Француска грађанска револуција

Иако није била ни једина ни прва револуција која је потресла стари поредак у Европи, револуција у Француској сматра се најзначајнијом.

Америчка револуција и Рат за независност

Америчка револуција или Амерички рат за независност представља сукоб између Велике Британије и њених тринаест колонија у Северној Америци.

Рат је трајао од 1775. до 1783. године, а завршен је победом америчких колониста и стварањем Сједињених Америчких Држава.

Значај Америчке револуције је у томе што су први пут у историји неке колоније стекле самосталност и формирале своју независну државу.

Сулејман I Величанствени

Сулејман I Величанствени (османски тур. سليمان; модерни тур. Süleyman) је био десети султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био је човек вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због велике реформе закона у муслиманској традицији је остао упамћен као Кануни (Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин. Наследио је царство у успону које је током своје владавине проширио на три континента, борећи се против Хабзбурговаца на Западу и у Месопотамији на Истоку. Када је ступио на престо, један савременик га је описао као питомо јагње које је дошло на место крволочног лава, међутим, током своје дугогодишње владавине Сулејман ће успети не само да очува велико царство које је наследио од свог оца, него да му дода нове територије, тако да ће се Османско царство на крају његове владавине простирати од Мађарске до Ирака и од Јемена до руских степа на истоку Каспијског мора, са границама дугим укупно 12.000 километара.

Детињство и младост

Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно била кћерка татарског кана са Крима, Менгли Гираја. Хафса је имала 17 година када се Сулејман родио — 6. новембра 1494. у Трапезунту на црноморској обали. Са седам година је послат у палату Топкапи где je стекао темељно образовање у разним областима науке, историје и књижевности. Говорио је четири језика: арапски, персијски, чагатај и српски. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе (данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). Краће време је био на месту управитеља Једрена. Такође је повремено заузимао и почасни положај султана у одсуству свог оца који је стално био на освајачким походима.

Вест о очевој смрти затекла је Сулејмана у Маниси, где је вршио дужност намесника. Селим I је након кратке, али изузетно плодне владавине изненада умро од неке кожне болести коју је зарадио захваљујући претераном контакту с коњима. Царство које је Сулејману оставио било је неупоредиво веће, јаче и богатије него што је било 200 година раније када је владао оснивач Османске династије, Осман I.

Када је Сулејман ушао у Истанбул и ступио на престо, побуњеници које је његов отац поразио и војни заповедници су се понадали да ће моћи да манипулишу младим принцем за когa су сматрали да нема ни искуства ни воље да влада. Међутим, за само неколико наредних година своје владавине Сулејман је учврстио османску власт на територијама које је његов отац освојио и обезбедио мир у огромном царству чије је границе и сам почео да проширује, следећи пример својих претходника.

Унутрашња политика

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је важио за разборитог и мудрог човека. Под утицајем Пири Мехмед-паше Сулејман је променио неповољне законе које је донео његов отац. Селим је у циљу уништавања сафавидске привреде затворио све источне границе. Међутим, овај прекид трговачких односа је с једне стране имаo погубне последице по османску привреду, а с друге стране довеo је до многих злоупотреба. Сулејман је поново отворио границе и уз одређена ограничења обновио трговину. Две године касније, 1523, Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства, Ибрахим-пашу, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима, чак устанака (Египат, 1524).
У току 46 година владавине, у Сулејмановом царству избило је неколико побуна. Већ наредне године по ступању на престо, Сулејман је морао да утврди свој ауторитет — беглербег Сирије и Палестине, Џанберди и Газали, покушао је да се осамостали. Mеђутим, почетком 1521. године био је поражен.

Године 1524. Ахмед-паша добио је на управу Египат, као компензацију за постављање Ибрахим-паше на место великог везира. Ахмед-паша се одмах по доласку у Египат (1524) прогласио за султана, те је Сулејман био присиљен да пошаље трупе како би угушио устанак. Ова побуна је показала потребу за реорганизацијом административне управе и одбране Египта, те је између осталог и у ту сврху био послат Ибрахим-паша. Велики везир је стигао у Каиро крајем јула 1524. године и за нешто више од годину дана успео да спроведе потпуну реорганизацију египатског административног система — искоренио је злоупотребе, неправде и корупцију и успоставио ред и мир, обновио је војне снаге на Суецу чиме је обазбеђено снажније османско присуство на Црвеном мору.

Године 1526/28. у Анадолији ће се побунити Туркомани. Главни узроци ове побуне били су незадовољство неразумљивом администрацијом и корупцијом државних службеника. Ова буна је убрзо задобила велике размере и нанела велике штете војсци намесника провинција. Буна је на крају ипак угушена, а Ибрахим-паша је опет послат како би увео ред и мир и извршио реорганизацију административног система. Ибрахим-паша је свој задатак тако добро обавио да је Анадолија била мирна скоро цео 16. век.

Такође је било неколико побуна јаничара као и повремених устанака у Анадолији, нарочито у последњим годинама Сулејманове владавине. Међутим, највећи део Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна. Сулејман је ставио акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије, водоводи. Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао велики османски артихтекта, Синан-паша. Такође су цветали занатство и уметност, нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих љубавних песама посвећених његовој великој љубави, Украјинки Рокселани. Британски оријенталиста, Е. Џ. В. Гиб је рекао да никада и нигде на свету па ни у Турској, поезија није имала толику подршку као што је имала у Сулејманово време.

Реформа закона, управе и школства

Док је у Европи Сулејман био познат као Велики Турчин или Сулејман Величанствени захваљујући својим војним успесима, међу муслиманима је добио назив Кануни што на турском значи Законодавац, захваљујући великој реформи закона.

У Османском царству на снази је било шеријатско право, свето муслиманско право које се сматрало савршеним јер је дошло од самог Бога, па самим тим и непроменљивим. Међутим, постојали су и тзв. кануни, то јест, закони које је издавао сам султан из области кривичног права, земљопоседништва и опорезивања и Сулејман је управо над тим законима извршио велику реформу између 1540. и 1541. Сакупио је све законе које су издали султани пре њега, средио их, уклонио дупликате, двосмислености и претеривања водећи рачуна да ни један не буде у супротности са основним исламским законима и издао збирку нових закона под називом Османски законик (тур. kanun‐i Osmani) који је био на снази више од 300 година.

Сулејман је смањио порезе на многе производе, унапредио је и побољшао Канун раја (тур. Kanune Raya), тј. законе који су регулисали права и обавезе раје — друштвеног слоја произвођача, како муслимана тако и немуслимана, који су били обавезни да плаћају намете и дажбине на основу којих се држава издржавала. У области кривичног права, смањио је број оних преступа који су се кажњавали смрћу или сакаћењем, и одредио је низ других казни за мање прекршаје и преступе.

У области образовања, Сулејман је такође унео многе новине. Повећао је број основних школа (мектебе) на 14 у којима су муслимански дечаци учили да пишу и читају као и основне принципе Ислама, као и медреса, религиозних школа у којима су се стицала виша знања из области граматике, метафизике, филозофије, астрономије и астрологије и којих је било укупно осам у Сулејманово време.

Сулејман је такође на наговор свог доктора, Јеврејина Мојсија Хамона, издао декрет којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце.

Освајачки походи

Сулејманов отац, Селим I, сва своја освајања усмерио је ка Азији. За само осам година своје владавине је успео да помери границе Османског царства са Црвеног мора и Индијског океана на западни Медитеран и Персијски залив, укључујући три за муслимане света града: Медину, Меку и Јерусалим. Након освајања мамелучког царства 1517. године, у Азији је још једино Сафавидска Персија остала као озбиљна претња Османском царству. Али, на самрти, Селим је саветовао свом сину да се окрене ка Европи. Сулејман је, међутим, проширио Османско царство у оба правца — у подједнакој мери је предузимао походе и према Западу и према Истоку. Будући да је био добар стратег, трудио се да никад не ратује истовремено на обе стране. Обично би склапао мир на Истоку пре него што би кретао у освајачке походе на Запад и обрнуто.

Своја прва освајања након ступања на престо усмерио је ка територији већ ослабљене Угарске краљевине. Први на Сулејмановом путу био је Београд, стратешки веома битно угарско утврђење на ушћу Саве у Дунав.

Пад Београда 1521.

Након пораза и пропадања српске, бугарске и византијске државе, на Балкану је остала једино Угарска која је могла да буде потенцијална сметња османском експанзионизму ка Западу. Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још 1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Сулејман је чврсто био одлучио да крене на Београд, још му је једино недостајао ваљан разлог због кога би кренуо у поход, међутим, врло брзо су му га дали сами Угри.

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, бахато су одбили овај предлог, а Сулејмановог изасланика вратили у Истанбул без ушију и носа. Сулејман је искористио овај догађај као разлог за напад.

Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма. Изасланик Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће доживети исту судбину…

Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија.

Заузимање Родоса

Иако је пут ка Европи, Светом римском царству и Бечу био сада потпуно отворен, Сулејман се ипак прво одлучио да нападне Родос, острво у источном делу Егејског мора које је било база витешког реда јовановаца. Османски султани су толерисали хришћанску присутност у источном Средоземљу све док се то није почело косити с интересима Царства. Након освајања Египта, оживела је трговина између Истамбула, египатских лука и Леванта, те су јовановци на Родосу постали озбиљна сметња зато што су вршили честе нападе на турске бродове са муслиманским ходочасницима који су ишли у Меку и Медину и ометали трговачке путеве између Египта и Истанбула. Поред овог стратешког разлога, Сулејман је имао и друге, политичке — јовановци су били у дослуху са његовим непријатељима, сафавидским шахом и мамелучким владарима.

У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу. Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну страну острва. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло V.

Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро. Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за њега плаћала трибут.

Нови походи на Угарску. Опсада Беча 1529. године

У јуну 1523. године Сулејман је дозволио Пири Мехмед-паши да се повуче са положаја великог везира и на то место поставио свог друга из детињства, Ибрахим-пашу, грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био достојанственик другог реда. Ово је проузроковало многа негодовања међу другим достојанственицима, што је 1524. довело до побуне Ахмед-паше у Египту, па је Ибрахим-паша био послат да угуши побуну, смири ситуацију и изврши реформу административног система, што је овај и учинио с великим успехом. У марту 1525. године избила је побуна јаничара те је Ибрахим-паша био позван да се хитно врати у Истамбул. Други разлог је био зоштравање ионако већ напетих односа између Угарске и Османског царства након низа пограничних инцидената. Сулејман је хтео да крене у поход на Угарску чиме би уједно смирио и јаничаре јер би им тај поход обезбедио богат ратни плен.

Сулејман је с војском кренуо из Истамбула 23. априла 1526, а до сукоба је дошло већ 29. августа на равници код Мохача. У овој бици угарска војска је била потучена до ногу у року од два сата, а сам угарски краљ, Лајош II, изгубио је живот у овој бици. Сулејман се након битке упутио ка Будиму и 11. септембра је ушао у град, где је на место бездетног Лајоша II поставио војводу Трансилваније, Јована Запољу, који је постао вазал Порте. Сулејман је потом морао да посвети пажњу устанку у Анадолији, те је оставио Угарску у борбама око престола на који је претендовао надвојвода од Аустрије, Фердинанд, брат Карла V и Лајошеве удовице, Марије од Угарске.

Већ следеће године Фердинанд је на Сабору у Пресбургу био проглешен краљем Угарске, те је кренуо у поход на Угарску, заузео Будим и потукао Запољу и збацио га с престола. Сулејман је две године касније, 10. маја 1529. године, у пратњи Ибрахим-паше кренуо у помоћ свом вазалу и 8. септембра исте године освојио Будим и вратио Запољу на угарски престо.

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи. Подно бечких зидина стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар зидина града који је бранило неких 20.000 војника. Очи целе Европе су биле упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче и врати у Истанбул.

Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне. Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман ће опет покушати 1532. Међутим, одустаће и пре него што је стигао до града — војска је стигла до Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију. Трећа, такође безуспешна опсада се десила 1683. године. Уопште сви османлијски покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Турци су у међувремену заузели све тврђаве у западној Угарској за шта нису биле потребне јаке снаге. Након тога, започели су преговори у Истамбулу чији је резултат био потписивање мира и споразума по којем су Фердинанд и Запоља задржали територије које су имали крајем 1529. године, с тим што су обојица плаћали данак Сулејману.

Ратови са Персијом

Након консолидовања освајања на европском тлу Сулејман је своју пажњу окренуо ка Истоку, где је сафавидска Персија представљала сталну претњу. У зиму 1523. године Сулејман је успео да склопи мир са сафавидском Персијом, међутим, врло брзо овај мир ће бити нарушен. Године 1524. умро је персијски шах Исмаил и за собом оставио десетогодишњег Тахмаспа на престолу. Дошло је до унутрашњих сукоба око тога ко ће владати у име малолетног шаха, а земља је ушла у период нестабилности која је одговарала Османлијама. Године 1528. емир који је постао намесник Багдада одбио jе да призна власт персијског шаха, а затим је показао спремност да се покори Сулејману. Међутим, он је убрзо убијен, а Сафавиди су загосподарили земљом. Сулејман је сматрао да полаже права на Багдад, међутим, пошто је био заузет на западним границама царства, није могао ништа да предузме по том питању. Други проблем био је везан за Шереф-бега, емира Битилса. Олам Такалу, сафавидски намесник Азербејџана, приклонио се током 1530/31. Османлијама. Његови лоши односи са емиром Битилса приморали су овог да затражи помоћ од персијског шаха. Шах Тахмасп стао је на страну Шереф-бега што је Сулејману дало још један повод за отпочињање рата. Привремено смиривање сукоба за Хабзбурговцима дало је Сулејману могућност да се посвети походу на Исток.

Османска војска на челу са великим везиром Ибрахим-пашом имала је задатак да поврати Битилси и Табриз. Очекивало се да ће овај поход бити брз јер сафавидски гарнизони још нису били спремни за одбрану од османске артиљерије. Ипак емири Акојунлуа, који су се после свргавања своје династије склонили на османску територију, успели су да наговоре Ибрахим-пашу да промени циљ похода и да се упути у унутрашњост Персије. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Османске трупе продирале су у Персију, а шах Тахмасп је избегаовао отворени сукоб. Због бројних непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године. Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке.

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године Ибрахим-паша је био убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису познати, мада се наслућује да је делимично за то било крив релативни неуспех похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова супруга, Хурем султанија (Рокселана).

Нови сукоб са Персијом уследио је 1548. године. Принц Елказ Мирза је затражио помоћ од Османлија против свог брата Тахмаспа. С друге стране, Хурем султанија је такође заговарала рат јер је хтела да њен зет Рустем-паша добије прилику да се истакне у борби. Као и претходног пута, Тахмасп је избегавао отворени сукоб, повлачио се ка Азербејџану како би присилио османску војску да проведу зиму у области Кавказа. У овом походу Османлије су поново заузеле Табриз и Ван без отпора, а освојено је још неколико утврђења у Анадолији и Грузији, да би се војска вратила у Истанбул 1549. године.

Последњи поход против Персије Сулејман је предузео 1553. године након што је шах заузео тврђаве на северној обали језера Ван. Шах је поново применио тактику избегавања отвореног сукоба. Рат је завршен споразумом из Амасије 1554. године. Овим споразумом завршени су Сулејманови походи у Азији. Повратио је Табриз, осигурао Багдад, доњу Месопотамију, ушћа Тигра и Еуфрата као и део Персијског залива. Шах зе обавезао да неће вршити упаде на османску територију.

Северна Африка и Медитеран

Други фронт на ком су се сукобљавали интереси Хабзбурговаца и Османског царства био је западни Медитеран. Турски гусари и корсари у служби Османског царства нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Као базе су им служиле обале Северне Африке, посебно Тунис и Алжир. Међутим, Сулејман је схватио да за премоћ на Медитерану мора имати јаку флоту, те је 1533. године именовао берберског корсара, Хајрудина Барбаросу, за адмирала турске флоте. Барбароса је успео да унапреди османску флоту која је сад имала више бродова него све медитеранске силе заједно, што ипак није спречило Карла V да освоји Тунис 1535. године.

Барбароса је заступао идеју о рату са Млецима, тако да су први сукоби избили 1537. године. Како Сулејман на копну није имао већег успеха, Барбароса је наставио борбу на мору. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република, Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као јовановци. Овом победом Барбароса је обезбедио турску превласт над Медитераном. Триполитанија, Тунис и Алжир постале су аутономне провинције Османског царства. Карло V је покушао да избаци Турке из Северне Африке 1541. али није успео. Турци су држали Црвено море и Персијски залив све до 1554. године када је потругалска флота однела победу и преузела примат над овим водама.

Године 1544. Шпанија је објавила рат Француској, те је француски краљ, Франсоа I, тражио од Сулејмана помоћ. Сулејман је послао 100 галија под Барбаросином командом који је 1543. године освојио Ницу. Године 1544. склопљен је мир између Француске и Шпаније, тако да је и Франсоин савез са Сулејманом постао сувишан и као такав престао да постоји. Малтежани су 1551. предали Триполи у Либији, а 1555. је пала Бургија, шпанско упориште у Африци.

Године 1560. Пијале-паша је освојио острво Ђербу од Шпанаца, а 1565. је предводио чувену опсаду Малте, острва које је Карло V 1560. године дао јовановцима, витезовима које је Сулејман истерао са родоса 1522. године. Турска флота која је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. Опсада је трајала од 20. маја до 11. септембра и у почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса поновити, међутим, Карло В је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу.

Нови сукоби са Хабзбурзима

Године 1540. умро је Јован Запоља, што је изазвало нове сукобе Османског царства и Хабзбурговаца. Фердинанд је опсео Будим у циљу да спречи крунисање Јовановог сина Јована Жигмунда, рођеног две недеље пре очеве смрти, за новог угарског краља, али је убрзо подигао опсаду. Сулејман је 1541. дошао у Будим и Угарску ставио под директну османску власт до пунолетства Јована Жигмунда, што је значило да се Угарска претворила у турску провинцију. Била је подељена на 12 санџака и обезбеђена снажним гарнизонима у циљу одбране од Хабзбурговаца који су следеће године извршили напад на Пешту. Године 1543. Сулејман је организовао поход у коме је освојио Естергом (Острогон), Секешферхервар (Столни Београд) и део западне Угарске. Следеће године је заузет и Вишеград и учвршћена одбрана целе провинције. Преговори са Фердинандом су завршени 19. јуна 1547. године склапањем петогодишњег примирја. Овај споразум је веома важан јер су га потписали Сулејман и Карло V, у палати Рустем-паше. Карло V га је потписао 1 августа, а Сулејман 8. октобра. Овим споразумом Фердинанд је признао турска освајања у Угарској, а Турци су заузврат признали Фердинанду титулу великог везира. Такође, Аустрија је морала да плаћа трибут Великој Порти.

Али само пар година касније, избили су нови немири у Угарској. Намесник Порте који је владао Угарском у име Јована Жигмунда, кардинал Мартинуци, био је веома амбициозан и желео је да га султан призна за угарског краља, те је подигао народ и задобио подршку Хабзбурговаца. Ову побуну су на крају угушили беглербег Румелије и будући велики везир, Мехмед-паша Соколовић и будимски беглербег, Ахмед-паша.

Интриге око наслеђа

Последње године Сулејмановог живота прошле су у суровим породичним сукобима и интригама у којима је предњачила Сулејманова омиљена супруга, Хурем султанија или Рокселана. Рокселана је била робиња пољско-украјинског порекла, кћерка украјинског попа коју су заробили Татари у Рутинији и продали на пијаци у Истанбулу. Право име јој је највероватније било Александра Лисовска. Врло брзо је постала омиљена султанова робиња, а потом и његова жена. Рокселана је Сулејману родила пет синова и једну кћерку: Мехмеда (1521), Михримах (1522), Абдулаха, Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира (1531). Абдулах је умро као дете, 1526. године, у некој од епидемија које су напале харем, док је најстарији син, Мехмед, умро 1543. године у 21. години живота од богиња. Међутим, Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, којег му је родила прва жена, Ђулбехар (Gülbahar) и према томе имао је првенство над Рокселаниним синовима. Осим тога, Мустафа је имао и подршку Ибрахим-паше, који је такође био један од Рокселаниних непријатеља и чијем је паду највероватније допринела сама султанија.

Рокселана је прво уклонила великог везира. У ноћи између 14. и 15. марта 1536. године, Ибрахим-паша је убијен. На његово место је постављен Ајас-паша, али након неких пет година, место великог везира заузео је Рокселанин и Сулејманов зет, Рустем-паша Опуковић (пореклом из Далмације), захваљујући Рокселаниним напорима. Рустем-паша је одмах почео да ради на Мустафиној пропасти — раширио је гласине како Мустафа планира заверу против сопственог оца. Сулејман је 1553. године, док је био у походу на Сафавиде, позвао свог сина да разјасни ствари, међутим, чим је млади принц ушао у султанов шатор, био је нападнут и задављен. Џихангир је убрзо потом умро у Алепу, како се наводи од туге за својим полубратом. Преостала двојица Рокселаниних синова, Бајазит и Селим, веома брзо су се сукобили након Рекселанине смрти 1558. Сулејман је подржао Селима који је уз помоћ оца поразио свог брата 1559. године. Бајазит је са своја четири сина потражио уточиште код персијског шаха Тахмаспа. Међутим, што захваљујући притисцима, што великој количини злата, шах је наредио да се Бајазит удави заједно са својим синовима. Бајазит је имао још једног сина од једва три године који је остао с мајком у Бурси. Сулејман је наредио да се и он усмрти, како би уклонио и најмању могућност борбе око престола након његове смрти.

Након Сулејманове смрти, наследио га је Рокселанин син, Селим, који ће у историји остати познат као неспособан и развратан владар, у току чије владавине ипак није било озбиљнијих пропуста само захваљујући напорима и способности великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Покровитељ уметности

За време Сулејманове владавине, Истамбул је постао центар визуелне уметности, музике, поезије и филозофије у исламском свету. Доба Сулејманове владавине се сматра златним добом Османског царства не само у политичком и економском смислу, већ и у погледу османске уметности. Период Сулејманове владавине се сматра најкреативнијим периодом у историји Османског царства. Скоро све форме исламске културе везане за Османско царство потичу из тог периода. Сулејман међутим, није био само покровитељ уметности у свом царству — следећи традицију да сваки султан мора имати неки изучен занат, и сам био вешт филигран, а такође је писао поезију на персијском и турском под псеудонимом Мухиби (што на турском значи љубавник или драги пријатељ).

Занатлије и уметници свих профила су се окупљали у палати Топкапи, административном, политичком и културном центру Османског царства. У оквиру палате Топкапи, налазилa су се царски еснафи уметника и занатлија, познати као Заједница надарених (тур. Ehl-i Hiref). Делатност тих еснафа је била веома разноврсна, као и њихови припадници који су потицали из најразличитијих делова царства и започињали каријеру као шегрти, да би се временом уздигли до места мајстора. Сви чланови еснафа били су веома добро плаћани на свака три месеца у складу са својим положајем и нивоом умећа. У најранијим документима који се односе на Заједнице надарених, а који потичу из 1526. године, забележено је постојање 40 удружења са преко 600 чланова, да би се до краја 16. века број чланова попео на 2.000. Чланови Заједнице надарених су били најбољи и најутицајнији уметници у царству који су стварали сјајна уметничка дела која су рефлектовала спој исламске, европске и турске традиције. Сам султан је надгледао радове и богато награђивао оне који су се по његовом мишљењу истицали лепотом и умећем.

Дворски сликари који су били задужени за осликавање и илуминацију текстова за султанову библиотеку називали су се nakkaşhane и били су најмаштовитији уметници у царству — створили су посебан стил и тематику, карактеристичне само за османску уметност, који су се убрзо проширили и на остале гране уметности — текстил, таписерије и керамику. Један од типичних дворских декоративних стилова је саз (тур. saz) којим се представљају дивље животиње и митолошка бића као виле и анђеле. Један од најспектаскуларнијих примера ове технике је Сулејманов јатаган (кратки бодеж) који је између 1526. и 1527. године направио Ahmed Tekelü, творац овог стила.

Сулејман је такође иградио многе цивилне и верске објекте као што су школе, болнице, јавна купатила и џамије. Најважније и највеличанственије архитектонско дело које је Сулејман наредио да се изгради је свакако Сулејманија (тур. Süleymaniye Camii), верски комплекс чији је архитекта био Синан-паша, кога су многи називали и османским Микеланђелом и који је водио већину архитектонских радова за време Сулејманове владавине. Сулејманија је друга по величини џамија у Истамбулу чија је градња почела 1550. и завршила се седам година касније, 1557. Данас је то верски комплекс у коме леже посмртни остаци Сулејмана и његове супруге, Рокселане. Постоји веровање да четири минарета на четири угла џамије симболично говоре да је Сулејман био четврти султан који је владао у Истамбулу, а десет балкона значе да је био десети султан Османске династије.

Купола Сулејманије висока је 47 метара и има пречник од 27 метара. Материјали који су коришћени су мермер и гранит украшен дрворезом, бисерима и слоновачом. Цела џамија је покривена црвеним теписима за молитву усмереним ка Меки. Поред џамије се налазе турбета (гробови) Сулејмана и Рокселане, а у истом комплексу се такође налази и турбе архитекте Сулејманије, Синан-паше, који је, према веровању, толико водио рачуна о квалитету грађевине да, ако би се десио земљотрес, џамија се не би распала него би у једном комаду пала у море.

Извор: Историјска библиотека

Ненадовићи пре Првог српског устанка

Чланови породице Ненадовић су у српској историји познати као житељи села Бранковине, једног од најстаријих села у ваљевском крају које се помиње још у турским тефтерима из 1560. године, али они ту нису били староседеоци. Ненадовићи су као досељеници у ове крајеве доспели у ове крајеве половином 18. века после велике сеобе Срба.

О пореклу своје породице, Прота Матеја Ненадовић је написао: „Кад сам био јошт мали причала ми моја баба Манда да су се наши стари доселили од Црногорске границе из Бирча„. Како је област Бирач у Босни била широко позната, дуго се сматрало да је у сећањима Проте Матеје Ненадовића дошло до неке забуне, те да његови преци нису дошли од црногорске границе, већ из Босне. На граници Црне Горе и Херцеговине, на падинама планине Његуш, некада је заиста постојало село Бирач, али је расељено почетком 18. века. Са осталим сељанима из Бирача се иселио и извесни Ненад, по коме ће позната бранковачка породица и добити своје презиме. Ненад је имао синове Станоја, Станислава и Петка, а познато је да је и Петко имао сина Стефана.
Напуштајући своје огњиште, преци Ненадовића су се прво настанили у ваљевској Подгорини, у селу Осечини, да би после извесног времена, током четрдесетих година 18. века, прешли у Бранковину. Стефану се ту 1749. родио син Алекса, а потом 1765. и Јаков. Алекса је имао шесторицу синова: Николу, који је цео живот провео на имању бавећи се земљорадњом, Петра, који је био сликар, односно зограф, Григорија и Димитрија о којима се врло мало зна, као и Матеју, рођеног 1777 и Симеона, односно Симу рођеног 1793. Јаков Ненадовић је, као и његов брат имао више деце, а најпознатији је Јеврем који је рођен исте године када и његов брат од стрица Сима.

Убрзо по досељавању у Бранковину, породица Ненадовић је стекла велики углед, али први који је крупним корацима ступио на историјску сцену, био је Алекса Ненадовић. Током Аустро-турског рата, код нас познатијег као Кочина крајина 1788-1791, Алекса је ступио у редове српских добровољачких јединица аустријске војске названих фрајкорима и добио официрски чин поручника, а по завршетку овог рата Аустријска војна команда му је послала посебан указ „Његово величанство, после распуштања Српског фрајкора најмилостивије одобрава Вама, Алекси Стефановићу, да задржите официрско звање уз дозволу ношења официрских ознака и војне униформе, као и пензију од 15 форинти„.
По завршетку рата, турски султан Селим III је Србима у Београдском пашалуку дао широку самоуправу. У новом режиму власти у Србији значајно место су заузимали локални, од народа изабрани, српски кнезови. Као угледна личност, Алекса Ненадовић је постао кнез Тамнавско-посавске кнежине у Ваљевској нахији. Као такав имао је веома истакнуту улогу у руковођењу српским јединицама које су помагале званичној турској војсци да се из Србије протерају јаничари на челу са њиховим вођама, дахијама који су били главни носиоци турског зулума и ометали спровођење Селимових реформи. Како је Алекса на себе преузео многе управне послове, представљајући народног вођу Ваљевске нахије, његов млађи брат Јаков је био тај који је на себе узео вођење економије бројне породице Ненадовић бавећи се превасходно трговином стоком. За то време, млади Матеја се школовао у Срему и стекавши најнеопходнија знања, вратио се у Бранковину где је 1793. постављен за свештеника, а убрзо, иако млад, захваљујући чињеници да му је отац кнез, добија и звање протосвештеника, односно проте.
Самоуправа која је Србији донела низ позитивних промена, није дуго трајала. Покушаји да се спречи повратак јаничара није успео. Они су преузели управу у Србији, а њихове старешине, дахије, су завладале Београдским пашалуком уводећи нове порезе и друге обавезе које су знатно отежале положај српског народа. Због тога Срби настоје да организују борбу за ослобођење од турских зулума. На челу народног покрета који се рађао налазили су се кнезови и свештеници. Један од главних организатора био је Алекса Ненадовић. Почетком 1803, Алекса је заједно са Хаџи Рувимом Нешковићем, игуманом манастира Боговађе, у том манастиру организовао састанак највиђенијих Срба. Поред тога, Алекса је написао и писмо аустријским официрима у Земуну са којима је одржавао везе још од времена Кочине крајине, тражећи од њих помоћ за борбу која се спрема. Тако је он преузео водећу улогу у припремама за устанак. Те припреме, међутим, нису остале не запажене дахијама. Они су сазнали шта се спрема „ухвативши једно писмо које је Алекса послао у Земун“ и решили да устанак пресеку у корену тако што ће побити све главне организаторе.
Почетком фебруара 1804. (по новом календару) широм Србије је побијено на десетине кнезова, трговаца, свештеника и монаха. Најпознатија жртва овог стравичног догађаја, у народу познатог као Сеча кнезова, био је управо Алекса Ненадовић. Он је заједно са кнезом Илијом Бирчанином, посечен 23. јануара/4. фебруара у самом Ваљеву, али не на мосту на Колубари, како је то уврежено у свест народа на основу стихова песме Буна на дахије, већ „на ливади поред реке, 80 хвати ниже моста„, како је то записао Прота Матеја у својим Мемоарима.
У првим тренуцима после Сече кнезова је изгледало да је она постигла свој циљ јер се уплашени народ склонио у збегове. Али, убрзо је страх замењен гневом и жељом за осветом. Томе је допринела чињеница да Турци нису успели да посеку све народне вође које су учествовале у припреми устанка. У срцу Шумадије, у Орашцу, организовале су се прве устаничке јединице предвођене Карађорђем Петровићем и паљењем турских ханова обележиле почетак Првог српског устанка. Убрзо, устанак се из Шумадије проширио и на остале крајеве Београдског пашалука. У томе ће велики допринос имати управо чланови породице Ненадовић.

Литература: Владимир Кривошејев, Ненадовићи у Српској револуцији, Ваљево, 2004.

Ето мене, ето вас – рат Турцима!

Овим речима Милоша Обреновића, у Такову, на празник Цвети, 23. априла 1815, започео је Други српски устанак, логични наставак српске револуције, устанак који се наслонио на традиције Првог српског устанка (1804.-1813. године) и Хаџи-Проданове буне (1814. године).
Опет су се устаници послужили лукавством и истицали да се не боре против султана већ бротив злогласног и у народу омраженог београдског везира Сулејман-паше Скопљака. Поред чињенице да су српски устаници остварили неколико значајних војничких победа на Палежу, Љубићу, Дубљу, успели да ослободе Крагујевац, Пожаревац и Караново (данашње Краљево), други српски устанак је ипак обележио почетак вишегодишњих српских дипломатских активности, где се са много стрпљења и спретности, све до Берлинског конгреса, морала градити независност будуће државе Србије.

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А ко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“

Милош Обреновић

Сабору у Такову присуствовали су: Милош Обреновић, Господар Јован (?), Лазар Мутап из Пислонице, Никола Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља, Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Дамњан Матовић-Крџа из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Танаско Михаиловић и Васо Поповић из Бершића, Прста Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Корушчић из Рујчића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Клатичева, Сима Баралија из Шарана, Аксентије и Вићетније Чалуковићи из Љеваје, Павле Штуле и Петар Штуле из Озрема, Марко Драшкић из Полома, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали и Иван Петровић из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца (окр. крагујевачког), Радован Никавица (из окр. ужичког) и Петар Томашевић из Лочеваца.

Како се рађала слобода

Почетак Првог српског устанка 14. фебруара 1804. био је почетак борбе за обнову државности Србије. Име Црног Ђорђа, вође обесправљене раје, симболизовало је страх и наду Срба. Карађорђе је показао да се сме, а Милош да се може.

Међу српским народом у Београдском пашалуку првих година 19. века по злу су се прочули јаничарски заповедници – дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Узурпатори права султана са Босфора приграбили су сву власт у пашалуку. У села и паланке послали су поверенике (кабадахије и субаше), повећали намете и таксе и завели тежак насилни режим. Грубо су кршили све привилегије које је султан раније доделио Србима. Нису презали ни од тровања утицајног архимандрита Стевана Јовановића и убиства српског митрополита Методија. Од руке дахија је страдао и легални султанов представник – везир Хаџи-Мустафа паша. У крви су гушили сваку мисао и покушај отпора њиховој самовољи. Ситуација је кулминирала сечом кнезова почетком фебруара 1804. године. По наређењу дахија сурово је погубљено више од осамдесет српских првака.

Векови ропства и последње године најтежег терора принудиле су српски народ да крене у борбу за одбрану основних права. Срби су били приморани да се боре за опстанак. Под плаштом окупљања око прославе, шумадијски прваци тајно су се састали на Сретење – 14. фебруара 1804. у Орашцу код Аранђеловца. На скупу у Марићевића јарузи донели су одлуку о подизању буне против дахија. Ђорђе Петровић – Карађорђе изабран је за предводника побуњеног народа. Прота Атанасије Антонијевић је потом одржао говор. Почео је речима да су „векови прошли откако се сва наша слава закопа у мрачни и за све нас тужни гроб на Косову“. Позвао је Србе на устанак и бацио клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају. Извадио је крст, затражио од присутних да устану, дигну у вис три прста и заклео их на верност.

Војсковођа и судија

„Добисмо господара!“ – одјекнуо је Марићевића јаругом у Орашцу глас устаника Петра Јокића. Сељаштво се спонтано подизало и палило ханове зулумћара. Предводили су их хајдуци али и трговци и сељаци познати по јунаштву. Карађорђе, раније хајдук и аустријски добровољац у рату против Турске, већ је важио за легендарну личност међу шумадијском рајом. На том горостасу само је танак глас одскакао од слике митског јунака. Пленио је изгледом и држањем али понајвише дубином уверења. Најпре у Дрлупи, па на Руднику, испољио је подједнако јунаштво и правичност и тако избијао у први план међу старешинама. У Дрлупи је рањен и сам дахија Аганлија, а у боју на Руднику поражено је људство Сали-бега, по злу чувеног „рудничког бика“. У ослобођеном Руднику Карађорђе је сасуо сачму у груди једном трговцу профитеру. Били су то одсудни моменти када је име Црног Ђорђа почело да симболише страх и наду. Карађорђе је стао на чело обесправљеног народа и за кратко време успео да у њему пробуди ослободилачку и државотворну снагу.

Устанак је захватио велики део Београдског пашалука. Ослобођен је Палеж (Обреновац), а потом су се устаници пробили до Шапца и ослободили добар део Мачве. Бројност и одлучност устаника запрепастила је и заплашила дахије. До маја је српска војска напредовала на више фронтова и поред пространих области заузела и нахијска средишта: Ваљево, Крагујевац, Пожаревац. Окружили су и Београд и месец дана око њега водили борбе. У јулу месецу, устаници су заузели и смедеревску варош, али се до предаје утврђења морало чекати још шеснаест месеци.

Окосницу војске чинила је до тада уснула и вероломна раја. Крајем марта 1804. било их је око 10.000, а 1805. започела је мобилизација и војска је нарасла на око 25.000 људи. Страх од Турака је био дубок па је често Карађорђе лично морао да спроводи мобилизацију. Вожд је често сурово кажњавао непослушне затирући читаве породице и засеоке. У Азањи у Смедеревској нахији тек његовим доласком пошло је за руком потчињенима да недисциплинованим војницима одсеку кике, које су важиле за симбол мушкости.

У четири наврата, Карађорђе и устаници су током прве ратне године преговарали са Турцима, покушавали да постигну мир и изборе се за раније привилегије. Преговори нису уродили плодом. Паралелно, изграђивала се и устаничка држава, ударали су се корени институцијама Совјета и Народне скупштине. По нахијама су формирани судови. Непрестано су слати дописи у Беч, Истанбул, Петроград и друге европске престонице. Устаници су тражили помоћ, посредовање и мир. На захтеве је тада мало ко од европских државника реаговао или чак обратио пажњу.

Од буне до боја за слободу

У јулу 1804. војвода Пожаревачке нахије Миленко Стојковић похватао је и погубио злогласне дахије на Ада Калеу. Војевање је настављено следеће године и најпре је донело ослобођење Краљева и ужичке вароши. У шанчевима на Иванковцу изнад Ћуприје Миленко Стојковић у борбама од 18. до 20. августа 1805. успео да заустави јаку турску офанзиву. Од последица рањавања преминуо је командујући Хафис-паша, а устаничка војска је нанела први пораз легалним османским трупама. Буна против дахија претворила се у сукоб са Портом. Побуна потлачене раје прерасла је у борбу за слободу. Отпочео је вишегодишњи крвави рат са Османским царством.

Народни песник је поручивао: „Србија се умирит’ не може“. И није се умирила. Устаничка војска продирала је током 1806. све дубље у пашалук и изван пашалука. О јунаштву у бојевима певало се уз гусле. Паралелно се градила мрежа институција и закона државе у обнови. Много је било појава у првим данима устанка које су говориле да је са њим васкрснула и идеја о обнови српске државности. Српско друштво није органски израсло из средњег века, али је задржало споменике, митове, успомене и традиције везане за њега. Устаничка застава садржала је представу средњовековног првовенчаног краља Немањића, а прота Матеја Ненадовић, када је ударао темеље законодавства, у рукама је имао Крмчију Светог Саве. У средњовековној престоници Смедереву, у просторијама додељеним Совјету, налазиле су се и слике цара Душана. Пишући прва уставна акта, бивши универзитетски професор из Харкова, Божа Грујовић, у усклику је отишао даље од Петра Јокића – рекавши: „Ово се зове српска слобода“. У тој борби за слободу и независност Карађорђе је показао да се сме, а Милош да се може.

Tајни саветник руског цара

Прича је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављује се, нормално, сабља, нормално, одсечена глава на огњишту, крв која гаси ватру али не и идеју ослобођења, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград – Русија – Венеција – Русија.

О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи – по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу „држи ме убићу га“ и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.
Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно мини-старских и саветничких функција.
Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.

Дубровачки дипломатски универзитет

Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.
Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориго-вали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.
Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, „који увек добија чак и када јачи од њега губе.“
Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме – Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.
Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.

Цару се даје, а не узима

О мајци Саве Владиславића госпођи Сими, која је Дубровник напустила 1722. године и са сином се преселила у Русију, где умире 1728. постоји, како пише Јован Дучић у књизи „Гроф Сава Владиславић“ – посебан спомен у народном предању.
„Сава је своју мајку водио на царски двор да је представи цару Петру Великом. Овај није могао да се довољно нагледа њеног лепог херцеговачког одела, пошто је она била обучена сељачки: у копоран, зубун, опрегачу, руком плетене вјечве, капу са повезачом, појас и папуче, а за појасом носила бритвицу… Цар је сам, лично, водио по свом дворцу старицу да јој покаже његов сјај и раскош, а кад се она нагледала свих лепота и чудеса, указа се и царева ризница пуна злата и драгог камења. Тад јој цар руски рече: „Узми, бако, за спомен од мене оно што ти се у овој ризници највише допало.“ Тада Савина мајка одговори руском цару, ставивши најпре иза појаса своју бритвицу на царево благо: „Мој синко да се одавде дизало, а не овде мећало, вјеру ти дајем, давно би овог блага нестало.“

Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти

У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, пове-зује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно при-мирје. Украјинцев наилази на ком-пликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.
Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Мле-цима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.
После закључења мира са Турском, Петар И повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично – у тамници Катарине I, 1730. године.

Стварање руске шпијунаже

Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Влади-славић.
Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: „Поучавање пута Црним морем у Москву“.
Исте године 1702, Mустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана швед ском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.
У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владисла-вићем Апраксин пише цару:
„Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи.“

Трговац на мору и на копну

У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић.
Сава добија „пожалевану грамоту“ тј. право на слободну трго-вину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву „илирским племићем“. Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.
Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.
Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:
„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити„. пише гроф Толстој у Русију.
На повратку из Цариграда Сава цару доноси „Тајни опис Црног мора“ које је до тада Русима било непознато и „по обалама и по путевима и по утврђењима и по вој-ним базама„. Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. „Тајни опис Кине“ – исти наслов и исти садржај.

Поклони Манастирима од Илирског кнеза

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Саву Владиславића за Српство и Балкан. То се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог, ослободи Српство и православни Балкан. Види се и у херцеговачким манастирима, у којима се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије, а на тим књигама је често стајала и својеручна посвета са Савиним потписом: гроф илирски Сава Владиславић. Такве поклоне је, како пише Јован Дучић, слао манастиру Пиви, ман. Житомислићу, цркви на Топли код Херцегновог и цркви у Рисан. И то за живота (1732) и затим тестаментом (1738). Народне песме, по Дучићу, опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као љубимца Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина.

Царски дворац на поклон и два три имања

За опис Црног мора, цар га обасипа поклонима: дворац на Покровки у Москви, 325 рубаља за личне издатке годишње, право за слободни извоз у иностранство и право за трговање у Азову и Малој Русији.
Враћајући се, 1705. године, из Цариграда у Москву, Сава Владиславић је довео на поклон цару Петру I малог Арапина. Петар I прихвата поклон и кумује малом Абисинцу кога касније шаље у иностранство ради школовања. Тај Абисинац, Ибраим, кумче Петра I и поклон Саве Владиславића, је предак песника А.С. Пушкина.
Бави се трговином, оснива агенцију, постаје главни лиферант бакра за руски државни новац… једноставно развија трговину – на југу у Азову, на северу у Архангелску, а има и своје људе у Венецији. Његово богатство постаје чувено.
Млади шведски краљ Карло XII Под Полтавом 8. јула, доживљава коначан пораз. Тиме је утврђена руска хегемонија на Балтичком мору. Заслуге Саве Владиславића, нашег човека у иностранству, су у овој бици велике. Вршио је дужност шефа интендантуре целе оперативе руске војске. Као признање за добро обављен задатак, добија 12. фебруара 1710. од цара Петра I имање Топал, Парафејску и Вишенку. Постао је дворски саветник за питање православног истока.
Тако и први у Русији покреће такозвано „истопчно питање“ које је затим два века било једно од најважнијих питања европске политике.

Саветник Петра Великог за источна питања

Постављањем за главног саветника царевог у источним пита-њима, Сава доводи у директну везу Петра Великог са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, са Владиком Данилом, кнезом Црне Горе и са Дубровачком Републиком.
Победа Руса код Полтаве и нагли пораст руског престижа после те победе изазвали су страх на турском двору. Ахмет III је указао своје гостопримство савезнику Карлу XII, који једини није падао у депресију, већ напротив, сада у улози рањеног античког јунака, из Цариграда развија све већу акцију против Русије. Рат је одговарао свима осим Русији и Турској. Турски Диван, 12. октобра 1710. објављује рат Русији а наш јунак гроф Толстој истог момента бива, са целим чиновништвом, бачен у цариградску тамницу у Једи-куле.
Ту сада крећу поткупљивања од Млечана који се плаше овог рата, сплетке између Влашке и Молдавије, између кнеза влашког Кон-стантина Бракована и молдавског кнеза Димитрија Кантемира, па турско скупљање пореза, да би 25. фебруара 1711, цар Петар Велики на московском Успењском сабору објавио народу вест о рату против непријатеља крста Хрис-товог.
За то време Сава Вла-диславић препарира кабинетског кнеза Молдавије Кантемира и прима од цара дужност да води целу цивилну страну рата против Турске.
Одмах по објављивању рата, Владиславић из Москве инспирише устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да крене напоредо са руским операцијама у Молдавији. Сава је рачунао да ће добро смишљена акција Срба против Турака на Балкану да ослаби Султана и доведе га у забуну. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило.
Сава пише, цар потписује, а владика извршава
На Видовдан, на Цетињском пољу, владика Данило је сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петар I, руског, коју је очигледно писао Сава Владисавић. Онда је преписао у више копија и разаслао их у суседне херцеговачке и арбанашке крајеве. Црногорци су, онај остатак који није носио копије цареве прокламације, отишли у Дубровник да купе барут и олово. Дубровник се пржио на ватри. Али, нашли су решење, пошто нису били расположени према овом устанку, они су истовремено наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.
Устанак је почео пуном жестином. Нападнут је Спуж, Оногошт (Никшић), Подгорица и Жабљак. Турци су сабијени у тврђаве. Оду-шевљење међу Србима је било неисцрпно а теренске позиције у рукама устаничке војске. АЛи, баш у тренутку када је успех био загарантован, од цара Петра је са Прута стигла вест да је приморан да потпише мир са Турцима и да препоручује и владики Данилу да прекине бојеве са Турцима и да се са народом повуче у брда.
Владика је био задовољан утолико што је успео д спречи својим устанком херцеговачке и албанске муслимане да у масама пођу против Русије.

Изазивач рата и потписник мира је Турска

А на Пруту је било весело. Прво се у Галицији цар разболео, онда оздравио и настале су сјајне вечеринке код књаза Сињавског, на којима се пуно играло и пило. Битка још није почела, а изгледало је да се слави победа. Онда су кренула радосна писма. Онда фелдмаршал Шереметев у мало тамнијем тону од радосног, исто у писму, обавештава цара да није успео да спречи излазак Турака на Дунав. Онда је војска била гладна. Онда је, 24. јуна, цар стигао на Прут код Чучора. Митрополит је благословио императора крстом и пошкропио водом, бољари су га љубили у руку. Један царев буфон је показивао неке своје ексцентричности на таласима Прута, коњ је пливао, а он је стајао на коњу, претпоставља се пијан, и онда су и коњ и спретни буфон потонули. Кнез Кантемир, 25. јуна, спрема велики ручак за цара. Цар га љуби у чело. Онда дижу чаше, па се опет љубе. Сутрадан, на годишњицу победе код Полтаве, пуцало се, из 40 топова и пило колико је могло. Онда је 28. јуна, цар спремио ручак за Кантемира. Бољари су преспавали у том логору и пробудили се опе-љешени, пошто су им руски војници чисто за успомену, као сувенир за сусрет узели коме пиштољ, огртач, узде итд. У ноћи између 9. и 10. јула, цар се у депресији затворио у шатор. Прича се да је успела да уђе једино Катарина и да задобије цара за преговоре о миру са Турцима и то по предлогу, нормално, Саве Владиславића. На Пруту практично праве битке и није било. Мир је између осталих потписао и Сава Владиславић.

Свађа са Дубровником

Дворски саветник цара Петра I, Сава Владиславић, моли га 1716. за одсуство како би отишао у Дубровник да се види са мајком.
На пут полази са својеручним писмом Петра I дубровачком кнезу и Сенату, у коме Петар Велики препоручује Саву Влади- славића и тражи да му у потпунсоти, током његовог боравка, изађу у сусрет.
Сава захтева да дигне на имању своје мајке православну цркву, Сенат то од-бија, Сава се љути и одводи мајку у Петроград, где је и сахрањена у благовештенској цркви, у лаври Александра Невског. Ту је сахрањена, под гробним местом 5 мајка, а испод бр. 10 – Сава.

Конкордат са папом и орахове даске за цара

Следећи његов задатак за живота Петра I, био је Венеција и склапање Конкордата са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Владиславић 1720. постаје посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.
Док је боравио у Венецији, води се стална преписка између њега и царске породице. По преписци, главни задатак Савин је био да набавља по Венецији статуа, макета разних лађа, украсе за царичине хаљине и друга уметничка дела, што сведочи Савино писмо Петру I, од децембра 1717:
„Два кипа Адама и Еве које сам поручио најбољем овдашњем мајстору Бонацију скоро ће бити готови и надам се да ће бити тако добре ствари да ће се и у славном Версају ретко моћи видети такве. Послаћу вам такође 100 или 200 орахових дасака за украс куће вашег величанства.“
Учествује у трампи између цара и папе Клемента XI тако што уз папину помоћ, цару шаље диван примерак античке Венере а цар шаље папи мошти св. БриXите.
Уз све обавезе, Сава успева да се ожени изданком старе властелинске породице, ВирXинијом Тревизан, млађом од њега тридесетак година, коју уз веселе Венеције одводи у, за њу тмурни, Петроград. Имали су троје деце, Сава још и сина Луку из ранијег брака, и сва деца им умиру.

Творац прве руске инфлације

У време када је Турска објавила рат Русији и већ био спремљен поход на Прут, цар је схватио да никакав нови порез услед мањка становништва не може бити наметнут. Цареви саветници су се бавили овим проблемом. Један од њих, пише Јован Дучић, Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој посебни предлог под натписом: „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата„. Владиславић је био мишљења да се повиси приход монети, тиме што би њена тежина била смањена за 10% по комаду. Цар Петар је прихватио идеју Владиславића и издао наредбу да се поступи по његовом предлогу. У тој 1712. год. сребрна монета је већ била искварена и није давала довољно добитка, и искована је бакарна која је већ 1713. поплавила пијаце и истерала из оптицаја сребрну.

Црква Св. Саве у Сибиру

У повратку у Петроград, Сава Владиславић отавара Русији нове хоризонте. На двору постаје знатно веселије после смрти Петра I а за време царице Катарине I. Царица Катарина, 18. јуна 1725. године, шаље Саву Владиславића за опуномоћеног министра у Кину. То се дешава практично у последњим тренуцима, пошто несугласице између Русије и Кине узимају маха.
Важна црта Владиславићевог дипломатског метода је било његово познавање људи и њихових нарави: Турака, Талијана, Кинеза и самих Руса. Глав-ни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици, коју Дучић, сматра херцеговачком цртом српског карактера.
У Кини уз много перипетија, дипломатских дивљачких игара, игара не-рава, директних претњи, Владиславић успева да до краја оствари циљ свог путовања. Закључује споразум са Кином. У Сибирији зида град Троицкосковски и тврђаву Новотројицску и у њој цркву св. Сави Немањићу. Затим први доноси тачне карте Сибира и то на научној бази. Неподељена места су подељена и то у руску корист.
Разграничава Русију и Кину, то је такозвани Бурински уговор, а граница изгледа по Владиславићу отприлике овако: „од пада реке Шилке у Аргун до Алтајских гора – граница река Аргун до задње тачке на западу Шабан – Дагом„.
За заслуге у Кини добија од Петра II орден Александра Невеско, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. После његовог тријумфалног похода и повратка из Кине, повлачи се са дипломатске и политичке позорнице.
Сава Владиславић је писао и преводио. Превео је са италијанског „Историју Словена“, дело попа Мавра Орбинија.
Нагла смрт деце га руши и 17. јуна 1738. године умире у Петрограду где је и сахрањен у цркви Александра Невског.

Судбина краљице Наталије Обреновић

Године 1941, у јеку Другог светског рата, у Паризу, у дубокој старости и истом таквом сиромаштву, овај свет напустила је једна старица заборављена од свих.

Деценијама нико, чак ни у манастиру Нотр дам д’Сијон, у Латинској четврти, у коме је живела од 1918. године, није знао њено необично порекло и подједнако необичну и трагичну судбину. Тек 1930. године, приликом једног небитног случаја, она је открила своје краљевско порекло.

Рођена је у Фиренци 1859. године у породици која је била изданак руског и румунског (молдавског) племства и која је по женској линији (Струдза) наглашавала да је потомак византијске царске породице Комнин, што је био чест случај код високог румунског племства иако никаквих стварних доказа за такве „конструкције” није било.

Њен отац, руски пуковник Петар Иванович Кешко, велепоседник и опредељени Рус, унеколико је одредио судбину потоње српске кнегиње и краљице Наталије.

За Милана Обреновића, владара Србије, удала се 1875. године врло вероватно у склопу спољнополитичких планова тадашње руске владе. Иако је Србији подарила престолонаследника Александра, потоњег несрећног краља, њен брак је осим можда на самом почетку све време био несрећан. Биле су то потпуно различите природе, она је била сујетна, ћудљива и хладна. Управо овакве њене особине Слободан Јовановић сматрао је узроком недостатка породичног склада.

Миланово самовољно понашање, али највише његова нова спољнополитичка оријентација према Аустроугарској, после некоректног понашања Русије према Србији 1876–1878. и посебно Мира у Сан Стефану, временом су потпуно разорили њихов брак. Коначан раскид догодио се 1888. године иако је већ након трагичног рата с Бугарском 1885. и Наталијиних политичких комбинација потом све било готово. Протерана из земље, она је затим деценијама живела повучено у вили „Сашино” у француском монденском летовалишту Бијариц, у Бискајском заливу на атлантској обали.

Трагичан брак њеног сина краља Александра с Драгом Машин, коме се она жестоко противила и који је довео до краја династију Обреновић, ипак је, у основи, био њено дело. Драгу, која је била њена дружбеница и дворска дама, она је приближила Александру. Кад је ствар отишла предалеко, све је било касно.

После погибије краљевског пара у Мајском преврату 1903. године потпуно се повукла, чак променила веру, упркос русофилству које је одредило читав њен живот, да би се 1918. нашла у париском католичком манастиру Нотр дам д’Сијон, где је провела остатак живота, скривена, под именом „грофица од Рудника” (што је титула коју је неретко користио и краљ Милан).

Ипак, Србију, у којој је дуго била изузетно омиљена, макар и неоправдано, никада није потпуно одбацила. Огромно породично имање даровала је тестаментом Београдском универзитету.

Зашто су убили кнеза Михаила Обреновића

После једног бурног периода раздобља у коме се доживела једна завера, један државни удар, једна турска интервенција, једна скупштинска буна, једна династиска промена и безброј мањих потреса, свет је био жељан мира…

Михаило је био први „западњак” на челу српске државе. Када је наследио кнеза Милоша 1860. године, започео је своју другу владавину. Његов долазак донео је Србији нови дух. Ступио је на престо с изјавом каква нимало није личила на власт његовог оца: „Нека сваки зна да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоревати мора”. Сећајући се тих дана своје младости, наш познати историчар и политичар Стојан Новаковић писао је: „Свак се нарочито уздао у кнеза Михаила, у његову одсудност, у његову поноситост и у оно што је могао научити за време свог бављења у Европи. Од њега се очекивао напредак у свему, нарочито у пословима Турским”.
Одмерен, мудар, леп и моралан човек, кнез Михаило највише се од свих владара модерне Србије приближио типу идеалног владара.
„Он је био најотменија појава у својој земљи. Био је прав, честити, племенит; имао високо осећање дужности, много начелности и постојанства, једно патриотско осећање… један карактер идеалиста и благородника…“ Кнез је имао, међутим, мало среће у приватном животу. У његовом браку са мађарском грофицом Јулијом из угледне племићке породице Хуњади није било потомства. Убрзо су и лични односи двоје супружника почели да се кваре.

Састанак с Наполеоном

За владавине кнеза Михаила наставља се европеизација градског живота у Србији. Народну ношњу замењује средњоевропско одело. У грађевинарству се постепено напушта балкански стил. У Београду се одржавају балови и уводи обичај дочека нове године. Још од 1839. године српска влада је сваке године слала 20 питомаца на студије у иностранство, трошећи доста новца. Патријархални поредак, чији су представници били људи с фесовима и чакширама, потискивао је млади свет школован у Пешти, Бечу, Берлину и Паризу. Ови људи доносили су нову врсту националног романтизма, надахнуту покретима у Немачкој и у Италији.
У спољној политици, кнез Михаило се видео као настављач политике ослобођења од Турака, коју је почела генерација његовог оца. Од његовог доласка на власт, Србија се припремала за очекивани рат против Турске. Кнез је за првог сарадника узео искусног Илију Гарашанина, с ким је делио погледе о потреби да Србија има живљу спољну политику. „Ретко је када у спољашњој политици наше државе било толико и тако трајне подударности између шефа државе и министра спољних послова”. Уз прећутну сагласност сила, кнез Михаило је без много буке једнострано променио одредбе из „Турског устава” које су се тицале државне управе (Народна скупштина, Совјет, војска, наслеђе идр). „Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију и били већме одушевљени за један велики национални рат”.
У Србији је, и поред протеста из Турске уведена „стајаћа (народна) војска”, којој је командовао француски мајор Иполит Монден, први министар војни Србије (1861–1865). Монден је био жива илустрација веза успостављених између Србије и Француска у доба Наполеона III. Француска влада га је у току Кримског рата послала у конзулат у Београду, где је помагао у подизању тополивнице и упознао се са српским државницима, које је саветовао „у време када су Русија и Аустрија намеравале ући у Србију”. Научио је да говори и пише српски, па је лако могао да преузме улогу развоја српске војске. Монден је устројио ново Министарство војено, у чијој надлежности су, по француском узору, били и јавни радови. Руска правила и закони замењени су француским, уз прилагођавање српским приликама. Према новом закону Народна војска требало је да броји сто до стопедесет хиљада људи.
У својим плановима, кнез Михаило и Гарашанин због тога су доста рачунали и на Француску. Србији је одговарала политика Наполеона III који се прогласио за заштитника права народа на самоопредељење. Кнез Михаило се још 1859. године састао са Наполеоном III, који је сматрао да Србија може да постане стожер окупљања ослобођених словенских народа против Турске, а можда и против Аустрије. Наполеон је помогао уједињење Италије у рату са Аустријом 1858–1860, што је отварало наде у Србији да ће се слично десити и приликом отварања „источног питања” и уједињења српских или јужнословенских земаља.

Предајте, Турци, градове

Након кризе са бомбардовањем Београда (1862), кнез Михаило је почео да придобија европско јавно мњење за своје циљеве. У Лондон је отпутовала кнегиња Јулија праћена саветником Филипом Христићем, а тамо им се придружио и „апостол српског либерализма” Владимир Јовановић (отац нашег познатог политичара и историчара Слободана Јовановића). Иако група младих и образованих либерала у унтрашњој политици није била сагласна с ауторитативном владавином кнеза Михаила, они су у иностранству помагали да се страна јавност придобије за српско гледиште у источном питању. Јовановић је објавио расправе на енглеском и француском језику у којима се залагао за Балкански савез, с Цариградом и Солуном као слободним лукама и с царинским савезом слободних балканских народа.
Кнез Михаило и Гарашанин задржали су своје старе везе с италијанским револуционарима и с пољском и мађарском емиграцијом, које су могле да играју значајну улогу у неком од припреманих сукоба између европских сила. Тако је пруски канцелар Бизмарк, уочи пруско-аустријског рата 1866. године, припремао широку коалицију против Хабсбурга, у коју су требало да уђу Италија, Угарска, па и Србија. Кнез Михаило и Гарашанин, међутим, врло су опрезно улазили у овакве коалиције, јер нису били сигурни како ће се ствари развијати у случају могућег сукоба. Били су у праву у случају пруско-аустријског сукоба. Након брзе победе Пруске над Аустријом код Садове (1866), Бизмарк је постигао своје политичке циљеве, па је изгубио интерес да подржава Мађаре, и да даље подрива Аустрију. С друге стране, Србија се наоружавала, али је истовремено преговарала за постизање неких циљева на мирољубив начин (мирна предаја градова, преузимање Босне на управу под султановим суверенитетом и сл).
Мирна предаја градова 1867. године није схваћена као крај, него више као нови почетак за ослобођење свих Срба од Турске.

Смените Гарашанина!

Мирна предаја градова од стране Турске, као и отпор појединих значајних кругова у самој Србији да се уђе у рат, на крају су довели до одлагања целог подухвата. Због тога је 1867. године дошло до сукоба између министра војног Миливоја Блазнавца, који је отезао с војном акцијом, и Гарашанина.
Тајна договора у Иванчи
Гарашанин је пребацивао Блазнавцу да је неспособан да доврши војне припреме. „Ја не могу да заварам свет од пролећа до пролећа”, говорио је Гарашанин. Блазнавац је пребацивао Гарашанину да је пустолов који се слепо предао Русима. У оваквим околностима дошло је до преокрета у Београду. Новембра 1867. године кнез Михаило је изненада сменио свог дугогодишњег сарадника Гарашанина. Никола Христић је оставио слику помало збуњеног министра у тренутку кад је, изненада и без најаве, примио писмо о својој смени. „Дошавши до Гарашанина затечемо га гди прибира своје хартије…Спазивши нас рече са осмејком: Ама шта је ово људи? И пруживши Мариновићу писмо Књажево рече: Ја ово не разумем…“
Кад је руски конзул изразио забринутост због ове смене као предзанака да се Србија удаљава од сарадње с Русијом, кнез је изјавио да Србија неће мењати своју спољну политику, јер је она плод његових а не Гарашанинових одлука. Пошто је мање од годину дана касније кнез убијен, остало је заувек отворено питање да ли је кнез Михаило намеравао да промени смер српске спољне политике. О томе су у Србији касније вођене велике расправе међу некадашњим кнежевим сарадницима (посебно између Јована Ристића и Милана Пироћанца).
Два су могућа одговора зашто је Гарашанин смењен. Према првом, до тога је дошло првенствено због упорног одбијања старог конзервативног државника да прихвати могућност венчања кнеза Михаила с његовом блиском рођаком Катарином Константиновић. Она је била кћи Михаилове сестре од стрица Анке Обреновић. Оваква врста бракова била је уобичајена у западноевропским племићким породицама, али готово незамислива у православној и обичајној Србији. Према другом мишљењу, кнез Михаило је заиста намеравао да након промене односа међу великим силама, а посебно нових дешавања у Аустроугарској (проглашена је „Двојна монархија”), заузме другачији спољнополитички правац. Неколико месеци пре Гарашанинове смене, у лето 1867, кнез Михаило се током одмора на свом имању у Угарској састао са једним од мађарских првака грофом Јурајем Андрашијем.
Андраши је стигао са састанка „на врху” између цара Фрање Јосифа I и француског цара Наполеона III на коме је, између осталог, Наполеон III предложио да Аустроугарска заузме Босну и Херцеговину, у којој нису престајали сељачки устанци и турски зулуми. У претходних десетак година Аустрија је прошла кроз два рата и велике унутрашње промене. Прво је 1858. године изгубила рат са француско-италијанском коалицијом и била истерана из Италије, која се ујединила. Затим је 1866. поражена у кратком рату против Пруске, чиме је сасим изгубила утицај у тадашњој немачкој конфедерацији. Након толиких пораза, за утеху јој је преостао Балкан. Мађарски националисти, који су постигли договор са Бечом о подели власти у Двојној монархији, противили су се могућим даљем ширењу Аустроугарске на турске земље, чиме би се аутоматски повећало учешће Јужних Словена у Хабсбуршком царству.
То је био разлог што је Андраши понудио да Србија заузме већи део Босне (која би остала под султановим суверенитетом, као уосталом и Србија), под условом да промени „субверзивну” политику подстицања побуна и припрема за рат са Турском, као и да одустане од блиских веза с Русијом. Не зна се шта су све српски кнез и мађарски гроф разговарали или договорили у Иванчи (Михаилово имање).

* * *

Судбина, односно једна завера какве су у Србији тога доба биле уобичајене, није омогућила кнезу Михаилу да своје циљеве покуша да доведе до краја. Прекинут је у најбољим државничким годинама. Након убиства кнеза, успостављено је намесништво (Миливоје Блазнавац, Јован Ристић) које је водило Србију уместо малолетног кнеза Милана Обреновића. Заузето унутрашњим питањима, Намесништво је додуше продужило послове које је почео кнез Михаило на наоружавању земље и на везама с балканским народима. Међутим, без Михаиловог личног престижа Србија је губила водећу улогу. Балкански савез се полако гасио. Намесничка влада је тада била углавном у лошим односима с Русијом (која је за владара Србије предлагала црногорског кнеза Николу) и у добрим односима с Аустријом.

Аутор: Душко Лопандић

Краљ Милан и српско-бугарски рат

Четири дана срамоте

„У овај рат ишли смо као сељаци на свадбу”, сведочио је Живојин Мишић, тада поручник у батаљону. А први српски краљ после Немањића „спремао је догађаје у највећој тајности, као једно позоришно изненађење које ће задивити свет”.

И онда се, након пораза код Сливнице, дао у бег…

У рано, хладно јутро 10. новембра 1885. године на новоизграђену београдску железничку станицу стигао је воз из Ниша. Био је теретни, од оних у којима се у то доба превозила војска неколико месеци раније мобилисана ка турско-бугарској граници. Тек изграђена пруга Београд-Ниш већ је служила за потребе рата. Воз је био пун рањеника повређених након битке с Бугарима, њих око 500. Иако су од Ниша путовали 16 сати, непревијене и готово полумртве несрећнике, који током целог пута нису добили ни чашу воде, на станици нико није дочекао, јер о њиховом доласку нико није ни био обавештен. Београд, још потпуно збуњен и у неверици након првих вести о српском поразу на Сливници, „није био способан да мисли”, како је у сећањима записала краљица Наталија Обреновић. Оставила је слику расула и неспособности који су завладали престоницом и били одраз онога што се дешавало на фронту. Војна команда и део владе, на челу с краљем Миланом, били су негде код Пирота. У целом Београду остала су само четири лекара јер су сви остали били мобилисани. Рањеници су преживљавали захваљујући помоћи београдског становништва пошто „министарство војно осам дана није могло пронаћи параграф који га овлашћује да спречи умирање рањеника од глади”. Београдске госпође оставиле су своје куће и децу да би неговале рањенике. Љутита краљица одбрусила је команданту града: „Не чудим се што смо доживели Сливницу кад је магарац као што сте ви могао постати пуковник у нашој војсци!” Ипак, и краљица, као и сви њени суграђани, слутили су да је главни узрочник пораза био главни командант и краљичин муж – краљ Милан.

Тајно с Аустријом

Кратки српско-бугарски рат 1885. године био је последица политичких и међународних игара и интрига након Берлинског конгреса од 1878. године. Дуготрајни српски савезник и заштитник, Русија, након ратова 1875-1876. године, Санстефанским уговором показала је да интересе Србије сматра другоразредним. Словенска царевина се, у првом реду, борила за стварање Велике Бугарске. Кнез Милан, који је у то доба имао 24 године, био је дубоко погођен држањем Русије. Иако до тада русофил, младалачким полетом окренуо се супарничкој страни – Аустрији. Још на самом Берлинском конгресу српски представник (Јован Ристић), у циљу спасавања ослобођених српских крајева (Пирота и околине), морао је да се обавеже да ће Србија с Аустријом закључити трговински споразум, као и да ће у року од три године изградити пругу до турске границе. Ово је, на дужи рок, требало да послужи српском напретку, али је у то време цео споразум виђен као начин да се мала Србија презадужи и да што више потпадне под зависност аустријске привреде. Кнез Милан је крај моста на Мокролушкој речици до Топчидерског пута (то јест код данашњег моста Газела), 3. јула 1881. године сребрним будаком ударио темељ за изградњу пруге Београд-Ниш, отворене након три године, 23. августа 1884.Милан је био искрено убеђен да Србија мора блиско да сарађује с Аустријом све док Русија подржава Бугарску. Иако млад, Милан је имао оштроумне и брзе политичке процене које су му омогућавале да се добро сналази у међународној дипломатији. Политика Балканског савеза коју је некада спроводио кнез Михаило била је, као последица сплетки великих сила и нараслог балканског национализма, мртва. Милан је према црногорском кнезу Николи Петровићу Његошу, као према такмацу за предводника српства, одавно гајио неповерење. За Грчку је налазио да се показала као непоуздан пријатељ у претходним ратовима с Турском. У Бугарској је гледао незаслужено награђеног учесника и будућег противника. „Ја сматрам Велику Бугарску, која би се приближила границама санстефанским, као гроб српског народа”, говорио је кнез аустријском посланику у Београду. Од 1881. године Милан се политички још више везао за Аустроугарску. Тада је закључена такозвана Тајна конвенција, уговор између Аустријског царства и Србије за који је мало ко знао, чак и у самој српској влади. Чланом 2. конвенције (потписане 16. јуна 1881) Србија се обавезала да неће помагати никакве политичке или друге сплетке против Аустроугарске, укључујући подручја која је Аустрија тада држала под окупацијом (Босну и Санџак). Заузврат, Аустрија је прихватила да подржи проглашење Србије за краљевину, као и да помогне у њеном могућем ширењу ка југу. У седмој тачки конвенције писало је „Ако стицајем догађаја… Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак) Аустро-Угарска се томе неће противити…” С друге стране, Србија се обавезивала да „без претходног споразума са Аустро-Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с којом другом владом”. Кад их је Милан обавестио о већ потписаном споразуму, председник владе Милан Пироћанац и министар Милутин Гарашанин понудили су оставке, сматрајући да је Србија прихватала неку врсту вазалног положаја под Аустријом. Пироћанац је ипак повукао оставку након што је из Беча добио тумачење које је донекле ублажавало обавезу зависности српске спољне политике. Већ следеће године, 22. фебруара 1882, Србија је проглашена за краљевину, а аустријски цар Фрањо Јосиф био је први владар који је признао Милана Обреновића за првог краља модерне Србије.

Чарке око карауле

Милан Обреновић родио се 1854. године код Јашија, у данашњој Румунији, на велепоседу оца Милоша, сина Јевремова и синовца кнеза Милоша. Миланова мајка, лепотица Елена Катарџи, потицала је из великашке молдавске породице. Његови родитељи растали су се брзо након његова рођења. Отац му је погинуо кад је Милан имао само седам година. Будући српски краљ одрастао је по страним пансионима, без правог надзора. Издржавање и образовање плаћао му је рођак, кнез Михаило. Мајку је виђао тек повремено. Готово случајно је постао владар кад је напунио четрнаест година, након трагичног убиства кнеза Михаила. „Бојарско дете, живо, бистро, распуштено” (С. Јовановић) развио се у врло интелигентну особу, необичног понашања, врло слабих живаца. Са осамнаест година, 1872. године, Милан је преузео власт, врло рано показујући политичку даровитост, али исто тако и особине манипулатора људима, површног, плаховитог човека, склоног импровизацијама. „Они који су имали да раде са њим, причали су чуда о његовом интересовању за државне послове, о његовом брзом схватању и самосталном суђењу.” (С. Јовановић)
Милан се 1875. године оженио лепотицом Наталијом Кешко, земљакињом своје мајке, сличног племићког порекла. У почетку, међу младенцима је владала велика љубав која се убрзо претворила у неразумевање, онда у спорове, па у отворену узајамну мржњу. Краљица Наталија овако га описује: „Недовршена природа… интелигентан и лукав, без суштине под блиставом спољашношћу, сумњичаве нарави… слабог карактера, подложан ласкању.” У суштини, иако је волео да се забавља политиком, Милан је власт доживљавао као огроман терет вребајући сваку прилику да је као неку претешку обавезу скине с врата и да се препусти лаком животу. Често је говорио о могућој абдикацији. Краљица Наталија је с огорчењем забележила његове речи да „бити краљ Србије значи такву несрећу да добар отац треба да гледа да свога сина поштеди тога”.
Владати Србијом тог доба није било једноставно. Војна реформа, која је обухватила стварање стајаће војске и разоружавање оне „народне”, изметнула се у Тимочку буну (1883. године) подстакнуту Радикалном странком, у то време врло револуционарних назора. Буна је угушена у крви (23 погубљена лица) док су радикалске вође на челу с Николом Пашићем побегле у Бугарску. Беше то један од разлога за врло лоше односе између независне краљевине Србије и аутономне кнежевине Бугарске. Други разлог био је погранични спор који се називао „бреговско питање”. Радило се о мањем комаду земље на међудржавној граници код Брегова, на коме се до 1884. године налазила српска караула. Кад је Тимок променио ток, ова земља нашла се на бугарској страни границе. Бугари су маја 1884. године силом заузели бреговско имање, на шта је српска влада одговорила прекидом дипломатских односа. Спор између Србије и Бугарске трајао је и 1885. године, кад су ствари постале много драматичније.
Догађаји након 6. септембра 1885. године одлучујуће су утицали не само на живот краља Милана, него и на повест Балкана. „Пловдивским превратом” бугарски устаници прогласили су уједињење кнежевине Бугарске с Источном Румелијом – јужним делом земље који је Берлински конгрес оставио под ближом управом цариградске Порте. Краљ Милан, који се тада налазио у бањи у Аустрији, био је ван себе. За њега је уједињење Бугарске, која је тако постала двоструко већа од Србије, било само први корак ка обнови идеје о стварању „санстефанске Бугарске”, која би обухватила и Македонију. Тиме би, након што је Аустроугарска окупацијом Босне и Санџака затворила наде Србије за ширење на запад, српска држава била потпуно окружена и спречена да се прошири у своје историјске и националне границе. У Бечу, где је одјурио право из бање, Милан је објашњавао да Србија не може да дозволи да кршењем одредби Берлинског конгреса дође до поремећаја равнотеже на Балкану. Тражио је „отштету” за Србију, што су му Аустријанци обећали, али резултата није било. Већ 9. септембра 1885. српска војска стављена је у ванредно стање, а у Нишу је за 19. септембар сазвана Народна скупштина. Рат је био на прагу. Краљица Наталија, која није била без политичких склоности, овако је описала ставове дипломатских представника у Београду: „Руси су били изван себе и сматрали да Срби лакомислено доводе у опасност велику словенску идеју. Французи су се узмували у празно. Енглези су били наклоњени Бугарима јер су видели добар начин да их одвоје од Руса… Немци су били бесни… Што се тиче Аустријанаца, они су желели да ми уђемо у рат… али су се правили да нас одвраћају.”

Запаљиви говор испод балдахина

Ниш је у то доба још био оријентална чаршија на чијим су уским, кривудавим уличицама могле да се сретну у зареве или у чадоре умотане буле. Град се ипак брзо развијао у модерну европску варош за коју су неки предлагали да постане нова престоница Србије. Заседање Народне скупштине 21. септембра 1885. године било је посебно свечано, јер су сви очекивали значајне одлуке. Владан Ђорђевић, тада шеф војног санитета (каснији председник српске владе), записао је утиске о Скупштини: „Поред црног фрака, иде бела џока од пиротског сукна, поред чиновничке реденгноте иде гуњац са опанцима, поред професора филозофије или права иде механџија…” Краљ, у ђенералској униформи, с лентом Белог орла и окићен звездама свих европских држава, одржао је говор под балдахином од црвене кадифе. На местима на којима су осуђивана збивања у Бугарској, „сви скупштинари су узвикивали сложним трократним Живео!” Народна скупштина једногласно је усвојила све законе које јој је влада поднела и одобрила трошкове за рат.
Ипак, у ваздуху је остало да лебди питање које је поставио један гледалац из народа: „Ама ја опет не знам хоћемо ли ми на Бугарску или на Турску?” Чинило се да су једино краљ Милан и његов председник владе М. Гарашанин били начисто шта треба да се ради. Народ, војска, па и већина политичара били су у недоумици. Стојан Новаковић, историчар и првак Напредне странке, питао се: „Откуд су Србија и краљ Милан били чувари Берлинског уговора код живе Русије и Турске и код живих потписника Берлинског уговора? Европа је кнеза бугарског прекорела, али повраћај на status quo није тражила.” Ако је некоме у народу и било до рата, онда се пре очекивао рат с вековним непријатељем – Турском. Рат с Бугарима првенствено је била идеја самог краља подстицаног ратоборним аустријским круговима који су му обезбедили кредите за набавку оружја. Краљ Милан је напад на Бугарску у суштини посматрао као превентивни рат око будућег спорног подручја – Македоније. Али он то никоме није јасно објаснио, нити је земљу и народ припремио. „Милан је мало коме поверавао шта управо намерава; спремао је догађаје у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет… Био је не само жедан успеха, него је још хтео да тај успех буде чисто његов…” (С. Јовановић)
Ипак, чекајући међународне прилике за отпочињање напада на Бугарску и стално одлажући почетак, краљ Милан је запоставио важан чинилац за сваки војни подухват: време. Мобилисана војска била је скоро два месеца, од почетка септембра до 2. новембра 1885. године, на граници по све лошијем времену, чекајући наредбу за покрет. У писму супрузи 20. октобра 1885. године, писац Лаза Лазаревић, тада војни лекар, описао је надолазећу хладноћу и чамотињу ишчекивања: „…Стегао мраз, термометар пао под нулу, беле се планине и кровови… Додијало ми, иструлио сам седећи и ништа не радећи, а све мислим шта они веселници (војници) раде у блату и мразу… онај тамо цепти на мразу и стоји као дирек, да се о њега обеси застава наше славе…” За то време, Бугари су имали времена да се припреме за одбрану Софије, која у септембру практично није ни постојала, јер је највећи део бугарске војске био на граници према Турској. И уместо да „прошета” преко границе и заузме бугарску престоницу, како је краљ Милан замислио своју војну пустоловину, код Сливнице га је чекала озбиљна битка.

Капетани против генерала

Краљ Милан за битку није био спреман – ни психички, ни дипломатски, ни финансијски, нити војно. Како каже Слободан Јовановић, историчар и државник, Милан се много више плашио унутрашњег непријатеља (радикалских бунџија), него Бугара, чије је војне могућности потпуно потценио. Зато војска није ни била у потпуности мобилисана, а један њен део остао је у позадини да штити владу и престоницу од могуће буне. „Стајаћа војска”, ушла је у рат а да претходно није одржала ниједне маневре. Војници су добили нове пушке којима нису знали добро да рукују. Муниције није било довољно. Комора је била неорганизована и војници су током две недеље рата стално гладовали. Топови су били стари и лошији од оних бугарских. Штапске мапе нису ваљале. Војвода Живојин Мишић, тада поручник у батаљону, у сећањима пише: „У овај рат ми смо ишли као сељаци на свадбу – без икаквих предострожности.” Ипак, можда је главна тешкоћа била сама команда. Краљ је себе прогласио за главнокомандујућег, удаљивши све виђеније војсковође из ранијих ратова (Белимарковића, Хорватовића…). Његовог министра војске Јована Петровића који је вршио и дужност начелника Генералштаба, С. Новаковић је овако описао: „Човек обичне памети, индолентан… увек сам се чудио како је допро до тако великог положаја.” Петровић је већ показивао и знаке сенилности. „У истом моменту кад што нареди заборави што је наредио.”
Српско-бугарски рат трајао је две недеље, од 2. до 16. новембра 1885. године, али је практично био решен у четири дана, током битке код Сливнице (5–8. новембар), градића који се налази на 22 километра од Софије. Српска војска напредовала је првих неколико дана рата не наилазећи на већи отпор. Међутим, њен напредак био је спор, неодлучан и пружио је Бугарима могућност да ојачају одбрану. Док су српске трупе прелазиле по десет–петнаест километара на дан, бугарске трупе из Румелије усиљеним маршом прелазиле су по 40, а неке и по 60 километара. Бугарска команда тако је успела прво да изједначи, а затим и да по броју војника знатно надмаши српску војску (око 20.000–30.000 војника), иако су још у септембру на граници према Србији имали само 2000 људи! Занимљиво је да је у то време највиши чин у бугарској војсци био – капетан. Наиме, због спора Русије с бугарским кнезом, бугарску војску су неколико месеци раније напустили сви њени високи официри који су били искључиво Руси. Стога је у Бугарској овај рат назван и „ратом капетана против генерала”.
У магловито, кишно јутро петог новембра чекао се српски напад на Сливницу. Али, уместо Срба, први су тог дана напред кренули Бугари и тако одмах стекли преимућство. На левом крилу нападнута је Дунавска дивизија. Вођена је огорчена борба, прса у прса. Дринска дивизија напала је бугарско средиште, без већих резултата. Тадашњи поручник Живојин Мишић приповеда: „Наш батаљон се налазио на првој линији… потиснусмо Бугаре из предњих редова и они се повукоше у један редут, испред нашег фронта… У чети прилични губици. Бугари артиљеријом воде дуел са нашим батеријама. Уз мене мој посилни и два кадровца-ордонанса са трубачем, коме набрекоше вратне жиле позивајући резерву. На фронту магла. Одједном осу пушчана ватра у десни бок моје чете. Погибе ми један ордонанс Подрињац, а каплара куршум удари у порцију на ранцу. Узесмо то зрно и утврдисмо да потиче од наше пушке…”

Штаб не зна где су му дивизије

Следећег дана, на прве непроверене гласове да Бугари надиру ка Цариброду, нервозни краљ Милан наредио је да се српски штаб наврат-нанос евакуише ка Пироту. „Већ првог дана битке, Милан је клонуо духом”. Краљ је говорио: „Не могу овде остати, нећу да ме Пашић и његови воде везаног кроз Софију.” Команданти дивизија остављени су да се сами сналазе. Док су Бугари нападали једну српску дивизију, оне друге су „стајале и гледале”, јер практично није било команде која обједињава целину. Осми новембар био је најкрвавији. На левом крилу, Дунавска дивизија је потиснута, што је условило померање српског средишта и десног крила. После четири дана борби, српска војска не само да није успела да продре ка Софији, него се повлачила. „Ноћ нас затече у рововима. Ни ми ни Бугари нисмо могли да кренемо ни стопе напред. У 22 стиже наређење да одступамо… Војници су гласно протестовали и гунђали: Па зашто смо се тукли цео дан док смо довде дошли!” (Ж. Мишић) Краљ Милан је „одавао утисак сломљена и растројена човека”. Кад му је Владан Ђорђевић предложио да уместо што седи у Пироту пође ка војсци, краљ је узвикнуо: „Ама, докторе, знате ли ви да мој штаб већ двадесет и четири сата не зна где су му три дивизије?” Осмог новембра Милан је већ био још даље – у Белој Паланки. „Када добих од краља депешу из Беле Паланке, одмах сам видела како бежи далеко од своје војске и крв ми се следи у срцу”, пише краљица Наталија.
Милан је већ говорио о својој одговорности и о абдикацији. Председник владе Гарашанин узео је за задатак да краља приведе к свести и врати у штаб. „Прича се да му је претио да ће га он – Гарашанин – убити ако продужи како је почео.” (Стојан Новаковић, историчар и политичар) Милан је најзад пристао да се с Гарашанином врати у Пирот, али то није много помогло војсци која је стално примала противречна наређења „крени-стани”. „Стално тумарање без икаквог смисла било нам је непријатно. Изјутра хладно с маглом. Прилазећи рововима које смо прошле ноћи напустили, моје патроле су дочекане пешадијском ватром. Управо када сам наредио напад, дојури коњаник с наређењем да се одмах повучемо на положај одакле смо јутрос кренули.” (Ж. Мишић) Бугарска војска и даље је попуњавана трупама које су стизале с југа и по бројности била троструко већа од српских снага. У бици код Нешковог виса забележен је најлепши пример јунаштва са српске стране у овом рату. „Пошто се наша посада већ повукла, капетан Катанић је остао сам са својим батаљоном да се и даље бори. Рањен на пет места од куршума и од бајонета, он се гушао са бугарским војницима који су хтели отети пуковску заставу. Он је савладан али застава је спасена.”
Бугари су 14. новембра прешли српску границу. Следећег дана пао је Пирот. Аустрија ипак није могла да дозволи потпуни слом свог српског штићеника. Дан касније, под претњом аустријског посланика да ће се његова земља умешати у рат као и под притиском осталих сила, Бугарска је прихватила примирје. „Тако се бедно и из тако бедних узрока, из крајње неспреме и невештине, из немара и неискрености свршио рат с Бугарском, заснован у Бечу у глави краља Милана.” (С. Новаковић)

После краја

У Букурешту је 19. фебруара 1886. године потписан уговор о миру који је имао само једну реченицу: „Мир који је прекинут између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 2. 11. 1885. повраћа се од дана размене ратификација овог уговора.” Иако су обе стране у рату претрпеле сличне губитке (Срби су имали 746 мртвих и 4570 рањених, а Бугари 771 мртвих и 4232 рањена) учинци рата били су сасвим различити. Уједињење Бугарске било је сада запечаћено и крвљу, победама код Сливнице и код Пирота. Раније неповерење између Србије и Бугарске још више се продубило. Ипак, нису баш сви у Бугарској подлегли одушевљењу. Песник Иван Вазов је писао: „Колико бисмо били срећнији да бугарска поезија није певала о једној несрећи, ни да словенска историја није записала такву срамоту.” Радикали и либерали (опозиција) у Србији су са своје стране „сажаљевали што је поводом рада бугарског народа на његовом народном јединству створено очито непријатељство између два народа чији су интереси истоветни.” Осим тога, „добар глас Србије је био упропашћен… У очима Европе ми смо изгубили сваки војни, па тиме и политички значај.” (С. Јовановић) Стојан Новаковић је истицао да је једини позитиван резултат пораза био у томе да се Србија у спољној политици одлучније усмерила ка Македонији.
Аустријски посланик описао је стање невероватне потиштености у којој се налазио краљ Милан. Сматрао га је прегаженим човеком. Међутим, краљ се ипак прибрао и вратио старим политичким играма. Радикали су дошли на власт. Србија је 1888. године добила и нови либералан Устав. У међувремену је бракоразводни спор између краља и краљице династији донео нове скандале. „Милан је Двор претворио у место непрекидне забаве, а свој живот у стални карневал.” (краљица Наталија) Уочи краљеве абдикације Тајна конвенција Србије с Аустријом је, уз неке амандмане, продужена до пунолетства Милановог наследника Александра, то јест до 1. јануара 1895. године. Кад је касније краљ Александар прочитао споразум, узвикнуо је: „Па ово је издаја!” Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. године, најзад остварујући своју дуго најављивану намеру. После оставке, краљ Милан се понашао тако раздрагано као да се ослободио неког великог терета. Било му је тек тридесет пет година.