Судбина Сумњивог лица

У предговору пред премијеру 1923. године, Бранислав Нушић бележи необичну судбину рукописа “Сумњиво лице”.

“Године 1915. ја сам се налазио у Скопљу као управник позоришта. Ту ме је затекао и слом и одатле сам кренуо у бекство, у Албанију. Отворио сам све фиоке на свом столу, и побацао један део недовршених рукописа и бележака, а све што је довршено или бар детаљније скицирано, понео са собом. Том приликом, тамо на дну фиоке, нашао сам и на вечиту робију осуђено Сумњиво лице и понео га са собом. Најзад, до Приштине, докле се бежало железницом, и могао се понети читав дењак рукописа, који је тежио можда десет, петнаест кила. Али од Приштине, одакле смо пешке морали прећи пут Призрена, тешко ми је било носити на леђима толики терет. У Приштини сам дакле морао нанова редуцирати рукописе, морао сам одбацити оно што је мање вредно, а понети само оно чему сам придавао нарочиту важност. Одабирајући тако и бацајући на под све оно што сам решио да жртвујем, дође ред и на Сумњиво лице. Погледах га, погледах уздуж и попреко, и најзад одлучих. Бацих га на патос, у гомилу оних рукописа које жртвујем, које одбацујем од себе, којима намењујем да заувек пропадну. “Иди бедо!”, мислио сам бацајући га. Нисам био кадар пренети те преко позорнице, а где ли бих био кадар пренети те преко Албаније?
И кренуо сам једнога дана, носећи на леђима мали пакет најдрагоценијих ми рукописа, а тамо у Приштини, у једној арнаутској кући у којој сам становао, остали су рукописи на смрт осуђени.
Али ни у Призрену се није могло остати, а путујући дотле, увидео сам колико је и то велики терет што сам га понео и решим да и тај део рукописа оставим. Али их не остављам незбринуте као оне тамо у Приштини, бачене на под и осуђене на пропаст, већ их поверавам једној Српкињи, Призренки, која их брижљиво прикрива на тавану, под самим патосом.
Ми одлазимо из отаџбине и три дуге године проводимо у туђини, а крајем осамнаесте, одмах за војском, враћам се и ја у Скопље. Мало дана затим, и ја сазнајем тужну вест, да су Бугари у Призрену, премећући српске куће да траже оружје, нашли оне моје драгоцене и одабране рукописе, скривене под патос на тавану, и спалили их.
За време избеглиштва, међутим, мој отац, који је становао у Приштини, умро је, и чим је било могуће, жена ми оде у Приштину да му нађе гроб. Пролазећи кроз приштинске улице, сретне се са оном Арнаутином у чију смо се кућу били склонили, и овај је поздрави: “Ама госпођо, да свратиш до мене. Кад сте побегли одавде, побацали сте неке хартије, а ја покупио и сачувао!” Жена сврати, узе и донесе ми у Скопље.”(…)

Љубомир Самарџић, Ходочашће на Крф, Београд, 2004.