6. април 1941. године

Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије, септембра 1944.

Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије пуковнику Роберту Мекдауелу, септембра 1944.

Епископ Николај Велимировић пуковнику Дражи Михаиловићу

Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу, из Манастира Љубостиња, јесени 1941. године

(страна 1.)

„Додајем и ово
Шта ће нам користити земља ако се истреби народ. А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити.
Али на жалост има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из (…) па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај погибијо српска од безбожника!“

(страна 2.)

„Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово речено приписивати и Вама. Свет је у неизвесности односно Ваших планова. Да ли и зашто и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у овом манастиру и само се молим Богу, за српску слогу. Ако икад она четири „С“ треба да имају неки практички и спасоносни значај то треба у овом времену.“

(страна 3.)

„Војвода Б.Г. (Богдан Гордић) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите са њим у везу као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих ортака, који у Бога не верују. Никад у историји нити један Србин без вере у Бога није учинио ни једно велико дело од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добро овог“

(страна 4.)

„Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову, нераскидно везани са Богом и свецима – крсном славом?
Партијанска нас завист упропастила и осрамотила. Па зар још да партијанимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна можа данас да постане примером партијанској Шумадији. Ако, пођимо за неким примером. Ујединимо оно мало свесних народних снага, не да се са неком далеко јачим од себе боримо сада, него да одржимо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.“

(страна 5.)
„Као кроз тунел путујемо. Али моја је непоколебива сва нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику светлост. У осталом тако је прорекао и онај чудни Кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.

С поздравом и благословом
Одани Вам
Еп. Николај
Бог нек Вам је на помоћи!“

Кад је Тито писао Стаљину?

Вјера и невјера…

Током јануара и фебруара 1944. године, Тито је са острва Виса разменио неколико писама са Винстоном Черчилом.
Британци, као и остали савезници до тад су већ отписали покрет Драгољуба Михаиловића, своју пажњу усредсредивши на комунистички покрет у Југославији. Тито је настојао да од западних савезника извуче што више користи за свој покрет, као и за предстојећу комунистичку револуцију. Чак је, нешто касније, у разговору са Черчилом, Тито уверавао британског премијера да не планира увести комунизам у Југославију након завршетка рата.

Пошто није желео да Стаљин посумња у његову оданост, Тито 5. јула 1944. године пише писмо совјетском вођи. Поред упућеног дивљења и честитки Стаљину, те молби за совјетском помоћи у оружју и обуци војних кадрова, писмо садржи неколико занимљивих чињеница битних за разумевање Титове борбе и политике.
Тито истиче решавање питања Србије, од чега зависи и коначан успех у стварању новог комунистичког поретка у Југославији. Видимо да још половином 1944, комунисти нису успели да остваре значајније успехе против покрета Драгољуба Михаиловића. Србија је као центар Балкана, пресудна и за стварање нове државе. Комунисти су дакле, поред борбе против окупатора, водили и битку за освајање Србије како би успели да преотму власт на целом територију Краљевине Југославије.

Док словеначки и македонски партизански одреди, углавном нису напуштали своје територије, дотле су партизанске јединице из Босне и Херцеговине и Црне Горе, заједно са формираним партизанским јединицама из Србије, имале у задатак да заузму Србију. Пошто су у тим партизанским формацијама већину чинили Срби, у борбама за Србију дошло је до најгорег могућег братоубилачког рата, Срби против Срба.
Титу и комунистима је било важније да се боре против антифашистичких националних снага Србије, него да руше НДХ и ослобађају Србе и остале антифашисте од усташке каме. Што је још горе, скоро нико од Срба у редовима партизана није дигао глас против тога, или ако је и дигао слабо се чуо. Ово би се могло назвати и највећом трагедијом у српској историји, јер мало је примера где се један народ међусобно сатире. Било, не поновило се!

Могуће искрцавање савезника на Јадранској обали, није било Титу и комунистима по вољи. Страховали су, да ће, савезници ако се искрцају правити проблеме комунистима око њиховог плана, да успоставе нову Југославију под њиховим режимом. Тито је Стаљину писао, да ако би дошло до искрцавања савезника, он би предложио да се искрцају у Истри и хрватском приморју. Разлог је јасан, савезници морају бити што даље од Србије и војске генерала Михаиловића. Страховао је, да би савезници помогли Михаиловића, те би тако Србија остала у рукама националних снага, а тиме би цели план комуниста био доведен у питање.
Тито је, такође, молио да Црвена Армија надирући кроз Румунију, уђе у Србију. Пошто расположење народа у Србији није било наклоњено комунистима, само је незаустављива Црвена Армија могла да Србију, тако важну за успех револуције, преда југословенским комунистима у руке.

Тако, док је западним савезницима било најважније колико ће њемачких дивизија моћи задржати Срби и остали Југословени, Стаљину и Титу је поред тога била важна и револуција у Југославији. Прагматизам Британије и Сједињених Америчких Држава, према дешавањима у Југославији, дошао је до пуног изражаја. Њима није сметало што су краљ Петар II и југословенска Краљевска Влада њихови савезници, и што је покрет генерала Михаиловића њима био ближи и оданији. Савезници су, гледајући своје интересе, осудили на пропаст националне снаге у Србији и остатку Југославије, и предали Југославију у комунистичке руке.

Аутор: Борис Радаковић

Садржај писма:

https://docs.google.com/file/d/1UY3z_jMLZwD6QIuOGuYQr9BxmdPbuv8u5PgH3EiaFKREGyvnCjV294D6BDqe/edit?pli=1

“Драги Јосипе Висарионовићу,

Дозволите ми да Вам у првом реду изарзим у име Народно-ослободилачке војске и народа Југославије наше дивљење и честитке за најновије сјајне побједе у Белорусији које су извојевале под Вашим руководством јединице славне Црвене Армије.

Уверавам Вас да је долазак Ваше војне мисије у Југославију имао за нашу народно-ослободилачку борбу великог значаја, јер су се и наши народи и наша војска још више убедили да имају у Совјетском Савезу свог највећег и најискренијег пријатеља. Иако ће Вам шеф Ваше војне мисије, друг генерал – Лајтнант Корнејев подробно говорити о ситуацији овде, ја бих ипак желео да Вам истакнем неколико најважнијих ствари.

1. Нама је неопходно потребно много више наоружања и хране, него што су нам до сада Савезници слали. Те потребе расту са порастом наше војске још више, јер хиљаде нових добровољаца чека да их се наоружа, нарочито у Србији. С обзиром на политику Енглеза према Србији, где се на све могуће начине покушава појачати позиције присталица краља, односно четника, а ослабити наше позиције, ми не можемо рачунати на неку ефикасну помоћ са стране Савезника. Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би могли што прије решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије.

Осим тога већ постојеће наше јединице имају углавном лако наоружање и то је основна слабост наше војске, јер не можемо водити успешне фронталне борбе са непријатељем, који је много надмоћнији у техници. Нама су потребни и тенкови и авиони, а са Енглезима иде по том питању веома тешко. Из досадашњег искуства смо видели да они на сваки начин желе успорити формирање наших тенковских и авијатичких јединица, иако је уговор био начињен и рок тачно одређен. Код нас има неколико стотина авијатичког особља, а исто тако и довољно људства за стварање тенковских јединица, само је проблем како их отпремити у Совјетски Савез. По моме, сада је то једино могуће путем авиона. За сада би требало пребацити бар један део како се не би губило на времену.

2. Знам да Вам је јасно у каквој се ми тешкој ситуацији налазимо, јер се са разних страна покушава мешати у наше унутрашње ствари, а ипак морамо бити обазриви да не заоштримо односе са Савезницима, чувајући у исто време нашу политичку и војничку самосталност. У тим питањима нам је свака, па и најмања помоћ од стране СССР врло драгоцена. И ја Вас молим за ту помоћ.

3. Савезници до сада још нису пред нас поставили питање њиховог искрцавања на територији Југославије. Морам да кажем да такво искрцавање нама не би било драго, јер сам уверен да ће нам правити неприлике у земљи, због чега би могло долазити до разних сукоба. Али ако дође до преговора о искрцавању ми ћемо предложити да то буду што мање снаге и, ако се прихвати, углавном на сектору Истре и Хрватског Приморја. 15 о. м. ја сам се одлучио да идем на састанак са Вилсоном у Италију, јер он то тражи већ неколико пута, и на коме ће се говорити о војним стварима. У случају искрцавања ми не можемо пристати на на њихову ма какву војну или цивилну власт у нашој земљи, коју Савезници успостављају тамо где долазе, јер код нас постоји како војна тако и цивилна власт. Исто тако нећемо пристати да било каква наша јединица буде под њиховом командом. То говорим због тога јер ми је Шубашић јавио да они желе ратну морнарицу, коју треба да предају нама, задржати под командом енглеског адмиралитета.

У вези са свим тим, била би нам, разуме се, врло драгоцена Ваша подршка. По моме мишљењу најјача подршка у сваком погледу била би у томе, ако би Црвена Армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план осујетио би многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције.

Има много крупних ствари о којима би ја врло радо лично говорио са Вама. Ако Ви сматрате за опортуно и потребно, ја сам спреман да почетком августа дођем тамо. Но не бих желео да то сматрате мојом нескромношћу, већ једино дубоком тежњом да се пре мировних преговора објасне нека питања и заузме по њима став, јер сматрам да је то у интересу балканских земаља и Совјетског Савеза.

Примите израз мог дубоког поштовања

5.VII. 1944
Ваш,
(Ј. Б. Тито)

27. март 1941.

http://www.facebook.com/media/set/?set=a.548341325188769.1073741825.397697490253154&type=1

Међународни дан сећања на жртве Холокауста – 27. јануар

Генерална скупштина Уједињених нација 2005. године донела је званичну резолуцију о обелеежавању Међународног дана сећања на жртве холокауста – 27. јануар. Резолуција апелује на све чланице Уједињених народа да поштују сећање на жртве Холокауста и охрабрује развој образовних програма о историји Холокауста, чиме се жели показати одлучност да се помогне у спречавању чина геноцида у будућности.

„Трагедија настала као последица Холокауста се не може избрисати. Мора бити запамћена са срамом и страхом докле год људско сећање буде постојало. Само ако се сећамо, онда можемо одати прикладну почаст жртвама. Милиони недужних Јевреја и припадника других мањина убијани су на назамисливе начине. Никада не смемо заборавити те мушкарце, жене и децу, нити њихову агонију.“

Генерални секретар Уједињених народа Кофи Анан, 27. јануар 2006.

Међународни дан сећања на жртве Холокауста је меморијални национални празник у Немачкој, а назван је Der Tag des Gedenkens an die Opfer des Nationalsozialismus – Дан сећања на жртве национал-социјализма. Празником га је прогласио федерални предсједник Роман Херзог 3. јануара 1996 године издајући прокламацију да се овај дан обележава 27. јануара, дана када су 1945 године војници совјетске армије ослободили заробљене у Auschwitz Birkenau концентрационом логору.

Херзог је у својој прокламацији рекао:

„Присећање не сме престати – оно такође мора бити упозорење будућим генерацијама да буду на опрезу. Зато је веома битно наћи прави начин који ће бити ефективан, који ће исказивати жаљење за патње и губитке, а бити посвећен сећању на жртве, што ће помоћи спречавању понављања злочина.“

Холокауст

У првим годинама Другог светског рата, Немачка је успела да завлада готово целом Европом. Пошто су махом сви способни мушкарци били у војсци, Немачкој је недостајала радна снага. Поред два милиона ратних заробљеника из окупираних земаља у Немачку је током рата под принудом одведено још пет милиона радника. Поред логора за ратне заробљенике, постојали су такозвани концентрациони логори. Постојале су две врсте таквих логора: радни логори и логори смрти. У радне логоре одвођени су “непоуздани” људи из свих европских земаља, па и из саме Немачке. У логоре смрти одвођени су Јевреји и припадници покрета отпора. Јевреје су нацисти сматрали “нижом” расом коју треба сасвим уништити, а сличан став имали су и према словенским народима.

Логораши су масовно убијани отровним гасом у херметички затвореним просторијама, а потом су њихови лешеви спаљивани у великим пећима-крематоријумима.
У логорима смрти нацистички лекари су над логорашима вршили бруталне медицинске експерименте. Најозлоглашенија од тих “фабрика смрти” био је логор Аушвиц у Пољској у коме је убијено око шест милиона људи.
За систематско истребљење Јевреја у Другом светском рату које је спроведено у Европи на територији нацистичке Немачке и њених савезника користи се назив холокауст. Холокауст је трајао до краја рата, односно до слома нацистичке Немачке.

Диана Будисављевић

Заборављена добротворка

Храбра Аустријанка током Другог светског рата је спасила 12.000 деце из усташких логора смрти, са Кордуна, Козаре и Хрватских и Босанских села.

Диана Будисављевић је у потпуности заборављена. Заборављена је била од стране Југославије, заборављена је од стране Хрватске, Србије, Аустрије, заборавили су је Срби, Хрвати. Њено име не стоји ни у једном уџбенику историје, ниједна улица не носи њено име, никада није добила никакво признање. Једино на сајту Спомен-подручја „Јасеновац„, име Диане Будисављевић налази се под одредницом „Спасавање деце„. Акција коју је она организовала била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи.

Родила се и завршила школу у Инсбруку у Аустрији као Диана Обексер. Удала се за Јулија Будисављевића који је био професор хирургије. Јулије је 1919. године по доласку у Загреб основао Завод за хирургију при Медицинском факултету. И Диана и Јулије су припадали високим загребачким круговима.

Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за српске жене и мајке у логору Горња Ријека. Прошириће се касније, када је почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари.

„Цела та операција, што се тиче хрватске стране, била је усмерена на уништење целокупног српског становништва, на једном простору где су живели само Срби“ – објашњава Милан Кољанин из Института за савремену историју Србије. Немачке комисије су све радно способне мушкарце и жене упућивали на присилни рад. Остале Србе усташе су желеле да убију. И мушкарце, и жене, и децу.

Све то схватала је, средином те страшне 1942, и Диана Будисављевић која ће, иако Аустријанка, постати вероватно највећа српска доброчинитељка у НДХ. Мајке са Козаре су убијане на најсвирепије начине. Оне „срећније“ одвођене су у радне логоре, и морале су да оставе децу.

Одмах на почетку рата, по оснивању НДХ и логора у Лоборграду Диана почиње да помаже жене и децу. Заједно са др инж. Марком Видаковићем и инж. Ђуром Вукосављевићем организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући православној деци и њиховим мајкама. Међу њима се налазило и много сирочади којима су непосредно пре тога оба родитеља била убијена. Многа деца била су једноставно одузета. Захваљујући свом аустријском пореклу, везама и познанству са немачким официром фон Коцијаном, који се залагао за заробљене православце, успела је да ослободи огроман број малишана. И не само то, јако је значајно и то што су она и њени помагачи све време водили списак правих имена и презимена деце да се порекло не би заборавило ако деца преживе. Била је свесна да ће многа од ове деце бити заборављена и изгубљена. Трудила се како год је могуће да створи картотеку са подацима и створила је списак 12 000 деце.

У прво време највећи број заробљеника Лоборграда су биле Јеврејке са децом, а на другом месту су биле православке. Јеврејска општина Загреба је имала дозволу да помаже заробљенике храном, а Српкињама и њиховој деци није имао ко да помогне. У Јасеновачким логорима и сабиралиштима, крајем јуна 1942. године, било је заробљено оно 23.000 српске деце, која су истргнута из наручја мајки била изложена уништењу на најсуровији начин.

Ова племенита жена окупила је сестре Црвеног крста Хрватске, лекаре и друго здравствено особље, као и већи број угледних појединаца из разних области живота. Међу њима су били и Камило Бреслер, Јана Кох, Татјана Маринић, Мајка Драгица Хабазин, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић, супруга проф. Бецића, академског сликара, трговци Бајо Омичкус и Бојанић, архитекта Видаковић…
Жене су шиле кошуљице, порубљивале пелене, помагале дању и ноћу у неговању деце. Не треба заборавити да се ради о Загребу током 1941, 1942. и 1943. године. Акцију спасавања малих логораша животом је платило једанаест Дианиних сарадника. Убили су их исти они који су убијали и децу у колевкама.

У свом дневнику, написаном на немачком, и издатом у само 700 примерака, који покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, Диана каже:

„За неке од преосталих сам успела добити неке податке, али мала умирућа створења нису могла ништа казати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“.

Одмах по ослобођењу картотеку је преузела ОЗНА у Загребу. Одузимањем документације Дијани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце.

„Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже“.

Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству није прихваћена.
После рата неуморно је радила на стварању социјалне службе у Хрватској. Радила је у потпуности у смислу Конвенције о правима детета коју су Уједињене нације донеле много година касније.

Диана Будисављевић је преминула 1978. у Инсбруку, потпуно заборављена.

Оскар Шиндлер

Немачки индустријалац који је спашавао Јевреје у Другом светском рату од мучења и сигурне смрти рођен је 28.4.1908. у Чешкој, а умро је 9. октобра 1974. године у Хилдесхеиму.

Током рата спасио је 1.200 Јевреја од сигурне смрти тако што их је запослио у својим фабрикама које се данас налазе у Чешкој и Пољској.

Оскар Шиндлер је рођен 1908. године као син власника фабрике пољопривредних машина. Град се некада звао Цвитау (Zwittau).

Као опортунистички бизнисмен, Шиндлер је био један од многих који је видео профит од немачке инвазије Пољске 1939.године. Тада је добио власништво над творницом у Кракову од жидова који се звао Natan Vurzel, а Шиндлер је по његовом савету фабрику преименовао у “Deutsche Emaillewaren-Fabrik” или ДЕФ да би производио емајлирано посуђе. Придобио је око 1.200 јеврејских робовских радника уз помоћ свог јеврејског књиговође Итзхака Стерна.

Шиндлер је био сведок изненедног упада у Краковски гето 1942, у којем су војници скупљали насељенике гета да их пребаце у концентрациони логор у Краков-Пласзов и био је ужаснут бројком убијених Јевреја који су радили у његовој фабрици. Као особа био је јако уверљив и након упада у гето, повећано је користио своје способности како би заштитио своје “Schindlerjuden” и скренуо је са свог пута обогаћивања да би спасио Јевреје који су радили у ДЕФ-у, често користећи свој легендарни шарм и ласкаву особност како би извукао своје раднике из неприлика.

Три животне фазе

Он је током трајања рата био хапшен три пута. Први пут због тога што је пољубио младу Јеврејку у образ, а друга два пута га је ухапсио Гестапо и то због активности на црном тржишту, а данас је познато да је Шиндлер био агент “Abwehra”.

У свом животу Оскар Шиндлер прошао кроз три фазе: прва је била та у којој га је интересовао само новац, друга у којој је желeо зарадити новац, спасити своје раднике и себе и на крају трећа у којој је схватио да их не може све остварити, него да се мора одлучити за једну од њих. Одлучио се за најбољу, за спашавање својих радника.

О својим мотивима једном је рекао: „Знао сам људе који су радили за мене… Кад знаш људе мораш се према њима односити као према људским бићима“.

Након рата Шиндлер је емигрирао у Аргентину, где је банкротирао и вратио се у Немачку 1958. где је водио неколико пропалих и неуспешних послова. Умро је 9. октобра у 66. години живота у месту Хилдесхеим.

Добитник је неколико награда, између осталих, године 1963. одликован је у израеловом “Yad Vashim мемориалу” за Холокауст као Праведник међу народима, а 1967. године је у Лондону добио мировну награду Мартин Бубер.

Популаризација Шиндлера кроз филм

Шиндлерова прича, коју је испричао преживели Полдек Пфеферберг, била је основа за књигу Томаса Кенилија “Шиндлерова арка”, која је касније преименована у “Шиндлерова листа”. Ту књигу је Стивен Спилберг 1993. године преточио у истоимени филм. Филм је освојио Оскара за најбољи филм, најбољу режију, најбољи сценарио, сценографију, фотографију, монтажу и музику.

Овај филм представио је Шиндлера популарној култури, а пошто је некима филм једини извор знања о овом човеку, важно је напоменути да је он стварно био онакав како га је Спилберг приказао у филму: као човека који је вођен профитаблиним аморалом, но који касније у себи доноси врло важну одлуку да је спашавање својих радника важније од профита, а да би то учинио некад је морао и давати велике своте новца нацистима да би му пустили да их он спашава. Шиндлер је заправо потрошио већину свог богатства и искључио је себе из било којег политичког положаја, само да би спасио животе Јевреја у Другом свјетском рату.

Немачки свештеник и његова проповед после другог светског рата о Србима

Проповед коју је одржао бивши немачки дворски свештеник и протестант Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, непосредно пред одлазак у пензију, у селу где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника.

Ко се освети, тај се не посвети

„Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу поштења, победу мира и Христове љубави према ближњему. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати, и Албанци, и Италијани, и Мађари и Бугари и … Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се освети – тај се не посвети„, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајани у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео …
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед“.

Фридрих Гризендорф је био дворски свештеник, врло образован и широких видика. Својевремено га је немачки цар Виљем I послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа. Умро је 1958. године.

Писци о рату

„Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део континента, део земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.“

Ernest Hemingway – „За ким звоно звони“

„Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово решење оставља временима која наступају после склапања мира.“

Иво Андрић – „Знакови поред пута“

„Главни проблем, један од главних проблема, јер их има неколико, дакле један од многих главних проблема у вези са руковођењем јесте тај ко ће то да ради; или, тачније, ко ће да наведе људе да га пусте да то ради уместо њих. Да резимирамо: позната је чињеница да су они који желе да владају ipso facto најнепогоднији да то раде. Да резимирамо резиме: ко год је способан да доведе себе на место председника не сме нипошто да добије то место. Да резимирамо резиме резимеа: проблем је у људима. И тако долазимо у следећу ситуацију: низ председника Галаксије толико ужива у пријатностима и свој тој галами која их окружује док имају моћ у рукама да врло ретко примете какао је, заправо, више немају. Јер, неко је у сенци иза њих, али ко? Ко уопште може да влада уколико се то не сме дозволити никоме ко то жели?“

Daglas Adams – „Аутостоперски водич кроз галаксију“

„Треба скупо продати своју кожу. Јаки су они који сањају смрт, слаби су они који се надају животу. Глупо је погинути без отпора.
Пре него што паднемо у ископане раке треба да чују наше услове. Они који су умрли без речи и геста пропустили су своју шансу.
Све што човек има да каже може рећи испод весала. Прошли су горе сви који су ћутали. Могли су нам оставити фотосе и псовке.“

Матија Бећковић – „О међувремену“

„И шта цивилизација оплемењује у нама? Цивилизација ствара у човеку само многостраност осећања и… апсолутно ништа више. А током развитка те многостраности човек ће, можда, доћи дотле да ће пронаћи насладу и у проливању крви . Јер то се њему већ дешавало! Јесте ли приметили да су најсуптилнији крволоци били готово сви од реда најцивилизованија господа, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, а што нису тако јако упадљиви као Атила и Стењка Разин, то је само зато што се често сретају, што су сувише обични и на њих смо се навикли. У сваком случају, човек је од цивилизације постао, ако не још крволочнији, оно сигурно горе и одвратније крволочан него што је био раније.“

F. M. Dostojevski – „Записи из подземља“

„Древна је истина коју сви знамо, а о којој никад не водимо довољно рачуна, да народи после победе често теже страдају него после пораза. То није само стога што је после успона лакши пад а после пада вероватнији успон, него и стога што људи и народи обично не испитују стварне узроке својих победа, лако заборављају прилике и услове под којима су победили, и тако падају у судбоносну грешку да своје осећање победе протежу и на нове догађаје и нове опасности које захтевају нове напоре. Тако се може казати да је један народ најтеже угрожен у тренутку када је цео прожет свешћу о својој победи. Ослабљен напрезањима која је од њега тражила стечена победа, народ је тада најмање способан за нове жртве и напоре, а његово победничко осећање које га још држи, заводи га на схватања и поступке који траже и једно и друго. Само једно мудро вођство и здава колективна свест могу обезбедити народу плодове победе и сачувати га од опасности које вребају на сваког победника.“

Иво Андрић – „Знакови поред пута“

„Погледајмо демонска средства разарања! Пронашла су их потпуно безазлена господа, паметни, угледни грађани, који су све оно шта ми желимо. А када цела ствар полети у ваздух и ослободи неописиви пакао разарања, тада изгледа да нико није одговоран за то. Једноставно се десило, а све су ипак направили људи. Али, пошто је свако убеђен да он није ништа друго до своја врло скромна и небитна свест, која уредно обавља своје дужности и зарађује скромну надокнаду за живот, нико не примећује да се ова читава рационално организована маса, која се зове држава или нација, покреће од стране неке наизглед невидљиве, безличне, али страсне моћи, коју не може да заустави нико и ништа.“

K. G. Jung – „Основно дело 4, 54 ф“

„So, so you think you can tell Heaven from Hell, blue skies from pain. Can you tell a green field from a cold steel rail? A smile from a veil? Do you think you can tell? And did they get you to trade your heroes for ghosts? Hot ashesfor trees? Hot air for a cool breeze? Cold comfort for change? And did you exchange a walk on part in a war for a lead role in a cage? How I wish, how I wish you were here. We’re just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year, Running over thhe same old ground.What have we found? The same old fears. Wish you were here.“

Roger Waters – Pink Floyd