О Јустинијану и Теодори

Прокопије из Цезареје је најзначајнији византијски историчар VI века. О Јустинијановој владавини највише сазнајемо из Прокопијевог дела. Као саветник Јустинијановог војсковође Велизара учествовао је у скоро свим ратовима, описао их је веома детаљно у Историји ратова. Као дворски хроничар цара Јустинијана оставио је спис О грађевинама. У том делу уздиже цара и велича његове градитељске подухвате. Прокопије је у потаји написао Тајну историју у којојје приказао најтамнијим бојама владавину цара Јустинијана и царице Теодоре. Тајна историја је својеврсна историја скандала,писана у тајности, објављена тек после пишчеве смрти. Преносимо одломак из дела Прокопијеве Тајне историје, у којој аутор са великом горчином описује владавину цара Јустинијана и царице Теодоре.

„Теодора је била лепог лица и привлачна у сваком погледу, али је била ниска растом и уопштe није имала леп тен, него помало жут; поглед јој је био страшан и намрштен. Цео век људски не би био довољан да се испричају сви њени подухвати у позоришту, али ја сам одабрао неколико таквих у претходном приповедању и могао сам дати једну лепу црту карактера те жене за људе будућих поколења. А сада треба да укратко изнесемо и дела њена и њенога мужа, јер они у току свога живота нису урадили ништа одвојене једно од другога. Дуго се мислило да су они сасвим супротни како у мишљењу тако и у начину живота, али се касније показало да су они намерно такав утисак изазивали, како њихови потомци, договоривши се, не би подигли побуну против њих, него како би се мишљења њихових поданика међусобно разликовала у односу на њих двоје.
… А Теодора је чврсто и стално размишљала само о свирепости. Она никад није нешто урадила наговорена или приморана од неке друге особе, него је све радила сама тврдоглаво примењујући своју моћ, и нико се није ни усуђивао да се заузме за онога који је учинио неки преступ и да га оправда. Ни дужина времена, ни претераност казне, ни претња смртном казном, ни нека сплетка у вези с молбом, макар очекивала да ће са неба пасти казна на читав људски род, нису је могли наговорити да имало попусти од свога гнева. Просто речено, нико никада није видео Теодору да се помирила с неким који јој је нанео увреду, ни онда када би тај човек умро, него би и син покојников од царице примио у наследство исту мржњу коју је од оца наследио, и преносио ју је на треће поколење. Јер њен бес је увек био спреман да се покрене на пропаст људи, али је било немогуће ублажаити га.

Своје тело је неговала са више пажње него што је то било потребно, али ипак мање него што би то сама желела. У купатило је одлазила врло рано, а из њега врло касно излазила, пошто би се окупала, ишла би да доручкује, а после доручка би се одмарала. О ручку и вечери узимала би од свих јела и пића; спавала би увек врло дуго, и то дању до првог мрака, а ноћу све до изласка сунца. Иако је своје време неумерено трошила, ипак га је имала довољно да би владала Ромејским царством. И кад би цар некоме поверио неки задатак без њеног пристанка, судбина тога човека би се тако преокренула, да би убрзо после тога био отпуштен са своје почасне службе уз велику мржњу, и умирао би од најсрамније срмти.

За Јустинијана је било лако да управља свим стварима, не само због његовог несталног расположења, него и зато што је већим делом мало спавао – као што сам већ рекао – и што је био од свих људи најприступачнији. Људи су имали велику могућност, чак и они ниског рода и неугледни, не само да се сретну с овим тиранином, него и да разговарају с њим, и да се с њим потајно састају. Код царице, напротив, нису могли ући ни представнци власти, без дугог чекања и напора. Сви су морали бескрајно чекати, онако како је њој одговарало, с неком ропском упор- ношћу, у једној тесној и загушљивој просторији. Постојала је велика опасност за сваког чиновника да буде одсутан. И тако би они непрестано стајали на врховима прстију, и свако би извијао свој врат више него они који су били до њега, да би га запазили евнуси при изласку из собе. И неки од њих били би напослетку позвани, с муком и после много дана. Тада би улазили код ње у великом страху и врло брзо одлазили, пошто би извршили проскинезу и врхом уснице додирнули рис на њеним ногама. Није било дозвољено ни проговорити ни нешто затражити, ако она то не би дозволила. Држава се, наиме, срозала у ропство, с њом као надзорницом робова. Тако је Ромејско царство упропашћивано једним делом од тиранина који је изгледао питом, и од Теодоре, која је била тешка и претерано зловољна. У питомом човеку се крила несталност, а у тешкој природи њеној крила се препрека за рад.

Јасна је била разлика између њиховог начина мишљења и начина живота, а заједнички су им били грамзивост, страст за убијањем и неповерење према свему и свакоме. Јер обоје су имали изванредан дар за лагање, и ако би се за неког ко је увредио Теодору јавило да ради нешто што није у реду, па макар то било нешто што није заслуживало нимало пажње, она би одмали измислила оптужбе које нису имале никакве везе с тим човеком, па би тако ову тобожњу кривицу претварала у страшан злочин.“

Прокопије из Цезареје, Тајна историја, превео Албин Вилхар, Београд 2004.

Задужбине светородне династије Немањића

http://www.facebook.com/media/set/?set=a.605326696156898.1073741835.397697490253154&type=1

Лазар Хребељановић

Младост на царском двору

Син царског чиновника васпитаван на двору цара Душана. Са Милицом изродио четири сина и четири ћерке

Родоначелник Хребељановића, отац кнеза Лазара Прибац, није довољно познат у историји. Поуздано се само зна да се баштина Хребељановића налазила на Косову код Новог Брда, са седиштем у Прилепцу. У овом селу се у средњем веку налазила омања тврђава,која је заједно са другом сличном тврђавом Призренцем у близини штитила многобројне рудокопе у том крају.
Отац кнеза Лазара Прибац Хребељановић је био властелин и великаш за време владавине цара Душана, кога је он са својом породицом довео у свој двор и поставио за логотета (шефа дворске канцеларије), а касније и за свога пехарника.
Прибац Хребељановић је морао бити добро писмен, истакнутији и са дипломатским склоностима службеник, јер су на византијским дворовима, на које се цар Душан угледао, ове положаје заузимали такви људи. Сачувани су многобројни документи, из којих се види да се Прибац дуго задржао на овом положају и сачинио низ повеља и других докумената по налогу цара Душана.
У звању пехарника, који је значио извесно унапређење у дворској служби цара Душана, Прибац се појављује у једном документу у светогорском манастиру Лаври.
Не може се поуздано утврдити докле је Прибац остао у царској служби и докле је живео, али по свим изгледима он није имао неку већу баштину и спадао је у ред мање познате властеле, кога је цар Душан уздигао свакако због његовог знања и верне службе. Имао је сина Лазара, ћерку Драгињу, удату за челника Мусу и још једну ћерку чије се име не зна.
Кнез Лазар је рођен у Прилепцу 1329. године, а ништа се не зна о његовој мајци. Као дете одведен је у царски двор, где је одрастао и васпитавао се. На царском двору се 1353. године оженио Милицом, ћерком кнеза Влатка, потомка Немањиног сина Вукана, која је такође одрасла и васпитавала се на царском двору. Овим се кнез Лазар ородио са светородном династијом Немањића, а затим је код цара Душана постао ставилац. На истој дужности се на царском двору тада налазио и Војислав Војиновић, касније један од најмоћнијих обласних господара у доба распада Душановог царства, који је подржавао цара Уроша.
Са Милицом је Лазар имао осморо деце: Мару, Стефана, Драгану, Вука, Јелу, Теодору, Добривоја и Оливеру.
Сва деца су одрасла на царским дворовима царева Душана и Уроша, где им је отац службовао.
Пре 1371. године, значи више од четири деценије живота, о Лазару Хребељановићу сем његовог порекла, женидбе и првог службовања се ништа не зна. Тек од тада о њему се нешто више сазнаје и јављају документи у којима се помиње и његово име.
После смрти цара Душана његова држава, етнички веома разнолика, с моћним феудалним господарима, међу којима је било и доста Грка, који су тежили да се осамостале од централне власти и да себи приграбе што више територија, почела се убрзо распадати на феудалне области.
ДуШанов син Урош, иако је за очева живота управљао делом царевине (такозваним српским земљама) био је недорастао за огромно наследство. У веома сложеној ситуацији у држави није се сналазио, нити је показивао познате очеве црте. Није био добар војник ни војсковођа, ни мудар државник ни вешт тактичар. Иако је улагао доста напора и показао неке резултате, народно предање му је зато дало надимак Нејаки Урош. Српски летописци, пишући о њему, писали су са видљивим саучешћем, сведочећи да је био красан и достојан по изгледу, али млад смислом, да је одбацивао савете старијих, а примао и волео савете младих, и да је стога зло прошао.
Због свега овога, Урош није успео да се одупре спољњим непријатељима, ни да држи у стези феудалне господаре, међу којима су се истицали Мрњавчевићи, Растислалићи, Балшићи, Дејановићи и други који су само формално, или нису никако признавали његову централну власт.
Против Уроша је међу првима устао његов стриц, Душанов полубрат, деспот и епирски намесник Симеун – Синиша, који је претендовао да наследи цара Душана. Позивао се на то да га је цар Душан као брата својевремено назначио за наследника. Управо Симеун је највише допринео распаду Душановог царства озбиљно пореметивши ред и односе у држави. На њега су се касније угледали и други.
Тако се Симеон убрзо после Душанове смрти (1356. године), сам прогласио за цара и уз помоћ свога таста, деспота Јована Комнина из Валоне, настојао да ово и оствари. Са војском од око 5.000 људи кренуо је из Костура према северу, тражећи од властеле преко чије је територије прелазио да га признају за цара.
Међутим, највећи број властеле у овим крајевима остао је уз Уроша, јер је он био стварни наследник свога оца. Осим тога, десило се то непосредно после Душанове смрти док је још деловао ауторитет његовог реда и поретка. Са друге стране, Симеон и није био популаран код српске властеле. По мајци и васпитању сматран је полугрком.
Зато је дошло до борбе између Симеуна и његових најближих суседа Хлапена, господара Водена и Бера и Бранка Младеновића,господара охридског краја. У борбама које су вођене у лето 1356.године пострадаше многи крајеви и градови, међу којима нарочито град Бер.

Чиновник цара Уроша

На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан од властеле и свештенства и проглашен за цара, а осуђени су поступци Душановог полубрата Симеона

На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан од властеле и свештенства и проглашен за цара, а осуђени су поступци Душановог полубрата Симеона.
Симеону сада није остало ништа друго већ да покуша да поврати изгубљене области. Уз помоћ побуњених албанских племена, после битке код Ахелоја 1358. године, у којој је Нићифор погинуо, а његова војска поражена, успео је да поврати своје раније области у Епиру, као и да прошири власт над Тесалијом.
Почетком 1359. године Симеун је покушао да прошири своје области према Скадру, али пошто је тамо наишао на велики отпор, на крају се смирио. Задовољио се тиме да влада на главном делу тзв. грчких области српске државе, са седиштем у Трикали. У својој престоници живео је потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчког порекла. У његовим повељама из тога времена грчка имена иду испред српских. Он се потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немањића.
Овим Симеоновим поступцима и акцијама, којима је практично прекинуо све везе са српском државом, његове покрајине Епир и Тесалија биле су потпуно отписане за Србију.
Свесна да Урош није дорастао државној моћи свога оца, његова мајка царица Јелена узима и сама део тзв. грчких области око Сера (Сереза) и Драме, са седиштем у Серу, добивши пуну подршку тамошње српске и византијске властеле.
На овако ослабљену Србију са севера су кренули Мађари. Њихов краљ Лудовик И, пошто је претходно прибавио вазалство властелина Растислалића у Браничеву и Кучеву, кренуо је 1359. године са великом војском на Србију и дубоко продро у Шумадију. Урош му је кренуо у сусрет са далеко мањом војском. Недовољно вешт, претрпео је пораз на отвореном пољу. Крећући се даље кроз шумовите пределе Рудника, мађарска војска је наилазила на све већи отпор. Оставши без хране, коју је народ склањао у шуме и забита места, и после великих губитака у сукобу код Островице,морала је да обустави даље напредовање и да се повуче. После овога на северним границама Србије завладао је мир, уз губљење Кучева и Браничева, чији су се господари Растислалићи потпуно приклонили Мађарима, као и Мачве, коју су Мађари запосели.
Царица Јелена владала је у серској области десет година, уз помоћ српских и грчких властелина и саветника. Она се највише ослањала на Угљешу (Јована) Мрњавчевића, млађег брата Вукашина Мрњавчевића, који је постао њен савладар. Касније, када је Вукашин проглашен за краља, добио је титулу деспота.
Према Јовану Кантакузину, који се после смењивања са царске функције студиозније бавио историјом, царица Јелена после Душанове смрти у насталом метежу није имала поверења ни према сину ни према деверу Симеуну, већ је себи потчинила многе градове и почела самостално владати.
Царица Јелена је остала у добрим односима са својим сином Урошем скоро све време своје владавине у Серу и признавала његову врховну власт, као што је то чинио и Угљеша Мрњавчевић, мада је то мање-више било формалне природе. Царица Јелена се ускоро замонашила под монашким именом Јелисавета, а власт у серској области предала Угљеши Мрњавчевићу.
У подручју око Конавала, па све до Подриња, с Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша Војислав Војиновић, који му је остао веран све до смрти.
У овом периоду Лазар Хребељановић службује на двору цара Уроша као ставилац, где пише повеље и обавља остале послове дворске канцеларије. Мада се помиње у неким документима у вези са разменом поседа челника Мусе и Војислава Војиновића, посебно се не истиче и налази се у сенци обласних господара.
Лазар је завршио дворску службу код цара Уроша, по свој прилици 1365. године, у најнижем дворском звању ставиоца. Имао је тада око 36 година.
Нема поузданих података када је и како постао кнез пењући се до ове титуле од звања ставиоца, што је случај и са Војиславом Војиновићем, као и са којом је баштином располагао на почетку свога кнезовања.
Титула кнеза у средњовековној Србији није била довољно одређена и устаљена. Носили су је браћа Стефана Немање Страцимир и Мирослав. У доба развијеног феудализма она је ређе додељивана и била је нижа од војводе.
Тек у доба опадања централне власти (распада Душановог царства) враћа се углед ове титуле и носе је две истакнуте личности – Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић, од којих је титулу пре добио Војислав.
Иако је титулу кнеза Лазар Хребељановић, по многим изгледима, имао од 1356. године, она је први пут забележена у сачуваним документима тек у априлу 1371. године.
Титулу и кнежевску баштину Лазару је за своје заслуге могао доделити само цар Урош. Што се тиче првобитне баштине, кнез Лазар је није могао имати око Прилепца, као места његовог рођења, јер је у то време краљ Вукашин држао ово подручје као свој посед.
Полазећи од баштина тадашњих феудалних господара на подручју тзв. српских земаља, област кнеза Лазара на којој је он почео да се осамостаљује, могла се простирати између области краља Вукашина Мрњавчевића на југу, области Растислалића на северу (Браничево) и области кнеза Војислава Војиновића, касније Николе Алтомановића, који је владао западно од Рудника.

Турци прегазили Тракију

Цар Урош и Вукашин су неко време добро сарађивали, заједнички ковали новац, водили спољну политику и изводили друге акције, о чему је сачуван низ докумената

Цар Урош и Вукашин су неко време добро сарађивали, заједнички ковали новац, водили спољну политику и изводили друге акције, о чему је сачуван низ докумената. Но ти њихови добри односи почели су да се кваре.
Иако је био савладар цару Урошу, Вукашин се није задовољио постојећим проширењем своје области, већ је тежио да иде даље ка северу, нарочито у косовској области и почео да угрожава земље Лазара Хребељановића и Николе Алтомановића.
По Мавру Орбину, Вукашин је озбиљно угрозио и приходе од царина цару Урошу, који је скоро остао без прихода. Зато су Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који су били у добрим односима са царем Урошем, успели да га убеде да заједно скупе војску и крену на Вукашина, обећавши да ће му дати све што од њега одузму.
До сукоба је дошло на Косову. Том приликом је Вукашину у помоћ стигао брат Угљеша. Видевши да је победа сигурна на страни браће Мрњавчевића, Лазар се на време повукао, а са војском су остали и продужили борбу цар Урош и Никола Алтомановић. Браћа Мрњавчевић су разбила њихову војску, заробила цара Уроша с нешто пратње, коју су пустили, а Никола Алтомановић, који изгуби гро своје војске, успео је бекством да се спасе.
Поразом Лазара и Николе, који ће убудуће бити у тешкој свађи и преотимати један другом територије, цар Урош је изгубио позиције и на овој страни. Вукашину, чија је моћ све више расла, морао је да обећа лојалност.
Од тог доба Вукашин у својим исправама више не помиње цара Уроша и отворено тежи да стару светородну династију замени новом, династијом Мрњавчевића.
Ово су искористили Балшићи у Зети, који су били у сродству са Мрњавчевићима, јер је Вукашин удао своју ћерку Оливеру за Ђурђа Балшића. Убивши Ђураша Илијевића, познатог војсковођу из Душановог времена, његову област Горњу Зету припојили су својим земљама, игноришући у потпуности власт цара Уроша над овом територијом.
После повлачења у манастир царице Јелене, што је по свим изгледима учинила драговољно, деспот Угљеша постаје самостални господар серске области.
Главна брига деспота Угљеше у то време била је сузбијање Турака Османлија, који су већ преотимали градове западно од престонице немоћне Византије. Тако су Турци поред Дидимотике и Једрена заузели и Пловдив. У Једрене су пренели своју престоницу и вршили брзу колонизацију Тракије. Од Византијског царства остали су само Цариград са ближом околином, Солун и Мореја (Пелопонез).
Турци су на овај начин допрли до серске области и њихов сукоб са Угљешом постао је неизбежан. Његове опсежне припреме за рат биле су војне и дипломатске. Покушавајући да привуче Византију као савезника изразио је спремност да Цариградској патријаршији призна јурисдикцију над целом својом облашћу. Јавно је осудио црквену политику цара Душана, одлазио је у Свету Гору и тамо делио богате поклоне, али ни то му није помогло.
Деспот Угљеша је улагао велике напоре и у прво време успевао да сузбије турске продоре. Када је видео потпуну византијску немоћ, он је дочекујући турске одреде и прогонећи их на исток, све више продирао у слабо брањене области Византије, па је њима овладао и тако знатно проширио границе својих области.
МеЂутим, борбе са све бројнијим и агресивнијим Турцима су исцрпљивале Угљешине снаге, па је он шаљући своја посланства и лично одлазећи на преговоре, улагао нове напоре да приволи Византију и Бугарску на заједничку акцију.
Цариград је избегавао да се обавезује, јер је и поред Угљешиних успеха, сумњао у моћ српске разједињене државе. Више се уздао у богати запад (Млетачку републику, Мађарску, Француску). Тамо је узалуд слао своје делегације тражећи новац и војну помоћ.
Нови бугарски цар Шишман, са седиштем у Трнову, и поред честих упада турске војске на подручје његове државе, осећајући немоћ није желео да се замери султану Мурату.
Видевши да од заједничке акције Срба, Византијаца и Бугара нема ништа, деспот Угљеша се на крају определио да позове у помоћ брата Вукашина Мрњавчевића, са којим је био у врло добрим односима.
Не моЖе се поуздано утврдити како се према томе држала моћна властела у тзв. грчким земљама. Међутим, сасвим је извесно да властела у старим српским земљама није била у добрим односима са браћом Мрњавчевић због међусобних сукоба око територија и зато их не би подржала у овој борби.
У ово време краљ Вукашин је био донео дефинитивну одлуку да се до краја обрачуна са жупаном Николом Алтомановићем. У том циљу он је обезбедио помоћ свога зета Ђурђа Балшића, господара Зете. Прикупио је војску и довео под Скадар, где је очекивана наручена дубровачка флота која је требало да пребаци војску према Николиним земљама.
Било је предвиђено да један део војске удари преко планине Оногошт, а други дуж обале. Са краљем Вукашином био је и његов син, млади краљ Марко.
Баш тада је Угљеша позвао брата у помоћ да изненаде Турке и нападну их у њиховој престоници Једрену, пошто је султан Мурат са делом војске био отишао на ратни поход у Малу Азију.
Добивши братовљев позив, Вукашин је одустао од планиране акције на Николу Алтомановића, који је овим спасен од сигурног пораза. Са свом прикупљеном војском кренуо је према Серу, остављајући сина Марка да у његовом одсуству управља државом.

Приштину даровао зету

Вукашин и Угљеша су са војском успели да дубоко продру на турску територију и да се приближе њиховој престоници Једрену, где су на реци Марици, у шумовитом крају Чрномена заноћили недовољно обезбеђени за те прилике

Вукашин и Угљеша су са војском успели да дубоко продру на турску територију и да се приближе њиховој престоници Једрену, где су на реци Марици, у шумовитом крају Чрномена заноћили недовољно обезбеђени за те прилике.
Турци, који су пратили њихово кретање, под плаштом понуде преговора о миру, уочивши њихов немар, одлучили су да у мрклој ноћи припреме изненађење и да их нападну са свих страна.
Нема историјских података како је текла ова битка.
Према народном предању, уморна војска браће Мрњавчевић је ноћу 26. септембра 1371. године чврсто спавала. Турци су их у току ноћи изненада напали са свих страна, прво поклали стражаре, одрешили коње и натерали их у бекство, а војску у олујној ноћи збунили жестоким нападима и ратним поклицима. Избезумљена војска је падала под турским сабљама и јатаганима, а многи су се подавили у реци Марици. Ту су погинули Вукашин и Угљеша, а војска им је уништена.
Неки турски писци, да би што више омаловажили Србе, наводе да је Турака било само 8.000, а неки да их је било чак и мање. Међутим, извесно је да је турску војску у овом боју предводио њихов искусни војсковођа Евренос бег.
Српска погибија на Марици је била заиста страховита, а место се и данас зове Срб-синдити, тј. Српска погибија.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа него и целог Балкана. По неким историчарима чак и судбоноснија од Косовске битке.
На путу преко Тракије и Македоније више није било никога ко би могао задржати налет Турака. Они нису одмах искористили ову победу за даљи продор на Балкан зато што се добар део њихове војске са Муратом налазио ван Европе, а можда ни сами нису били свесни колико је велика била њихова победа.
Српски пораз на Марици први су искористили Византијци, чија је војска још у новембру те године предвођена деспотом Манојлом Палеологом, солунским намесником и касније византијским царем,ушла у Серску област и прикључила је Византији.
Даљим слабљењем власти цара Уроша, властела око Рудника,Западне, Велике и Јужне Мораве се окупила око кнеза Лазара, кога је признала за господара ових области.
Кнез Лазар, који се још на двору цара Уроша залагао за јединство српске преостале државе и са наслеђеним дипломатским особинама свога оца (слат у име цара Уроша да мири завађене стране), настојао је да оствари јединство преостале Србије којом је владао. Оштро је иступао против великаша који су реметили ред у држави, тежио да прошири своју државу у неким спорним областима и да успостави што чвршће везе са феудалним српским државицама и државама других Јужних Словена. Чувши после Маричке битке да околни феудални господари око области Мрњавчевића упадају са својом војском у Мрњавчевића поседе, кренуо је и он са својом војском и запосео своју бившу баштину Ново Брдо и Приштину, које је својевремено присвојио краљ Вукашин Мрњавчевић.
Он овом приликом уступи Приштину своме зету Вуку Бранковићу,који је припојио своме поседу у северозападном делу Косова и своју престоницу из Вучитрна преселио у Приштину.
НајвиШе проблема кнез Лазар је имао са својим северозападним суседом жупаном Николом Алтомановићем, који је тада био господар земаља између Рудника и Конавала и спорио се са кнезом Лазаром око Рудника, који су један другом преотимали.
У току ових борби руднички старешина војске кнеза Лазара Павле Орловић се под притиском знатних снага Николе Алтомановића, који је у своју војску ангажовао и знатан број плаћеника, морао повући са своје територије према Западној Морави. Ту га је прихватило појачање кнеза Лазара, па се према Николи Алтомановићу успоставило више нових положаја, који су се ослањали на Западну Мораву и Јелицу. За команданта своје војске на овом сектору кнез Лазар је поставио Павла Орловића, који ће убрзо постати руднички војвода и његов барјактар.
Борбе између кнеза Лазара и Николе Алтомановића се наставише несмањеном жестином, при чему је Никола настојао да овлада Јелицом изнад Чачка и да одатле продре у долину Западне Мораве. У току ових борби војска Павла Орловића потуче Николину војску на Јелици.
Да би решили међусобне спорове и спречили међусобне сукобе, кнез Лазар и Никола Алтомановић, по свој прилици 1373. године, уговоре састанак на улазу у село Луњевицу на старом немањићком путу, који је из Краљева водио у Брусницу и даље према Руднику.
Док је кнез Лазар пошао на овај састанак искрено се надајући постизању споразума, жупан Никола Алтомановић је на њега пошао са намером да га убије, а да затим продре низ Западну Мораву и освоји Крушевац.
На уговорено место кнез Лазар и Никола је требало да дођу без оружја и са пратњом. Никола је на уговорено место стигао нешто раније. Тамо су разгрнули снег и прикрили оружје. Када је до сусрета дошло, Никола и његови људи су се дохватили свога прикривеног оружја и навалили на голоруког кнеза и његову пратњу.
Том приликом је погинуло неколико кнежевих пратилаца, а кнез Лазар задобио већу рану у груди и пао у снег. Видевши шта се дешава, најближе одељење Лазареве војске је појурило у помоћ, а Никола и његова војска утекли су ка Руднику.
Кнез Лазар је овом приликом имао среће. Врх мача му је само делимично продро у груди јер је претходно ударио у велики златни крст, који је увек носио на грудима.
Николина војска је убрзо напала на Крушевац, али је тамо потучена.

Престоница крај Мораве

Властела одлучила да граде Крушевац под надзором мајстора из Италије. Посебна пажња посвећена градњи цркве Лазарице

Кад је видео да сам не може да изађе на крај са лукавим и снажним Николом Алтомановићем, Лазар се удружио са босанским баном Твртком И Котроманићем користећи околност што се Никола био и њему замерио. Међутим, пошто су проценили да ни удружени немају довољно снаге да поразе Николу, затраже помоћ од мађарског краља Лудвика, који им пошаље Лазаревог зета Николу Гару са 1.000 копљаника.
Њима се придружио са својом војском Лазарев зет Вук Бранковић, као и браћа Мусићи – Стефан и Лазар.
У борби у близини Ужица, Никола би потучен, па се на крају затворио у ужичку тврђаву која је опкољена и освојена.
Неизвесна је даља Николина судбина. По једним изворима он је ослепљен смештен у неки зетски манастир, где је остао до краја живота. По другим изворима, добио је једну малу област којом је управљао до смрти.
Његове земље поделили су кнез Лазар, бан Твртко, Вук Бранковић и браћа Мусићи. Кнез Лазар је добио Николине земље од Рудника до Дрине. На име надокнаде за помоћ, дао је мађарском краљу нешто сребра и обавезао се да му буде вазал.
После смрти мађарског краља Лудвика И, кнез Лазар се ослабађа мађарског вазалства, упада у Браничево и Кучево, одакле је раније Радич Бранковић (Растислалић), ослањајући се на Мађаре упадао у његове северне области и пљачкао их. Затим је упао и у Мачву, коју је цару Урошу преотео мађарски краљ Лудовик и припојио ове области својој држави.
Сада се Лазарева држава знатно проширила и захватала површину од око једне четвртине бивше Душанове државе. Простирала се долинама Западне, Јужне и Велике Мораве, захватајући Браничево и све веће градове у Поморављу, избијала до близу Дунава, а затим испод Голубца и Београда ишла на запад, обухватала Мачву и планиским пределима избијала на Западну Мораву. На југу је изашла на Ибар, па поред Трепче и Приштине секла Косово, захватала Ново Брдо и у луку избијала испод Врања.
Јужно од кнеза Лазара владао је Вук Бранковић, господар Косова и дела Зете. У Зети је господарио Ђурађ Стратимировић, Балшић, који је поседовао и део Метохије.
Далеко на југу око Прилепа, господарио је краљ Марко Мрњавчевић, а поред Вардара према Скопљу његов брат Андријаш.
У околини Славишта и Жеглигова као и земљиштем између Струме и Вардара господарили су браћа Дејановићи (Драгош и Констатин).
Поред Дрине у Босни простирала се држава краља Твртка.
Преношењем средишта српске државе у Поморавље указала се потреба изградње нове престонице у том средишту.
Дуго су кнез Лазар и кнегиња Милица истраживали где ће изградити нову престоницу, која ће истовремено бити и значајна тврђава у том делу Србије. По народном предању заноћили су једне ноћи на ћувику изнад Западне Мораве. Том приликом се кнегињи Милици у сну јавио Стефан Немања и рекао јој да нову престоницу изграде баш ту где су заспали. Изјутра она овај сан саопшти кнезу Лазару, па они поруку Светог Симеуна прихвате.
Место се налазило у најбогатијем и најплоднијем делу Лазареве Србије. На југу се налазило Косово, подређено Лазару, које је штитило Србију са те стране, а којим је управљао његов зет Вук Бранковић. Кнез Лазар се надао да ће у савезу с њим, Босном и Бугарском обезбедити Србију.
Са брежуљка, на коме је требало да буде центар града, пуцао је величанствен поглед на Јастребац, Копаоник, уздигнути Темнић, Западну Мораву и ушће Расине у њу, а у непосредној близини ланац значајних средњовековних српских тврђава Борач, Рудник, Маглич и Козник.
Српска властела је прихватила њихов предлог. Ангажовани су стручњаци у Италији и Приморју за израду планова града и тврђаве и већ на пролеће идуће године отпочела је изградња града и тврђаве Крушевац.
Тако је на одабраном брежуљку високим каменим зидовима био ограђен велики простор на коме је подигнут кнежев двор, црква, станови за кнежеву високу властелу, послугу и касарне за војну посаду. У склопу зидова изграђена су снажна утврђења са осматрачким кулама, као и дубоки опкопи који су премошћавани ланчаним мостовима, који су подизани ноћу и у случају опасности.Утврђење је опремљено бацачима камена, самострелама а непосредно пред косовски бој и топовима који су набављени у Дубровнику.
Изградња Крушевца је потрајала неколико година, а за његову изградњу је довлачен камен из Западне Мораве и околних каменолома. У радовима су учествовали војска и становништво, као и радници из Приморја.
Надзор над градњом је вршила група стручњака из Италије и кнежев челник Радич Поступовић.
Посебна брига је посвећена изградњи цркве Лазарице, која је изграђивана под руководством Рада Боровића.
По свом архитектонском склопу црква припада моравској школи, а у њој су заступљене две врсте сликарства, које су тада биле владајуће у моравској школи.
Пошто у граду није могло да стане сво становништво које је то желело и многобројне избеглице са југа, из бивше царевине, Византије и Бугарске, то су иза града, одмах до градских бедема подизана насеља са кућама за становање, дућанима, конацима за преноћиште трговаца и путника из далека, тргом и друго).
Захваљујући релативно мирном раздобљу и богатству земље, пре свега рудницима, плодној земљи и шумама, привреда је процветала у Лазаревој држави, у којој су предњачили рударство, трговина, занатство и пољопривреда.

Смрт и заоставштина деспота Стефана Лазаревића

Путујући из Шумадије за Београд, у месту званом Главица, код данашњег Крагујевца умро је од срчане капи деспот Стефан Лазаревић, један од највећих српских витезова, владара и војсковођа, али и један од најзначајнијих књижевника српског средњег века. Сахрањен је у својој задужбини Ресави (Манасији). Иако је Житије деспота Стефана Лазаревића написао Константин Филозоф, по налогу патријарха Никона, само десетак година после његове смрти, канонизован је тек пет стотина година касније, 19. јула 1927. настојањем патријарха Димитрија, који му је написао и службу. О деспотовој смрти пише Константин Филозоф:

„ Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођеху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше – а то беше свима дирљив призор – испустивши само један глас: По Ђурђа, по Ђурђа – говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.

Престави се године 6935 у 19.дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.”

Поменутог догађаја дотиче се и Мавро Орбин у свом Краљевству Словена. Међутим, он наводи да је деспот страдао по праведној божјој осуди, јер је лоше поступао са неким Дубровчанима након опсаде Сребренице. Наравно, с обзиром да је и сам Дубровчанин, овакав опис смрти деспота није изненађујућ. Такође, наводи да је деспот покопан у Раваници 1421. године. Да је био достојан потомак светородног корена Немањића, за који се везивао преко своје мајке, кнегиње Милице, директног изданка Немањиног најстаријег сина Вукана, показује и деспотова ктиторска делатност. Одмах по добијању Београда и његовог претварања у нову престоницу, деспот је приступио његовој изградњи, пре свега цркава у њему. Веома дуга хришћанска традиција у овом граду, још од времена Римског царства, давала му је посебан углед. Саборну цркву у Београду изградио је још краљ Драгутин, који је управљао градом све до своје смрти 1316. У њој се чувала чудотворна икона св. Богородице, која је била највећа светиња града. Стефан Лазаревић је из темеља обновио саборну митрополијску цркву, која је била посвећена Успењу Богородичином, и богато је украсио. Налазила се у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У њеној близини је изградио и резиденцију београдског митрополита који је тада носио титулу егзарха свих српских земаља. Угледу и богатству београдске митрополије допринели су и пространи поседи и разни приходи које јој је деспот уступио. Деспот Стефан је изградио и последњу монументалну владарску задужбину српског средњег века. За место њеног подизања изабрао је Ресаву. Радови су започели 1407. а храм је посвећен Светој тројици. Градња је трајала дуго, због борби с Турцима, који су прекидали радове (1409, 1411-1413.) и трајала је све до 1418. када ју је освештао патријарх Кирил. Владар и ратник је Ресави наменио да буде манастир, али и маузолеј, гробно место владара, а истовремено и ново књижевно средиште. Петокуполно здање, висине око 25 метара, издвајало се међу споменицима Моравске школе. Само су Дечани висином надмашивали деспотову задужбину, а њено сликарство представља врхунац српске уметности позног средњег века.

Велики витез је био и велики љубитељ књижевности и уметности. Око себе је окупљао познате уметнике, књижевнике и преписиваче тог доба, али и оне из околних земаља, нарочито бугарских и грчких, који су због пада под Турке морали да траже спас у новим срединама. На свом двору је поседовао богату библиотеку, а и сам се успешно бавио књижевношћу. До данас је сачувано само неколико књижевних творевина, али веома високог уметничког домета. О Косовском боју говори његов Натпис на мраморском стубу косовском, који је постављен на месту косовске погибије (око 1400-1404), у жели да се исприча све што је био о жртви кнеза Лазара. Он је писац Надгробног ридања за кнезом Лазаром, од кога је сачуван само почетни део. Посебном лепотом се истиче чувено песничко дело Слово љубве (око 1404-1409.). Основна тема духовне љубави у облику посланице обојена је лирским тоновима. Својом једноставношћу, нарочито односом према природи, оно се сасвим приближава ренесансним песничким делима тог доба, наравно, обојено особеностима српског православља и византијске културе.

Међу деспотова књижевна остварења свакако треба убројити и веома лепе аренге његових манастирских повеља и предговор Закону о рудницима из 1412. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда). Од десет сачуваних манастирских повеља, шест имају веома развијене аренге, у којима доминирају теме из Светог писма, о односу према Богу, религији и цркви, као и о односу божанске и овоземаљске власти.
Од деспотових сестара наџивеле су га сигурно Јелена, која је умрла марта 1443. и Оливера, која се последњи пут помиње 1444. године. Десет година након смрти деспота Стефана Лазаревића умро је и цар Жигмунд. После 1437. године и смрти оснивача и заштитника Змајевог реда, сам Ред је изгубио на свом значају и престижу.

Извори:

Константин Филозоф, Живот деспота Стефана Лазаревића, Старе српске биографије XV и XVII века, приредио и превео Л. Мирковић, Београд 1936.

М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006.

Зашто Душан Силни није и Свети?

Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?

Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).

Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.

Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).

Жена на Светој Гори

У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.

Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.

Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.

Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.

Оцеубиство

Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).

Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”

У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.

Везе с папом

Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради?

У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.

Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.

Против богом даног поретка

И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.

Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.

Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области …”

Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.

Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”: „Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”

У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.

Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.

Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.

Аутор: Радивој Радић

Душанов законик

Најзначајнији правни споменик немањићке државе јесте Душанов законик. Донет је на сабору у Скопљу 1349 г. (првих 135 чланова), а допуњен на сабору у Серу 1354. са још 66 чланова, тако да има укупно 201 члан. Оригинал Душановог законика није сачуван, али су се сачували многобројни преписи (преко 20) у периоду од XIV до XVI века. То сведочи о његовој примени не само у средњем веку, већ и касније под Турцима у оквиру цркве. Душанов законик је писан на народном, старосрпском језику, за разлику од других законика тог доба (мађарског, чешког, пољског) који су писани латинским језиком. Душанов законик није у потпуности оригинално дело, постоје бројни извори из којих су чланови преузимани: старо словенско и српско обичајно право, раније повеље српских владара, византијско право, статути приморских градова.

Један од најважнијих задатака Душановог законика био је да учврсти пространу Душанову државу, да уједначи правне прописе различитих области царства и зближи новоосвојене градове и области. По свом садржају Душанов законик претставља скуп прописа из разних области права. Највише је у њему прописа о уређењу државе, о органима власти — о владару и властели, световној и црквеној, о њиховим обавезама и правима, о њиховим међусобним односима и њиховим односима према себрима.

После прописа о државном и друштвеном уређењу, у Душановом законику највише је одредаба о кривичним делима и казнама. Закоником су предвиђене већином врло строге казне за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и уопште повреду туђе земљишне својине. Закоником се прописују казне за кривична дела против личности, за убиства, за телесну повреду, за силовање, за увреду делом и речју. Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима, наређује да се казне сви они који раде против цркве или не поштују црквене прописе. Посебно, кажњава се јерес, прелаз из православља у католичанство и пропаганда католичанства, вађење из гробова и спаљивање мртваца, као и друге магије и враџбине.

Казне су биле разноврсне, најчешће су примењиване имовинске казне (глобе у новцу или у стоци), затим тешке и сурове телесне казне као што су сакаћење (отсецање обеју руку, језика, сечење носа и ушију, ослепљивање, жигосање по образу или паљење косе по глави и бради) и батинање.

Главна доказна средства на судовима била су: заклетва, клетвеници, божји суд, свод, обличеније, сведоци и исправе, и признање. Не само у грађанским већ и у кривичним стварима туженик се могао оправдати заклетвом. Клетвеници (или, у Душановом законику, „поротници”) имали су за дужност да оптуженог „оправе” или „окриве”, заклињали су се у цркви у корист једне или друге стране. Божји суд примењиван је на тај начин што је туженику било досуђено да, ради свога правдања, голим рукама извади из котла узавреле воде комад усијаног гвожђа или камен или да комад усијана гвожђа из ватре пренесе од црквених врата до свете трпезе. Свод је примењиван као доказно средство највише у случајевима крађе стоке, онај код кога се нађе украђено живинче, мора дати „свод”, тј. рећи од кога је то живинче купио или добио, и тако даље, док се не дође до лица које није у стању да каже откуда му живинче. „Обличеније” је значило хватање кривца на делу; то је било најјаче, пресудно доказно средство.

Што се тиче брака, обавезан је био и правно једини важећи закључен у цркви и по црквеним прописима. По Душановом законику, брак који је закључен „без благословенија и упрошенија цркве”, морао се раставити. Сматрао се као ништаван брак између католика и православне и растурио би се, осим у случају ако би католик пристао да пређе у православље. Исто је тако био забрањен брак између Срба- меропаха и Влаха-сточара. Жена је у браку имала саевим потчињен положај. Жичка хрисовуља, на пример, предвиђа да муж може казнити жену која би напустила брак. Мираз је припадао мужу и он је њиме располагао.

Ред у наслеђивању властеоске баштине регулисан је Душановим закоником, ако властелин умре, његову баштину наслеђују његова деца, а ако нема деце, онда га наслеђују рођаци до осмог степена побочног сродства. Син попа могао је наследити газдинетво свог оца само у случају ако би се спремао за попа. Слично томе ако би занатлија имао више деце, његов занат и његово имање наслеђивао би само један син који би изучио занат, а остали су морали радити као меропси.

53. О насиљу:
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.

54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже.

55. О псовању властеоском:
И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; ако ли себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди

94. О убиству:
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера.

95. О псовци:
Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.

96. О убиству:
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу.

171. О закону:
Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују,
него да суде и врше како је по правди.

172. О судијама:
Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми.

Извор: Учионица историје

Стефан Мусић

Стефан Мусић је био српски средњовековни властелин из породице Мусић. Био је сестрић кнеза Лазара Хребељановића и погинуо је у Косовској бици 1389. године. За разлику од већине властеле, успомена на њега се сачувала у народној традицији из каснијих времена, посебно у епској песми Мусић Стефан.

Био је син челника Мусе и Драгане, сестре Лазара Хребељановића. У повељи цара Уроша из 1363. године Муса се спомиње као челник. Иста повеља је одобрила размену између Мусе и моћног кнеза Војислава Војиновића коме је челник препустио жупу Звечан у замену за Брвеник, који се налазио на доњем Ибру. Венчање између Мусе и Драгане обављено је најкасније 1355, а у браку су рођена три сина: Стефан, Лазар и Јован. Најстарији, Стефан, рођен је нешто пре 1356. године, а у првим важнијим догађајима у којима је учествовао 1373. имао је најмање седамнаест година. После Стефана рођен је Лазар, који је име добио по ујаку, а затим Јован, који је највероватније рођен око 1358. године будући да се 1388. помиње као топлички митрополит. За митрополита није могао бити рукоположен пре навршених тридесет година живота.

Сукоб са Николом Алтомановићем

У каснијим догађајима, жупа Брвеник, посед Мусића, нашла се укљештена између Рудника и Звечана који су припадали жупану Николи Алтомановићу. Могуће је да је Алтомановић покушавао да истисне Мусиће који су пак, не само из родбинских обзира, стали уз кнеза Лазара. Када су 1373. Лазар и његов савезник бан Босне Твртко I Котроманић поразили и заробили Николу Алтомановића, угледни заточеник је, према Мавру Орбину:

„предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица био је Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи…“

Пошто се челник Муса помиње у изворима последњи пут 1381. године, вест да је Стефан Мусић већ 1373. сматран поглаваром једне групе властелина могла би се објаснити претпоставком да се Муса већ тада повукао из политичког живота услед болести или старости, те да је старешинство у оквиру породице предао најстаријем сину.

Као и бројна друга властела из друге половине 14. века Стефан и Лазар Мусић се спомињу на натписима под титулом господин. Титула је била скромна и тешко је одредити њен хијерархијски положај унутар Лазареве кнежевине. Ипак, као кнежев сестрић и верни велможа, могуће је да је Стефан Мусић уживао виши статус него што је то било одређено формалним обележјима. Као посебна привилегија коју је кнез даривао свом сестрићу могло је бити и право на ковање сопственог новца. На тлу кнежевине Хребељановића кован је новац са натписом СТЕФАН на аверсу без икакве додатне титуле. Мада је било историчара који су сматрали да је кнез новац ковао у име свог малолетног сина Стефана Лазаревића, будућег деспота, ипак је вероватнија могућност да је новац, по посебном одобрењу, ковао кнежев сестрић.

У добу обласних господара

За разлику од зета Вука Бранковића, који је својој властели дозвољавао да кују сопствени новац, Лазар је био неупоредиво строжији по том питању, па се тако дозвола Стефану Мусићу да кује новац могла сматрати изванредном привилегијом. Рудно богатство Брвеника било је довољно да Стефан Мусић развије сопствену ковницу а затим утврди богате трговачке везе са Дубровником.

За разлику од српских извора који увек помињу Мусиће по имену, дубровачке исправе их редовно помињу и по презимену премда се оно писало у неколико различитих варијанти: Musich, Molsich, Mosich и Mulsich. Трговачке везе са Дубровником Стефан Мусић је одржавао бар од 1378. године када се први пут помиње у документима Републике св. Влаха. Дубровачко Велико веће је 1388. даривало Стефана и Лазара поводом свадбе у њиховој кући. Историчари су закључили да се овом приликом највероватније женио млађи Лазар, пошто је Стефан већ имао 35 година. Последњи документ из Дубровника који спомиње Стефана Мусића датира од 9. фебруара 1389. када је Велико веће решило да српском великашу поклони ратничку опрему. Могуће је да је развој догађаја диктирао управо овакав дар.

Косовска битка

Браћа Стефан и Лазар су, следећи свог ујака, учествовали у Косовској бици на Видовдан 1389. године. Патријарх Данило III их је споменуо међу онима који су погинули у боју приликом описа преноса моштију кнеза Лазара у Раваницу. О Стефановом учешћу у боју посредно сведочи познија историја Мехмеда Нешрија са краја 15. или почетка 16. века. Нешрија, чији опис Косовској боја није веродостојан, је записао како се на десном крилу српске војске заједно са Вуком Бранковићем налазио и кнежев братанац/сестрић. Османски историчар, иако је писао са приличне временске дистанце, вероватно је познавао имена главних учесника у Косовском боју. У сваком случају, Нешријина вест је једини помен конкретне улоге коју је Стефан Мусић могао имати у чувеној бици.

Погибију браће Стефана и Лазара преживео је њихов млађи брат митрополит Јован о чијем се датуму смрти ништа не зна. Такође, дубровачки акт из 1402. помиње да су тада у Дубровнику боравили Стефан Мусић и мајка му Јелена. Сматра се да се радило о удовици Лазара Мусића и њеном сину који је, по свему судећи, име добио по стрицу.

Задужбина

Мусићи су иза себе оставили и задужбину у виду цркве Богорочиног Ваведења у Новој Павлици. Сматра се да је култ Богородичиног Ваведења био посебно раширен у Србији у другој половини 14. века. Браћа су у цркви приказана на ктиторском портрету, а ктиторски натпис идентификује Стефана као сина Мусе и Драгане и сестрића кнеза Лазара. Ипак, у цркви нема и портрета кнеза Лазара који је као сизерен браће Мусића могао бити приказан како посредује између ктитора и свеца или како благосиља дар у виду задужбине. Чињеница да је Лазар вероватно самостално ковао новац, да је, такође самостално, комуницирао са Дубровачком републиком и да Лазар није приказан уз ктиторски портрет још једном подвлачи да су Мусићи уживали посебан положај међу властелом кнеза Лазара. Када су кнежеве мошти преношене у Раваницу преноћиле су у Новој Павлици крај гробова његових сестрића. Сматра се да је манастир Нова Павлица био место раног ширења култа кнеза Лазара. Наиме, на натпису у манастиру Нова Павлица истиче се са поносом сродство Стефана Мусића са светим кнезом Лазаром, самодржавним господином Србљем и Подунавију. Приликом археолошких ископавања у Новој Павлици су откривени и гробови браће Мусића, оријентисани према њиховом ктиторском портрету, а антрополошка истраживања су дала оквирну представу о физичкој грађи Стефана и Лазара Мусића. О конкретном узроку њихове смрти није било могуће дати стручну процену.

У традицији

Стефан Мусић један је од неколицине српских средњовековних властелина који су постали део епске традиције. Мусић је остао забележен у вези са Косовском битком, догађајем који је у српској епској традицији заузео изузетно место. Вук Стефановић Караџић је у Српском рјечнику (1818) навео постојање целовите песме о Косовској бици, Лазарице, али је није пронашао код певача свог времена. И у писаној књижевности пре Вука Стефановића Караџића забележен је приказ Косовске битке заснован на епском предању, на пример у Краљевству Словена Мавра Орбина. Косовски циклус песама имао је дугу и сложену генезу, тежиште мотива у различитим песмама је мењано а сама епска традиција је бележена у више наврата тако да је сачувано више различитих верзија песме о Стефану Мусићу. У 18. веку настао је Ерлангенски рукопис који представља најважнију предвуковску збирку народне поезије и о њему се налази песма о Стефану Мусићу. У песмарици Аврама Милетића из 1779. године забележена је песма Историја Мусића Стефана, једна од две десетерачке песме у овом зборнику која је двоструко краћа од потоње верзије коју је забележио Вук Стефановић Караџић. Међу песмама Вукове збирке о Косовској бици историчар књижевности Јован Деретић издвојио је две групе— у прву групу спадају песме чије је тежиште на самом догађају и кључним епским личностима, кнезу Лазару и Милошу Обилићу, и то су епске историјске песме док је тежиште других на индивидуалним особинама личности и њиховим унутрашњим моралним сукобима. У другу групу убраја се и песма Мусић Стефан, који Деретић сврстава међу уметнички најуспелије песме косовског циклуса. Песму Мусић Стефан Вук је забележио од Слепице из Гргуреваца. Он је за ову народну певачицу сазнао док је боравио у Срему 1816. године а по повратку у Беч писао је Лукијану Мушицком молећи га да неко из братства манастира Шишатовац, где је Мушицки био настојник, забележи оне три косовске песме, по којима је Слепица из Гргуреваца очито била позната. Мушицки је изашао у сусрет Вуку и послао му крајем године чак десет песама, међу којима је Вук означио четири као оне које потичу од Слепице из Гргуреваца али су каснији истраживачи у ту групу убројали још неке песме, међу њима и песму Мусић Стефан. У песми Мусић Стефан, како оној забележеној у песмарици Аврама Милетића тако и оној која је забележена за Вукову збирку, Стефан долази на бојно поље са закашњењем али одлучује да се прикључи бици и поред извесности пораза, мотивисан подсећањем на кнежеву клетву. За песме забележене у предвуковском времену карактеристично је изостављање етнонима што указује на сложен пут настајања косовског епског циклуса, док се опредељење за битку која је већ изгубљена, а ради испуњења завета уклапа својим главним мотивима у песме забележене од Слепице из Гргуреваца.

Стефан Мусић се јавља и у новој српској књижевности. Наиме, у роману Милована Видаковића Усамљени јуноша Стефан Мусић је отац Тихомиља, једне од главних личности романа. Тихомиљ у роману приповеда о једној својој успомени из детињства која представља књижевну обраду мотива из предања у вези са Косовском битком и приказом ове битке у делу Јована Рајића. У тој приповести Стефан Мусић разговара са великашима о очекиваној издаји Вука Бранковића, Лазаревој сумњи на Милоша Обилића, свађи супруга Вука Бранковића и Милоша Обилића и о другим појединостима у вези са будућом битком. Ток битке, такође заснован на традиционалним представама, приповеда гласник када долази код Анастасије, супруге Стефана Мусића, а на вест о погибији супруга и она умире и тако Тихомиљ остаје сироче. Мотиви ове приповести преузети су из епске традиције и историјског дела Јована Рајића али су подвргнути особитој књижевној обради а имена су једино што поједине личности романа везује за историјска дешавања.

Ј. Деретић, Српска народна епика, Београд 2000.
Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 2002.
Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд 2001.
М. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, Властела српских обласних господара, Београд 2000.

Константинов живот после живота

Траг који је до данашњих дана остао за највећим византијским владаром преплиће се с легендама и историјским чињеницама…

Константин Велики преминуо је последњег дана празника Духова, у недељу 22. маја 337. године, надомак града Никомедије у Малој Азији. Извори кажу да се то десило око поднева. На вест о његовој смрти уследио је свеопшти излив жалости гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до масовне хистерије која каткад прати смрт великих историјских личности. Тако је забележено како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајању бацали на под и ударали по глави, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад. Туга поводом Константинове смрти несумњиво је била дубока и искрена.
На тај начин завршен је његов овоземаљски живот. Међутим, истовремено је почео други живот Константина Великог, не мање занимљив и узбудљив. Он је врло брзо једним делом ушао и у легенду и постао средишња личност једног историјског мита. Тај „нови” живот великог цара траје до данашњег дана, а, нема сумње, трајаће и у годинама и вековима који долазе. Сва је прилика да ће ове године, када се обележава седамнаест векова од доношења гласовитог Миланског едикта (313), којим је хришћанство напокон постало дозвољена вера, Константин Велики бити један од главних јунака.

Светац или не?

Цара Константина Великог црква на Истоку канонизовала је убрзо после смрти – најраније сведочанство о постојању званичног култа потиче с почетка 6. века. Он се као светац заједно с мајком Јеленом празнује 21. маја по јулијанском, односно 3. јуна по грегоријанском календару. За разлику од источне, западна црква, која се врло често позивала на њега, није га уврстила у скуп својих светаца.
Слика о Константину Великом у средњовековном свету западне Европе образовала се под пресудним утицајем византијског мита који су ширили црква и царска, односно државна пропаганда. У покушају да се одгонетне зашто Константин Велики у западном хришћанству није канонизован, у најмању руку могу се чути два разлога. Према првом, цар је оснивањем Константинопоља, односно „другог” или „новог” Рима, на својеврстан начин деградирао „стари” Рим, а то није могло да остане без последица.
Други разлог, који је знатно изнијансиранији, везан је за једну од многих легенди које су колале широм западне Европе. Константин Велики је, наводно, био крштен у Риму, а не надомак малоазијског града Никомедије на шта указују историјске чињенице. Крштење је обавио папа Силвестар I (314–335) пошто је цара претходно излечио од лепре.
Константин Велики, дакле, није на Западу проглашен за свеца јер папство није желело да угрози предност коју је легенда о Константиновом крштењу давала Светом Силвестру као представнику духовне власти према цару у коме је била оличена световна власт. Другим речима, Константинова светост умањила би улогу коју је римски епископ Силвестар I добио у легенди о царевом крштењу и ослабило положај духовне власти према световној.
Западна црква тај став није променила ни када је одлучила да за свеце прогласи неколико тамошњих владара као што су Карло Велики (768–814), највећи владар западне Европе у раном средњем веку, франачки и лангобардски краљ и римски цар, затим енглески краљ Едвард Исповедник (1042–1066) или француски краљ Луј IX Свети (1226–1270).

Даровница

У вези с Константиновим крштењем и папом Силвестром I настао је и лажни документ, такозвана Константинова даровница (Donatio Constantini), који је имао циљ да ојача моћ римског епископа. Овај документ имао је велики одјек и утицај у латинском свету западне Европе током средњег века. У њему се каже да је Константин папи Силвестру тобоже поверио право првенства у цркви испред епископа Александрије, Антиохије, Цариграда и Јерусалима. Уз то, напуштајући град на Тибру, Константин је наводно Рим, Италију и целу западну Европу поверио папи тако што му је даровао и знаке царског достојанства.
Верује се да је овај документ настао у Франачкој држави у 8. или 9. веку, а да је кривотворен доказано је у 15. столећу. Учинили су то најпре научници Никола Кузански, на сабору у Базелу 1433. године, и епископ Региналд Пекок, а коначно је ренесансни хуманиста Лоренцо Вала непобитно утврдио да је реч о фалсификату.
Занимљиво је да је својевремено, на размеђу 13. и 14. века, дакле, у време када се није знало да је Константинова даровница фалсификат, највећи италијански песник Данте Алигијери осудио овај чин. Реч је о његовом чувеном спису, трилогији „Божанствена комедија”, у делу посвећеном Паклу, где он каже следеће:

„Ах, Константине, каквим
нас злом смори
не обраћење,
већ твој мираз
који првога папу
богаташем створи!”

Константин Велики веома је поштован и у западној Европи. Тако је, на пример, било и у далекој Британији. Он је био једини римски цар који је проглашен за цара на британском острву, па се његово проглашење помиње у најстаријим изворима насталим на тлу Енглеске.
Он и његова владавина надахнули су средњовековне писце епских прича, као што је, рецимо, Џефри од Монмаута, који је живео у 12. веку, и кроз њихово писање створен је мит у коме је Константин постао нека врста обрасца или извора за легенду о краљу Артуру.
Његово име носили су поједини краљеви, посебно у западној Енглеској и Шкотској све до 13. века. Неки су, пак, његово име убацивали у своја породична стабла како би себи прибавили посебан легитимитет. У средњем веку се тврдило да у цркви у Јорку вечним пламеном гори кандило у част Константиновог оца Констанција Хлора, а црква је носила име његове мајке Јелене. Дуго пошто су Римљани напустили британска острва постојало је чудновато веровање да се Константинов гроб налази у Кернарвону. Реч је о граду у Велсу који је повезан с Британском империјом и у коме се и данас најстаријим синовима британских краљева додељује титула принца од Велса.

Имена узора

У Византији је касније постојао својеврстан обичај да се многи цареви који су седали на престо Константина Великог поздраве као Нови Константин. Истина, само ретки међу њима успели су да достигну владарску и људску величину тог тешко достижног узора. Чак десет византијских царева касније је носило његово име, а временом је настало и пророчанство везано за Константина и Јелену. Према том пророчанству, царство које је утемељио Константин и био његов први цар пропашће за време цара који ће се такође звати Константин и чија ће се мајка такође звати Јелена. И, заиста, Византија је пропала 1453. године, када су Османлије освојиле Цариград, у време царевања Константина XI Палеолога, чија је мајка била Јелена Драгаш, кћи српског великаша Константина Драгаша. Ту је неизбежна аналогија са старим Римом који је основао легендарни Ромул, а који је скончао за владе његовог имењака, последњег римског цара Ромула Августула 476. године.

Називајући себе или свог наследника Новим Константином, византијски цареви наглашавали су легитимитет своје власти. И само име првог византијског цара на особен начин оличавало је начело легитимитета. Сматра се да је Маркијан (450–457) био први цар који је званично назван Новим Константином. Десило се то на Четвртом васељенском сабору у Халкедону, 451. године, а имајући у виду чињеницу да је у заштити праве хришћанске вере наликовао Константину Великом. У вези с тим, и Маркијанову супругу Пулхерију, старију сестру претходног цара Теодосија II (408–450), која је и иначе с много разлога у историји остала упамћена као велика хришћанка, називали су Новом Јеленом.
Међутим, прилично дуго у Византијском царству није било цара с именом Константин. До промене долази тек у другој половини 6. века када је Тиберије II (578–582) у званичним документима за себе присвојио име Константин. Ипак, прави продор Константина као владарског узора уследио је у 7. столећу с царем Ираклијем (610–641) који је најстаријем сину дао име Константин. Реч је о цару Константину III који је прерано преминуо и владао само неколико месеци током 641. године.
Његов унук био је цар Константин IV (668–685). Потом су и иконоборачки цареви посезали за Константиновим именом, па имамо Константина V (741–775) и његовог унука Константина VI (780–797). У такозваној Македонској династији, најславнијем византијском царском дому, били су цареви Константин VII Порфирогенит (913–959) и његов унук Константин VIII (1025–1028). У 11. столећу владали су цареви Константин IX Мономах (1042–1055) и Константин X Дука (1059–1067). И, најзад, последњи византијски цар био је Константин XI Драгаш Палеолог (1449–1453).
Уз двојицу од деветорице царева из династије Палеолога, последње византијске династије, која је безмало два века владала царством (1259–1453), у изворима се среће да су називани Новим Константином. Били су то Михаило VIII Палеолог (1259–1282), обновитељ Византије, и његов син Андроник II Палеолог (1282–1328).

Смирена величанственост

Када се говори о Константиновим портретима, треба нагласити да су се они умногоме разликовали од портрета његових непосредних претходника на римском престолу, од портрета четворице владара који су се називали тетрарси. Диоклецијанови тетрарси неговали су изразито суров, како су га поједини савремени истраживачи умесно упоредили, мусолинијевски тип портрета, који су одликовали дебели вратови, чекињава брада и строги израз лица, што указује на тешкоће војничког живота и гвоздену одлучност војсковођа који су прошли сва искушења. У тим не особито високим и помало здепастим, набијеним и дежмекастим фигурама крила се херкуловска снага. Насупрот њима, Константин је више волео да се појављује као „утемељитељ мира” (fundator quietis), увек младолик и, по угледу на Октавијана Августа, глатко избријан.
Евсевије из Цезареје, коме се могу приписати одређена пристрасност и жеља да Константина прикаже у што бољој светлости, наводи како с Константином у његовим младим годинама нико није могао да се пореди због његове учтивости и лепоте или високог стаса. Са шездесет година он је још имао чврсто и крепко тело, ослобођено свих недостатака и претеране младалачке живости.
Византијски писац Георгије Кедрен о њему пише још подробније него Евсевије из Цезареје, али је он писац из 12. века, па његове податке морамо узимати с опрезом. Он бележи како је Константин Велики био средње висине, са широким раменима и дебелим вратом. Његова кожа била је румена, коса ни густа ни коврџава, брада ретка, нос помало савијен, очи налик на лавље и израз лица веома спокојан.
Константинова џиновска мермерна глава из Базилике нове у Риму, исклесана око 315. године, осам пута је већа од природне величине и има изразит орловски нос и наглашене виличне кости који симболизују непоколебљиву одлучност. Упадљиве су и повећане очи, готово као код болесника који болује од Базедовљеве болести. Колосална мермерна глава Константина Великог, за коју се зна да јој је нос оригиналан, данас се налази у Капитолском музеју у Риму.
Без обзира на то да ли се радило о његовим правим цртама, оне су одражавале смирену величанственост која се очекивала од култне статуе. Уопште, у 4. веку се све више учвршћује став да човек треба да наликује статуи. Тако, на пример, историчар Амијан Марцелин у своме опису Константиновог сина Констанција II (337–361) наглашава да цар наликује статуи и описује достојанственост његовог понашања:
„Нико га никада није видео да у јавности брише уста или нос, или пљује, нити да криви главу на једну или другу страну.”

Кад брада порасте

Као светац, Константинов лик веома се често појављује у византијским црквама. У мозаику из 10. века у Храму Свете Софије у Цариграду, приказан је како Богородици предаје модел града чији је оснивач. Одевен је у свечану одежду византијских царева, има дугу косу и ореол, али, вероватно из поштовања према времену у коме је живео, још је без браде. Међутим, у каснијим временима увек је портретисан у пратњи мајке Јелене, како обоје држе Часни крст који је она открила. Ту је и сада обавезна брада, без обзира на чињеницу да је Константин није носио.
У Византији се, наиме, сматрало да сваки мушкарац треба да носи браду. Први цар који се није бријао и који је стога заслужио епитет Погонат (Брадати) био је Констанс II (641–668) у 7. веку. После њега, можда једино с изузетком највећег цара-иконоборца Константина В Копронима у 8. веку, сви цареви носили су браду. Најзад, портрет Константина Великог у рукопису историје Јована Зонаре, који се чува у Модени и потиче из 15. века, а на коме је Константин приказан с брадом без икакве је вредности. Реч је о кошчатом и прилично грубом лицу на коме нема ни трага од добро познате достојанствене отмености првог хришћанског цара.

Аутор: Радивој Радић

Битка код Велбужда… У име твоје Господе!

Краљ Стефан Дечански поделио је војску на два дела: једним је командовао сам, док је други са најамницима предводио његов син Душан, млади краљ

Није сигурно које је тачно године принцеза Ана коју неки зову и Неда, кћи краља Милутина, удата у Бугарску за Михаила, сина видинског деспота. Вероватно је то било на размеђу векова, крајем 13. или почетком 14. столећа, односно између 1298. и 1301. године. Тим браком потврђен је мир и стављена тачка на бројне српско-бугарске размирице током деценије ратовања на северу српских земаља. Претходно су сукоби на српско-угарско-бугарским међама отпочели још око 1291. године, у области Браничева на Дунаву.

Рат двојице српских краљева, браће Драгутина и Милутина, против браничевских господара Дрмана и Куделина завршен је победом Срба. Они „прогнаше оне зломисленике (који) одоше посрамљени у погибли и великом презиру”. Међутим, овом победом ратовање није било завршено. Уследио је комбиновани поход војске Татара, Бугара и Кумана која је продрла дубоко у Србију, спалила манастир Жичу и безуспешно покушала да опљачка Пећки манастир. Али „да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова нису могли”, каже архиепископ Данило II.
У одмазду, српски противнапад протегао се чак до самог Видина на Дунаву, одакле је деспот Шишман морао да пред војском краља Милутина бежи преко реке. Нови, узвратни напад Монгола на Србију предупређен је миром између Милутина и кана Ногаја, праунука Џингис-кана. Некако у исто време деспот Видина оженио се кћерком српског жупана Драгоша, док „овај благочастиви краљ (Милутин) даде кћер своју (Ану) за Михаила (деспотовог сина), који после постаде цар целој бугарској земљи”.

Српска принцеза, бугарска царица

Тешко је са сигурношћу утврдити од које је од бројних жена благочастивог краља Стефана Уроша II Милутина потицала принцеза Ана-Неда. Може да се претпостави да јој је мајка била Бугарка Ана Тертер, кћи цара Ђорђа I Тертера, којом се Милутин оженио 1284. године. У том случају, Ана-Неда могла је да има 13 до 15 година у време када је као невеста стигла у Видин. Провела је десетак година као супруга наследника деспотске части да би, након смрти њеног свекра, око 1310. године, уз мужа Михаила постала и деспотица Видина. Мужу је родила „доста деце”, међу којом тројицу синова: Ивана Стефана (око 1308), Шишмана и Михаила.
Најстарији син је своје друго име (Стефан) очигледно добио као знак поштовања према славној владарској породици његове српске мајке. Првих година брака Ана-Неда је живела, у Видину, на свом великашком двору, посматрајући воде широког Дунава, и не слутећи невоље које ће јој донети променљива судбина. Али драме и промене у њеном животу, тако честе у владарским породицама тога доба – посебно код Немањића – неће бити само личне природе. Оне ће пратити успоне и падове односа српског и бугарског двора.
У Србији је, енергични и немирни краљ Милутин мењао савезништва, а уз њих и жене. Након година проведених у освајањима на југу у Византији, Милутин је 1299. године закључио мир са царем Андроником II. Променивши савезништво, отпустио је тадашњу супругу, Бугарку Ану Тертер и оженио се византијском принцезом – још дететом – Симонидом Палеологином. После тога дошло је до сукоба, који је прерастао у дуготрајан рат Немањића, оба краља Милутина и Драгутина. Рат два брата је уз посредовање њихове мајке Јелене (Анжујске) завршен примирјем. Али, немири у српској владарској породици су настављени. Против оца побунио се Милутинов син Стефан (Дечански) за шта је сурово кажњен: био је делимично ослепљен и с породицом протеран ван земље, у Цариград.
Ускоро је у Србији и у Бугарској дошло до још већих промена. Умро је краљ Милутин (1321), након чега је нестало оне блиске везе која је до тада постојала између деспотског пара у Видину и српског двора. Огорчена борба око власти између три принца и претендента на српски престо (Стефана, Константина и Владислава) која је уследила одмах након Милутинове смрти, завршена је победом Стефана Уроша III (Дечанског). Видински деспот Михаило је у тим сукобима учествовао посредно: помагао је Драгутиновог сина Владислава (II), а не брата своје жене, Стефана.
Ипак, највеће промене у Анином-Недином животу тек су следиле. Године 1323. у Трнову је без потомства умро бугарски цар, млади Ђорђе II Тертер. За новог владара изабран је царев рођак и најмоћнији великаш, Михаило Шишман. Ана-Неда тако је постала бугарска царица. Али, брзо ће увидети да су срећа и слава у животу врло променљиви.

Велики рат

Први корак води неком судбинском животном догађају понекад почиње још издалека. Тако је и Михаило Шишман још 1324. године донео одлуку чије последице су водиле до драматичних збивања у Бугарској и Србији много касније. Бугарски цар је, наиме, одлучио да промени савезништво, па је од српског пријатеља постао савезник и зет византијског цара (Андроника III). Истовремено, променио је и жену. После више од две деценије брака, Ана-Неда више није била занимљива свом царском супругу.
Била је „заточена” (вероватно у манастиру или у неком замку удаљеном од престонице), а касније вероватно послата у Србију, код брата, краља Стефана Уроша III (Дечанског). Њено место уз бившег мужа, а сада владара, заузела је Византинка Теодора Палеологина, тридесетпетогодишња удовица ранијег бугарског цара (Теодора Светислава). Ово је примљено као велика увреда на српском двору, не само за разведену царицу Ану, него и за њеног брата краља. У једној каснијој поруци, краљ Стефан (Дечански) подсећао је сестру на бившег мужа који јој је „учинио толика зла и безбројне досаде и који те је осудио на заточење и који те је лишио части царске и престола твога”.
После победе Андроника III у византијском грађанском рату 1328. године против деде Андроника II, кога је помагала Србија, наступиле су повољне околности за блиско савезништво Бугарске и Византије, а против Србије. Циљ оба савезника био је да се заустави нагло ширење српске државе ка југу које је почело освајањима краља Милутина. Године 1330. двојица царева договорила су заједнички напад, Андроник II с југа, а Михаило Шишман с истока.
Заборавивши на „љубав и сва добра” које је некада добијао од свог таста, цар Михаило Шишман „подиже велики рат” на Стефана Дечанског „хотећи озлобити његово краљевство и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачества”. Осим бугарску војску, цар Михаило прикупио је Осете (Јасе) и Татаре, а добио је и помоћну војску од влашког кнеза Басараба.
У предговору своме Законику цар Душан дао је да се запише како се „подиже на нас 7 царева, у лето 6838, месеца јунија 19. дан… сви они кренуше на нас, хотећи… као нешто слатко прождерати нас и земљу нашег отачества разделити себи и у ропство себи предати”.
Спремала се велика битка која ће за дуго време одлучити премоћ на Балкану. И са бугарске и са српске стране снаге су бројале по око 15.000 ратника. „Ми сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, њих око 15 тисућа, и свесрдачно подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу” (цар Душан). Српски краљ у служби је имао шпанске, а можда и немачке најамнике. Хроничар Григора пише да је у српској војсци било „1000 келтских (тј. шпанских) коњаника који су се одликовали величином тела, изузетном снагом и били су најбоље извежбани и искусни у руковању оружјем”. Други византијски хроничар тога доба, Ј. Кантакузин, помиње 300 тешко оклопљених Немаца.

С изласком сунца

Стефан Дечански наредио је „да се скупе сви војници српске земље, отачества свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави” (Данилов ученик). Срби су очекивали да ће у том пределу доћи до битке, али је бугарска војска изабрала други правац, од Трнова прво на север, ка Видину, а затим на југ, како би се састала са византијском војском. Прешавши српску границу, „четири дана (бугарски цар) се задржао несметано пустошећи и пљачкајући непријатељску земљу, секући дрвеће и уништавајући поља…” (Григора).
Да би предупредио спајање две противничке војске, Стефан Дечански наредио је да његове снаге хитно крену ка Бугарима. „Стефан краљ владар Трибала (Срба) видевши да је с обе стране окружен непријатељском ватром, а пошто му се чинило да неће бити кадар да се и једном и другом цару супротстави поделивши војску, изабрао је радије цара Миза (Бугара) као супарника и целокупну војску је кренуо на њега…” (Кантакузин). На путу се зауставио у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.
„Чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту званом Земен, на обали реке зване Струма, и да плени околне крајеве те, и тако пожуривши се (краљ Стефан Дечански) стаде близу њега са својим војницима, на реци Каменчи” (Данилов ученик).
Пошто су се две војске приближиле, склопљено је кратко примирје. Током неколико дана трајали су преговори али, у ствари, обе стране желеле су да добију на времену, како би им пристигло још војске.
Током примирја бугарска војска делимично се распршила по околини тражећи храну и пљачкајући. У суботу, 28. јула 1330. године, у рану зору изненада се пред Бугарима појавила потпуно постројена и за борбу спремна српска војска.
„Са изласком сунца појави се и краљ Србије предводећи снажну војску, чије је оружје бљеском заслепљивало очи посматрача” (Григора). Српски врховни војсковођа (краљ Стефан) поделио је војску на два дела: једним делом командовао је сам, док је други с најамницима предводио млади краљ Душан. И византијски и српски извори наводе да су Бугари били изненађени нападом, иако није поуздано утврђено да ли су Срби прекршили договорено примирје или, пак, цар Михаило једноставно није очекивао напад тога дана. Бугарски цар био је „у великом метежу”, али је, ипак, наредио да се војска на брзину наоружа и построји. Уз узвик „у име твоје Господе, поразићу непријатеље моје и прогнаћу их”, Стефан Дечански наредио је општи напад.
„Затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране и коњи фрком зарзаше и био је велики вапај. Младићи превисоког краља (Стефана) на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити и стојаху крепко, не разилазећи се један од другог. И тако борећи се би велико падање Бугара и тако одоле српска сила” (Данилов ученик).
Чини се да битка није дуго трајала. Бугарски бојни редови били су брзо разбијени. „Војници господина краља гоњаху силе цара Михаила једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи.” Хроничари описују и реку Струму која се „сва изменила у крв”, јер Бугари беху сасецани „као пољска трава”.

Оплењени до голе коже

Српски хроничар истиче да се „млади краљ” (Душан) „веома прослави у овом рату”. Најјачи српски напад био је усмерен право на место где се налазио цар Михаило. Цар Душан касније је записао како „налетесмо на њих и милошћу Божјом поразисмо све победом великом на удивљење свим околним царевима и господи…” Он, додуше, наводи и да је лично убио цара Михаила („мачем главу његову узех”) што, ипак, не би требало дословно прихватити, јер то не помиње ниједан други савременик битке.
О погибији бугарског цара постоји више прича, али све се слажу да је био тешко или смртно рањен у борби или током бекства након битке и да је преминуо, било на лицу места, било након неколико дана проведених у коми, „пошто му тело није издржало смртне ране”. Цар Михаило је по наређењу краља Стефана сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Остатак бугарске војске био је „највећим делом посечен, а остали су се вратили кући оплењени до голе коже”.
Вест о великој српској победи брзо се проширила. Сазнавши за резултат битке код Велбужда, византијски цар Андроник III напустио је поход на Србију. „Вратио се најбрже што је могао у Цариград, не учинивши ништа и не претрпевши ништа” (Григора). Преостали бугарски бојари, на челу са царевим братом, Балауром, одмах су Србији понудили мир. Неки међу њима предлагали су и да Стефан Дечански буде изабран за бугарског цара, и да се две земље обједине, што српски краљ није прихватио. Уместо тога, Стефан Дечански је на бугарски престо поставио свога сестрића Ивана Стефана, а уз њега вратио и своју сестру, бившу царицу Ану-Неду.
„И хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој, царици Ани… посла ка њој говорећи: Уставши иди са славом са сином својим на царски престо где си и пре била, у царски град славни Трнов.”

Бугарска принцеза, српска царица

Победа на Велбужду била је једна од највећих битака српске војске на отвореном пољу у средњем веку. Вероватно је резултат изненађења и већег подстицаја који је српска страна имала у односу на Бугаре. Други могући разлог је постојање професионалног војничког језгра, односно сталне војске (шпански и немачки плаћеници) међу српским трупама. Победа је означила и почетак раздобља превласти српске државе на Балкану која је трајала неколико деценија. Међутим, двоје владара из куће Немањића – брат Стефан, краљ у Србији, и његова сестра Ана-Неда, царица у Бугарској – врло су кратко могли да уживају у плодовима велике победе.
„Ниједна срећа у животу не остаје занавек непомућена, нити без зависти… Страшна и жестока бура дигла се на блистави успех краља (Стефана), преплавивши и потопивши све што му је учинило радост у животу, па и сам живот одузевши” (Григора).
Већ у фебруару 1331. године у Бугарској збачен је с престола и протеран млади цар Иван Стефан. Царица Ана је с децом побегла код брата Стефана Дечанског, док је један од њених синова (Шишман) отишао да тражи помоћ код Татара. Једно време Ана-Неда живела је у Нишу, вероватно у нади да ће се ускоро вратити у Бугарску. Међутим, крајем исте године десио се преврат и у Србији. Син Стефана Дечанског, Душан, уз помоћ властеле збацио је оца са престола. Стефан Дечански је недуго затим умро или је био убијен у затвору (новембра 1331). Нови српски краљ ускоро је успоставио добре односе са бугарским царем Иваном Александром.
Већ на Ускрс 1332. године двојица владара су се и ородила: Душан се оженио сестром новог бугарског цара Јеленом. Овим су се распршиле све Анине наде да се врати на власт у Бугарској. Исте године она је са сином Иваном Стефаном отишла у Дубровник. Живела је још доста дуго. Последњи пут се помиње у документима 1346. године. Бивши бугарски цар Иван Стефан касније је живео у Цариграду и Напуљу, где је изгледа и умро 1373. године.

Ко је био Палман Брахт…

Најратоборнији владар Немањића унајмио је триста оклопника који су се запутили према Светој земљи и, умногоме уз помоћ њих, успео да до неслућених размера прошири границе своје државе. Њихов заповедник, пак, није био само величанствен ратник, већ и човек од највећег царевог поверења…

Све, ама баш све, што је било до њега, чинио је и учинио. Узалуд. Грофица из Штајерске, његове постојбине, остала је хладна. Није помогло ни то што је у Венецији, код тамошњег најбољег лекара, оперисао такозвану двоструку зечију усну која му је од рођења ружила лице, нити што је, службујући код кнеза од Аустрије, проглашен за витеза. Несмирен али и даље надеждан, лутао је Средњом Европом, с турнира на турнир, из победе у победу, јачајући снагу и освајајући вештину. У једном од двобоја изгубио је и прст на руци. С друге стране га је и даље чекала ћутња, као да се у њено срце уселио мраз снеговитих Алпа. Он није био витез кога је чекала.
Сад већ четрдесетогодишњак, витез Палман Брахт, рођен око 1290. на очевом двору у Штајерској, више није имао ни времена ни разлога за ту горко-слатку стрепњу коју је толико дуго чекао. Оседлао је коња и с групом крсташа кренуо у освајање онога у чему је био највештији. Пут га је водио према Јерусалиму и Светој земљи.
Била је 1331. година кад је стигао у Зету и Приморје и ту остао. Управо у време кад је њом управљао „млади краљ” Душан борећи се за престо против оца, краља Стефана Дечанског. По свој прилици, у тим бојевима учествовао је и Палман Брахт, посебно у нападу на двор у Неродимљу, кад син више није био само „млади краљ” јер је отац убрзо заточен у тврђаву Звечан и задављен (?). Од тада је, за време целокупне владавине краља, а потом и цара Душана Силног, стално био уз њега, све до изненадне и загонетне смрти (1355) најратоборнијег од свих Немањића.

Милутин први почео

Историја каже да страни ратници, најамници, нису били новина новог краља. Они су се у Србији, односно Рашкој, одомаћили већ за време краља Милутина (владао од 1282. до 1321). Најбројнији су били Туркопули, христијанизовани Турци, које је он преузимао од Византинаца, у чијој су историји 14. века ови „пси рата” оставили више него опипљиве трагове. Постоје сведочанства да су за Милутина ратовали и западни витезови. Његов син, потоњи краљ Стефан Дечански, ослањао се на Каталонце који су своје услуге нудили у читавој Јужној Европи, ратујући за оног ко боље плаћа. Они су му, чак, помогли и да извојује велику победу против Бугара у гласовитој бици код Велбужда, 1330, која је била и окидач за побуну сина против оца, младог Душана против већ, за оно доба, времешног Стефана Дечанског.
Било је то време кад су добро наоружани и вешти коњаници у оклопу у овом делу Европе добијали на значају, посебно кад је ваљало кретати у освајања, али и бринути о унутрашњој сигурности владарског дома, односно саме владареве главе. А то је, подразумева се, и те како коштало. Писаних трагова о њиховом ценовнику у држави Немањића нема, али се – ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама – може закључити да им је месечна плата износила 2-3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у време краља и цара Душана, то је месечно износило око 1500 дуката или 3000 перпера. Поређења ради, годишњи порез на кућу у Србији у то време износио је један перпер. А владар који је државу проширивао до неслућених граница годинама их је држао по уговору. Били су то огромни издаци, без обзира што је у то време српска држава убирала велике приходе од рударства, трговине и царина. Уз то, своје најамнике, као неку врсту личне гарде, имала је и Душанова жена Јелена коју су, по једном сведочанству, пратили ратници пореклом из околине Венеције.

Кад нису били у (ратним) походима, најамници су живели у нарочитим насељима, неким врстама касарни, спремни да се у сваком тренутку лате оружја. А како им је војевање било основно занимање, у тим тренуцима такозваног предаха нису радили ништа друго него су се, попут гладијатора у римским аренама, борили једни против других, усавршавајући ратничке вештине. Не чуде зато многи турнири, двобоји, приређивани на задовољство доконе Душанове властеле.
У том и таквом окружењу налазио се и Палман Брахт, једини од бројних Душанових најамника којима је историја не само сачувала име, него забележила и многе догађаје везане за његов лик и дело.

Мачем од Дунава до Коринта

Снагу мишица и вештину баратања оружјем Палман је свом газди доказао, већ смо видели, у бици код Неродимља, 1331, после које је – по свој прилици – постао и капетан гарде новог краља, која је бројала око триста тешко оклопљених коњаника, немачких најамника. Где год је било неопходно оружјем решавати спорове први је питан за мишљење. А кад су се против тек крунисаног владара, годину дана касније, у Зети побунили војвода Богоја и Арбанас Димитрија Суме ваљало је одмах деловати. Капетан је на побуњенике упутио чету коју је предводио његов сестрић Георг. Немачки најамници су се победоносно вратили из похода.
Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово да постаје десна рука. Где год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и пре него што би укрстили копља и мачеве. Чим би блистави метал изјахао из облака прашине. Ређале су се битке за Струмицу, Прилеп, Охрид, опкољавање Солуна…
Једни за другим падали су и град Сер (1345), те Халкидики, заједно са Светом Гором, освојени су Албанија, Епир и Тесалија, те се српско царство простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског на западу до Егејског мора на истоку. Улога витеза Палмана и његове оклопљене дружине била је значајна. Врло је вероватно да се немачки најамник налазио и међу ратницима који су, у сукобу с угарским краљем Лајошем, освојили и Београд (1353), једно време у саставу Душанове Србије.

Стуб Светог Стефана

Врло је вероватно, мада су поуздана сведочанства ретка, да су у средњовековној српској држави, у Србији Немањића, постојала организована удружења витезова. Извесно је, пак, да се у време владавине цара Душана – од 1331. до 1355. – помиње витешки ред назван „Стуб Светог Стефана”. Константин Јиречек, чешки историчар који је свој богати рад посветио проучавању прошлости балканских народа, посебно Срба, пише да „витешке игре на коњу сличне беху играма на западу… Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима”.
Крсна слава Немањића била је Свети Стефан, први архиђакон који је пострадао за Христову веру, те не чуди што је цар Душан тај витешки ред назвао управо по њему. Он је установио и „Орден Светог Стефана” који је додељиван за војне и друге заслуге и то је, по свој прилици, први орден код Срба. Било је то време када је уз помоћ гласовитог Законика из 1349. увео нови ред у државној хијерархији покушавајући да стане на пут безакоњу моћних властелина. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама.
У једном документу пише да, тада још краљ, Душан сазива свих двадесет четворицу витезова на „Великашко веће” да би се договорили око важних послова. Била је то нека врста данашње владе коју су чинили властелини највишег ранга. Из Законика се види да су од цара добијали златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Иначе, свита је била свечано одело за владаре и властелу, византијског порекла, израђена у виду дугачког огртача црвене или зелене боје украшеног златом и бисерима. Ако је била украшена бисерима, називана је бисерна свита.)
За крај ове кратке белешке важно је рећи да је постојао и врло изражен витешки кодекс у коме је част била изнад свега, посебно војничка.

Име Палмана Брахта као ратника забележио је у својим мемоарима и византијски цар Јован Кантакузен, у монаштву историчар. Он је посведочио да је, заузевши на превару од цара Душана град Бер, у посади затекао Брахта и његове најамнике, али им је поштедео живот и отпремио их на двор српског владара. И иначе је навео да су се немачки најамници борили уз српског владара у његовим најважнијим походима.

И проводаџија и јемац

Колико је Брахт био важна личност на двору цара Душана, не само као вешт и јуначан ратник, говори неколико сачуваних писаних трагова.
Некако с пролећа 1336. године Палман је, као поверљив човек српског владара и зналац немачког језика, преко Дубровника допратио у Србију посланство херцога (војводе) Отона Хабсбуршког, владара Аустрије. Тада се у сенци државних разговора повела и једна прилично лична прича, лична бар што се тиче српског владара. Наиме, он је већ четири године био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, али наследник никако да стигне. Неки, истина непроверени, трагови упућују да је и Јелена била сагласна да Душан мора поново да се ожени и избор је (не зна се да ли баш у време посете помињане делегације) пао на синовицу херцога Отона и кћи немачког цара Фридриха Лепог Хабсбурга. Улога проводаџије додељена је Палману, по свој прилици не само због знања немачког језика.
Прича дотекла до нашег времена вели да се капетан одмах упутио у Аустрију и да се, ваљда једини пут за дугогодишњег службовања код Душана, вратио необављена посла. Разлог – несуђена друга жена првог српског цара изненада је умрла. Зли језици су причали да се на смрт преплашила од удаје у „једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена”. Било како било, тек Јелена је врло брзо затруднела и родила Уроша. Зли језици ни овог пута нису дангубили, па су закотрљали причице да последњи српски цар заправо и није био биолошки син првог српског цара…
Улога немачког најамника у животу српске државе оног времена била је вишеструка. Не само што је, видели смо, покушао да буде лични царев проводаџија, него се у неким списима помиње и као јемац кнезу Николи Бући, Душановом протовестијару чија би служба, по данашњим мерилима, одговарала рангу министра финансија или, бар, гувернера банке. Способан предузетник и један од најмоћнијих которских властелина једном приликом задужио се код дубровачког госпара Симона Бенешића, а за враћање дуга гарант (жирант) му је био Палман Брахт.

Миса у б-молу

О угледу човека који је због неузвраћене љубави одјездио у свет говори и документ из 1354. године, а писао га је папа Иноћентије ВИ. Наиме, шаљући посланике на двор цара Душана, највиши римокатолички достојанственик упутио је писма свим најважнијим људима моћне државе. Међу њих је, посебним писмом, сврстао и Палмана Брахта.
У њему, писму, молио је капетана, заповедника Душанове личне војске, да подржи замисао склапања уније српске и римокатоличке цркве. Наиме, цар Душан је веровао да ће успети да спречи продор Турака на Балкан, ако га папа именује за врховног капетана похода на „пошаст с Истока” и, новцем и људством, помогне у организовању акције. Идеја се брзо показала као пусти санак и српски владар је одбио сваки даљи разговор на ту тему. Католицима у својој војсци најстроже је забранио да присуствују миси коју је бискуп држао у цркви и запретио да ће ослепети свакога ко ту наредбу прекрши. Једино су то право имали Палман Брахт и његови ратници.

Напад на Хиландар

Страни ратници били су несумњиво вешти и храбри, али не увек и поуздани најамници. Умели су да, мимо споразума с господарем, нападају и пљачкају све што им се учинило вредним иза граница државе у којој су званично службовали. Безобзирности им није мањкало ни кад су у питању били поданици онога ко их је плаћао, посебно кад кесе не би стигле на време. По томе су били најозлоглашенији каталонски најамници које је почетком 14. века унајмио византијски цар Андроник II, зарад борбе против малоазијских Турака.
Најамници су временом постали велика опасност и за све манастире на Светој Гори. Године 1307. напали су и Хиландар о чему је запис оставио ученик тадашњег игумана Данила:
„Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер, стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред…”.
Хиландар је одолео понајвећма заслугом игумана. Уз помоћ злата које је манастиру даривао краљ Милутин, он је не само набавио провијант за опкољене него чак упослио друге најамнике да бране (и одбране) светињу. А кад су се Каталонци повукли сазнавши да су иза утврда манастира исто тако вешти и храбри борци, једна чета игуманових најамника стигла је групу нападача, посекли их до једног а од вође запленили леп мач који је Данило касније поклонио краљу Милутину.
Хиландар су најамници нападали и 1308. и 1309. године, поново безуспешно. Тада су спалили манастир Панталејмон.

Последњи пут су се цар и његов капетан видели у новембру 1355. године, кад га је владар послао у Северну Далмацију, да би од Угара одбранио Скрадин и Клис. Душан је умро непун месец касније, 20. децембра, још млад и у пуној снази. Узрок никада с поуздањем није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару и, чак, епилепсији.
О Палману Брахту зна се, истина у ретким траговима, да је отишао у службу Душанове сестре Теодоре, удовице хрватског бана Младена Шубића. Последњи пут његово име помиње се 1363. године у Дубровнику, кад му је тамошњи властелин Менче Менчетић тестаментом завештао 40 перпера. Не зна се кад је и где умро.
Зна се да Душанов наследник, Стефан Урош V Немањић, познатији као Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није држао најамнике. Неки историчари склони су тврдњи да је могуће да је и то разлог пропасти државе Немањића. После битке, сви су генерали…

Аутор: Петар Милатовић