Цар одсеченог носа

Јустинијан, у сенци Јустинијана

У историји се догађа да нека велика личност својим именом једноставно „заузме” толики простор да касније истоимени и такође знаменити појединци никако не могу да га потисну

Једна од историјских личности која се налазила у сенци великог претходника истог имена, био је и византијски цар Јустинијан II (685-695, 705-711). Јер, нема сумње, кад се помене име Јустинијан, сви, не без разлога, помисле на чувеног цара Јустинијана I Великог (527-565), обновитеља царства, значајног законодавца и, уопште, једне од највећих личности у светској историји. Тек понеки упућенији љубитељ историје сетиће се да је осим „последњег римског цара на византијском престолу” постојао и Јустинијан II, последњи представник Ираклијеве династије.

На престолу

Живот Јустинијана II наликује правом пустоловном роману, али роману са страшним завршетком. Био је син Константина IV (668-685) и царице Анастасије, унук Констанса II (641-668), чукунунук цара Ираклија (610-641). Његов отац, који се прославио победом над Арабљанима приликом њихове прве опсаде византијске престонице (674-678), што је био догађај од светског историјског значаја, преминуо је веома млад. Имао је само тридесет пет година. Наследио га је син Јустинијан II који је рођен је у Цариграду око 668. године. Већ 680/681. он је постао очев савладар, а кад је 685. ступио на престо имао је тек седамнаест година.
Као и остали припадници Ираклијеве династије, Јустинијан II одликовао се природним способностима и државничком даровитошћу, али, истовремено, био је склон непромишљеним одлукама и суровим поступцима који су донели много штете не само њему и династији којој је припадао, него и самој Византији. Ни за тренутак не губећи из вида значај, место и положај византијског цара у средњовековном свету, носећи тешко бреме успомена на Јустинијана И, млади василевс спремно се ухватио у коштац са замашним и сложеним задацима које је подразумевало седење на трону владара Византијског царства. Међутим, показало се да је искушење било превелико и скопчано с разним замкама и опасностима.
Пре свега захваљујући сјајној победи Константина IV, Византија је на Истоку имала врло угодан положај. Напротив, после катастрофе коју су доживели у водама Босфора и на повратку, Арабљани су се нашли у тешком положају. Након смрти Муавије (661-680) калифат је постао поприште озбиљних унутрашњих трзавица и немира. Калиф Абдалмалик (685-705), који је ступио на престо исте године кад се Јустинијан II устоличио у Цариграду, морао је да води помирљиву политику. Византијски цар прибегао је притиску тако што је војсковођу Леонтија послао против Арабљана који су држали Јерменију, а истовремено је ободрио на непослушност племе Мардаита које је живело на подручју византијско-арабљанске границе. Арабљани су морали да попусте, па је нови уговор о миру, утаначен 688. године, донео Византији знатне користи. Повећан је годишњи данак на који се калифат обавезао Константину IV, а приходи са острва Кипра, из Јерменије и Иберије (Грузије) били су подељени између две уговорне стране. Од тог времена Кипар се више столећа налазио у необичном положају – у сувласништву две силе, царства и калифата, не припадајући ни једној ни другој.
Пошто је средио прилике на Истоку, Јустинијан II окренуо се европским провинцијама царства. Већ 687/688. пребацио је коњицу из Мале Азије у Тракију с јасном намером да поведе велики рат против Словена и Бугара. Радило се о времену кад је византијска власт на многим деловима Балканског полуострва била умногоме уздрмана. Следеће 688/689. најпре је уследио сукоб с Бугарима, а онда велики поход против Словена. Како записује хроничар Теофан, цар је продро до Солуна и „покорио велике масе Словена, неке у боју, а неки су му сами пришли”. Јустинијан II прославио је победу тријумфалним уласком у Солун и богатим даровима цркви Светог Димитрија, заштитника другог града царства. Покорене Словене преселио је на простор Мале Азије и од њих створио војску која је бројала тридесет хиљада војника. Међутим, Словени се нису прославили јер су већ 693. године у новом сукобу царства и калифата пребегли Арабљанима и тиме допринели да Византинци буду поражени.
Крајем 691. године Јустинијан II сазвао је сабор у Цариграду који је трајао до 1. септембра 692. године и био је допуна Петог и Шестог васељенског сабора, па се због тога зове Пето-шести сабор. Будући да је одржан у Трулској сали на царском двору, зове се још и Трулски сабор. На њему су донета 102 канона који се тичу различитих питања црквеног уређења а настоје да учврсте хришћански морал у народу и свештенству. На овом сабору до изражаја су дошле и неке разлике између Рима и Цариграда, па је папа Сергије I (687-701) одбио да призна Пето-шести сабор. Јустинијан II покушао је чак да ухапси римског првосвештеника, као што је својевремено његов деда Констанс II ухапсио и подвргао тортури папу Мартина I (649-655). Међутим, времена су се променила, па се царев изасланик, који је требало да изврши Јустинијанову заповед, једва спасао тражећи помоћ самог Сергија. Јустинијан II први је међу византијским царевима који је на новац стављао представу Исуса Христа.
Млади цар водио је у великој мери политику против племства и није се либио да посегне за веома насилним поступцима што је доводило до отворених сукоба. Неке његове мере, пре свега широка колонизациона политика и немилосрдна пореска политика, непосредно су погађале и шире слојеве византијског друштва. Нарочито безобзирна била су двојица царевих сарадника Стефан и Теодот. За разлику од Јустинијана И, Јустинијан II није имао среће да око себе окупи способне државнике каквих је било у околини његовог великог имењака. Није требало да прође много времена да се незадовољство византијског живља претвори у побуну којом је Јустинијан II свргнут с престола и протеран у далеки Херсон, на Криму. Десило се то крајем 695. године: Јустинијану II одсечен је нос и послат је у прогонство, његови сарадници јавно су спаљени на тргу, а војсковођа Леонтије (695-698) постао је цар.

Освета

Одсецање носа и, уопште, сакаћење, обичаји су који су у Византију продрли са Истока. Кад су у питању византијски цареви, овим свирепим казнама желело се да се осујети њихов поновни долазак на престо јер се рачунало на тај страшни физички недостатак. Пре Јустинијана II такву казну искусио је Ираклијев син из другог брака Ираклона (641), а после и цар Леонтије (698). Међутим, неутољива Јустинијанова жеља за влашћу, сада на наказан начин стопљена са жељом за осветом, нису сломили вољу осакаћеног цара. Он је носио металну маску на лицу, није се мирио с оним што га је стигло и сматрао је да његова улога у византијској историји није завршена.
Временом се на Јустинијана II, који је боравио у далекој провинцијској забити, готово сасвим заборавило. Пошто је за цариградску владу постао незанимљив, у Херсону је уживао извесну слободу. Међутим, његов дух није мировао и он је почео сасвим отворено да говори о жељама да изнова заседне на византијски престо. Житељи Херсона уплашили су се да на себе не навуку некакву сумњу како пружају подршку његовим намерама и одлучили су или да га убију или да га као сужња отпреме у Константинопољ. Међутим, промућурни Јустинијан II предухитрио их је и побегао у тврђаву Дорас, одакле је успоставио везе с Хазарима и 703. године оженио се сестром хазарског кагана. Иначе, бившем цару био је то други брак, а његова прва супруга била је царица Евдокија. Нова супруга Јустинијана II, прва страна принцеза која се удала за једног византијског цара, добила је звучно име Теодора. Тако се на челу Византије нашао још једном супружнички пар истих имена – Јустинијан и Теодора. Међутим, мора се признати да се овај „млађи” пар налазио у дубокој сенци оног „старијег”, донекле наликујући њиховом сурогату, и никако му није успевало да изађе из те сенке. Из брака Јустинијана II и Теодоре потицао је дечак Тиберије, последњи мушки потомак славне Ираклијеве династије.
Најновији догађаји узнемирили су тадашњег византијског цара Тиберија II Апсимара (698-705). Без много оклевања он је владару Хазара упутио изасланство с даровима и молбом да му што пре преда Јустинијана II живог или мртвог. Каган није остао отпоран на ова примамљива обећања, па је одлучио да свог зета држи под присмотром. У исто време наложио је својим поверљивим људима да убију Јустинијана II. Међутим, за каганове намере и одлуке дознала је Теодора која је о томе обавестила супруга и омогућила му да избегне опасност.
Уследиле су нове ништа мање занимљиве и опасне Јустинијанове пустоловине. Он лично убио је лица која су га пратила и, препустивши своју супругу тастовој бризи, некадашњи византијски цар кришом је напустио боравиште и обрео се на броду који га је чекао у приправности. Са својим присталицама отпловио је дуж обале Крима до луке Символа где је ступио у везу с њему оданим људима у Херсону. Догодило се да је брод којим је пловио преко Црног мора захватила бура и сујеверни морнари који су пратили бившег (и будућег!) цара, препоручивали су василевсу да опрости грехе својим противницима, рачунајући да ће се у том случају Бог смиловати и умирити невреме. Ношен силном, готово суманутом жељом за осветом, он се, упркос олујном ветру који је претио да једноставно здроби брод, заклео да неће поштедети ниједнога и да ће их све побити.
Околност да није деловао сам указује на чињеницу да је Јустинијан II морао имати одређени број присталица које су здушно подржавале његов поновни долазак на престо. Кад је допловио до ушћа Дунава, наишао је на гостопримство Бугара. Извесни Стефан, који је ради преговора био упућен кану Тервелу (701-718), изложио је план бугарском владару и дао му велика обећања, тако да је одлука да се помогне бившем византијском цару донета без колебања. Са своје стране, Бугари су Јустинијана II примили с највећим почастима и он је међу њима провео јесен и зиму 704/705. године. У пролеће су Бугари, заједно са Словенима, предузели поход на Цариград. Из наведених догађаја види се да цариградска влада није предузела никакве озбиљније мере против Јустинијана и његових савезника већ се поуздавала у проверену чврстину бедема мегалополиса на Босфору. Неочекивани догађаји показали су да је таква процена била погрешна и да је цариградска влада потценила „цара одсеченог носа”.
Без било каквог отпора Бугари су дошли до зидина византијске престонице и три дана стајали испред њих у очекивању предаје града у коме се налазила значајна странка присталица последњег представника Ираклијеве династије. Иако до отворене предаје није дошло, Јустинијан II, који никад није губио присуство духа, нашао је сасвим неочекивано решење. Уз помоћ малог броја војника, он се ноћу тајно, кроз цев градског водовода, увукао у град, за кратко време сломио отпор противника и загосподарио престоницом на Босфору. Истовремено, побринуо се да бугарски одреди остану испред зидина и онда их је, уз богате дарове и скупоцено царско посуђе, послао кући. Бугарском кану доделио је почасну титулу цезара, у то време највишу после царске и резервисану само за лица из царске породице. Из оскудних изворних података тешко је схватити како му је пошло за руком да тако лако извојује победу.
Године 705, на запрепашћење својих противника, Јустинијан II поново се попео на цариградски трон и на тај начин формално ставио ван снаге „обичајно” право да неко коме је одсечен нос не може бити цар. Остао је упамћен као „ринотмет”, то јест василевс коме је одсечен нос.
Његова друга владавина (705-711) претворила се у најгору тиранију. Како је оштроумно запажено, током десетогодишњег раздобља својих невоља Јустинијан II мало тога је научио, али ништа није заборавио. Он се најпре свирепо обрачунао с двојицом људи – претходним царевима Леонтијем и Тиберијем II Апсимаром – који су седели на престолу у време његовог изгнанства (695-705). Није му било довољно што први, већ без носа и затворен у манастир, није причињавао опасност. Други је одустао од борбе против новог – старог цара, и привремено се спасао бекством из Цариграда. Ипак, обојица су у ланцима доведени пред Јустинијана II који је ликовао и уживао у освети. Овога пута имао је задовољство да гледа циркуску представу и да истовремено гази противнике, док је народ клицао: „На змију и гуштера ћеш стати и газићеш лава и змаја.” (Псалам 91, 13) Затим су обојица бивших царева јавно обезглављена на једном од престоничких тргова.
Сурове казне нису мимоишле ни многа друга лица која су учествовала у Јустинијановом свргавању. Патријарх Калиник (694-706), који је крунисао Леонтија и Тиберија II Апсимара, ослепљен је и протеран у Рим. Био је то први познати случај казне ослепљењем у Византијском царству. Најстрашније је било погубљење Ираклија, брата цара Тиберија II, војсковође који се прославио у ратовима против Арабљана, које је обављено на градским зидинама. Захваљујући осветнички настројеном владару, Византија је постала поприште невиђене страховладе и немилосрдних чистки у којима су живот изгубиле стотине војних и грађанских чиновника за које је постојала било каква сумња да су присталице претходне владе.
Међутим, истине ради, византолози с правом истичу и другу, лепшу страну цара Јустинијана II, што, опет, говори колико је био личност саткана од највећих супротности. Они наглашавају и његов дирљиво нежан однос према жени Теодори. Тако је једном на бродовима по њу послао почасно изасланство у Хазарију, а кад су бродови пострадали у бури, спремно је упутио ново посланство. Уосталом, да није имао тако верних присталица, никад не би успео да оствари подвиг поновног доласка на византијски трон. Познато је да је након Теодориног доласка у Цариград, Јустинијан II крунисао супругу и њиховог сина Тиберија.

Сурови крај

Незадовољство које су изазвале сурове мере Јустинијана II непрестано је расло. На његову несрећу, и спољнополитички положај Византије бивао је све неповољнији. Ратна срећа прешла је на страну Арабљана, а и положај царства на Апенинском полуострву видно се погоршао. С великом безобзирношћу подозриви цар устремио се на Равену и опустошио је овај град. Будући да је желео да у Италији побољша свој углед, понашао се врло благонаклоно према папи Константину (708-715). Штавише, цар је римског првосвештеника свечано дочекао у Цариграду 710. године. Учинио је то на такав начин да је донекле повредио самољубље престоничког свештенства.
Посебно је занимљив царев однос према месту свог прогонства Херсону у коме је доживео разна понижења. То је био разлог да на ту страну пошаље чак три казнене експедиције. Прва је направила прави масакр у граду, после друге су се кримски градови окупили око Јерменина Вардана који се прогласио за цара, па је упућена и трећа. Кад је војсковођа који је предводио подухват схватио да не може да изврши Јустинијаново наређење, а свестан колико ризикује уколико се врати необављена посла, променио је страну и подржао узурпатора Вардана. Побуњеничка флота с будућим царем на челу кренула је пут Цариграда.
У веома тешким приликама Јустинијан II обратио се старом савезнику и пријатељу, бугарском кану Тервелу, и затражио помоћ у војсци. Онда је прешао у Малу Азију да би сакупио војску, а логор је поставио близу града Синопе на обалама Црног мора. Припремао се за борбу, али више није био у стању да надзире ток догађаја који су се вртоглаво смењивали. Ипак, најгоре од свега било је то да су га присталице ужурбано напуштале. Због тога је и нови цар Вардан (711-713), који је добио грчко име Филипик, веома лако овладао Цариградом.
У жељи да што безболније оконча новонастало стање, Филипик Вардан великодушно је помиловао све одреде који су још стајали уз старог цара, а бугарским четама обезбедио је миран повратак у отаџбину. Остављен од свих, Јустинијан II био је заробљен и убрзо га је снашла страшна судбина. Глава му је одрубљена 7. новембра 711. године и донета пред цара Филипика Вардана који ју је најпре послао у Рим, а затим и у Равену, где је била изложена на јавном месту.
Смрт није могао да избегне ни Јустинијанов син јединац Тиберије. Премда се дечак склонио у олтар цркве Богородице у Влахерни, није му било спаса. Људи новог цара буквално су га отргли од светог престола за који се грозничаво држао. Нису помогле ни сузе ни очајнички покушаји дечакове бабе, царице Анастасије, мајке Јустинијана II, која је ризиковала свој живот да спасе унука. Људи новог цара убили су несрећног дечака и на тај начин и физички уништили последње представнике Ираклијеве династије која је сто година владала Византијом.

Аутор: Радивој Радић

Свети Сава кроз Житија

До одласка на Свету гору …

„Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) Једног дана дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.“

Теодосије. Житије св. Саве

Боравак на Светој гори …

„Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.“

Теодосије. Житије св. Саве
(о доласку потере на Свету гору коју је послао Стефан Немања за Растком)

„Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.“

Теодосије. Житије св. Саве
(Сава властелинима из потере након што се замонашио)

Хиландар …

„Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.“

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти св. Симеона)

Симеон у Студеници …

„И дођох са часним моштима у Хвосно.
Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.“

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање.
(Долазак св. Саве у Србију с моштима св. Симеона)

Царска рођака, српска краљица

Порекло Јелене Анжујске, супруге краља Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина, води нас до ове велике европске царске породице

Ретко се десило у историји да један ратни подухват буде у почетку тако мало припреман и промишљен а да има толико далекосежне и тешке последице које су изазвали западни витезови освајањем Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. године. Прикупљени са свих страна Европе, особито из Француске и Фландрије, како би досегли Јерусалим, крсташи су, предвођени Млечанима и подстицани сопственим нагоном за пљачком, завршили поход као господари Цариграда. Поделили су између себе остатке некадашњег Источног римског царства уз невиђени грабеж, насиље и пожаре. Потрес настао падом византијске престонице осетиће се надалеко, и у простору и у времену. Од тог ударца Византијско царство никада се неће потпуно опоравити.

На руинама Источног римског царства створена је нова, краткотрајна творевина – Латинско царство. Након што су темељно опљачкали Цариград 1204. године, већина западних витезова вратила се кућама. Преостали нису имали довољно снаге да одбране своју нову државу опкољену непријатељима из Никеје, Епира и Бугарске. У не превише славној нити дугој историји Латинског царства, између неколико моћних породица које су имале прилику да утичу на њену судбину, за нас су посебно занимљиви чланови царске куће Куртене. Наиме, са овом француском породицом била је у сродству једна од најзначајнијих српских владарки средњег века – краљица Јелена Анжујска, супруга Уроша I Немањића.

Од замка до Цариграда
Племићка породица Куртене (Courteney) била је млађа грана француске владарске породице Капе. Њен родоначелник био је Петар (Пјер), седми син краља Луја VI Дебелог. Први краљеви из куће Капе (Capet) имали су ограничени посед који је једва досезао нешто даље од околине Париза. Владари су се тек незнатно разликовали од својих званичних вазала – моћних феудалаца, грофова и барона од којих је сваки управљао готово потпуно независно у својој области. Краљ Луј VI провео је три деценије своје владавине (1108–1137) у ратовању с непокорним феудалцима Средње Француске (Il-de-Frans) и Нормандије. У тим условима није ни чудо што владар није био у прилици да додели неки већи посед свом најмлађем сину.

Као и сваки други млађи син племића из тога доба, Пјер-Петар није могао да рачуна на наслеђе већ је морао сам да се снађе – било ратовањем, било женидбом неком богатом наследницом. Петар од Куртенеа је женидбом са Елизабетом од Куртенеа обезбедио себи и потомству прилично скроман назив „господара” (seigneur) неколико насеља, односно утврда у богатој Шампањи, источно од Париза: Куртенеа, Монтаржија, Шаторенара, Шампињела, Танлеа и Шантекока. Забележено је, такође, да је први Петар од Куртенеа учествовао у Другом крсташком рату (1147), да се за разлику од своје старије браће није бунио против оца, као и да је умро као крсташ у Палестини негде око 1180. године. У то доба дубоке религиозности, смрт у Светој земљи сматрана је неком врстом почасти која гарантује блаженство на другом свету. Следећи Петар (II) од Куртенеа, син претходнога, имао је чувенију судбину иако с патетичним крајем. Као и његов отац, оженио се богатом наследницом која му је донела титулу грофа од Невера (град у Бургоњи). По основу другог брака с Јоландом од Фландрије постао је и маркиз од Намира. У хроникама се о њему говорило као о „насилном, жестоком и преком” великашу који није показивао поштовање према бискупима и свештеницима, што је вероватно био разлог да више пута буде екскомунициран. Ипак, живот Петра II од Куртенеа, Невера и Намира вероватно би био сасвим сличан животу његових савременика сличног ранга – ловови и забаве од замка до замка прекидани повременим ратовањима са суседима, љубавним аферама, свечаностима и одласцима на турнире – да му негде у лето 1216. године није пристигла вест из далека – чак са друге стране Европе. Наиме, 11. јуна те године отрован је други по реду цар Латинског царства по имену Хенри Фландријски који није оставио наследника. Након дужег већања, барони у Цариграду су за наследника позвали Хенријевог зета – мужа његове сестре Јоланде – Петра од Куртенеа.

Услуга за услугу
Петар није дуго премишљао да прихвати понуду пристиглу издалека. Као члан млађе гране владарске династије, није могао да очекује да се још више уздигне у том друштву у коме се рођењем задобијао и положај и углед. С друге стране, титула латинског цара значила је бар симболично много више – постаће један од главних суверена хришћанства и тиме се уздићи чак и изнад свог рођака, француског краља. Продавши на брзину сву имовину како би исплатио свој поход, Петар је окупио војску од 5000 ратника и заједно с породицом запутио се у Рим.
Очекивао је да ће га папа крунисати за цара. Био је разочаран када је схватио да је опрезни папа Хонорије III (онај исти који ће, да узгред поменемо, тих година послати краљевску круну српском владару Стефану Првовенчаном) спреман да га крунише врло дискретно – само у споредној цркви и изван римских зидина. После крунисања, Петар је склопио погодбу с Млечанима који су једини могли да обезбеде бродове за превоз војске на другу страну Јадрана. Као противуслугу Венецији, требало је да преотме Драч који је држао епирски деспот Теодор. Напад на Драч је, међутим, пропао. Али то није био крај невоља. На путу ка Цариграду у албанским клисурама војска Петра од Куртенеа упала је у заседу и била разбијена. Латински цар пао је у заробљеништво епирског деспота из кога више није изашао жив. Након две године у заточењу, умро је или су га убили (1219).
Прерани крај цара Петра од Куртенеа који никада није ни видео своју престоницу, био је само симболичан наговештај пропадања које се надвило над царство Латина. И док су Грци постепено обнављали Византију заузимањем поседа на Балкану и у Малој Азији, у Цариграду је седео цар, потомак крсташких освајача који није имао довољно прихода ни да обнови запуштене дворце, а камоли да исплати озбиљнији рат.

Лепотица на двору
Наследници Петра од Куртенеа нису имали дара да преокрену ток историје. Његова супруга Јоланда, која је једно време владала као регент, умрла је већ средином 1219. године. Најстарији син Петра од Куртенеа био је Филип, маркиз од Намира. Међутим, можда поучен очевом судбином и заузет борбом да сачува наследство у Фландрији, Филип је више волео да продужи живот у дворцима на северу Француске. Право на царску круну пренео је на млађег брата Роберта од Куртенеа. Роберт се 1220. године копненим путем запутио у Цариград. На путу је презимио код своје сестре Јоланде, мађарске краљице (удате за краља Андрију II Арпадовића). Забележено је да је у наставку пута мирно прошао кроз земље српског краља Стефана Првовенчаног. Тим поводом, у латинским хроникама сачувана је и следећа згода која се тицала српског двора. Наиме, цар Роберт наводно је имао „незаконитог стрица” из Лила (име му не знамо) који је са собом водио лепу кћерку. Према причи, Роберт је ову девојку окитио драгоценостима па је уз велике свечаности као своју рођаку удао за „краља Србије”. Према знаменитом историчару К. Јиричеку, та рођака цара Роберта, о којој се ништа не зна из других извора, могла је да буде или четврта жена Стефана Првовенчаног или, још пре, жена неког од његових синова.
Роберт је званично владао Латинским царством осам година (1220–1228) током којих није могао да се похвали било каквим успесима. Према мишљењу савременика „глупав”, Роберт од Куртенеа није успевао да нађе начин да се озбиљно супротстави грчким супарницима из Епира и Никеје који су се зарекли да обнове Византију. Већ 1221. године Грци су успели да од Латина преотму Солун. Ни покушај мирења са никејским царством, склапањем брака Робертове сестре Марије од Куртенеа са царем Теодором Ласкарисом, није помогао. Роберт од Куртенеа покушао је да путовањем на запад обезбеди озбиљнију помоћ од папе и од француских великаша али ни у томе није имао већег успеха. Након преране смрти цара Роберта 1228. године наследио га је најмлађи брат Балдвин II који је тада имао тек једанаест година. Иако је владао три деценије, слаби Балдвин II углавном је запамћен по покушајима да се некако извуче из беспарице. Безуспешно је мољакао по Италији и Француској за помоћ. Продавао је бакар и олово скинуто са цариградских цркава, залагао реликвије, међу којима и најзначајнију од свих тада постојећих – Исусову круну од трња (која се данас чува у Паризу) – па је чак и сопственог сина дао у залог, као таоца и гаранцију за враћање дуга. На самом крају владавине, Балдвин II неславно је и без отпора побегао из Цариграда када су трупе никејског цара Михаила VIII Палеолога 25. јула 1261. године продрле у град. У то време некадашња милионска престоница смањила се на само 35.000 становника. Изгубивши царство, Балдвин је проживео остатак живота као изгнаник у Италији не успевши да спроведе војни поход који би га вратио на власт. Већ у наредној генерацији, са смрћу Балдвиновог сина Филипа, изумрла је мушка грана царске династије од Куртенеа. Женидбеним везама, титуларно звање латинског цара прешло је на неке млађе гране француске владарске лозе: прво на грофове од Валоа, а затим на династију од Анжуа.

Крај у Улцињу
Долазак западних крсташа и пад Византије утицали су и на политику српских краљева с почетка 13. века. Ово се најлакше примети по њиховим брачним везама које су, пре свега, имале политичку позадину. Стефан Првовенчани је тако отерао Византијку Јевдокију и оженио се Млечанком Аном Дандоло. Његов и њен син Урош оженио се женом с јаким латинским везама – Јеленом, прозваном у модерно доба Анжујска. Рођака француске владарске породице, Јелена је оставила дубок траг у средњовековној српској историји. Играла је значајну политичку улогу у току владавине њених синова Драгутина и Милутина. Била је једина жена из куће Немањића којој је архиепископ Данило II посветио житије. Била је и ктитор манастира (Бањска) и проглашена је за светицу. Међутим, њено порекло је дуго остало загонетно. Архиепископ Данило у њеном житију каже да је „била од племена фрушкога (француског), од племена царска, кћи славних родитеља који су били у великом богатству и слави”. Напуљски краљ Карло Анжујски називао је „драгом рођаком”.

Постоји више претпоставки о Јеленином пореклу које је везују за царску породицу Куртене. Према једној претпоставци која није озбиљније прихваћена, она је била млађа кћи цара Балдвина II од Куртенеа. Више основа и доказа има новија тврдња историчара Г. Мак Данијела којом се износи могућност да је Јелена била кћи господара Срема Јована Анђела и његове супруге Матилде од Виандена и Пожеге (у Славонији). Према тој претпоставци, српска краљица би преко оца била потомак византијских царева и угарских краљева, а преко мајке била је унука Маргарете од Куртенеа (1194–1270) – једне од бројних кћерки латинског цара Петра II. Маргарета од Куртенеа носила је титулу маркизе од Намира (1229–1337). У другом браку удала се за грофа Хенрија I од Виандена с којим је имала кћи Матилду. Матилда се удала око 1235. године за принца Јована („Калојана”) Анђела, сина некадашњег цара Византије Исака Анђела и угарске принцезе Маргарете. Јован Анђел (умро 1253) владао је Сремом као угарски вазал. Имао је најмање две кћерке: српску краљицу Јелену, удату око 1250. године за Уроша I, и Марију, удату за Анзелма IV од Кајеа (или од Шора), знаменитог латинског племића који је био и гувернер (капетан) напуљских краљева у Албанији. Након мужевљеве смрти, Марија је живела код сестре, краљице Јелене, која јој је уступила град Улцињ. Имала је једног сина, који се такође звао Анзелм. Поседовао је добра у кнежевини Ахаји. Марија и њен син су до смрти остали у нашим крајевима. Сахрањени су у Улцињу.

Аутор: Д. Л.
Илустровао: Горан Горски
Извор: Политикин забавник

Ко су биле жене српских владара

Јелене и Ане најбројније
Највише супруга српских владара носило је име Јелена. То име носиле су супруге краљева Уроша, Милутина и Вукашина, цара Душана, деспота Стефана Лазаревића, Лазара Бранковића и Стефана Томашевића, као и супруга вожда Карађорђа. Следеће најбројније биле су Ане. Тако се звало пет супруга српских владара. Међу њима су жена великог жупана Стефана Немање, жене краљева Стефана Првовенчаног, Радослава и Милутина као и жена цара Уроша.

Најромантичнији пар српске историје
О жени Стефана Немање, оснивача династије Немањић, жупаници Ани, а потоњој монахињи Анастасији, зна се веома мало. Била је вероватно грчког порекла. Упамћена је као мајка првог српског архиепископа Светог Саве и првог српског краља Стефана Првовенчаног. Замонашила се кад и њен муж, 1196. године. Њене мошти и данас почивају у манастиру Студеница.
Јевдокија, прва жена Стефана Првовенчаног, била је кћер византијског цара Алексија III Анђела. Њихов брак вероватно је утицао на то да се Немања одрекне престола у корист млађег сина Стефана, византијског зета, уместо у корист најстаријег сина Вукана. У почетку је брак између Стефана и културне и образоване Јевдокије добро функционисао. Међутим, по Стефановом ступању на престо почињу брачне размирице. Међусобно су се оптуживали за неверство. Јевдокија је одагната са српског двора 1201/02. године, а њеном протеривању претходила је казна јавног свлачења и срамоћења. Она се удавала још два пута. Њен други брак са новим византијским царем Алексијем V Дуком Мурцуфлом, који је збацио њеног оца са власти, био је из љубави. Трећи пут су је удали за Леона Згура, господара Коринта, крволочног грубијана, кога упоште није волела. Исте године кад и Јевдокија и Стефан се оженио, по трећи пут, Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.
Старији син Стефана Првовенчаног и Јевдокије, краљ Радослав, био је ожењен Аном Комнином, својом рођаком по мајци и ћерком византијског цара Теодора I. Њих двоје сматрају се „најромантичнијим паром српске историје“. Брак склопљен из политичких интереса временом је прерастао у љубав. Обоје су били веома осећајни и културни. Радослав је био веома подложан Анином утицају, тражећи у њој изгубљену мајчинску љубав. Ана и Радослав замонашили су се 1234. године, након збацивања с престола. Према једној легенди, Ана се за време њиховог изгнанства заљубила у команданта Драча и побегла са њим.
Син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, краљ Урош I, био је ожењен Јеленом Анжујском, француском принцезом, чији су рођаци владали у многим европским државама. Историчари Јелену описују као „на речима оштру, по природи благу, животом непорочну и у заповедању кротку жену“. Јелена је била „прва жена у историји Србије која је достигла дивљење савременика. Ова католкиња била је ктитор и католичких и православних храмова. Организовала је сиротишта и женске школе, сиромашним девојкама припремала мираз и даривала сироте и болесне. Подржавала је сина Драгутина када је рушио оца са власти, због чега је добила на управу многе територије и политичку самосталност. Млађег сина Милутина није подржавала у његовим политичким и брачним несталностима. Пред крај живота се замонашила. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац. Српска православна Црква ју је канонизовала 1317. године.
Краљ Милутин женио се пет пута, чешће из политичких разлога, ређе из љубави. За њега су биле удате: Српкиња Јелена; ћерка господара Тесалије, историји непознатог имена; Мађарица Јелисавета, која му је била свастика и коју је отео из манастира; бугарска принцеза Ана и византијска принцеза Симонида. Након победе у рату над Византијом, цар Андроник II понудио му је склапање мира и брак са византијском принцезом. Удовица Евдокија, Андроникова сестра, одбила је да ступи у брак са Милутином, па му је Андроник за жену дао своју петогодишњу кћер Симониду, која је стасала у „једну од најлепших српских средњовековних краљица“. Њен четрдесет година старији муж мучио ју је својом љубомором, те је она неколико пута покушавала да од њега побегне. Одбијала је да се врати из Цариграда, где је била у посети оцу, али ју је Андроник вратио јер му је Милутин припретио ратом. Једном се у Серу у тајности замонашила, али јој је полубрат поцепао монашку ризу и уплакану је вратио Милутину. Симонида и Милутин нису имали деце. Неоправдано је оптуживана да је узрок сукоба међу Немањићима, који су се заправо борили за власт. Симонида није волела Милутина, али је волела Србију. Нарочито јој је у лепој успомени остало пријатељство са јетрвом Катарином и девером, краљем Драгутином. После Милутинове смрти Симонида се замонашила и живела у Цариграду. Када је Милутин канонизован 1324. године, за његов ћивот у манастиру Бањска стигло је златно кандило, дар његове последње супруге, Симониде.
Милутинов син и наследник, Стефан Дечански, женио се два пута. Његов први брак и велика љубав са бугарском принцезом Теодором завршили су се њеном прераном смрћу. Потом се оженио скоро четрдесет година млађом византијском принцезом Маријом, због чега су му често пребацивали да је налик оцу. Овај складан брак реметили су једино њени рођаци међусобним политичким размирицама. О томе колико је Стефан волео Марију сведочи и податак да је о победи над Бугарима код Велбужда 1330. године прво обавестио супругу, па тек онда Државни сабор. Марија је оптуживана да је утицала на Стефана да престо остави њиховом сину Симеону Синиши, а не сину из првог Стефановог брака, Душану. Када је Душан, будући цар, побуном преузео престо 1331, Стефан се са Маријом и децом склонио у Неродимље, одакле је касније побегао, оставивши породицу на милост и немилост Душану и побуњеној властели. Убрзо је Стефан убијен у Звечану, али Душан није зло поступио према његовој породици. Марија се замонашила, али није отишла у манастир већ је наставила дотадашњи живот, а њена деца, нарочито Симеон, добила су завидан положај у Душановом царству. Постоји сумња да се око 1337. године двадесетпетогодишња Марија, преудала за високог Душановог велможу, деспота Јована Оливера.

Најчешће Гркиње, ретко грађанке
Међу супругама српских владара највише је било оних грчког (византијског) порекла, чак десет. Њих осам биле су Српкиње, четири Бугарке, три Мађарице, две Италијанке и три Румунке. Међу владарским женама била је и једна албанско-грчког порекла и једна Францускиња. За неколико њих историја није забележила националну припадност. Од тридесет и три супруге српских владара само четири из новије историје нису биле племкиње, већ грађанке. То су биле супруге вожда Карађорђа – Јелена и кнеза Александра Карађорђевића – Персида. Супруга кнеза Милоша, кнегиња Љубица, такође је била грађанка. Последњи српски владар који се оженио женом која није плаве крви, био је краљ Александар Обреновић.

Страсна политичарка
Цар Душан, син бугарске принцезе, и сам се оженио бугарском принцезом, али из друге династије. Принцеза Јелена стигла је из Бугарске, царевине у опадању, у српско царство у успону. Од почетка је подстицала мужа на снажење државе, јер је Душан умео да буде суздржан, а она је у потпуности осећала потенцијал српске државе. Брак пун љубави у једном моменту запао је у кризу, јер Јелена дуго није могла да роди. Када се Душан већ спремао да пронађе другу жену, Јелена му је подарила сина јединца, будућег цара Уроша. Царица Јелена је била веома утицајна и у спољњој и унутрашњој политци. Њена улога у проглашењу царства и патријаршије 1345/46. године, вероватно је била значајна. У једној повељи цар Душан назива своју супругу „царица мога царства“. Многи су се плашили утицајне царице Јелене, јер је била прилично „нетрпељива“, за разлику од Душана. Ипак, сви су је поштовали и слушали. Храбра и одлучна, пратила је свога мужа и у ратним походима и на дипломатским путовањима. Јелена је једина жена која је боравила на Светој гори. Наиме, епидемија куге 1347/48. године била је један од разлога да Црква одобри тај боравак, али и Душанов и Јеленин несумњиви ауторитет.
После напрасне смрти цара Душана 1355. године, Јелена се замонашила и наставила живот у Серу. И даље је била политички утицајна и умешана у многе сплетке, па и ратове. Сукобљавала се са ћесаром Војихном и Угљешом Мрњавчевићем. Своје одличне односе са сином, царем Урошем, на крају је покварила, јер се понашла све више као политичар, а све мање као мајка. Наџивела је свога сина, а кнез Лазар, нови владар Србије, често се управо са њом консултовао око политичких потеза и веома поштовао њен ауторитет.
Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, водила је порекло од царске лозе Немањића. Историја и народна поезија памте је као идеалну супругу, мајку и сестру. Са овлашћењем кнеза Лазара владала је Србијом од Косовске битке до синовљевог пунолетства 1397. године. Потом се замонашила, али је и даље остала утицајна. Помагала је сину, кнезу и деспоту Стефану у руковођењу државом и више пута га мирила са братом Вуком. Остала је „срца јака“ и када је морала после Косовске битке да пошаље ћерку Оливеру у Бајазитов харем. Увек је водила политку компромиса за добробит државе и народа. Њена задужбина, манастир Љубостиња, према легенди сазидан је на месту где је упознала и заљубила се у кнеза Лазара.
Деспотица Јелена, супруга деспота Стефана, била је сестра византијске царице Јевгеније, родом од Гатилузија, италијанских господара Митилене. Није била богата као што се очекивало, али је била наочита као и сестра. Јелена се помиње само два пута у историји, у вези са веридбом 1402. и венчањем 1045. године. Она и Стефан нису имали деце, па је Деспота наследио његов сестрић, Ђурађ Бранковић.
Јерина, друга жена деспота Ђурђа Бранковића била је лепа, образована, али „хладна Гркиња“. Имала је велики утицај на мужа који јој је, будући попустљив, допуштао политичку иницијативу. Народ је није волео због политичких амбициија, страног порекла и непотизма. Сматрајући да је мукотрпна изградња Смедерева њен хир, добила је надимак „проклета Јерина“. Тако је народ остао неосетљив на њене несреће: смрт сина Тодора, удају ћерке Маре за султана Мурата II и ослепљивање синова Стефана и Гргура. После Ђурђеве смрти престо је наследио њихов најмлађи син Лазар, који је био веома неправедан према мајци. Деспотица Јерина у муци је провела последње године свог живота. Можда је била и злостављана, а постоји сумња да је на крају и отрована.

27 владара, а 33 супруге
Од свих српских владара највише пута се женио краљ Милутин. За четрдесет година владавине подигао је четрдесет задужбина, а женио се пет пута. Краљ Стефан Првовенчани ступио је у брак три пута, док су се остали српски владари женили углавном само једном. Једини српски владар који се никада није женио био је кнез Милан Обреновић, старији брат кнеза Михаила који је умро у двадесетој години, не стигавши да се ожени. Владао је Србијом свега 27 дана, примивши власт већ болестан и на самртничкој постељи.

Убијале и убијане због љубави
Јелена, ћерка обор кнеза Николе Јовановића постала је супруга Карађорђа Петровића осамнаест година пре Првог српског устанка. Стицајем историјских околности, она ће бити прва супруга-грађанка једног српског владара. Са породицом и мужем делила је све недаће живота у устаничкој Србији, а потом и у изгнанству. Умрла је 1842. године, девет месеци пре него што ће њен син кнез Александар постати владар Србије.
Кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша, остала је упамћена као строга и самосвесна жена. Због различитих политичких ставова често се сукобљавала са мужем. Милошева неверства и многобројна ванбрачна деца такође су били узрок њихових свађа. Једну од Милошевих љубавница, Петрију, Љубица је убила 1819. године. Књаз јој је ово убиство опростио због трудноће као и подршке коју је имала у народу. Конак кнегиње Љубице сазидан је 1831. године као њена београдска резиденција у којој је живела одвојено од мужа. Умрла је у изгнанству, у Новом Саду, 1843. године.
Мађарска грофица Јулија Хуњади постала је супруга кнеза Михаила Обреновића још док је живео у изгнанству у Аустро-Угарској. Михаило и Јулија нису имали деце, што је био основни разлог њиховог раздвајања. Михаило је желео да се разведе и ожени блиском рођаком Катарином у коју је био заљубљен, али Црква тај брак није одобрила. Михаило је имао ванбрачног сина из једне младалачке везе, који није имао право наследства престола. Приликом атентата 1868, када је убијен кнез Михаило, рањена је и Катарина. После Михаилове смрти, кнегиња Јулија преудала се за једног немачког грофа, са којим је изгледа била у вези још док је била у браку са Михаилом.
Краљица Наталија, супруга краља Милана, руско-молдавског порекла, важи за једну од најлепших жена савремене српске историје. Њихов брак није био срећан. Свађе са Миланом због његовог неверства и коцке, постале су још жешће после Милановог политичког окретања ка Аустрији, будући да је Наталија важила за русофилку. Брак Наталије и Милана разведен је 1888, а она је протерана из Србије 1891. године. Живела је у Бијарицу, у Француској. Брак њеног сина Александра са њеном дворском дамом, Драгом Машин, био је узрок прекида односа мајке и сина. После синовљевог убиства 1903. године прешла је у римокатоличку веру и замонашила се. Била је велики добротвор и део имовине оставила је Београдском универзитету и црквама задужбинама Обреновића. Имовину у Француској завештала је римокатоличкој цркви. Умрла је 1941. године у манастиру Сен Дени, поред Париза. Њени мемоари чувају се у Ватикану и до данас нису објављени.
Супруга краља Александра Обреновића, Драга Луњевица Машин Обреновић, била је последња Српкиња и последња грађанка на српском престолу. Њен деда, Никола Луњевица, био је чувени трговац који је помагао српске устанике 1804-1815. Рано се удала за инжињера Светозара Машина, али је убрзо остала удовица. Сама је издржавала многобројну породицу бавећи се новинарством и преводилаштвом. Остале су упамћене и њене многобројне љубавне везе са имућном и ожењеном београдском господом. Једно време живела је као дворска дама краљице Наталије у Француској. Тамо се у њу и заљубио Наталијин син, Александар који је, у девет година старијој Драгој, без сумње, тражио мајчинску љубав која му је недостајала. У кратком браку са Александром (1900-1903) Драга се показала као веома утицајна супруга, често се непристојно мешала у политику и била склона непотизму. Упркос свом пореклу она није била омиљена у народу. Њена бурна прошлост, обесно понашање у браку, немогућност да роди, скандал са симулираном трудноћом, као и покушај да своју браћу прогласи за престолонаследнике, изазвали су отпор грађана, а нарочито официрског кора. Официрска завера против краљевског пара кулминирала је Мајским превратом 1903. године, када су Александар, Драга и њена браћа убијени, а њена породица протерана из Србије.
Марија, румунска принцеза, ћерка краља Ферндинанда И Хоенцолерна, пореклом Немца, била је супруга југословенског краља Александра I Карађорђевића. Овим браком Карађорђевићи су се преко Хоенцолерна ородили са средњовековном династијом Немањића. Краљица Марија је као узорна и смерна супруга и мајка била омиљена у српском народу. Показивала је таленат и интересовање за уметност, али и за хуманитарни рад. Била је љубитељ аутомобилизма и прва Југословенка која је поседовла возачку дозволу. После мужевљеве смрти 1934. године обукла је црнину и носила је до краја живота. Умрла је у изгнанству, у Лондону, 1961. године.

Бројно потомство
Српски владари од XII до XX века имали су укупно 94 законита потомка – 53 сина и 41 кћер. Ванбрачни потомци српских владара познати су углавном када је реч о новијој српској историји, док се о оним средњовековним мало зна. Краљ Милутин је из пет бракова имао само четворо деце, а кнез Александар Карађорђевић и кнегиња Персида имали су десеторо деце. Деце нису имали краљ Радослав и Ана Комнина, цар Урош и царица Ана, као и краљ Александар Обреновић и краљица Драга.

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“

Бракови српских принцеза и потомци

Кћери српских владара – 51 брак 158 потомака 87 законитих синова и 71 кћери

Четрдесет осам српских владара из десет династија од XII до XX века (Немањићи, Котроманићи, Мрњавчевићи, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи-Његоши, Обреновићи и Карађорђевићи), који су владали различитим српским државама, имали су 158 потомака – законитих синова и кћери. Од тога је 45% , односно 71 кћер. Имена многих владарских ћерки од XII до XV века, остала су нам непозната. Позната су нам само имена њихових мужева.
Историји је познат 51 брак ћерки српских владара. Њих 13 било је удато за владаре или за племиће који су касније постали владари. Остале су биле удате за племиће, а у XIX и XX веку ступале су у бракове и са грађанима – особама без племићког порекла.
Српски „крунски“ зетови били су различитих националности. Међу њима је било највише Срба (25), Италијана (5), Хрвата (4), Бугара, Словенаца и Руса по тројица, Мађара, Арбанашких племића и Османлија по двојица, и по један Грк и Немац.
Једна од кћери великог жупана Стефана Немање удала се (око 1216.) за Манојла Анђела, епирског деспота, касније и солунског цара. Овај брак био је потврда мира између Србије и епирске државе којом је тада владао Манојлов старији брат, Теодор I Анђео. Нажалост, Манојлова жена је убрзо након склапања брака преминула.
Најмлађа Немањина кћи, чије име такође није забележено, била је удата за једног од племића бугарске лозе Асена. Њихов син, Константин Тих Асен, постаће бугарски цар (1257-1277) управо уз помоћ рођака из Србије и тазбине са никејског двора. Он је имао несрећну животну судбину. Због сломљене ноге, тешко се кретао и у војним походима учествовао је само на колима. У време гушења сељачке буне 1277, војници су га оставили на колима, те је био заробљен и убијен. Српски краљ Драгутин, који се после пада са коња 1282, тешко кретао, често се присећао судбине свог бугарског рођака и плашио се да га не задеси слична судбина.
Кћи краља Драгутина, Јелисавета, удата је 1284. за најстаријег сина босанског бана Пријезде I, Стјепана I Котроманића, који је владао Босном од 1290-1310. Њихов унук, Стефан Твртко I Котроманић – босански бан (1353-1377) и српски краљ (1377-1391), позивајући се управо на бабино порекло и примогенитуру Драгутинове лозе у односу на Милутинову, крунисао се 1377. у манастиру Милешева, за „краља Србљем, Босни, Приморју и Западним странам“.
Једина кћи краља Владислава I (1234-1243) била је супруга омишког кнеза Ђуре Качића. Качиће су касније Млеци свргли с власти због гусарења, али су и неки други српски владари удавали ћерке за нове господаре Омиша – Шубиће Брибирске (касније назване Зринским или Зрињским). Кћи краља Драгутина била је супруга Павла Шубића (1272-1312), хрватског бана који је господарио и великим делом Босне. Јелена, кћи Стефана Дечанског и Марије Палеологине, а полусестра цара Душана, удала се 1347.године за Павловог унука, Младена III Шубића, господара Омиша, Скрадина и Клиса. Младен III умро је од куге у Трогиру већ наредне године.
Владари из династије Котроманић, која је владала Босном у средњем веку (почетак XIII до друге половине XV века) су и преко женских потомака ступали у крвно сродство са бројним домаћим и страним племићким и владарским кућама. Осим брака Драгутинове ћерке Јелене и бана Стјепана I, и њихова кћи Катарина (Каталена) била је удата за хумског кнеза Николу, праунука Немањиног рођеног брата, кнеза Мирослава. Ћерка бана Пријезде, а сестра Стјепана I, била је у браку са знаменитим хрватским феудалцем Стефаном Vодичким Бабонићем. Млађа кћи Стјепана II Котроманића била је удата 1361. за чувеног словеначког племића Хермана I Цељског. Међутим, вероватно је најзначајнији био брак старије ћерке Стјепана II, Јелисавете, са Лујем I Анжујским, француским племићем, а краљем Угарске (као Лајош I 1342-1382) и Пољске (као Лудвик I 1370-1382). Био је најмоћнији владар свог времена. У периоду од 1373-1382. и српски кнез Лазар био је његов вазал. Њихова старија кћи Марија удала се 1387. за новог угарског краља Сигисмунда (Жигмунда) Луксембуршког (1387-1437), потоњег краља Чешке и цара Светог римског царства. Њихова млађа кћи Јадвига била је удата за Јагела, краља Пољске и Литваније и оснивача чувене династије Јагеловића.
Династија Мрњавчевића дала је само два владара – Вукашина, краља (1365-1371) и савладара цара Уроша, и краља Марка (1371-1395), у народној поезији познатог као краљевић Марко. Вукашинова кћи Оливера удала се 1364 за Ђурђа I Балшића (†1378), господара Зете. После Вукашинове погибије на Марици, смрти цара Уроша и распада Српског царства, овај брак више није имао добру политичку перспективу. Ђурађ, не само да није хтео да помогне Оливерином брату Марку да брани удаљену Серску област, већ се и проширио на рачун Зети блиских територија Мрњавчевића. Због тога је одагнао Оливеру 1371, а потом се оженио Теодором, ћерком деспота Дејана.
Кћери из династије Балшић такође су ступале у бракове са припадницима познатих племићких породица. Управо је кћер Ђурђа I Балшића из другог брака , Јевдокија, била супруга јањинског деспота Михаила, из угледне племићке куће Аћајуолија.
Јелена, кћи Балше III Балшића, а унука Ђурђа II и Јеле Лазаревић, била је у браку са Стефаном Вукчићем Косачом, великим војводом босанским и херцегом од Светог Саве, једним од најмоћнијих босанских феудалаца средњег века и господарем Захумља, тј. Херцеговине (1435-1466). Стефан Вукчић Косача био је синовац и наследник великог војводе Сандаља Хранића Косаче, иначе Јелиног другог мужа.

„Муња“ од зета

Кнез Лазар је вероватно најбоље и највештије од свих српских средњовековних владара користио бракове својих кћери, али и својих сестара. Старију сестру Драгану, Лазар је удао за челника Мусу (1345-1388). Мусина породица господарила је облашћу око река Ибра, Рашке и Лабе и већим делом Копаоника, а после слома жупана Николе Алтомановића, знатно се проширила на рачун његових територија. Захваљујући браку с Драганом, Муса, бивши војсковођа цара Душана, признавао је врховну власт кнеза Лазара и његове територије улазиле су у састав Лазареве државе. Мусини и Драганини синови, Лазар и Стефан, храбро су изгинули уз ујака, кнеза Лазара, у Косовској бици, а најмлађи, Јован, био је митрополит Топлички.
Најстарија кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, Мара, била је супруга Вука Бранковића (†1397). Тако је Лазар, све до 1389. године могао да контролише овог моћног господара, који је самостално управљао Косовом и формално признавао Лазареву врховну власт. Касније ће Вук бити у сукобу са кнегињом Милицом, а његови синови са деспотом Стефаном. Стицајем околности, син Маре и Вука Бранковића, Ђурађ, ипак ће постати наследник деспота Стефана. Кћи Јелена (Јела) била је удата за Ђурђа II Страцимировића Балшића, господара Зете (1385-1403). Он је такође самостално управљао својом облашћу а формално признавао Лазара за врховног господара. Њихов син, Балша III (1403-1421), немајући мушких потомака, оставио је Зету у наследство ујаку, деспоту Стефану.
После Ђурђеве смрти, Јела ће се 1411. године удати за Сандаља Хранића Косачу, господара Захумља (1392-1435). Овај брак омогућио је опстанак Зете и примирје на јужном Јадрану. Утицај префињене Јеле на напраситог и алкохолу склоног моћног босанског феудалца помогао је да се Сандаљ приволи политици деспота Стефана.
Трећа ћерка Лазара и Милице, Теодора, била је супруга Николе II Горјанског, мачванског и хрватског бана и угарског палатина – краљевског рођака са високим положајем у дворској и породичној хијерархији. Ова „веза“ на угарском двору била је више него корисна за Лазара, који је у два маха био угарски вазал.
Кћи Драгана била је супруга Iвана (Јована) Шишмана, бугарског цара (1371-1393). Iван није био од велике користи своме тасту Лазару као савезник у борби против османске најезде. Постао је турски вазал, а после његове смрти, потомци су му потурчени. Бугарске легенде приповедају да њихов цар није умро већ је нестао у облаку дима у току битке код Самокова.
После Лазареве смрти, његова најмлађа кћер, Оливера, морала је бити дата за жену султану Бајазиту I (1389-1402). Верска толеранција овог султана, по мајци и баби грчког порекла, али и огроман утицај принцезе Оливере, у коју је Бајазит био лудо заљубљен, у великој су мери помагали Србији да стане на своје ноге у првим деценијама после Косовске битке. Бајазит I, чији је надимак био Јилдирим (Муња), вероватно је био најпознатији и историјски најзначајнији српски зет у средњем веку.
Деспот Ђурађ Бранковић настојао је да браковима својих кћери побољша положај Србије. Млађу кћер Катарину (Кантакузину) удао је 1433. за грофа Улриха II Цељског, рођака краља Жигмунда и једног од најбогатијих европских феудалаца тог доба. Улрих је био у одличним односима са тастом. Заједно са војскама Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка из наше народне поезије) и деспота Ђурђа Бранковића, ратовао је против Турака у Србији. Улрих је погубљен у Београду 1456. као жртва политичких превирања у Угарској и мржње између Цељских и Хуњадијевих. Није имао мушких потомака и са њим се ова племићка лоза угасила.
Судбина Улриха II Цељског инспирисала је српске кинематографе да 1911. године у Београду сниме филм Улрих Цељски и Владислав Хуњади. Филм је снимљен у продукцији Светозара Боторића, режији Чича Илије Станојевића и са глумцима Српског Краљевског народног позоришта. То је други српски играни филм, после Карађорђа. Приказиван је у Боторићевом биоскопу Гранд, али је доживео финансијски дебакл.
Старију кћер, Мару, Ђурађ је дао у харем султана Мурата II (1421-1451). Мару су до Муратовог харема у Једрену отпратила браћа Гргур и Стефан, као некада Оливеру Лазаревић браћа Стефан и Вук. Мара је помагала својој држави и свом оцу колико је могла и често посредовала у преговорима између Мурата II и деспота Ђурђа. Њен утицај, међутим, није ни приближно био једнак утицају који је некада имала султанија Оливера на Бајазита И. Могуће је да њихов брак никада није био „конзумиран“. Према неким историчарима разлог томе могао је бити што Мара (као ни Оливера) није променила веру, а Мурат II је (за разлику од Бајазита I), био тврдокорни мухамеданац. Други историчари, међутим, тврде да је Мурат II био „наклоњенији“ дечацима. Умро је 1451. од срчане капи – изазване претеривањем у алкохолу.
Након смрти Мурата II, Мара се вратила у Србију. Њен политички утицај осетио се тек по доласку на власт Муратовог сина, Мехмеда II Освајача (1444-1481). Њега је Мара одгајила и васпитавала, те је био изузетно везан за њу, веома ју је поштовао и називао је „мајком“.
Најстарија кћи деспота Лазара Бранковића (1456-1458), Јелена или Јелача, удала се 1459. за сина босанског краља Стефана Томаша, Стефана Томашевића. Стефан је тако постао последњи српски деспот (21.03-20.06.1459), а касније и последњи краљ Босне (1461-1463). Турци су га заробили и погубили у Кључу, 1463.
Црнојевићи, последњи господари последње српске средњовековне државе, Зете, преко бракова својих кћери ородили су се са которским, млетачким и угарским племством, али ови племићи нису имали велики историјски значај.

„Таст Европе“

У XIX и XX веку најмање зетова имала је династија Обреновић. Ћерке кнеза Милоша, Петрија и Савка, биле су удате за Србе који су имали аустријске и угарске племићке титуле, али нису били значајне историјске личности. У свим осталим генерацијама владара Обреновића, више није било женских потомака. Кнез Милан је умро млад, без порода, кнез Михаило је имао само једног ванбрачног сина, Велимира Теодоровића. Краљ Милан је имао два сина, а краљ Александар није имао деце.
Црногорску династију Петровић – Његош, тачније, њен световни део, који је владао у другој половини XIX и почетком XX века, чинили су кнез Данило I и краљ Никола I. Iме краља Николе I остаће, између осталог, упамћено и по браковима његових кћери и звучним именима његових зетова. Никола је имао дванаесторо деце – три сина и девет ћерки. Две ћерке биле су удате за краљеве, а две за блиске царске рођаке. Зато, није чудо што је историографија краљу Николи приписала епитет „таста Европе“.
Најстарија Николина кћи, Зорка, удала се 1883. за Петра Карађорђевића, сина бившег владара кнежевине Србије, Александра (1842-1858) и унука вожда Карађорђа. Петар је од своје четрнаесте године, после свргавања његовог оца на Светоандрејској скупштини, живео у егзилу, свуда по Европи. После женидбе са Зорком, живео је десет година на двору на Цетињу. Ту му је Зорка изродила петоро деце. Пар недеља после последњег порођаја је преминула, у 26. години. Због лоших односа са тастом, Петар је 1893. напустио Цетиње и са троје преживеле деце се настанио у Женеви. Десет година касније, после Мајског преврата 1903, Петар ће постати нови краљ Србије, а 1. децембра 1918. године, први краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Преминуо је у Београду 1921.
Две кћери краља Николе, старија Милица и млађа Анастазија (Стана), удале су се 1889. и 1907. за браћу Романове – Милица за Петра Николајевича, а Стана за Николаја Николајевича Млађег. Они су били велике војводе, унуци цара Николаја I (1831-1855). Петар и Милица су били веома утицајни на руском двору. Међутим, њих двоје, као и Николај и Стана и још неки руски племићи и интелектуалци, били су, крајем XIX и почетком XX века повезани с групом названом „Црни бесер“, која се бавила окултним радњама и магијом. С том групом био је повезан први руски мистик тог доба Филип, а касније и злогласни Распућин. Према неким тврдњама, управо су Милица и Стана довеле Распућина на руски двор и упознале га са царицом Александром. Принц Феликс Јусупов, Петров и Миличин комшија, описао је њихов замак „Знаменка“, као „централну тачку злих сила“. Петар, Николај, Милица и Стана успели су да избегну бољшевички покољ током Октобарске револуције. Емигрирали су у Француску, где су и умрли. Унук Петра и Милице, а праунук краља Николе I, Николај, данас је старешина Дома Романових и најозбиљнији претендент на царски престо.
Iако су Петар и Николај били у врху царске куће Романових, ипак је најчувенији зет краља Николе био италијански краљ Виторио Емануеле III (1900-1946), супруг Николине ћерке Јелене. Овај, свега 153цм висок, монарх наследио је власт од оца Виторија Емануела II, убијеног у атентату од стране анархиста 1900. године. I поред противљења народа и скупштине, увео је Iталију 1915. у Први светски рат на страни Антанте и за то, као надокнаду, добио Iстру и део хрватске обале. Био је један од ретких владара који је са супругом обилазио фронт и неговао рањенике, што им је подигло углед у народу. Међутим, његов политички суноврат почиње 1922. Тада је могао, али није спречио, долазак Мусолинија и фашиста на власт. Дозволио је увођење фашистичке диктатуре у Iталији. Окупирао је Етиопију и Албанију. Пристао је на улазак Iталије у Други светски рат на страни Немачке и Јапана. Iталија је капитулирала 1943. и била окупирана од стране Немаца. Виторио је са породицом напустио Рим у време савезничког бомбардовања, 1943. Абдицирао је 1946, у корист сина Умберта II. Месец дана касније, Iталија је референдумом постала република. Виторио је умро у егзилу у Александрији, 1947.
У династији Карађорђевић, као ни код Обреновића није било пуно зетова звучног имена. Карађорђеве ћерке биле су удате за неке знамените војводе из Првог српског устанка. Ћерке кнеза Александра Карађорђевића биле су у браку са угледним грађанима, који нису били племићи. Старија кћер Петра I Карађорђевића, Јелена, удала се за кнеза Iвана Константиновича Романова (1886-1918), рођака руског цара. Iван, кога су рођаци од милоште звали Iванчик, био је, према причањима савременика, танана душа и веома религиозна особа. Био је одлучан да постане монах све док није упознао Јелену Карађорђевић и оженио се њоме 1911. Iмали су двоје деце, Всеволда и Катарину.
Iван се у току Првог светског рата истакао храброшчу на фронту, за шта је и одликован. Године 1917. бољшевици су га ухапсили заједно са браћом и рођацима и одвели у Алапајевск у Сибиру. Све време га је пратила супруга Јелена. Iван је убијен 1918. у Алапајевску и тело му је бачено у оближњи рудник. Касније је његово тело сахрањено на руском православном гробљу у Пекингу, које је оскрнављено и прекопано у време Културне револуције, а на том месту направљен јавни парк.
После Петра I, остали владари из династије Карађорђевић нису имали женских потомака.

Политички бракови
„Када се чита историја средњега века, види се да су женидбе и удаје непрестано употребљаване да политици послуже стишавајући, одлажући и ублажавајући кризе, предупредујући и отклањајући тегобе, делујући као копча и залог интересима. При чисто личној управи оновремене политике, овим се средством тежило да се главне личности, од којих политика зависи, стишају, ублаже и како год за повољније суђење придобију.“

(Стојан Новаковић, 1893)

Аутори: Никола Гиљен, Соња Јовићевић – Јов и Јелена Мандић
Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“

Сузе цара Јустинијана

У историји византијске цивилизације Јустинијанова (527-565) владавина означава пресудно доба. Константинопољ, у коме је царевао, изгледао је као престоница света. Живот је био пун узбуђења. Ратовало се, управљало бунтовним покрајинама, стварали нови закони и обичаји. Уметност је доживела златно доба. Јустинијан, који је волео велике грађевине, имао је среће да нађе ванредне уметнике, који су остварили његове замисли. Споменици из тог времена чине врхунац византијске уметности.
Под сједињеним утицајима Истока и старога века, ницале су најразноврснија здања. Сазидани су многи дворци и цркве: Сан Витале у Равени, Свети Димитрије у Солуну, Светих Сергеја и Вакха у Константинопољу… Недостижан неимарски подухват је црква Света Софија у Константинопољу. Танани вајарски радови, мозаички украси дали су унутрашњости ових грађевина јединствен сјај блиставе раскоши и свечане узвишености. Ништа мању топлину Јустинијан није исказао према граду који је подигао у својој постојбини. Царичин град (Јустинијана Прима), који се налази надомак Лебана, по записима хроничара из тог доба, био је драгуљ рановизантијске црквене и световне архитектуре.

Општа побуна
Као вечно зло, немање новца и тих година је успоравало најлепше планове оживљавања некадашњег римског царства. Да би се то отклонило, морали су бити увећани намети државе до тачке када постају неподношљиви. Становништво је цичало под великим порезима. Окомили су се на Јустинијанову супругу, царицу Теодору (527-548). Засметала им је моћ коју има над царем, чак и њена младост и лепота, за које су многи мислили да не пристаје престолу. Њихова мржња била је, заправо, обична завист. Потекла је из народа и стога није смела да буде боља од њих. Желели су да је виде у блату.
Побуна је планула 13. јанура 532. године на константинопољском хиподрому. Две, иначе супротстављене странке, “плави” и “зелени”, први пут су биле на истој страни – против цара! Сваки римски цар, почев од Цезара, више од свега се плашио усковитлане гомиле. Узнемирена маса људи је дивља, неурачунљива, често зла и окрутна. Списак императора које је тај бес уништио је позамашан: Клаудије, Нерон, Галба, Комод, Хелиогабал, Пизо, Максим и Валентијан. Зато су сви владари настојали да избегну побуну. Али, овог пута то није било могуће. Константинопољ је горео. Горела је и Света Софија. У наступу малодушности, Јустинијан је једини спас видео у бекству. Наредио је да се двор евакуише у Хераклеју. Теодора није хтела да скрене са свог пута, по цену и да умре! Њен говор, који је ушао у византијску историју, записао је царски хроничар Прокопије (“Историја Јустинијанових ратова”):
“Да ли жена треба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди расправљати. У тренуцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико може. Мислим да сада не треба бежати, чак и ако нам бекство донесе сигурност. Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура, нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу. А, ако ти желиш да се спасеш, о царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом, а ту су и бродови. Али, ипак упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би трампио такву сигурност за смрт. А што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан покров.”
Судбину царства узела је у своје руке. У безнадежној борби, уздигла се до херојства. Спасила је Јустинијанов престо.
Обнову Свете Софије, која је до темеља изгорела у пожару, Јустинијан је започео у жељи да се немили догађаји што пре забораве. Десет хиљада људи неколико година је градило храм, који је означио нову епоху у историји хришћанског неимарства. Из најудаљенијих крајева царства довожен је најбољи мермер, као и злато, сребро и слоновача. Огромна купола имала је распон од 33 метра, а зидове су прекривали величанствени мозаици. Јустинијан није жалио новца за храм, који је освештан 537. године. За царски пук уприличио је тад велику светковину, на којој је, према записима, послужено хиљаду волова, шест хиљада оваца, шест стотина јелена, хиљаду свиња и десет хиљада пернатих животиња.
Тих година, седиште владе је било у царском кревету. Теодора је имала невероватан ум, који је замислио много тога што је Јустинијана учинило великим владарем. Сметала јој је Јустинијанова неодлучност. Био је спор и неодлучан, говорила је, као обичан пион. Зато је она непрекидно радила да увелича и учврсти његову владавину. Вештим дељењем новца и умешношћу да међусобно завади непријатеље царства, Теодора је под византијску власт доводила варварске народе. Наводно је под својом контролом држала читаву мрежу доушника и шпијуна, батинаша и тајних тамница.

Верна цару
Инстинкти су је научили да је њена снага у непредвидивости. Знала је да највештије противнике запањи овом својом вештином, а поједини историчари сматрају да је прва употребила оно што се у дипломатији зове “нехајна тактика”. Кажу да је у каснијим годинама била бескрупулозна и окрутна и да је често поступала као тиранин. Добар део онога што су јој замерили чинила је због свог супруга. Упркос грешкама, нико, па чак ни Прокопије у својим злогласним “Анегдотама”, није је оптужио да је била неверна Јустинијану!
Хроничари бележе да је Јустинијан горко плакао када је, после дуге болести, 28. јуна 548. године умрла од рака. Сахрањена је у гробници коју је за њих двоје подигао у близини цркве Светих апостола у Константинопољу. Јустинијан је побожно чувао успомену на њу. Задржао је све који су били у њеној близини. Много година касније, када би давао свечано обећање, имао је обичај да се заклиње Теодориним именом. Они који су желели да му угоде, подсећали су га на лепу и мудру царицу, која је, “пошто је на овом свету била његова верна сарадница, сад молила Бога за свог мужа”.
Славећи 559. године победу над Хунима, Јустинијан је, предводећи поворку, застао поред Теодорине гробнице, како би упалио свећу, помолио се и одао пошту вољеној. Живео је осамдесет и две године и тако надживео своју жену седамнаест година. Историчари су му наденули надимак Велики, а Теодора је остала – “Злогласна”.

Аутор: Драгана Матовић

Савет мудре Теодоре

Јустинијан је имао савезника у лику “пречасне супруге”. Теодора је Јустинијана очарала лепотом и умом!

Једног дана ти ћеш постати цар и стајаћеш на главној позорници света. Историја ће одредити хоће ли твоје име живети или не. Мудра и блага владавина мало значи за историју. Величина није толико у квалитету душе, коју и просјак може поседовати, колико у снази маште и мисли људи. Колико има владара који су владали исправно и добро. Можда на хиљаде. Али њихова имена су заувек изгубљена у хроникама. Рат је најбржи, али и најопаснији начин, јер се може изгубити. Тиме се послужио Александар Македонски. Затим увођење закона. У томе је била величина Израелца Мојсија. И предузимање великих јавних радова, као на пример грађење утврђења, путева, водовода, храмова, палата, па и флоте војних бродова. То је учинило великим Августа.Овај савет потекао из мудрог ума будуће царице Теодоре (527-548) учинио је Јустинијана I (527-565) великим владарем. Прожет сећањима на римску величину, Јустинијан је, као цар Византије, маштао да обнови римско царство. Хтео је да буде непогрешиви законодавац, који се брине о поретку у монархији. Да би овековечио владавину и показао, како је говорио поданицима, колико су срећни што су рођени у његово доба, величанствене грађевине и градове које је изнова подигао, судове које је установио, називао је својим именом. Поборник православља, покушавао је да у овој вери уједини народе којима је господарио.
Јустинијан је имао срећу да има изванредне помагаче. Правник Трибонијан је, по његовој замисли, написао чувени Јустинијанов законик, који је смањио неправилности у судству, а касније утицао на историју права.

Родни крај
Војсковођа Велизар вратио је многе територије под окриље римске власти. Освојивши Италију, Далмацију и део Хиспаније, Средоземно море је поново постало “римско језеро”. Двојица професора математике (тада је тражено да архитекта буде математичар), Исидор из Милета и Антемије из Трала на рушевинама цркве Свете Софије у Константинопољу (Цариград), коју је својевремено саградио Константин Велики, подигли су величанствену грађевину, која представља највиши домет византијске уметности. Према предању Јустинијан је гледајући управо довршено здање узвикнуо: “Нека је слава Господу који ми је омогућио да завршим ово велико дело. Соломоне, ја сам те победио!” И, што је можда и најважније, Јустинијан је имао изврсног савезника у лику “пречасне супруге коју му је Бог даровао”, оне коју је волео да назива “својом најдражом лепотом”. Имао је царицу Теодору.Јустинијан је дошао на свет 483. године у месту Таурисиум, које се везује за локалитет Јустинијана Прима (Царичин град). То место се налази недалеко од Лебана, у близини Лесковца. Дуго се водила расправа око његовог места рођења, јер је Таурисиум у то доба био и назив места недалеко од Скопља. Историјски извори, међутим, указују да се Таурисиум налази поред Јустинијане Приме, велелепног града који је Јустинијан касније саградио из жеље да остави трајан траг у родном крају. Из описа тадашњег службеног хроничара Прокопија из Цезареје сазнајемо да је то био један од најзначајнијих и највећих византијских градова у унутрашњости Балканског полуострва, широких поплочаних улица, са трговима и фонтанама, палатама и црквама, купатилима и лечилиштима, фрескама и споменицима…Степеник по степеник, Јустинијан се пео до царског трона. Као нећак византијског цара Јустина постао је шеф његових тајних служби, а 518. године и његов сувладар. Било је то време када су се државе међу собом препирале око судбине милиона људи, као што се ситни трговци свађају око неколико ситних новчића.
Тих година спознао је да постоји и Теодора. Очарала га је лепотом и умом. Описују је као веома лепу жену, малу растом, али ванредно љупку. Њено пријатно бледо лице осветљавале су велике очи, пуне живота и ватре. У науци се обично узима да је била петнаестак година млађа од њега.Тешко је одредити какав је био Теодорин живот пре него што је постала царица. Они који су писали о њој, углавном, су се користили Прокопијевом тајном хроником “Анегдоте”, у којој је овај хроничар забележио невероватне, највероватније измишљене исказе њених савременика.

Љубав и закон
Првих година шестог века, као мимичарка и играчица очарала је Константинопољ. Одакле је дошла – не зна се. Према неким подацима потицала је са Кипра, али различити извори бележе да би њен завичај могли бити Александрија или Константинопољ. Предање настало из неке врсте поштовања титуле царице, касније јој је доделило пристојан родослов. Наводно, њен отац је био уважени сенатор. Вероватно је њено порекло било скромније. Ако је веровати Прокопију, Теодора је расла у сумњивом окружењу. Отац јој је био сиромашан чувар медведа, а мајка циркуска забављачица. Њена најстарија сестра имала је успеха у позоришту. Теодора је кренула истим путем…
Када је упознала Јустинијана, већ је сишла са позоришних дасака. Становала је у скромној кућици, чувајући собу и предући вуну. Према Прокопијевим записима Јустинијан се искрено заљубио у њу. Док је Јустинијан за Теодору био много више него мушкарац, представљао је византијско царство, она је, што ће каснији догађаји потврдити, била једино његово царство. По сваку цену хтео је да се ожени њоме, што се косило са тадашњим римским законом који је забрањивао сенаторима и великодостојницима да узимају жене ниског положаја – крчмарице, глумице и блуднице. Био је спреман да се због ње одрекне пурпура, али његов ујак, цар Јустин, да би му учинио по вољи, укинуо је тај закон! Када је 527. Јустинијан постао званично владар византијског царства, уздигао ју је до царског престола. Први пут у историји догодило се да жена буде сувладарка! Са њим је крунисана у Светој Софији. “Пепељугин” сан је био остварен.
Ћерка забављача и супруга потомка балканских сељака, на својој кожи је осетила презир старе престоничке аристократије. Да би сачувао достојанство супруге, Јустинијан је на двору увео строг и крут церемонијал. По ступању на дужност великодостојници су полагали заклетву верности цару и царици, а сенатори, приликом сусрета са царским пурпуром, морали су да клекну на колена. Теодора је инсистирала да им се уместо традиционалних титула цара и царице, обраћају као деспини (господарици) и деспоту (господару).
Као царев саветник, Теодора је била више него корисна. Дошла је из народа и добро је познавала њихов начин размишљања. Претпоставља се да је она инспирисала неколико закона у Јустинијановом законику. Глумице које су напустиле сцену нису могле силом бити задржаване, жене су добиле право да поседују и наслеђују имовину, а будући мужеви морали су да им обезбеде дар у висини њиховог мираза. Интересантно је да је Теодора законом забранила, чак, и реинкарнацију!

Аутор: Драгана Матовић

Завештање о земљи – Симеон Мироточиви

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом. Народ чини земља, чедо моје мило.
Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на север и са севера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.
Људске хорде које се још увек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запоседну поља и шуме, реке и језера, мора и обале.
Србијом и сад проходе народи с једнога краја света на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави делови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале реке. Иза њих су остајали само трагови разарања.
Рађали су се на једном крају света, а умирали на другом крају света. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали где су летовали.
Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, реке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живели пре њиховог доласка и онима који су преживели после њиховог одласка.
Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сејати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.
Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу семе оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.
Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.
Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.
Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увек изнова рађа и храни. Земља је вечна родиља народа.
Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и реке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

Реч Стевана Немање (Стефана Немање – оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића).

Доба српског витештва

Редовници змајевог одличја

Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор

Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара. Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност. Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.

Љути оклопници
Своје прво велико ватрено крштење, Стефан Лазаревић имао је седам година раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима Марком Краљевићем и Константином Драгашом. Осокољен том победом против Турака, угарски краљ Жигмунд сакупио је наредне године велику војску крсташа и кренуо у нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и кнез Стефан. Крсташка војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и почели битку снажним али несмотреним јуришом, желећи да слава победника припадне управо њима. Турски борбени редови повијали су се пред налетом једне од најбољих коњица тадашње Европе. Бајазит је у битку слао своје најелитније трупе изАнадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, кад је у битку ушла одморна српска тешко оклопљена коњица на челу с кнезом Стефаном, крсташима више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се распада и бежи преко Дунава. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и његовим љутим оклопницима.

Преко седам мора
У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном, Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. Након Бајазитове смрти, у Турској су наредних година владала мутна времена борбе за његовог наследника у које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако за тренутак могла да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић стигао је у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили му сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског, титулом деспота. У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде Мраморног мора, галија је скренула и пристала у луку Митилену на острву Лезбос, у власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим, вести које су их сачекале нису биле добре. После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али, пораз Турака и нове околности које су уследиле оживели су и старо ривалство између Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање угарском краљу да се, уз помоћ Турака, коначно домогне српског престола. Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте власт. Али, спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да с пратњом копненим путем похита и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских одреда. Са својим оклопницима и Зећанима, које му је дао зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира Грачаница и близу места славне битке, чекали су их Бранковићи с јаким турским снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот њему стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио Стефановог мача, човек кадар и спреман на све. Хроничари су забележили да се битка код Трипоља завршила без победника. На једном крају бојишта Стефан је разбио многобројније турске снаге и нагнао их у бег. Али, на повратку из потере затекао је брата са свега двадесетак коњаника који су једва успели да преживе борбу с Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у земљи.

Човек с девет живота
Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле су нова искушења. У међусобним биткама четворице Бајазитових синова за очев престо, деспот Стефан често је био одлучујући фактор. Пријатељство с угарским краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Престоницу је из Крушевца преселио у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао и први међу витезовима Реда змаја. За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача. Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе и жртве. Ђурђев млађи брат Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се у манастиру Хиландар где је провео остатак века. Ђурађ, међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и из недаћа које су изгледале готово безизлазне. Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров. Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије, она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи, почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

Помирење сестрића и ујака
Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, што је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ следеће године уједињена војска, коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед и Ђурађ Бранковић, сукобила се с Мусиним снагама у бици под планином Витошом у Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника одлучио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски султан постао је Мехмед који није заборавио велику помоћ Срба и до краја владавине био им је наклоњен. Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Кад је Ђурађ затражио опроштај, деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти, 1427. године. Пошто није имао деце, Стефан је за наследника прогласио свог сестрића Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог супарника и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога доба, Стефана Лазаревића.

Срби на двору кана Тамерлана
Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове. Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца, Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови наследници дозволили су им да се врате у домовину.

Господари Лезбоса
Франческо Гатилузи био је господар острва Лезбос у Егејском мору. Годину дана пре него што ће се његова кћерка Јелена Гатилузи 1405. године удати за српског деспота Стефана Лазаревића, он је умро, а његова смрт сматра се једном од најнеобичнијих на свету. Једне октобарске ноћи у спаваћој соби убола га је шкорпија и господар Гатилузи почео је да виче и позива у помоћ. На ове повике, многобројна послуга похрлила је у његову собу. Под превеликим теретом дрвени под убрзо је попустио, а господар Лезбоса пао је с другог спрата свог дворца и погинуо. Убод шкорпије није био смртоносан.

Стефанов мач за понос
Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот прогласи за витеза. Занимљив је и случај кад је угарски краљ и немачко-римски цар Жигмунд од Стефана тражио неколико његових ратника да учествују у походу против хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да избегну битку и повуку се.

Аутор: Марко Алексић
Илустровао: Горан Горски

Наше средњовековно лекарство

Од Старих Словена наслеђено је добро познавање анатомије а поуздано се зна да је српска медицина пре многих народа средњовековне Европе користила и научну терминологију. Постојање многобројних старих назива за поједине делове тела и важније органе недвосмислено казује о прилично добром познавању анатомије међу Старим Словенима. Чињеница је, с друге стране, да је српска медицина научну медицинску терминологију имала већ при крају средњег века, пре многих европских народа који су се користили латинским као језиком науке, језиком на коме се не само писало већ и предавало на медицинским школама Европе.
Што се тиче физиологије код Старих Словена, коју су као део словенског порекла имали и Срби, било им је блиско схватање према коме је основ животних појава душа, односно дах, а носиоци животне снаге су сокови, посебно крв. Истовремено, нису им остали непознати ни поједини рационални узрочници болести, као што су, на пример, тровање, повреде, неправилна исхрана, метеоролошки узроци. Ипак, Стари Словени били су склони да верују како су најчешћи узрочници болести заправо магичне природе.
У средњовековној Србији познавање медицине развијало се и под веома снажним утицајима који су долазили из Византије.
И, напослетку, трећи беочуг у стварању оног што можемо да означимо као српска средњовековна медицина чине утицаји који су преко приморских градова на источној обали Јадранског мора, Котора и Дубровника пре свега, долазили из Италије и других западних земаља.

Грех и искушење

Историчари српског лекарства сматрају да су, као и код већине средњовековних народа, код Срба упоредо постојале верска и световна медицина и да су се у Србији и у једној и у другој медицини углавном огледали црквени људи. Кад је реч о такозваном верском лекарству, у њему се мешају два сасвим супротна појма. Један је „канонска верска медицина” у коју се убрајају свете тајне и молитве за оздрављење. Други појам, „апокрифна верска медицина”, садржи надрилекарство и магију, које хришћанска црква категорички осуђује. У сваком случају, апокрифна верска медицина била је веома раширена и у српским земљама се задржала све до нашег времена. Према њеним схватањима, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се отклоне посредством добрих духова наклоњених човеку. Речју, било је потребно да ова средства удаље зле духове од човека јер је од њиховог одстрањивања зависило болесниково оздрављење. Отуда су магијски обреди, састављени из мистичних радњи и праћени изговарањем тајанствених речи, били саставни део лечења у апокрифној верској медицини. Тако, на пример, код лечења од уједа змије најпре је уливана вода у нови лонац и над њим је читана молитва, па су затим вршени покрети ножем уз петоструко изговарање следећих разумљивих и неразумљивих речи: „еврисен, еврисен, потиано, кетисера, поропрокети, порометато, саваот, да вскрснет бог и разидут се врази јего и да бежат от лица јего ненавидештије јего”. Осим речи словенског порекла, наше магијске формуле садржавале су, поред разумљивих, и неразумљиве речи источног порекла – грчке, персијске и јеврејске – док је њихова садржина у већини случајева била нелогична.
За разлику од апокрифне, канонска медицина била је против магија и магијских формула античког порекла, па се зато сводила само на читање молитава признатих у цркви. Хришћанство је такође сматрало да болести могу да буду и божија казна за учињене грехе или, пак, кушање вере у Бога који човеку шаље разне тегобе и болести како би испитао чврстину његовог веровања. Према канонској медицини, лечење се састојало из молитава које је признавала црква. У те сврхе најчешће су се користиле две молитве, велика и мала молитва Василија Великог. Као подесан пример молитве у канонској медицини даћемо текст Молитве када су очи метиљаве и боле:
„Господе, помилуј, Боже, амин. Пођоше седам сестара на путу и путишту, и сретавши их Исус рече им: Куда идете, седам сестара? Оне му рекоше: Господе, идемо к оном слуги божијем (име) да му очистимо очи од суза и намета, болести, ’вихра’, ветра, сметишта, и праха. Нека су чисте очи као бисер на златној чаши, чисте као сунчева зора у целом свету. Нека се разиђу болести из очију мојих као вихор на земљи, као облак на небу, у име Оца и Сина и Светога духа, сада и увек.”

Од куге до сунчанице

Гален, издање његових списа из 1547. године“ width=“300″ height=“177″ class=“aligncenter size-medium wp-image-219″ />У српским земљама негована је и научна медицина која је у сваком погледу била део европске медицине. Српско лекарство није се много разликовало од италијанског и француског која су неговале знамените медицинске школе у Салерну и Монпељеу. И за српску медицину може да се каже да је то у суштини била медицина Хипократа, Галена, Аристида и других античких лекара, а временом је све више добијала на замаху. Наша медицина 14. и 15. века није била ограничена искључиво на практичну страну. Напротив, показивала је интерес за све медицинске дисциплине, па и за списе из превентивне медицине, и то у првом реду за оне који се тичу хигијене исхране. О високим дометима српске средњовековне медицине на најбољи начин сведоче сачувани медицински списи као што су, пре свега, Хиландарски медицински кодекс бр. 517, зборник који садржи списе европске научне медицине од 13. до краја 15. столећа, затим Јатрософија о всакој вешти из 15. века, као и Ходошки зборник, с краја 14. или почетка 15. века, у коме се налази мешовита медицинска грађа. О овоме је недавно било речи на страницама „Забавника”.
Од којих болести су боловали Срби у средњем веку? Занимљиво је напоменути да има далеко већи број и више врста обољења која се помињу у световној медицини него и такозваној верској медицини. Тако, док се у најопширнијем кодексу наше верске медицине помиње само двадесет девет обољења, дотле број различитих болести у најстаријем кодексу световне медицине износи осамдесет шест. Међу болестима које се најчешће помињу су како оне најстрашније као што су куга, лепра, беснило или велике богиње, тако и оне мање опасне као што су срдобоља, шуга, маларија или костобоља. Уз то, наводи се и читав низ осталих болести као што су грозница, зубобоља, крволиптање из носа, несаница, кашаљ, вратобоља, слабост срца, осипање коже, сунчаница, зујање у ушима и глувоћа, жутица.
Највећи број лекова справљан је од природних састојака биљног (смокве, урме, бибер, бадем, различито корење, смола, тикве, уље, маховина, семење) или животињског порекла (јаја, овчије и магареће млеко, козији лој, пужеви, јелењи рог, ракови). Знатно ређе су се употребљавали минерали, сумпор и со.
У просторима где се средњовековна медицина показивала као немоћна размахивали су се надрилекарство или, пак, раширено веровање у чудотворну моћ хришћанских светитеља и њихових моштију. Тада би болесни и њихова брижна околина, понесени не само верском заслепљеношћу него и очајањем, хрлили према местима која су нудила могућност исцељења. Уопште, теологија и медицина у средњовековном свету неретко су се не само додиривале него и на особен начин умногоме преклапале. Вера у чудотворну моћ реликвија у лечењу свакојаких тегоба и болести подстицала је побожне на разне уступке. Страх пред бољком која се чинила неизлечивом пресељавао је мисли и усредсређеност оболелих и њихове околине из рационалног у пределе мистичног у којима је чудотворност моштију надмашивала снагу лекова.

Лекари из Дубровника

Ко су били лекари у српској средњовековној држави? Поред оних који су завршили медицинске школе и били лекари од заната, било је и полуквалификованих, који су после положеног испита пред санитетским властима стицали сва законска права да могу да се баве лечењем, као и неквалификованих, који су се, поред берберског заната, бавили лекарским захватима. О лекарима иначе нема много помена у сачуваним изворним сведочанствима. У дубровачким званичним књигама помињу се по имену Срби лекари: Првослав (1298), Менче из Бара (1330), Милчин из Призрена, који се у новембру 1349. године у Дубровнику обавезао да ће за награду од двадесет перпера излечити сина ципелара Медоја који је боловао од камена, неки Оберко, иначе стручњак за киле, који је у дубровачкој канцеларији 1382. године склопио уговор с Влахом Стојиславом Поповићем за хонорар од шездесет перпера.
Српски владари и најистакнутији великаши позивали су лекаре из Дубровника, странце који су углавном потицали с Апенинског полуострва. Магистер Егидијус долазио је краљу Стефану Дечанском у два маха, најпре на два месеца 1326, а затим исто тако и 1327. године. Код Стефана Душана био је у служби магистер Антоније из Монтефлореа, код Анконе, који га је пратио и био присутан на чувеном састанку српског краља и византијског цара Андроника III Палеолога у Радовишту 1336. године. Деспоту Стефану Лазаревићу долазио је дубровачки лекар Данијеле де Пасинис из Вероне. Лични лекар деспота Ђурђа Бранковића био је такође Италијан Анђело Муадо. У тај мах био је у Србији и Фирентинац Јероним де Санте Минијато. Дубровчани су слали општинске лекаре и великашима Сандаљу Хранићу, Балшићима, Стефану Вукчићу Косачи и другима.
На основу расположивих извора може да се израчуна да је почев од 14. века у Србији живело и радило четрдесет девет лекара италијанског порекла уз двадесет девет апотекара. Од тога је у 14. веку деловало петнаест лекара, у 15. тридесет, а у 16. четрнаест лекара. Већина њих била је родом из Италије (Рим, Падова, Болоња, Венеција, Ферма). Први Србин доктор медицине био је Јован Апостоловић (1730–1770) који је 1757. године дипломирао на знаменитом универзитету у Халеу.

Постеље у ћелији

У средњовековној Србији било је и болница. Њих су подизали владари из династије Немањића уз своје манастире, за потребе самих манастира, или као склониште за оболеле од неизлечивих болести. Прве српске болнице у манастирима Хиландару и Студеници настале су по угледу на византијске. Хиландарска је имала и склониште за болеснике од хроничних неизлечивих обољења као што су лепра, парализа, епилепсија. О хиландарској болници старали су се и потоњи српски владари. У Хиландарском типику, својеврсном манастирском уставу, у члану 40, налазе се и прописи о болници. Тамо пише:
„Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се даје болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно…”
У почетку је болница била смештена у ћелији с осам постеља за чланове монашког братства. У доба краља Милутина (1282–1321) ова болница је проширена, да би за време цара Стефана Душана имала чак шест великих болничких соба. О хиландарској болници старали су се и потоњи владари све до пропасти српске средњовековне државе у 15. столећу. Како мисле поједини истраживачи, због тога што је у овој болници негована и медицинска књижевност и што су се за лечење употребљавали списи античке медицине, она би могла да се сматра и најстаријом српском медицинском школом.
Болница коју је у манастиру Студеници утемељио Сава Немањић била је прва болница основана на тлу српске средњовековне државе. У Студеничком типику налази се и поглавље о болници и болничарима преузето из Хиландарског типика, а овај типик је у ствари унеколико прерађени типик знаменитог манастира Богородице Евергетиде у Цариграду.
Постојала је и болница у манастиру Светих Арханђела код Призрена која је имала двадесет постеља. У њу су долазили они који су се разболели, али болесницима се нису сматрали хроми и слепи. У манастирској болници Свете Богородице Ратачке лечени су болесници с трајним телесним манама и хроничним обољењима. Деспот Стефан Лазаревић је у Београду подигао болницу која је имала и своју цркву. Болница је било и у приморским градовима као што су Котор и Дубровник.Пре неколико година, приликом археолошких ископавања на локалитету манастира Светог Георгија у Дабру, касније познатог као манастир Ораховица у Мажићима, смештеног на левој обали Лима, откривена је манастирска болница. Реч је о манастиру који је већ почетком 13. века био угледно и важно монашко средиште српске државе, а касније је имао бурну историју, па је 1732. године био сасвим порушен и потом све до 1998. године зарастао у шибље и готово заборављен. Посебно ваља нагласити чињеницу да су приликом археолошких ископавања на овом локалитету нађени и медицински инструменти – циркле, маказе, оптичка помагала, инструменти за вађење пројектила, скалпели – који углавном потичу из 16. и 17. столећа.
Једна од најчувенијих болница била је она коју је у Цариграду подигао краљ Милутин. У грчким изворима она се редовно назива ксенон, односно Краљев ксенон. Првобитно значење те речи је свратиште, дом за пријем странаца, али већ у средњем веку добија и значење болница. Милутинова болница била је подигнута при манастиру Јована Продрома, који је у цариградској четврти Петри, недалеко од Влахернске палате, подигао цар Јован II Комнин (1118–1143) у првој половини 12. века. У Житију краља Милутина из пера архиепископа Данила II стоји записано:
„И ту начини мноштво одара ради почивања болнима, меке постеље поставивши поврх њих. И ту, ако какав болесник нема никакве наде, заповеди да сваки такав иде ка тако спремљеном одру.” И нешто даље: „Ако је ко од такових болесника исцељен одлазио на свој пут радујући се, опет је други болесник долазио на његово место, такође примајући милостиво посећење, као што је и до данашњег дана неизмењено.”
Како Данило II бележи, Милутин се побринуо и за болничко особље.

Обнова народне медицине

Упоредо с болницама постојале су и апотеке, углавном у приморским градовима. Тако се зна да су службу апотекара у Дубровнику и Котору махом обављали странци, најчешће дошљаци с Апенинског полуострва.
Падом српских средњовековних земаља под власт Османлија средином 15. века дошло је до оживљавања племенске и патријархалне културе.
У вези с тим, међу Србима који су постали поданици пространог Османског царства у употреби су остале само народна световна и верска медицина. Обнова народне медицине, уз упадљиву осеку научног лекарства, испољила се у појави низа такозваних лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно медицинско искуство. Најчешће је реч о рукописним књигама у којима су пописиване лекарије, као и упутства за њихову употребу, али у којима је научни приступ медицини лагано губио битку с навалом магије, надрилекарства и празноверица.

Аутор: Радивој Радић