирацију коју сам ти проузроковала. Опраштам свим мојим непријатељима зла која су ми начинили. Збогом мојим теткама и свој мојој браћи и сестрама. Имала сам пријатеље. Мисао о вечном раздвајању од њих и њихових проблема је једна од највећих туга коју проживљавам умирући. Нека на крају бар знају да им свој последњи тренутак посвећујем.
safe_imageЗбогом, моја добра и нежна сестро. Нека стигне до тебе ово писмо. Мисли увек на мене. Грлим те свим мојим срцем као што ти чиниш мојој јадној, драгој деци. Мој Боже како се срце кида што их остављам заувек. Збогом!Збогом! Сада морам да се сама позабавим својим духовним дужностима пошто немам слободу. Можда ми доведу свештеника али ја овде протествујем да му нећу рећи ни реч и да ћу га третирати као тоталног странца.

Ce 16 octobre, à quatre heures et demie du matin.

testpage1yr8C’est à vous, ma soeur, que j’écris pour la dernière fois. Je viens d’être condamnée, non pas à une mort honteuse – elle ne l’est que pour les criminels, mais à aller rejoindre votre frère. Comme lui innocente j’espère montrer la même fermeté que lui dans ses derniers moments. Je suis calme comme on l’est quand la conscience ne reproche rien. J’ai un profond regret d’abandonner mes pauvres enfants. Vous savez que je n’existais que pour eux et vous, ma bonne et tendre soeur, vous qui avez par votre amitié tout sacrifié pour être avec nous, dans quelle position je vous laisse ! J’ai appris par le plaidoyer même du procès que ma fille était séparée de vous. Hélas ! la pauvre enfant, je n’ose pas lui écrire, elle ne recevrait pas ma lettre, je ne sais pas même si celle-ci vous parviendra. Recevez pour eux deux ici ma bénédiction ; j’espère qu’un jour, lorsqu’ils seront plus grands, ils pourront se réunir avec vous et jouir en entier de vos tendres soins. Qu’ils pensent tous deux à ce que je n’ai cessé de leur inspirer : que les principes et l’exécution exacte de ses devoirs sont la première base de la vie, que leur amitié et leur confiance mutuelle en fera le bonheur. Que ma fille sente qu’à l’âge qu’elle a, elle doit toujours aider son frère par les conseils que l’expérience qu’elle aura de plus que lui et son amitié pourront lui inspirer ; que mon fils, à son tour, rende à sa soeur tous les soins, les services que l’amitié peuvent inspirer ; qu’ils sentent enfin tous deux que dans quelque position où ils pourront se trouver ils ne seront vraiment heureux que par leur union ; qu’ils prennent exemple de nous. Combien, dans nos malheurs, notre amitié nous a donné de consolation ! Et dans le bonheur on jouit doublement quand on peut le partager avec un ami, et où en trouver de plus tendre, de plus uni que dans sa propre famille ? Que mon fils n’oublie jamais les derniers mots de son père que je lui répète expressément : qu’il ne cherche jamais à venger notre mort.

testpage2io3J’ai à vous parler d’une chose bien pénible à mon coeur. Je sais combien cet enfant doit vous avoir fait de la peine. Pardonnez-lui, ma chère soeur, pensez à l’âge qu’il a et combien il est facile de faire dire à un enfant ce qu’on veut et même ce qu’il ne comprend pas. Un jour viendra, j’espère, où il ne sentira que mieux le prix de vos bontés et de votre tendresse pour tous deux. Il me reste à vous confier encore mes dernières pensées. J’aurais voulu les écrire dès le commencement du procès, mais, outre qu’on ne me laissait pas écrire, la marche a été si rapide que je n’en aurais réellement pas eu le temps.

testpage3tv9Je meurs dans la religion catholique, apostolique et romaine, dans celle de mes pères, dans celle où j’ai été élevée et que j’ai toujours professée, n’ayant aucune consolation spirituelle à attendre, ne sachant pas s’il existe encore ici des prêtres de cette religion, et même le lieu où je suis les exposerait trop s’ils y entraient une fois. Je demande sincèrement pardon à Dieu de toutes les fautes que j’ai pu commettre depuis que j’existe ; j’espère que, dans sa bonté, il voudra bien recevoir mes derniers voeux, ainsi que ceux que je fais depuis longtemps pour qu’il veuille bien recevoir mon âme dans sa miséricorde et sa bonté. Je demande pardon à tous ceux que je connais et à vous, ma soeur, en particulier, de toutes les peines que, sans le vouloir, j’aurais pu leur causer. Je pardonne à tous mes ennemis le mal qu’ils m’ont fait. Je dis ici adieu à mes tantes et à tous mes frères et soeurs. J’avais des amis, l’idée d’en être séparée pour jamais et leurs peines sont un des plus grands regrets que j’emporte en mourant ; qu’ils sachent du moins que, jusqu’à mon dernier moment, j’ai pensé à eux.

Adieu, ma bonne et tendre soeur ; puisse cette lettre vous arriver. Pensez toujours à moi ; je vous embrasse de tout mon coeur ainsi que ces pauvres et chers enfants. Mon Dieu, qu’il est déchirant de les quitter pour toujours ! Adieu, adieu ! je ne vais plus m’occuper que de mes devoirs spirituels. Comme je ne suis pas libre dans mes actions, on m’amènera peut-être un prêtre ; mais je proteste ici que je ne lui dirai pas un mot etque je le traiterai comme un être absolument étranger.

Извор: http://teaattrianon.blogspot.com/2007/05/last-letter-of-marie-antoinette.html

МАРИЈА АНТОАНЕТА ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: