Сретењски устав 1835.

Устав Књажества Сербије из 1835. године.

ra-ustav-1835-001

http://scc.digital.nb.rs/document/RA-ustav-1835

УСТАВ КЊАЖЕСТВА СЕРБИЈЕ
издан и заклетвом потврђен О СРЕТЕНСКОЈ СКУПШТИНИ 1835. ГОДИНЕ У Крагујевцу.

Глава прва. Достоинство и простор Сербије.
1) Сербија је нераздјелно, и у прављенију свом независимо Књажество по признанију Султана МАХМУДА Другога, и Императора НИКОЛАЈА Првога.
2) Сербија дјелисе на разна Окружија, а Окружија на Срезове и Обштине. Границе и имена први могу се законом и мјењати и дотеривати на округ.

Глава друга. Боја и грб Сербије.
3) Боја народна Србска јест отворено – црвена, бјела и челикасто-угасита.
4) Грб народниj Србскиj представља Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к крсту.
Сав грб опасан је зеленим вјенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа.

Глава трећа. Власти србске.
5) Власти Србске јесу три:
Законодатељна,
Законоизвршитељна и
Судејска.
6) Законодатељна и законоизвршитељна власт јесу:
а) Књаз, и
б) Државниј Совјет, састављен из шест Попечитеља поједини и раздвојени струка дјела народни, какоти: Правосудија, внутрењи дјела, финансија, инострани дјела, војени дјела, и просвјештенија, и из неопредјељеног числа државни Совјетника и Предсједатеља Совјета с главним Секретаром Совјета.

Глава четврта. О законодавству и о начину, како га ваља водити вообште.
7) Законодавство сачињава и издаје све законе и уредбе вообште, ил’ се они и оне касале свега народа, или само једне части његове; оно сачињава и издаје устројавање свију остали власти и обштенародни заведенија.
8) Никакав закон не има повратне силе.
9) Закон о располагању данка на народ за сваку годину не може се издати без одобренија народне скупштине, која ће се тога ради сваке године сазивати и која ће састављена бити из сто најодабранији, најразумнији и народно повјереније највећма заслужујући депутата.
10) Сваки закон и уредба законодатељне власти обнародоваће се од државнога Совјета под именом Књаза.
У вступленију сваког закона и уредбе надписаћесе овако:
Н. Н. Књаз Србски,
По преслушанију државнога Совјета, закључујем следујуће:
а на дну подписаћесе предсједатељ државнога Совјета, надлежни Попечитељ и главни Секретар Совјета. На којим обнародованијама не има свију ови правила, она нису закона, и не треба да се набљудавају.
11) Попечитељи предлажу државному Совјету законе и уредбе, сваки по струци, која је кому повјерена.
12) Совјет прегледа попечитељска предложенија у својим засједанијама, и подноси ји Књазу на одобреније.
13) Књаз издаје рјешеније своје о предложенијама државнога Совјета најдуже двадесет дана после полученија њиног, већ ако Књаз за нужно нађе, позвати к себи Совјет, и посовјетоватисе с њим о истим предложенијама и тим се рјешеније отегне.
14) Књаз има право не одобрити сваког закона и уредбе одма, како му ји поднесе државни Совјет први и други пут. Но почем му их поднесе и трећи пут с новим и исцрпљеним доказатељствама, која не иду на пагубу народа или противу устава државнога, онда ји Књаз одобрава; у противном случају пак неодобрава ји.

Глава пета. О Књазу сербском.
15) Лице Књаза Србског свето је и неприкосновено; Књаз неотговара ни за какво дјело владјенија ни правленија, за која одговарају остале власти Србске, свака по свом отдељенију; зато не може нико ни тужити ни судити Књаза Србскога за иста дјела, већ нек тражи поменуте власти, којима је свакој отређено своје дјело.
16) Књаз Србски глава је државе. Њему пристоји право, по преслушанију државнога Совјета, давати законе и уредбе и извршивати их посредством надлежни Попечитеља разни струка дјела народни, и именовати све власти и све чиновнике Србске.
17) Књаз има право помиловати кривце, и олакшавати и праштати им отсуђене казни.
18) Књаз има право предлагати државному Совјету законе и уредбе, о којима да се он совјетује, и даје му мњенија своја.
19) Књаз има право држати при себи ради совјетовања у свом кабинету и под именом: „Књажескога Совјета“ више лица, која сам нађе за најспособнија и најдостојнија; но та лица не могу у исто време бити и членовима државнога Совјета.
20) Књаз има право давати одличија и благородство.
21) Књазу пристоји право, уређивати домом својим по свом промотренију у женитби својој, и синова своји и у удатби кћери своји по гласу 38. члена овог Устава.
22) Књаз и членови фамилије Књажеске ослобођени су од давања данка на куће и зданија, у којима пребивају; но плаћају на остало непокретно своје имање данак и налоге казни народној, као и остали народ.
23) Књаз Србски насљедствен је са отца на најстаријега сина, докле год траје праве и најближе мушке Књажеске врсте, тако, да увјек најстарији син покојнога последњега Књаза, и најстаријега његова сина син сљедују.
24) У случају, ако неби остало никаквога мушкога насљедника иза најстаријега сина покојнога Књаза, то прелази право насљедства на његова брата и његове мушке насљеднике и опет по праву првородства.
25) У случају, ако би са свим нестало мушке врсте насљеднога Књаза, то прелази насљедство на мушку врсту кћери Књажеске, и опет с најстаријега члена женске врсте на најстаријега сина по гласу члена 23.
26) Овим редом ићи ће насљедственост с оца на најстаријега сина по гласу Берата Султана Махмуда Другога, и у фамилији садашњега Књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића.
27) У случају изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића, прелази насљедственост Књажескога достојинства на најстаријега сина најближе и најстарије врсте кћери от фамилије Обреновића тако, да последњи Књаз от мушке фамилије Обреновића с одобренијем државнога Совјета и народне Скупштине посини и природи, ако је на страни, по праву првородства, најстаријега сина исте женске врсте.
28) Ако ли би и мушкарци женске врсте садашње Књажеске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога, наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажескому.
Гди би пак последњи Књаз от садашње Књажеске фамилије Обреновића изоставио, то учинити, а оно државни Совјет, и Скупштина народа бирају најспособнијега и најдостојнијега мужа између себе, и моле обштенародно Султана, да призна и потврди њега у насљедственом достојинству Књаза Србскога сходно Берату, који је дарован Књазу Милошу Теодоровићу Обреновићу 7-га Ребјуљ-евеља 1246. године по турскому календару.
29) Књаз Србски мора бити рођени или прирођени Србин и православнога восточнога вјероисповједанија. Истог вјероисповједанија морају бити и Књагиње и жене членова фамилије Књажеске.
30) Књаз Србски постаје пунољетним, како наврши двадесету своју годину.
31) Књаз Србски не може држати столице изван Сербије.
32) Књаз и Књагиња Србска имају титулу: „Височества“. Синови и браћа Књаза и њина дјеца титулу: „Свјетли Господара“, а жене њине, снае, и кћери титулу: „Свјетли Госпођа“.
33) Малољетан Књаз стоји под туторством мајке своје и они лица из државнога Совјета, која Књаз отац у тестаменту свом одреди. Ако ли их Књаз не одреди, а оно ће их одредити државни Совјет.
Сви ови тутори малољетнога Књаза заклињу се државному Совјету, да ће испуњавати дужности своје и вјерно и точно, и воспитати малољетника у почитанију к уставу Србском и у љубави к грађанима свога Отечества.
34) У случају кад би Књаз умрео, или одрекао се достоинства, или кад би био малољетан, то поставља државни Совјет три намјестника који ће у име и мјесто Књаза управљати Сербијом по гласу овог устава и под надзиранијем државнога Совјета, кому се о том и заклети морају.
Намјестници ови заклињу се пред државним Совјетом овако: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицрм, да ћу Књазу вјеран бити; да ћу у свршивању Књажеске власти за време малољетства његова одржати устав Књажества Сербије у цјелости, нити да ћу се у најмањем чему от њега удаљивати, нити допустити кому да се удали от њега; да ћу цјелост Књажества Сербије, и обштенародну и личну безбједност бранити, и одржавати права сваког Србина, и старати се свим силама о обштенародном и понаособном благостојанију Србском; Тако ми Бог помогао!“
35) За време намјестничества овог не смје се устав овај мјењати.
36) Ако се дјелом освједочи и пред државним Совјетом и пред народном Скупштином, да је најстарији син Књаза малоуман, или због тјелесни какви недостатака неспособан к књажескому достоинству, или ако се исти син одрекне права свога на достоинство књажеско, у том случају сљедоваће за њим најстарији његов син, ако ли не има своји синова ни потомака од исти синова, а оно сљедоваће најстарији брат.
37) Синови и браћа Књаза и њини синови не имају права ступати у службу страни држава; који би то учинио, лишава се и права на насљедије и плаће, коју би другчије од Сербије получавао.
38) Синови Књажески и кћери све Књажеске фамилије, који и које би ступиле у брак, без одобрења отца и мајке и без споразумјенија државнога Совјета, с лицама другог, а не православног восточног, вјероисповједанија, губи право на насљедије Књажескога достоинства и за себе и за своју дјецу.
39) Књаз Србски и Књагиња Србска са својом дјецом, а и браћа Књажева са својом дјецом примаће за живота свог, а по смрти њиној фамилије њине за ужитак свој из казне народне годишњу плаћу, коју са државним Совјетом, и са народном Скупштином при ступању сваког новог Књаза на достоинство своје уговоре.
40) Кад Књагиња Србска обудови, прима до смрти своје из казне народне пристојну пенсију. А млађа Књагиња не прима за живота старе ништа од народа, но кад удова умре, онда прелази плаћа њена на младу Књагињу, као на супругу владајућега књаза.
41) У случају кад би стали синови Књажески женитисе, то казна народна приноси насљеднику Књажескому и осталим синовима Књажеским, кћерима Књажеским пак при удадби њиној свакој по једну суму новаца један пут за свагда на дар.
42) Књаз Милош Теодоровић Обреновић прима сваке године за живота свога из казне народне и на квите по сто иљада цесарски талира плаће, а двадесет иљада талира на одржаније свога двора.
Браћи Књаза Милоша: Јовану Теодоровићу Обреновићу и Јефрему Теодоровићу Обреновићу даваћесе за живота њина и преимушчествено за заслуге њине о народу Србскому из казне народне, свакому, по десет иљада талира пенсије, а по смрти њиној синовима и фамилијама њиним по пет иљада цесарски талира.
43) У столичному мјесту сазидаћесе о обштенародном трошку пристојни дворови за пребивање Књаза Србскога.
Дворови и баштине, које Књаз Милош Теодоровић Обреновић и браћа Његова у ово време имају у разним Сербије окружијама, јесу законо имање њино и њини потомака.
44) Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне цркве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“ – По овој заклетви вјенчавасе на достоинство Књажеско и миропомазује се.

Глава шеста. О државном Совјету.
45) Државни Совјет Србски највиша је власт у Сербији до Књаза.
46) Државни Совјет чува, да никакав Србин, ког му драго чина, неповреди и ненаруши устава Књажества Сербије.
47) Државни Совјет мотри и чува, да се ни најмањему Србину нечини каква ни буд неправда; а гди би опазио, да се чини, а он ће поитати и у договору с Књазом уклонити исту неправду.
48) Државни Совјет руководи законодавство у свој обширности, и чува, да се ни једна струка народњи дјела не води без закони уредба, и да тим начином закон влада свим народом Србским.
49) Државни Совјет устројава законом све остале Србске власти, предписује им законом правила, по којима им ваља владатисе и мотри, да која од њи не прекорачи предписани им граница.
По тому све Србске власти, кромје Књаза, зависе от државнога Совјета.
50) Државному Совјету пристоји право, мотрити на предмете, о којима не има закона и уредбе, предлагати Књазу законе и уредбе, које налази, да су нужне Сербији и молити Га, да се прече и нужније најнајпре и приведу у дјејство.
51) Државни Совјет совјетује се и даје мњенија своја о предложенијама, која би му от Књаза дошла.
52) У случају смрти, ил’ одрицанија, или малољетства Књаза држисе Совјет државни 33. и 34. члена овог Устава.
53) Државному Совјету пристоји право, предлагати Књазу лица, која су за које званије.
54) Државни Совјет орудије је, којим се Књаз разговара с народом на Скупштинама, кад му неби обстојатељства допуштала да се лично с њим види, и устмено разговори.
55) Државни Совјет има право тужити Књазу сваког свога члена, који би што скривио, или против овог устава, или против царства Султанова, или против лица Књаза Србскога, ил’ вообште против користи народа Србскога.
56) Државни Совјет има право, казнити и сваког чиновника, који би што скривио против своји дужности, све по закону, који ће се још издати.
57) Истина, да се државни Совјет саставља по гласу члена 6. овог устава:
а.) из једног Предсједатеља,
б.) из шест Попечитеља поједини струка државни дјела;
в.) из државни Совјетника, и
г.) из једног главног Секретара у чину најмлађега Совјетника; но кромје тога Књаз има право, послати и синове и браћу своју у засједанија Совјета, кад наврше 18-ту годину своју, но не могу давати мњенија своји, док не наврше двадесету своју годину. Јоште има Књаз право, наименовати државним Совјетницима и остале заслужне чиновнике Србске, који би изван столичнога мјеста пребивали, и који, наименовани членовима Совјета, право имају, у њему засједавати, кад се сами нађу у мјесту столичному, или кад се позову од државнога Совјета у засједанија.
58) Отац и син, и два брата не могу засједавати у једно време у државном Совјету.
59) Књаз бира и поставља Предсједатеља државнога Совјета.
60) Попечитељи су одређени, да предуготовљавају и предлажу државному Совјету сваки по својој струци, законе и уредбе, које су нужне народу Србскому.
61) Државни Совјет мотри на предмете, о којима неима издани закона и уредба, а које Попечитељи отправљају.
62) Попечитељи настоје, да се Књазем одобрени и државним Совјетом у Сборник закона уведени закони и уредбе точно набљудавају.
63) Попечитељи стоје под одговором за све, што би сами по себи приводили у дјејство.
64) Свакому Попечитељству одређиваћесе сваке године законом суме новаца, који му требају за вођење струке поверене му.
Попечитељи отговарају за то, да су совјестно употребили отређене им суме новаца на оне потребе, које им је закон предписао.
65) Попечитељи дужни су давати сваке године обширно извјестије, сваки о својој струци, државному Совјету и Књазу, а Попечитељ казначејства и овима и Скупштини народној.
66) Књаз има право, именовати попечитеље разни струка из членова државнога Совјета, а тако и отпуштати ји; но отпуштени Попечитељ ступа у ред Совјетника државнога Совјета.
67) Књаз има право, повјерити и два отдјеленија једному Попечитељу; но у овом случају остају струке дјела одвојене једна од друге.
68) Засједанија државнога Совјета јесу тајна, и неће се држати без протокола совјетованија.
69) Рјешенија државнога Совјета имају силу, кад су у њима осим Предсједатеља најмање четири Попечитеља и четири државна Совјетника, с главним Секретаром присуствовала.
А у случају постављања тутора малољетному, и намјестничества малољетному или неспособним нађеному Књазу, у случају вјенчавања и давања заклетве новога Књаза, у случају заклињања новому Књазу, бирања новог Књаза из среде народа и држања Скупштине народне, морају бити три четвртине числа свију членова, који састављају државни Совјет.
70) Рјешенија државнога Совјета бивају по вишини мњенија; кад би мњенија членова Совјета овог била једнако подјељена, онда се рјешава предмет, по мњенију оне стране, на коју пређе Предсједатељ његов са својим мњенијем.
71) Членови државнога Совјета дужни су давати мњенија своја откровено, и истинољубно, и нелицемјерно и недати ни кому, даји даје о издаји Отечества, о нарушенију овог устава, о прикосновенију лица Књажескога, и о очевидној каквој неправди, или у засједанијама Совјета ил’ пред Књазем. Који би против овога поступао, већ је сам по себи злочинац, кога треба судити и казнити по законима.
72) Државни Совјетници отговарају: за сваки совјет, који даду Књазу, за сваки свој поступак, који би противан био овом уставу, и за то, ако би пренебрегли чинити представљенија Књазу, противу чији му драго преступака, већ штеде личност чију, и дају повод или помоћ подобним преступницима.
73) Напротив тога никакав член државнога Совјета не има отговарати за давање мњенија своји о сочињавању закона ил’ уредба.
74) Ако би се међу тим догодило, да би или Књаз или који државни Совјетник захтјео гонити кога члена реченога Совјета за мњеније његово о законодавству, то гоними член има право, искати суда на државному Совјету, ил’ отпуста от службе, које ће му се или једно или друго дати.
75) Сваки државни Совјетник задаје Књазу при наименованију својему сљедујућу заклетву: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелимом Тројицом, да ћу вјеран бити Књазу и покоран законима, да ћу набљудавати и у цјелости држати устав државни, и да ћу давати совјете моје и радити о обштенародному добру по собственому мојему убјеђенију откровено, истинољубно и нелицемјерно, и да ћу дјело, повјерено ми, точно извршивати. Тако ми Бог помогао и његово свето Еванђелије!“
76) Устројеније и дужности државнога Совјета издаће Књаз без сваког отлагања у особитим указима.

Глава седма. Власт судејска.
77) Правосудије руководићесе и набљудавати по свему Књажеству Сербије у име Књаза, као и досад.
78) Руководство правосудија предаћесе судовима, који ће се, по обнародованију Србског законика, у три степена установити.
А засада припада оно:
а) Окружним Судовима;
б) Великом Суду у другом степену, као апелацији;
в) Совјету државном, који ће отредити једно одјеленије, као судилишче у трећем и последњем степену.
79) По свој Сербији руководићесе правосудије једнако и по једном законику Србском, који ће се како за грађанске парнице, тако и за кривице и злочинства што скорије јавно и издати и Судовима предписати.
80) Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања, власт у Сербији не има права, отвратити га од тога, ил и заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.
81) Нико не може се отети от природног свог суда и отвући другому.

Глава осма. О народној скупштини.
82) Скупштина народна састоји се из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије.
Како ће се ови депутати и по кол ико из свакога окружија бирати, докле ли званије њино трајати, отредићесе особитим законом.
83) Сваки депутат, који би се бирао за Скупштину народну, не смје млађи бити од 30 година.
84) Сваки депутат шиљесе на Скупштину народну о трошку онога, који га шиље.
85) Скупштина народна куписе сваке године по један пут о Ђурђеву дне у пуном числу на позиваније Књажескога указа, ако ли буде нужно, и више пута у години. Исто тако и отпуштасе Књажеским указом.
86) Никакав данак не може се наложити или ударити без одобренија народне Скупштине.
87) Сваки данак отређујесе само за једну годину дана. И, ако се по истеченију ове види и докаже из рачуна Казначејства државнога, да није довољан, то ће га Скупштина народна за другу годину сходно повисити, како би мањак прошле године изишао.
88) Скупштини народној дужнаје финансија давати сваке године, а на захтевање њено и пре, чисте рачуне како о приходима тако и о расходима државним.
89) Годишња плаћа Књажеска не може се, без одобренија народне Скупштине повисити, но и без одобренија Књаза неможесе умалити.
90) Народна скупштина има право, чинити Књазу и државному Совјету представленија о жалбама каквим и тегобама, и молити их, да издаду закон о тому; јављати им злоупотребленија, која би видила у правленију; и тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарушиле устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина.
91) Само народној Скупштини пристоји право, располагати данак на народ.

Глава девета. О цркви.
92) У православној восточној Србској цркви један је Митрополит Србски.
А Архијереја може бити онолико, колико буде по мложеству народа нужно.
93) Внутрење руководство цркве принадлежи Митрополиту и духовној власти, која ће се указом отредити с набљудавањем уговора, утврђени с Патријархом у Цариграду.
94) И Митрополиту и Архијерејима, колико и буде у Сербији, одредићесе плаћа из народне казне за накнаду свију досад от њи примани прихода.
Но давање парохија Свештеницима остаје Архијерејима, који ће им такове онда само давати, кад која парохија обудови.
95) Свештенству и духовенству даваће народ Србски све, што је досад уобичајено било, давати им, до друге законе отредбе.
96) Ни свештенство ни духовенство не могу имати у Сербији и другога званија. Једини Митрополит Србски и у случају потребе Архијереји Србски могу звани бити от Књаза и државнога Совјета у савјетованија о црквеним дјелима.
97) Свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског.
98) Заклињање људи, који нису православног восточног вјероиспо-вједанија, свршива се по обредима њине цркве.

Глава десета. О финансији (азандарству).
99) Српска финансија стара се о свим приходима и расходима Књажества Сербије.
100) Финансија не има права, тражити исплаћенија данка народнога, развје два пута у години, от Ђурђева дне до Митрова, и от Митрова до Ђурђева дне.
101) Финансија управља приходима от ђумрука, скела рјечки, риболова, кантара, аренда, трговачки објавленија, типографије, који су приходи народне казне, као и остали приходи, који би се по времену, а законом уводили.
102) Финансија не може издати никаквога закона о повишенију данка народнога без одобренија народне Скупштине.
103) Финансија не може заводити ни от народа купити никаквога данка за личну чију потребу.
104) Финансија не може бацати народа Србског у дуг. Ако ли би када и то нужно било, а оно да предложи и докаже Књазу, државному Совјету и народној Скупштини, да је то необходимо нужно, и да иште от њи одобреније.
105) Финансија дужна је измишљавати средства, којима би се умножили приходи земаљски, но средства та не смјеју бити на штету народа ил’ противна овом уставу.
106) Финансија не има права, постављати ђумрукана на међама Окружија Србски, но само на границама страни држава и пашалика.
107) Књаз и државни Совјет поставиће главну рачунџиницу, која ће прегледати све рачуне финансије, и мотрити, да се народни новци не троше на друге потребе, развје на оне, које су Скупштином народном одобрене.

Глава једанајеста. Обштенародна права Србина.
108) Свако дете рођено у Сербији или изван Сербије, а од Србина из Сербије; сваки у време обнародованија овог устава у Србској служби у Сербији и изван Сербије налазећи се чиновник или служитељ христијанског вјероисповједанија; сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има, сматрасе за Србина, и има право, уживати србско државно грађанство.
109) Страни трговци, фабриканти, занатлије, и земљедјелци христијанскога вјероисповједанија могу придобити права грађанина Србског, почем буду у Сербији седам година дана и честно се узвладају, или почем им Књаз званије какво даде; а иностранци, заслужени о Сербији, како от Књаза писмо приме, да су прирођени Срби.
А како ће се право Србскога грађанства получити отредиће особити закон.
110) Грађанин Србски само може бити чиновником, тутором, членом обштества, и надзиратељем јавни и обштински заведенија.
111) Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег.
112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.
113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.
114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.
115) Кому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному неможесе по други пут судити за исту кривицу.
116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпостављасе Србин страному.
117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.
118) Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.
119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.
120) Но у случају, ако би правитељство Србско потребовало имање чије на обштенародну ползу, то има право, употребити га на такову, но почем даде имаоцу накнаду за њега, пошто вјештаци прецјене.
121) Свакому Србину допуштено је, селити се са покретним својим имањем у друге предјеле турскога Царства, а и у стране земље; но к тому треба да испуни законе уредбе, које ће се издати.
122) Сваки Србин дужан је плаћати сваке године законом отређени данак, от кога се нико неослобођава, и притицати к обштинским потребама при грађењу мостова и крчењу друмова.
123) Сваки Србин дужан је ићи на позивање правитељства на обрану отечества ил’ у регуларну ил’ у уписну војску, от који је прва увјек, а друга у особитим догађајима у служби о обштенародному трошку.
124) Србин није дужан ни каквому чиновнику кулучити, кромје Правитељству при грађењу зданија, потребни за обштенародну ползу; но и у том случају платиће му Правитељство пристојну надницу.
125) Никакав Србин не може ступити у службу страни земаља ил’ примати плаће и знакова отличја от њи без допуштења Књаза свога.
126) Србин има право, тужити се вишој власти, кад би му се ниже затезале издати рјешенија у дјелима његовим.
127) Сва дјела судејска и свију остали власти и заведенија Србски отправљају се Србским језиком.
128) Сва земља, коју народ Србски има, принадлежи сваком имаоцу, као природно имање, којим може по својој вољи располагати, и које може другому продати; само мора у том случају јавитисе надлежној власти свога Обштества и Окружија, и пред њом продати ју; а после не може насељаватисе на туђу некупљену.
129) И сеоске шуме и гора досадашњи алија јесу обштенародно добро; сав народ има право, уживати ји. Нити има Правитељство, нит’ икакав Старјешина, ни чиновник, ни трговац, ни сељанин, нит’ икакав Србин права, заграђивати ји или забрањивати Србима из други села и окружија, да ји не уживају.
130) Награде заслуженим Отечеству људма дајусе у новцу из казне народне, а не у земљи ове или оне обштине.
131) Обштине народа Србскога имају право, захтјевати от Правитељства, да им заведе о обштенародном трошку благодјетелна заведенија за сироте, школе, болнице и контумаце. Но у том случају треба, да одреди Скупштина народна нужни трошак.

Глава дванајеста. Права чиновника.
132) Сваки чиновник стоји под одговором за све, што у кругу своје службе ради, и за точно свршавање свега, што му предпостављене законе власти предпишу да набљудава и извршује.
133) Чиновници, наименовани од Књаза, остају таквима за живота, и доклегод буду способни к званију; но нису насљедствени.
Они се могу премјештати из једнога места у друго на званије, у ком су били у првому.
Они могу се повишавати на веће званије; но не могу сбацивати се на мање или отпуштати са свим без кривице, која се неби судејски извидила и пресудила.
134) Међу тим веће власти имају право, уклонити за време от званија чиновника, на кога би пало подозреније какво. Но и ово треба да се извиди најдаље за три мјесеца, ако се подозрјева, да је чиновник учинио што у Сербији, а за шест мјесеци, ако се подозрјева, да је учинио што изван Сербије.
А за све време тог извиђања отбија му се половина плаће, коју је у званију имао, за накнаду штете, ако се догодила кому његовом кривицом.
135) Кад је званије које празно, ил’ остане којим начином без чиновника; то је његова власт дужна представити државному Совјету сва лица, која су званије исто тражила и дати мњеније своје о тројици от њи, које држи за најспособније.
136) За путовање чиновника по дјелима службе и за премјештање с једнога мјеста у друго даје му се законом отређена накнада из обштенародне казне, преко законом отређене сваком плаће.
137) Старим, или због болести своје немогућим служити чиновницима, даје се из обштенародне казне и до смрти његове пенсија по закону; половина отређене званију њином плаће, ако су петнајест, сва плаћа, ако су двадесет и пет година дана безпорочно служили.
Који чиновник узиште отпуст от службе пре, него је заслужио право на пенсију, отпустићесе, но губи право на пенсију.
Књаз и Совјет, неће пренебрегнути ни сирота чиновника, него ће се за њи законом састарати.
138) Никакав чиновник не смје водити трговине, ил’ радити заната сам и под својим именом.
139) Чиновник заклиње се, при полученију Књажескога наименованија, на званије, власти, која му је најближа овако: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије точно набљудавати; да ћу све законе и уредбе предпостављени ми власти точно, совјестно, и на предписано време извршивати, и да ћу бити вјеран и покоран Књазу и покоран државном Совјету. Тако ми Бог помогао!“

Глава тринајеста. Промјене и додатци к уставу Књажества Сербије.
140) Ако се по времену и искуством докаже, да је нужно, промјенити који от вишеисчисљени членова овог устава Књажества Сербије; или да је нужно што додати к њима или отузети; то Књаз и државни Совјет Србски, да сазову Скупштину народњу, пак да јој представе и докажу нужност исту, и онда заједно с њоме или да промјене овај или онај член устава овога, или да му додаду што је нужно, ил’ да отузму од њега, што је излишно ил’ безпутно.
141) Но у овом случају морају бити најмање три четвртине отређенога числа Скупштине депутата народњи, и от истог числа најмање две трећине једнакога мњенија.

Глава четрнајеста. Закљученије.
142) Устав овај Књажества Сербије, от сто и четрдесет и два члена ступа у дјејство от данашњега дана и државни Совјет уводи га данас у Сборник закона.
Тако закључено и заклетвом свију подписани и све Сретенске Скупштине подтврђено у Крагујевцу Трећега Февруарија иљаде осам стотина и тридесет пете године от Рождества Христова.
(М.П.)

Милош Т. Обреновић Књаз Србски. По повеленију Његовога Књажескога Височества Јефрем Обреновић.

Декларација независности Сједињених Држава

521421_502572876432281_1887111062_nНезадовољни односом матичне државе, као и економским и политичким репресијама, понајвише тадашњег енглеског краља Џорџа III, амерички колонисти су се побунили против Велике Британије. У луци Бостон, преобучени у Индијанце, колонисти су побацали товаре чаја са британских бродова у море, у децембру 1773. године. „Бостонска чајанка“ представља повод за избијање рата између Британаца и њихових америчких колонија. Узима се за почетак Америчке револуције (1775-1783).

Декларација независности је документ којим је проглашена независност америчких колонија од британске империје. Њен творац је Томас Џеферсон, а усвојена је 4. јулa 1776. године на Континенталном конгресу у Филаделфији. Тај дан се обележава у САД као Дан независности.

Ми сматрано ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом. – У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима, изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада. – Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће лежати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу.

КЛИКНИ ЗА ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ДЕКЛЕРАЦИЈЕ НЕЗАВИСНОСТИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

http://issuu.com/atodosijevic/docs/deklaracija?mode=window&backgroundColor=%23222222

Извор: Учионица историје

Декларација права човека и грађанина

537321_513764958646406_351765535_aДекларација о правима човека и грађанина је најзначајнији документ Француске грађанске револуције који је усвојила Народна уставотворна скупштина 26. августа 1789. године као претечу првог француског устава. Декларација се темељи на основама просветитељске филозофије XVIII века. Била је први правни акт на европском континенту који је раскинуо са старим режимом и феудалним поретком, а прокламовао је људске слободе и права грађана. Деклерација права човека и грађанина је изнела основна начела новог друштвеног и државног уређења Француске, на основу које је донет Устав 1791. године.

У деклерацији су изнета нека универзална демократска начела која су актуелна и данас:

Члап 1. Људи се рађају и остају слободни и једнаки у правима. Друштвене разлике могу се темељити само на општој користи.

Члап 2. Циљ је сваког државног удруживања заштита природно неотуђивих права човека. То су права: слобода, власништво, сигурност и отпор угњетавању…
Члаи 3. Закон је израз опште воље. Сви грађани имају право да или лично, или преко својих представника суделују у његовом стварању…

Садржај Деклерације права човека и грађанина из Устава из 1793. тзв. јакобинског устава:

Француски народ, уверен да су једини узроци беде у свету заборављање и непоштовање природних права човека, решио је да у свечаној декларацији постави ова света и неотуђива права, у циљу да сви грађани, будући способни да непрестано упоређују акте власти са циљем сваке друштвене институције, никада не дозволе себи да буду угњетавани и понижавани тиранијом; да би народ увек имао пред очима темеље своје слободе и свог благостања, судија своје дужности, законодавац сврху свог именовања.
У вези са тим се у присуству највишег бића прокламује следећа декларација права човека и грађанина.Циљ друштва је опште благостање. Влада је установљена да гарантује човеку уживање његових природних и неотуђивих права.
Ова права су: једнакост, слобода, сигурност и имовина.
Сви су људи по природи и пред законом једнаки.
Закон је слободан и свечани израз опште воље; он је исти за све, било да штити или кажњава. Он може наредити само оно што је праведно и корисно по друштво, а може забранити само оно што друштву наноси штету.
Сви грађани су једнако достојни јавних запослења. Слободни народи не знају за друге основе стицања наклоности при избору, сем врлине и талента.
Слобода је моћ која припада човеку да ради све оно што не крши права других. Њен принцип је природа; она влада правдом, а брани се законом. Њена морална граница је у максими: не чини другоме оно што не желиш да буде учињено теби.
Право на изражавање сопствених мисли и ставова путем штампе или на друге начине, право на мирољубива окупљања, слободно исповедање религије, не може бити забрањено. Потреба за објављивањем ових права претпоставља присуство деспотизма или свеже успомене на њега.
Сигурност представља заштиту коју пружа друштво сваком његовом члану: за очување његовог живота, његових права, и његове имовине.
Закон треба да штити јавну и личну слободу од угњетавања од стране оних који владају.
Нико не би смео бити оптужен, ухапшен или притворен, осим у случајевима предвиђеним законом и у складу с прописаним процедурама. Сваки грађанин позван или ухваћен од стране овлашћених законом, мора се повиновати сместа; себе чини кривим својим отпором.
Свако дело против човека учињено без доказа и изван законом одређених процедура, арбитрарно је и тиранско. Онај над ким се покуша на силу извршити такво дело има право да одговори силом.
Они који подстичу, помажу, учествују у примени или проузрокују примену арбитрарних правних средстава, криви су и требало би их казнити.
Сваки човек се сматра невиним док се не изрекне његова кривица. Ако га је ипак неопходно ухапсити, сва примена сила која није неопходна да би се кривац притворио мора строго бити обуздана законом.
Никоме не би требало судити или га казнити, ако пре тога није био саслушан или позван пред суд, и једино по сили раније објављеног закона. Закон који би казнио прекршаје почињене пре него сам ступи на снагу, био би тирански: ретроактивно деловање закона би било злочин.
Закон треба да нареди само оне казне које су стриктно и очито неопходне: казне треба да одговарају преступу и да буду корисне по друштво.
Уживање права на својину припада сваком грађанину, као и право да располаже својим добрима, приходима и плодовима свога рада и вештине.
Ниједна врста рада, земљорадње, или трговине не сме бити забрањена грађанима.
Сваки човек може да уговара надокнаду за своје услуге и своје време, али себе не може продавати, нити бити продат: његова личност је неотуђива. Закон не зна за статус слуге. Једино може постојати уговор о пружању услуга и надокнади између човека који ради и оног ко га запошљава.
Нико не сме бити лишен ни најмањег дела своје имовине без свог пристанка, сем ако то захтева правно установљена јавна потреба, и то под условом претходне правичне надокнаде.
Ниједан порез не сме бити наметнут сем у циљу опште користи. Сви грађани имају право да учествују у прописивању пореза, да надгледају њихову примену и да захтевају израду пореског извештаја.
Друштвена помоћ је свети дуг. Друштво је дужно да помаже сиромашне грађаниме, како запошљавањем, тако и обезбеђивањем средстава за живот онима који не могу да раде.
Образиовање је потребно свима. Друштво би требало да се свим својим моћима залаже за напредак јавног разума и да омогући образовање сваком грађанину.
Друштвена гаранција садржана је у настојању свих да свакоме обезбеде уживање и одржавања права. Ова гаранција почива на националном суверенитету
Она не може постојати уколико границе јавних функција нису јасно одређене законом, а одговорност свих функционера обезбеђена.
Сувереност почива у народу; она је једна, недељива и неотуђива.
Ниједан део народа не сме владати уместо целог народа, већ сваки део сувереног народа би требало да ужива право да потпуно слободно изрази своју вољу у скупштини.
Нека свака особа која подрива суверенитет буде истог часа убијена од стране слободних људи.
Народ увек има право да разматра, реформише и мења свој Устав. Једна генерација не може потчинити будуће генрације свом закону.
Сваки грађанин има једнако право да учествује у доношењу закона и одабиру својих представника или извршилаца народне воље.
Јавне функције су нужно привремене; оне не смеју бити сматране привилегијама нити наградом, већ дужношћу.
Прекршаји представника народа и њихових извршилаца никада не би смели да прођу некажњено. Нико не сме себе учинити изузетим од закона.
Право на подношење петиција носиоцима јавне власти никада не може бити забрањено, суспендовано нити ограничено.
Право на отпор угњетавању проистиче из других човекових права.
И када је само један његов члан угњетаван, цело друшвено биће је угњетавано. Када је друштвено биће угњетавано, сваки његов члан је угњетаван.
Када влада нарушава права народа, побуна је за народ и за сваки део народа најсветије право и најнеопходнија дужност.

Извор: Учионица историје

Момчило Гаврић – бомбаш у кратким панталонама

Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на свету

Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на светуНиједна улица, школа или јавна установа у Лозници не носи име Момчила Гаврића, дечака од кога је усуд рата створио невољног хероја. Само ретки Лозничани данас се сећају суграђанина, најмлађег каплара међу милионима војника у кланици Првог светског рата.

Момчило Гаврић рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево. Отац Алимпије и мајка Јелена већ су имали седморо деце кад се Момчило родио. Породични мезимац дочекао је почетак Првог светског рата 1914. година са непуних осам година.

Прве борбе и напад аустроугарске војске народ Подриња дочекао је ужаснут. Војници црно-жуте монархије прешли су Саву и Дрину, потиснули српску војску ка југу и запосли Мачву. Јединице претежно регрутоване из крајева преко Дрине, са хрватског подручја које ће четири године касније постати део Краљевине СХС, су почеле крвави пир. Рат је тек почео а за обичне људе који су након повлачења српске војске остали у својим кућама наступио је пакао. Призоре ужаса које су иза себе остављали аустроугарски војници било је тешко речима описати. У намери да злочине види цео свет српска влада позвала је стручњаке из неутралних држава како би се уверили у монструозност дивљања непријатељских војника. Међу њима је био и касније велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс. И сви су занемели пред призорима масакрираног народа Мачве. У том покољу мирног, становништва страдали су и Момчилови родитељи, сестре и четири брата.

Сасвим случајно, Момчила је спасао отац. Непосредно пред улазак аустроугарске јединице у село послао га је код удаљенијих рођака у суседно село да позајми неки алат. Када се вратио близу родитељске куће и видео шта се десило, дечак се упутио ка Гучеву јер је чуо да се тамо налази српска војска. Неопажен прошао је линију фронта и наишао на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Војници су га одвели пред мајора. Момчило је пао испред њега и тек тада заплакао. Кроз јецаје успео је само да каже: „Чико, све ми побили…” Мајор Туцовић је неколико тренутака је размишљао шта да учини а онда га запитао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” „Бацао сам само камење.” „Биће довољно”, рекао му је мајор, узео једну бомбу и показао му како се то ради. Потом је постројио пук и запитао их ко хоће да свети Момчилову породицу. Цела чета је иступила напред.

Мајор Туцовић одабрао је свог Златиборца, Милоша Мишовића, храброг војника и доброг човека, да прати Момчила и да му помогне. У сумрак су се запутили ка селу где су аустроугарски војници уз пиће шенлучили пред кућом Гаврића. Прикрали су се скривени тамом и бацили бомбе међу њих. Сви војници су страдали. Од тог дана Момчило Гаврић постао је војник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива. Мајор је наредио да сваког дана три пута опали из топа и тако свети родитеље, браћу и сестре.

Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је обема. Дошла је и 1915. година а са њом и слом српске одбране. Нападнута са свих страна, српска војска морала је да се повлачи. Краљ, државни врх, војска и непрегледне колоне избеглог народа спас у потражили у неприступачним албанским планинама. Све време поред Момчила је био Милош Мишовић. Пазио га је као своје дете. У Подгорици му је купио везицу усољене рибе и опоменуо га да уколико хоће да остане жив сме да поједе само по једну рибу свакодневно. Тада га је заветовао да иде напред и не обазире се ни на кога, чак ни на њега уколико га снага изда и остане у снегу.

Гладни и промрзли војници и народ полако су се вукли преко планинског беспућа и на свакој окуци, крај сваке угашене ватре, остављала по неколико измучених, смрзнутих тела. Преживели војници касније су причали да је ретко који покојник у смрти остајао сам. Разума помућеног од хладноће, људи су прилазили мртвом телу и покушавали да се загреју испод његовог шињела. Ништа нису вредела дозивања другова, ни наређења старешина. Остајали су да леже, тражећи топлоту док је самртна језа полако гасила живот у њима. Надомак циља, крај пута је пао и Милош. Километрима је корачао, вукући себе и дечака који му се држао за шињел, носио га на најтежим деловима пута, и ту, десетак километара од Драча и спаса, снага га је издала. Момчило га је у сузама дозивао, молио, покушавао да га помери. Милош је једва скупио снаге да му каже да га остави, да више ни његове ноге, навикле на пешачење по обронцима Златибора, не могу даље. Дечак није могао да га послуша. Скупио се уз њега и рекао му да ће умрети са њим. „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом” без престанка је понављао. Златиборац је већ био прежалио сопствени живот али дечаков није могао. Негде у себи нашао је снаге да устане и руку под руку са Момчилом је прешао последње километре до Драча. Огрејани грчким сунцем на Крфу, нахрањени и умивени, српски војници повратили су живот. Момчило је добио по звездицу на нараменицама. Имао је само девет година када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт. Ту је научио да чита и пише. У току једне борбе рањен је у руку, а за заслуге и храбро држање војвода Живојин Мишић лично га је произвео у поднаредника.

Момчило се из рата вратио као искусан војник иако је имао тек дванаест година. Судбина је хтела да му већина успомена из најраније младости буду смрт, рат и несрећа. То га, међутим, није омело да проведе дуг и успешан живот. Године 1921. отишао је на школовање у Енглеску. По повратку у Србију преселио се у Београд где је мирно живео до своје смрти 1993. године. Тихо, као што је и живео, сахрањен је на Новом гробљу, без војних почасти. Србија и завичајна Лозница као да су заборавили свог малог хероја. Једино место које негује успомену на њега је лознички Музеј Јадра, где се у сталној поставци налазе две његове војничке фотографије.

Аутор: Петар Ристановић

Август фон Макензен 1849 — 1945.

August_von_Mackensen_fieldmarshalНемачки фелдмаршал који је током Првог светског рата командовао немачким армијама на Источном и Српском фронту. Командовао је групом армија Централних сила које су 1915. Започеле офанзиву на Србију. Одмах по освајању Београда наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част подигао је споменик над гробницом на Топчидеру на коме на немачком и српском језику пише:

„Овде почивају српски јунаци“.

Пред напад на Србију својим војницима је издао следећи проглас:

„Војници, ви не полазите на Италијански фронт, или Руски или Француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и храброг. Ви полазите на Српски фронт, на Србију, а Срби су народ који воли слободу и љуби своју отаџбину и који се бори до последњег. Пазите да овај мали непријатељ не помрачи славу и некомпромитује досадашње успехе славне немачке војске“.

Ретко познат медвед

398048_511257462230489_1166850024_aТеодор Рузвелт је једини човек који је добио Нобелову награду у посредовању за мир и Конгресну медаљу части за покретање рата.
Родио се 1858. у напредној њујоршкој трговачкој породици; Рузвелт је био болешљиво дете. Да би му појачао отпорност организма, отац му је наметнуо животни стил који су чиниле напорне вежбе и непрекидна активност. Након кратке каријере узгојитеља стоке и органа реда у Националном парку Бедлендс у Дакоти, Рузвелт се вратио у Њујорк и ушао у политику; на послетку га је председник Вилијем Мекинли именовао за помоћника секретара у морнарици.
Када је 1898. почео рат Сједињених Америчких Држава са Шпанијом, Рузвелт је организовао јединицу са јахачима, која је била позната под именом Сурови јахачи. Његови подвизи на Куби су му донели националну славу, помогли му да буде изабран за гувернера државе Њујорк и донеле му медаљу части (постхумно, 2001).

430948_511257705563798_363379752_aСве ово је Рузвелту обезбедило номинацију за место потпредседника током Мекинлијеве кандидатуре на листи Републиканске партије. Мекинли бива убијен 1901. па је Рузвелт у четрдесет трећој години постао најмлађи председник Сједињених Америчких Држава.
Као председник, од 1901. до 1909. године, Рузвелт је у великој мери проширио улогу председничке канцеларије, створио већи део важних програма за заштиту околине на савезном нивоу и кроз Конгрес прогурао главне законске акте о заштити потрошача и борби против монопола. Често је цитирао афричку пословицу: “Говори тихо и носи велики штап са собом.”
Нашао је времена и да пише књиге, лови, истражује Амазон, сачини једноставнији систем за изговарање (који се није “примио”) и позајмио своје име једној од најпопуларнијих дечијих играчака, медведу.
Рузвелт је умро у шездесетој години од зачепљења крвних судова срца. “Смрт је морала да одведе Рузвелта у сну, јер би, да је био будан, морала да се бори са њим”, рекао је потпредседник Томас Маршал.

Извор: Е. Сас, С. Виганд, Смешна историја света, Београд, 2010, 306.

Ћелав сав

Ћелава глава покривена периком од праве косе, црвене потпетице додају неколико недостајућих центиметара, кад се све то упакује у раскошну гардеробу добија се краљ Сунце.

imagesЛуј XIV владао је од 1643. до 1715. године, односно седамдесет две године и сто десет дана. Сматра се једним од најдуговечнијих владара у историји. Овај француски монарх, висок само сто шездесет два центиметра, веома рано је оћелавио. Зато је увео моду ношења огромних перика, али и мушких ципела с високим потпетицама. С великом периком и на штиклама осећао се мужевнијим и моћнијим. У време његове владавине, није се баш много марило за чистоћу. Богаташи јесу мењали гардеробу и облачили чисту и попеглану одећу, али су зазирали од купања. Веровали су да их прљавштина штити од зараза. Занимљиво је да је Луј XIV био сасвим другачији. Остало је записано да, ако се не би окупао сваки дан, тело би му слуге макар истрљале алкохолом. Некад се пресвлачио и по три пута на дан. Лекари кажу да је та краљева манија за чистоћом умногоме допринела његовој дуговечности.

Луј XIV више него сурово казнио је једног ученика због, наизглед, сасвим безазлене опаске…

Познат као изузетно ташт човек, Луј XIV више него сурово казнио је једног ученика због, наизглед, сасвим безазлене опаске…

У језуитској школи у Клермону с узбуђењем се чекала посета Луја XIV. Године 1674. у госте им је стигао краљ Сунце, како су још звали овог француског владара. У то време овај колеџ похађао је и Франсис Селдон, син богатих ирских велепоседника. Одгајан у слободарском духу, шеснаестогодишњи Франсис непрекидно је професорима стављао примедбе што Луја XIV сувише хвалишу и о њему говоре као да је важнији и од Бога.
Кад је Франсис Селдон напокон уживо видео краља, остало је забележено, био је непријатно изненађен. Главу владара красила је огромна перика. Младић се тихим гласом нашалио на рачун краљеве ћелавости због које Луј мора да се „кити туђим перјем”. Селдона је очигледно чуо неко ко не треба и то пренео владару.Луј XIV речи младића није схватио као шалу, напротив. Издао је наредбу да се Франсис ухапси, спроведе у Париз и баци у злогласну Бастиљу. Владар је у први мах одлучио да Селдон чами у тамници извесно време, а да га потом пусте на слободу. На младићеву жалост, како је време одмицало, Луј је био све више обузет бесом, проговорила је његова огромна таштина. Написао је нову наредбу по којој се одређује да Франсис Селдон доживотно остане у затвору. Кад су схватили да сувише дуго нема никаквих вести од сина, а да професори у школи избегавају да кажу шта је посреди, Франсисови родитељи напокон су чули поражавајућу вест: дете им је нетрагом нестало и нико не зна шта се с њим догодило. Франсисови мајка и отац нису ни у најгорим слутњама могли да претпоставе шта се десило, јер се ипак радило о угледној школи и није било разлога да не поверују професорима. Франсис Селдон остао је у затвору тридесет једну годину. Кад је његово заточеништво загазило у четврту деценију, неки од језуитских наставника заинтересовали су се за судбину свог несрећног бившег ученика. Сазнали су да су Франсисови родитељи у међувремену умрли и за собом оставили велико богатство. Тајним каналима и добрим везама наставници су успели да дођу до Селдона с којим су се договорили да ће га, у замену за деведесет осам одсто богатства, ослободити из тамнице. Наравно да је Франсис пристао на тако неправичну погодбу, било му је важно само да се поново нађе на слободи. Иако у средњим годинама, од толиког самовања и тамновања, Франсис Селдон био је сасвим оронуо и личио је на изгубљеног старца. Био му је организован бег не само из Бастиље, већ и из Француске. Кад је стигао у Ирску, веома кратко уживао је у богатству, јер је готово читаву имовину, какав је и био договор, морао да уступи језуитима.

Француз Босије о божанском карактеру апсолутне краљевске власти

Одломак из Босијеове беседе (1669):

Монархија је најопштији, најстарији и најприроднији облик владе. Кад се оснивају државе, настоји ce доћи дo јединства, а нигде није боље проведено јединство него под једним поглаварем. Нема нигде веће снаге јер све сарађује заједно к једном циљу. Краљевска власт је прво света, друго очинска, треће неограничена. Кнезови радe као слуге божје и као божји заступници на земљи. Преко њих он извршује своју власт. Видимо, дакле, да краљевски престо није престо човека, него престо Бога.

Преузето из: Милутин Перовић, Мило Стругар, Историја за 7. разред основне школе, Београд 2001, стр.24.

Николо Макијавели

Николо Макијавели је писао историјска и политичка дела. Веровао је да ће се појавити владар који ће ујединити и тако спасити разједињену Италију. За тог владара спаситеља написао је књигу о вештини освајања и очувања власти, коју је назвао Владалац.

Поглавље I

Колико има врста владавина и на који начин се оне задобијају? Све државе и све владавине које су имале и које имају власт над људима, биле су и јесу или републике или монархије. Монархије су наследне, када једна владарска кућа дуго у њима влада, или су нове…

Поглавље XII
О разним родовима војске и о најамницима:

…Владалац треба да сам буде и војсковођа, република ту дужност треба да повери једном од својих грађана, а када се деси да се тај покаже неспособан, треба да га смени. А ако буде способан, мора га држати у зависности, да се не би огрешио о законе…

Поглавље XVIII
Како владаоци треба да држе реч:

Како владаоци треба да држе реч? Опште је познато да је за сваку похвалу владалац од речи, који се чита као отворена књига и не служи се лукавством. Но из искуства знамо да су у данашње време велика дела учинили владаоци који нису водили много рачуна о задатој речи, који су вешто знали да обмањују људе и који су, најзад, побеђивали оне који су се поуздавали у њихову часност...

Преузето из: Горан Дујковић, Мозаик прошлости 7, уџбеник историје за седми разред основне школе, Београд, 2009.

Претходно Старији уноси Следеће Новији уноси