Грчка култура

У културно наслеђе једног народа спадају:
религија, обичаји, веровања, уметност, знање, наука, свакодневни живот

Хамурабијев законик

Хамурабијев законик представља један од најстаријих закона древне Месопотамије.

Хамурабијев законик био je веома строг – “око за око, зуб за зуб” и верно осликава друштвене односе тадашњег времена.

Вавилонски владар Хамураби донео је овај законик у XVIII веку п.н.е.

Текст је исписан на стени од црног диорита, високој 2,62 m.

Данас се чува у музеју Лувр.

Законик је превео на француски оријенталист Шел.

На врху стуба налази се сликовни приказ бога сунца Шамаша, како седи, и Хамурабија док стоји у наклону пред њим.

На рељефу је представљен Хамураби како прима законик из руку бога Сунца Шамаша.

Хамураби се у даљем тексту представља као мудар краљ, који је својој земљи донео праведан закон и добру управу.

У земљи је створио благостање и учинио да становништво буде безбедно…

Галска најезда

Галској најезди је претходила сеоба галских племена у Италију за време Тарквинија Старијег. Ова сеоба је доживела своју кулминацију галским заузимањем Рима 387. п.н.е. или 390. п.н.е. Изгледа да је овде реч о сеоби само једног дела галских племена и она је трајала око два века (почела половином 6.века п.н.е.). Како нас обавештава Ливије, разлог померања ових племена је била велика пренасељеност. Својим доласком у Италију Гали су постали озбиљан фактору регији и озбиљна претња римској моћи која је у то време нарасла после победе над Вејима. Сукоб је био неизбежан.

По традицији, Галија је за време краља Амбигата доживела велики процват у богатству али и људству. Амбигат, који је тада био у позним годинама, желео је да растерети своје краљевство од пренасељености па је стога својим сестрићима, Сеговезу и Беловезу, наложио да населе нове земље и поведу тамо племена која буду сами изабрали. Беловезу богови одредише Италију и он поведеса собом: Битуриге, Арверне, Сеноне, Хедуе, Амбаре, Карнуте и Аулерке. Ово се све дешавало док је у Риму био краљ Тарквиније Старији.

Гали су прешли Алпе преко Тауринског и Дуријског превоја. Изгледа да су се након преласка сукобили са Етрурцима код Тицина и извојевали победу. Већина ових племена се населила у данашњој Ломбардији и ту подигла град Медиоланум (данашњи Милано).

До сукоба измедју Гала и Римљана је дошло због етрурског града Клузија. У ово време Етрурци нису више битан фактор у Италији, па још како су се нашли укљештени између Гала и Римљана они су се определили за Рим. На ово их је нагнала и сама опсада коју су Гали подигли око града. Римљани им нису послали војску али су зато послали тројицу синова Марка Фабија Амбуста, као посланике Галима, да преговарају о миру. Међутим, због охолости ова три Фабијевца дошло је до првог вербалног конфликта па онда и битке између Клузијаца и Гала. На челу етрурских редова се истицао горе поменути трио.

Пошто су ова три младића повредила неписане законе мировних преговора Гали су са правом тражили од Сената да их казни. Сенат то није учинио већ их је похвалио, што је изазвало срџбу код Гала. Убрзо након ових немилих догађаја, Гали су кренули у поход на Рим. Гали су испред себе сејали такав страх да им нико није пружио отпор све до близу Рима. Тек на 11 миља од Рима, на речици Алији, дошло је до битке између Рима и Гала у којој су Римљани срамно поражени. Преживели војници су већим делом побегли у Веје, а мањи део у Рим. Сада је и сам Рим био угрожен. Већина плебејаца је побегла изграда и отишла у суседне латинске, етрурске градове и на Јаникул. У Риму тј. у тврђави на Капитолу, је остао одабрани одред младића, Сенат и нешто жена и деце. Сви старији људи су остали добровољно ван Капитола, како не би трошили залихе ових у тврђави. Били су свесни своје жртве и судбине.

Гали су ушли у Рим и све сем Капитола опљачкали и попалили. Такође су убили сваког ко се затекао у Риму, а ван Капитола. Онда су приступили опсади. Пошто је опште познато колико су варвари вични опсадама, а међу њима и Гали, опсада се одужила. После неколико неуспелих фронталних напада на Капитол, Гали су одлучили да у току ноћи изврше препад на тврђаву. Успели би у својој намери да није било Јунониних (Јунона – римска богиња, заштитница жена) гусака које су гакањем упозориле Римљане на опасност. Опсада се одужила, а Гали који нису имали ни стабилну војну организацију, ни редовно снабдевање, ненавикнутина климу и неспособни за опсаде, одлучили су да затраже откуп од Римљана и да се повуку. Ову одлуку је подстакла и опасност од Марка Фурија Камила који је са римским гарнизоном био у Вејима као и упад Венета и неких алпских племена уобласти око реке Пад. Римљани на Капитолу, и сами притиснути глађу, су присталида плате откуп. Приликом мерења откупа Гали су узели и више него што је договорено па су се Римљани жалили. На њихове жалбе је одговорио један Гал: „Тешко побеђенима! ”

По Ливију, овај откуп никада није дошао у руке Галима јер је то забранио Камил, који је у међувремену проглашен за диктатора. Убрзо након ове забране Камил је страховито потукао Гале у бици и тиме их отерао од Рима. Историчари сумњају да се овако нешто догодило и сматра се да је ово Ливије написао како би прикрио пораз “непобедивих” Римљана.

Последице ове галске најезде су биле слабљење римског утицаја међу Латинима али и осталим суседним народима (Екви, Волсци и Етрурци). Убрзо након одласка Гала Камил је приступио подизању бедема око Рима (до тада Рим није имао зидине). Исто тако, Римљани су почели поново да успостављају хегемонију над суседима да би око 348. п.н.е. успели да поразе Гале у битци, а 332. п.н.е. закључе са њима и мировни уговор. Наравно, ово није био крај сукобима између Гала и Римљана али у будућности ће ситуација бити сасвим другачија.

Извори:

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, Београд, Српскакњижевна задруга, 1991.

Полибије, Историје И, Нови Сад, Матица српска, 1988.

Литература:

Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд, Научна књига, 1968.

Аутор: Стефан Радојковић

Хетијеве поуке сину Пепију

Стари Египћани су имали развијену писменост. Да би човек постао писар, морао је много да учи јер је египатско писмо (хијероглифско) било веома сложено. Писарски посао се веома ценио, а и сами писари су били поносни на своје умеће. У наредном тексту сачуваног са староегипатског папируса – Хетијеве поуке сину Пепију, отац саветује сина да је најбоље занимање писара. Отац води сина у школу и саветује му да вредно учи за писара. Описује му све друге занате и показује му како занатлије лоше пролазе у животу, ако се упореде са благодетима писарског позива.

Хети и његов син Пепи путовали су бродом по реци Нилу у правцу југа — према престоници. Хети је имао намеру да сина Пепија да у школу да тамо учи заједно с децом велможа. И док су пловили, отац је говорио сину:

„Ништа није важније од писма. Више вреди познавати писмо него изучити било који занат. Писар већ као дете почиње да ниже успехе. Облачи се у ланене тканине, а поверавају му се и поједини важни послови. Занатлија који реже бакар више се замара него земљорадник. Земљорадник је ноћу слободан, а тај занатлија ради више но што руке могу да стигну.

Мајстор који реже и бруси драго камење мора примити на обраду сваки тврди камен. Када од тога камена изради жељени предмет, осећа велику клонулост, а руке и не осећа. Као да су замрле. Радећи седи до мрака, па су му и колена и леђа искривљени.

И берберин ради до мрака. Обилази улице и тражи да ли ће се ко јавити да га обрије. Он сакати свој палац само зато да би могао напунити стомак. Да ти кажем како је бедан зидар и шта он све подноси када мора дуго боравити на ветру. Обично гради у тесном простору, везан за главицу стуба. Док тако виси, одећа му страда и она је на крају сва поцепана и прљава. Често је гладан, јер добијену храну носи кући, где га чекају напуштена деца.

Баштован изјутра залива поврће, а увече се брине о лози. И тако сваког дана. На крају се може рећи да је и његов живот лош.

Ткач ради за разбојем у затвореној просторији. Горе му је него жени. Никада да удахне мало свежег ваздуха. Своју храну нуди вратару и стражару не би ли му дозволили да мало изађе на светлост. Да ти кажем, сине, нешто и о рибару. Рибарење је горе од сваког другог занимања. Када рибар, стојећи на реци, не би ништа ни радио, увек би био у друштву крокодила. Нико не може да му каже: „Тамо је крокодил!”. Он лови рибу, а за читаво то време слеп је од страха.

Добро запамти, сине: нема занимања којим неко не руководи и где неко занатлији не издаје наређења. Изузетак је једино писар, јер је он сам свој руководилац. Када неки човек познаје писмо, људи му кажу: О, добро је теби! Немој заборавити ни занемарити ово што ти кажем. Јер ја то чиним једино из љубави према теби. Кориснији је дан у школи него вечност. Нема тог писара који се не снабдева храном и стварима из дома царева, био нам он жив и здрав! Ето, ја то остављам у аманет и теби и деци твојој.“

Александар уочи битке код Гаугамеле

Александар је вероватно био највећи војсковођа старог века. Одликовао се храброшћу, ширином погледа,брзином деловања, истрајношћу, способношћу прилагођавања разноликим условима у рату; био је веома омиљен међу војницима и великодушан према побеђенима:

Спремајући се за битку код Гаугамеле, Александар метне главу шлем. Остало оружје већ је био обукао у шатору, сицилијанско одело с појасом и преко њега двострук ланен оклоп из плена што га је задобио код Иса. Шлем је био од железа, али се блисгао као чисто сребро. Штитник за врат био је такође од железа, украшен драгим камењем. Имао је мач нарочите тврдоће и лакоће који му је поклонио (један) краљ, јер се Александар највише извежбао за борбу на мачеве. Осим тога, носио је и јахачку кабаницу која је била сјајније израђена но остало оружје. То је био поклон којим је град Родос обдарио Александра; и ту кабаницу обукао би кад год би полазио убој. Докле год би јахао кроз бојне редове, да их доводи у ред или подстиче, да их поучава или надгледа, јахао би другога коња; свога, Букефала је штедео, јер је већ био прилично сгар. Али, кад би полазио у бој, водили би поред њега Букефала, и чим би њега објахао, одмах би отпочињао напад. Кад је напад отпочео, над главом Александровом подигао се у ваздух орао и својим летом водио је војску баш према непријатељима. Тај призор је сва срца (Македонаца и Грка) испунио великом смелошћу, тако да су једни друге у самопоуздању стали бодрити, и коњица у скок јурну против непријатеља, а за њоме у пуном трку фаланга као талас. Али још пре но што су се предњи редови сукобили, Персијанци се већ повуку. Настала је жестока потера јер је Александар хтео да побеђено (непријатељско левој крило одбаци нa средиште, где је био Дарије. Њега је издалека кроз предње редове приметио у дубини краљевске страже, где се својом лепотом и стасом истицао на високим колима, заштићен неизбројном и блиставом коњицом. Она се у густим редовима збила око Даријевих кола и спремила да дочекује непријатеље. Али када изблиза угледаше страшнога Александра како међу њих гони оне који су бежали, страва обузме и њих, и они се готово сви разбегну. Само најхрабрији племићи су се изложили покољу да би одбранили свога владара. Падајући једни преко друтих, задржавали су гониоце јер су и умирући обухватали (рукама непријатеље и њихове коње. Све страхоте борбе гледао је Дарије својим очима. Већ су се и чете које су пред њим стајале рушиле њега, тако да је просто било немогуће кола окренути и кроз редове их протерати: точкови попрскани крвљу толиких лешева, западали су међу њих, а коњи, затворени и готово засути гомилама мртвих, стану се пропињати те и самога возара збуњивати. Стога Дарије остави своја кола и оружје, појаше кобилу која се, како кажу, тек била ождребила и нагне у бежање. Овакав завршетак битке очевидноје значио потпун слом персијске државе. Александра прогласе за краља Азије, и он узме боговима приносити величанствене жртве и своје пријатеље обдаривати богатством, дворцима и високим положајима.

Атински поморски савез

Истакнути грчки историчар Тукидид написао је Историју Пелопонеског рата. У њој је најпре изнео догађаје који су претходили рату. Говорио је и о образовању Атинског поморског савеза још утоку Грчкоперсијских ратова и о развоју тог савеза после рата с Персијанцима.

Добивши уз пристанак савезника вођство, најпре су одредили који градови морају давати новац за рат против варвара, а који бродове. Говорили су Атињани да се савез склапа да би се осветили Персијанцима за све што су претрпели и да се пустоше земље персијеког краља. Тада су први пут Атињани завели звање грчких благајника, који су убирали допринос савезника, њихове уплате. Први је допринос био одређен на четари стотине и шездесет таланата (новчана јединица, која има 6 000 драхми, или око 26 килограма сребра). Благајна се налазила на острву Делосу. Састанци су се одржавали у светилишту. Савезници, који су већали на заједничким састанцима, били су у почетку самостални. А онда су им Атињани стали на чело и преузели вођство. Најпре су Атињани, под командом Милтијадовог сина Кимона, заузели на реци Стримону (Струми) град Ејон, који су држали Персијанци. Његове житеље продали су у робље. Затим су на Егејском мору узели острво Скирос, његове становнике су продали у робље, а острво сами населили. . . После тога су ратовали против одметнутих становника Наксоса и опсадом их принудили да се предају. То је био први савезнички град који су покорили супротно од уговора који су били склопили. А затим је то стигло и друге градове. Узроци одметања савезничких градова били су: њихово одлагање да уплате допринос или да дају бродове за борбу, затим бежање од војске. Атињани су строго убирали допринос и постајали су мрски људима који нису били навикли да сносе ратне напоре и нису трпели да им сечини насиље. Атинеко вођство није се допадало савезницима као раније. Атињани и иначе нису ратовали заједнички са савезницима, а било им је лако да одметнуте савезнике враћају у покорност. И сами савезници су били криви. Већина њих избегавала је рат. Они који су имали обавезу да дају бродове, да се не би удаљавали од својих кућа, доносили су одлуку да уместо бродова дају допринос у новцу. Тако су Атињани повећавали своју морнарицу новцем који су давали савезници. А кад би се ти савезници одметнули, постајало је јасно да су неспремни заборбу и да су без икаквог ратног искуства. Касније се догодило да су се одметнули становници Тасоса, сукобивши се са Атињанима око лука и рудника које су уживали у Тракији, што значи на копну. Атињани нападну бродовима Тасос, савладају у поморекој битки његове становнике и затим се искрцају на копно. После тога житељи Тасоса позивали су у помоћ Лакедемоњане и молили их да им помогну проваливши у Атику. Лакедемоњани су били спремни да им помогну, али их је спречио земљотрес, који је омогућио хелотима и перијецима да се одметну од Спартиата. После три године опсаде, житељи Тасоса су се предали Атињанима и прихватили обавезу да поруше бедеме, предају бродове и плате одређену суму новца, с тим да убудуће уплаћују допринос и да се одрекну поседа на копну.

Преимућства демократије у Атини

Велики атински државник петог века, Перикле, овако је описао преимућства демократије у Атини, њеног уређења, слободе, мудрости и културе:

…Ми имамо државно уређење које није грађено ни по каквом калупу суседних народа; напротив, ми служимо више другима за пример него што бисмо се угледали на друге. И како државна управа није у рукама малога броја људи, него у рукама већине, наша (то јест, атинска) владавина зове се демократија (народна влада). У приватним пословима влада равноправност по закону, а што се тиче јавног живота, свако се, према томе за шта је обдарен, бира у државну управу, не зато што је члан неке групе, него по својој личној заслузи. Нико се не искључује из државних звања, па ни због сиромаштва које иначе смета угледу, ако је само способан да учини што добро за државу. И као што у јавним пословима влада у нас слобода, што тако у свакодневном животу нема никаквог сумњичења. Нема код нас нкикакве срџбе на свог ближњег ако он нешто чини из свог задовољства. Не показујемо према њему зловољу која, ако и не доноси штету, ипак вређа око (посматрача). Али, ако тако међу собом у приватном животу и живимо трпељиво, опет се у јавном животу клонимо сваке незаконитости. То чинимо нарочито из моралних разлога, увек се покоравајући властима и законима, нарочито онима у корист угњетених. Такви закони, ако и нису написани, опет сваког који их крши брукају пред целим светом. С друге стране, дајемо духу много одмора од напора, јер смо установили различите игре и свечаности које трају целе године… Захваљујући величини нашегграда увозимо најразличитије производе из целог света. Плодови страних земаља нама су исто тако приступачни и обични, као и плодови наше властите земље. Разликујемо се даље од својих противника и у свом војничком уређењу . Град наш стоји сваком отворен, ми не гонимо из њега странце, бојећи се да ће они ту нешто научити или видети што би требало да остане скривено… Ми се не уздамо толико у којекакве пршреме и ратна лукавства, колико у храброст коју црпимо из себе у тренуцима када треба деловати. А што се тиче војничког образовања, док се други већ од младости челиче напорним вежбањем, ми, ако и живимо без (такве) принуде, ипак се храбро излажемо једнаким опасностима. … Нама је … већ урођено да више с неким осећањем безбрижности него ли мучним вежбањем савлађујемо опасности; на храброст нас не приморавају закони него се она сама у нама од себе рађа. Ми волимо лепо, али с правом умереношћу, и волимо мудрост, али без разнежености. Богатство нам је више средство за рад него ли за празно хвалисање; признати своје сиромаштво није ни за когасрамота, али је срамније не борити се против сиромаштва радом…. Наша нарочита врлина, којом се одликујемо од других, састоји се у томе што се у нас о свему што хоћемо да предузмемо са највећом смелошћу истовремено размишља с опрезношћу. Код других, напротив, непознавање опасности доноси дрске одлуке, а размишљање доводи до оклевања. Што се доброчинства тиче, разлкујемо се од многих и многих. Не примањем, него давањем, стичемо ми себи пријатеље…

Један бог за једног фараона

Ехнатон већ у петој години своје владавине одлучио је да оснује нову престоницу и посвети је Сунчевом диску, новом врховном божанству

Био је један од последњих у дугој поворци египатских владара 18. династије који су потекли из Тебе, главног светилишта „скривеног бога” Амона. Фараони из те династије вековима су наизменично носили имена Тутмос (по богу мудрости Тот) или Аменхотеп (по Амону), обновили су и проширили моћ и богатство Египта и основали Ново египатско царство. Ехнатонови родитељи били су „златни фараон” Аменхотеп III и велика краљевска супруга Тија. На рођењу, добио је име као и његов отац Аменхотеп, што значи:
„Амон је задовољан”.

Према египатском веровању, сазнати нечије право име значило је имати моћ над том особом. Зато је, поред познатог имена, свака особа при рођењу од богова добијала и скривено, тајно име које се никада није одавало, чиме се та особа штитила од несрећа или злих чини. Мали принц ће, једном, када буде проглашен за фараона, носити укупно пет владарских имена. Ипак, Ехнатон неће бити као сваки други фараон, он ће након извесног времена сва своја имена изменити.

Сунце протерало месец

У време када је рођен принц, око 1367. године пре наше ере, његов отац већ је владао скоро четврт века. Време Аменхотепа III било је доба успона једне културе која је већ више од миленијума стварала јединствена дела, права грађевинска и уметничка чуда. Његов храм посвећен Амону у Луксору најбоље сведочи о сјају једног времена. Ни иза једног египатског фараона није остало толико колосалних статуа – побројано их је преко 250 – колико иза овог владара, који је, чини се, више волео величанственост краљевских прослава, узбуђење лова, достојанство верских свечаности, мир двора којим се шире цветни мириси и одзвања девојачка песма, него што је жудео за подвизима у ратовима који су опијали његове претке.
Није се владавина већ помало остарелог Аменхотепа III ослањала само на посвећени стуб и подршку богова. Иза њега је стајала и једна жена – велика краљевска супруга Тија. Потекла из моћне породице, по мајци вероватно и потомак фараона, била је једна од најистакнутијих у не тако малом броју жена које су обележиле хиљадугодишњу историју Египта. Никада, до њеног доба, није се велика краљевска супруга уздигла до таквог значаја да на сликама и скулптурама буде приказивана готово у истој величини као Син сунца, њен божанствени муж.
Тија је водила државне послове практично као регент, док је њен дванаестогодишњи син (Ехнатон) званично постао сувладар под именом Аменхотеп IV, односно „Хорус – моћни бик са високим перјем”, „Неферкеперуре – Савршен као Ра, јединствен са Ра”, „Драг Амону, регент Хелиополиса”. Историјски значај велике краљевске супруге Тије у првом реду проистиче из чињенице да је она, вероватно, одиграла кључну улогу у ширењу култа бога Атона који је постепено преузимао онај утицај који је до тада имао врховни бог Амон, односно његово свештенство.
Иако су стари Египћани волели да праве разне спискове и пописе, још нико није на једном месту нашао попис свих египатских богова, а било их је на хиљаде. Египатски богови често су узимали облике више животиња или инсеката. Понекад се један бог претварао у другога или се спајао с њим и онда добијао и двоструко име. Током неколико хиљада година цивилизације најважнији бог Египта се мењао. У древним почецима најзначајнији је био бог Месец. Касније, он је уступио главно место богу Сунца Ра, посебно слављеном у храмовима Халикарнаса. У време Новог царства Ра бива замењен, боље рећи, стапа се са Амоном из Тебе под именом Амон – Ра. Истовремено и свештеници који опслужују храм бога Амона добијају највећи утицај код фараона, а уз то располажу и највећим богатством. Током последњих владара 18. династије (од Тутмоса IV надаље) Амон поново пада у сенку величанственог Ра – Хоракти из Халикарнаса, кога су називали и Атон – Сунчани диск (колут).

Лепотица је стигла

Претпоставља се да је Аменхотеп IV (Ехнатон) ступио на престо као дечак. Тада је вероватно имао између 12 и 15 година (око 1352. пре наше ере). Доба ступања у брак (пунолетство) у Египту било је 13 година. У том добу дечак фараон вероватно се оженио оном чије име је потпуно одговарало њеној појави „Нефертити” што значи „Лепотица је стигла”. Одрастањем младог фараона јачаће и улога његове краљевске супруге. Звао ју је Господарица мога срца.
Током првих година власти младог брачног пара, краљица мајка Тија наставила је да игра најважнију улогу на двору. Њој су се, а не само њеном сину, обраћали страни владари. Али већ након неколико година снажни карактер младог фараона дошао је до изражаја, доводећи у питање неке од древних обичаја. Наиме, већ треће године владавине, онај који се још називао Аменхотеп (IV) приредио је прославу „обнове власти” Сед, која се обележавала тек након три деценије фараонске владавине. Порука, вероватно у првом реду упућена свештеницима из моћног Амоновог храма у Теби, била је јасна: с новим владаром почиње и ново доба – ера обожавања Сунчевог диска, односно новог врховног божанства Атона.
Младом владару није требало много времена да се одлучи на још радикалније кораке. Сматрајући да је град Теба сувише конзервативно окружење за једну радикалну реформу, а вероватно и стално узнемираван следбеницима противничког култа, Аменхотеп је у петој години владавине (имао је тек између 17 и 20 година!) одлучио да оснује нову престоницу посвећену његовом врховном богу и да тамо пресели двор. Нови град назван је Атонов хоризонт (Акетатон) – данас је то Тел ел Амарна. Град је саграђен на око 250 километара северно од Тебе, у голој равници, готово пустињи, на десној обали Нила.
Подигнут је за само неколико година, уз огромне напоре војске радника чије кости, искривљене и потрошене туробним животом носача камена, археолози и данас налазе километрима у околини некадашње престонице. Али ко је у то доба када је цело друштво било подређено вољи једног полубога и његовој потрази путева вечности, уопште обраћао пажњу на судбине невољника чији је просечни животни век једва достизао двадесетак година? Јер, чак и највећи достојанственик у држави прво би по седам пута пао ничице на земљу представљајући се као „прах под владаревим ногама”, пре него што би се усудио да се обрати Сину сунца.

Атонов миљеник

„Бродови плове узводно и низводно, рибе поскакују изнад воде да би те поздравиле, твоје светло пресијава се над површином великог мора… О, Господине, како су бројна твоја дела, како су твоје намере добре, господару Вечности, ти си сам живот и живот се живи у теби…”, певао је и молио се Ехнатон свом богу, а, уз њега, молили су се Нефертити и њихове кћери, брујали су свечаним молитвама и двор и цела нова престоница. Сви храмови новог града били су посвећени искључиво Атону. Млади владар мењао је све око себе праћен оданом супругом и Атоновим свештеницима – божије име, загробни свет, престоницу, стил уметности, па и имена људи. Онај који је био задужен да посредује између људи и богова и да обезбеди „маат”, равнотежу света, одједном је све довео у питање.

ПУТОВАЊЕ СУНЧЕВЕ БАРКЕ

Сваке вечери, веровали су стари Египћани, Сунце, то јест бог Ра, нестаје на западу, да би на својој барци с пратњом прошао кроз подземни свет. Он тамо пролази дванаест врата и дванаест предела, који одговарају времену од дванаест ноћних сати. Ра баца светлост на богове оностраног света, као и на све мртве који су потонули у првобитни океан, у коме је некада зачето све што постоји. Бог сунца мртвима пружа нови живот, чини их изнова будним. „Отишао си”, записао је један фараон за свог преминулог оца, „у свет тамо доле, као сви други који су поред Озириса, господара вечности… Када се Ра подиже над тобом, твоје очи уживају у његовој лепоти, када се спушта у земљу, ти чиниш део његове пратње…”
Ноћни пролазак бога Ра кроз подземље – египатски „дуат” – није без опасности. Огромна змија Апеп – симбол хаоса – и друге немани покушавају да зауставе Сунчеву барку и да богове и мртве душе гурну у коначни амбис, у ништавило – тамо где су одбачени остаци оних покојника чије срце није успело да прође божански суд и који нису заслужили вечити живот. Ипак, помаган другим божанствима, бог Ра сваке ноћи успева да прође препреке и да, у зору, на хоризонту, обновљен, препорођен, изнова баци светлост на свет, на реку Нил, на црна плодна поља, на околну пустињу, на величанствене храмове и палате, као и на свечано лице свог врховног свештеника, сина Сунца – фараона.
Сваког јутра, први Сунчеви зраци потврђују да је свет још једном спасен и да људи могу да наставе да уживају у његовој лепоти.

—————-

За Амона, Озириса, Тота, Птаха и остала бројна божанства више није било места у владаревом срцу. Бог сунца више није на барци ноћу пловио кроз подземни свет. Озирисово подземно царство, чак и његово свето име, бледели су на сликама у камену. Мртви више нису постајали нови Озириси, њихово срце више није вагано у „Дворани две истине”, богови Тот и Анибус више нису спроводили душе до господара мртвих… Према новом учењу о једном богу, само је од фараона лично зависила не само овоземаљска, него и посмртна судбина сваког од његових поданика.
Одважан је подухват да се у земљи непроменљиве вере уведу корените промене. Велико и храбро срце морао је да има онај који је на скулптурама и сликама увек приказиван као физички готово крхак и необичан човек, пун љубави за супругу и за бројне кћери (имао их је шест са Нефертити). Настајало је ново доба у земљи која је почивала на начелу непроменљивости и понављања увек истих магичних речи, знакова, покрета, свечаности. Некадашњи Аменхотеп IV сада се прозвао: Ехнатон – „Атонов миљеник, Онај који живи у истини, Онај који уздиже Атоново име, Атонов доброчинитељ”. Нефертити је била: Нефер-Неферу-Атен Нефертити што значи „Зраци Атона зраче због Нефертити”. И све кћери, као и сва ближа фараонова околина, носили су имена која су садржала блиставо Атоново име. Али само је Ехнатон познавао пут до свог оца – од сада јединог бога Египта.
„Ти си у мом срцу, нико други тебе не познаје, сем твој син Ехнатон… Свет је у твојим рукама, онако како си га створио. Када ти зарудиш на небу, онда људи оживе. А када зађеш, онда они умиру. Јер ти си сам време живота, и сви живе кроз тебе.”

Брисање имена с камена

Визионар или фанатик? Пророк или болесни мистик? Историчари су Ехнатона прозвали „првим стварним индивидуалцем у историји човечанства”, „првим пророком човечанства”, „првим великим јеретиком”. Тешко ћемо икада одговорити на питање каква је заиста особа био тај револуционар из старог Египта, чије наслеђе може да се прати све до наших дана. Идеја једног бога – идеја монотеизма – рођена први пут са Ехнатоном, утицала је на народ који је тада боравио у Египту и који ће допринети развоју великих религија човечанства – на Јевреје. Неки верују да је можда и сам Мојсије, који је, према легенди из Библији, био усвојеник фараонове кћери, боравио у Ехнатоновој престоници. Псалм 104 из Старог завета у ствари је једна верзија Ехнатонове „Химне Атону”: „Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор, водом си покрио дворове своје… претвараш ветрове у своје анђеле, пламени огњеви су ти слуге…”
Али, може ли један човек, па био он и фараон, тек тако да промени оно што постоји од незапамћених давнина? У коликој мери су остали житељи Египта – свештеници у небројеним храмовима посејаним од делте Нила на северу све до далеких водопада на југу, египатски трговци, војници, занатлије, сељаци – уопште схватали и пратили визију једног човека затвореног у палати удаљене пустињске престонице? Сумње и отпори који су допирали до младог владара, међутим, само су подстицали његову упорност. Ехнатон постаје све суровији. Око 12. године своје владавине наређује затварање свих храмова, са изузетком оних Атонових. Бог Амон и његови свештеници – највећи противници – предмет су још жешћих мера: Амоново име брише се с камених споменика.

На стели коју је подигао један од Ехнатонових наследника забележено је: „Храмови богова и богиња од Елефантине, па све тамо доле до мочвара Делте су били пропали. На њиховим жртвеницима расла је трава, њихова света места као да нису постојала… богови су се окренули од ове земље. Војска није имала успеха на границама Египта. Молитве верних више нико није слушао.”
Богови су окретали леђа земљи фараона а египатски непријатељи на границама су постали насртљиви; фараон је губио једну по једну провинцију у Палестини; стизале су болести и епидемије… И у саму породицу фараона увукао се дах смрти. У кратком размаку умиру мајка, кћи и – најтежи ударац – вољена супруга Ехнатонова, Нефертити…

Песак дошао по своје

Последње Ехнатонове године слабо су познате. Као да нестанком њему блиских особа фараонова владавина тоне у неку врсту конфузије, безглавља… Можда је губитком мајчине и женине подршке Ехнатон изгубио полет и одлучност који су га носили током већег дела владавине. Покушава да женидбом једном од својих кћери надокнади губитак Нефертити (од древних времена фараони су се женили властитим кћерима, као и сестрама). Ипак, изгледа да не успева да обезбеди јасно наслеђе. У седамнаестој години владавине (око 1338. године пре наше ере) Ехнатон изненада умире. Био је још релативно млад човек од нешто преко тридесет година.
Оно што је непосредно следило током три године после Ехнатонове смрти још је врло слабо познато и поред великих истраживачких напора да се реконструишу тачне чињенице. За кратко време смењују се три готово непозната владара. Међу њима је изгледа била и једна жена. Готово да сваки стручњак за стари Египат има своју верзију догађаја: Ехнатона је наследио полубрат Сменкаре (или је то можда његов син)… или се радило о женском владару, вероватно Ехнатоновој кћерки…
Постоји и мање уверљива претпоставка да је нови владар чак била Нефертити која је, можда, надживела Ехнатона. Онда постоји још чуднија теорија да су загонетни, готово непознати фараон Сменкаре и бивша краљева супруга Нефертити били иста личност… Најзад, ту је и претпоставка да је Сменкаре био страни принц ожењен Ехнатоновом кћерком…
Нема ипак сумње да је на двору дошло до жестоке борбе за власт. Само неколико година после Ехнатонове смрти његове верске реформе бивају напуштене, а престоница и двор поново су пресељени у Тебу. Поклоници традиције могли су да одахну: стари поредак је обновљен, богови су се вратили. Нови фараон, током чије се кратке владавине Египат вратио веровањима предака, звао се Тутанкамон и вероватно је био Ехнатонов син од неке супруге нижег ранга, а не од Нефертити. Владар и његове слуге на двору поново су својим именима додали свето име Амон (уместо Атон). Тутанкатон је постао Тутанкамон. У знак освете фараону-јеретику Ехнатонов гроб је уништен, а његова и Нефертитина мумија избачене су из светог саркофага и остављене да леже на земљи. Напуштену престоницу Акетатон полако је прекрио песак…

Извор: Политикин забавник

Битка на Маратонском пољу

Колико је заправо била важна Маратонска битка?

„Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.”

Херодот

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.
Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!
Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.
Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

Атињани су послали и Фидипида, гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Фидипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.
Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.
Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца. Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

Данас, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Фидипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.
Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:
„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”
Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.
Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу. Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.
Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.
Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.
Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.
Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.
С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.
Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.

Ток догађаја

Почетак августа 490. године пре наше ере

Персијанци се искрцавају
Персијанци се искрцавају на Маратонском пољу, вођени прогнаним атинским тиранином Хипијом. Он се надао да ће повратити власт у Атини и да ће срушити атинску демократију која је била у повоју.
Стижу Атињани
Милтијад и друге атинске војсковође групишу снаге у уском пролазу који води с Маратонског поља ка Атини, да би препречили пролаз Персијанцима.
Фидипид креће за Спарту
Гласник је послат да похита до Спарте и замоли за помоћ. Рекао је да му се, док је трчао кроз планине Тегеје, обратио бог Пан који је понудио да помогне у предстојећој бици, а заузврат је тражио да га обожавају у Атини. Спартанци су одбили да током својих свечаности Карнеје пруже помоћ Атињанима. Фидипид се враћа с лошим вестима.
Ометен пробој Персијанаца
Персијанци су покушали да брзо напредују кроз уски пролаз који су Атињани препречили, али је њихов покушај осујећен. Атинске снаге не желе да се супротставе огромној персијској сили на отвореном пољу. Створила се пат позиција.
Атињани се одлучују за напад
После пет дана током којих ни једна ни друга војска није ништа покушала, Милтијад је успео да убеди Калимаха, атинског врховног команданта битке, да нападну одмах, можда не желећи да Персијанци развију своју тешку коњицу.

12. август (или 12. септембар) 490. године пре наше ере

Милтијад предводи Атињане у битку
Милтијад шири линије атинске војске, ослабивши тим потезом своје средиште. Атињани јуришају према Персијанцима.
Персијске трупе су разбијене
Јака крила атинске војске разбијају лако наоружане крилне положаје персијске војске, упркос томе што Персијанци у средишту битке успешно одолевају нападу Атињана. Легенда каже да су у току битке у редовима Атињана примећени и бог Пан и митолошки атински јунак Тезеј који су раме уз раме с атинским јунацима нападали персијске војнике. Пошто су се пробила, атинска крила опкољавају персијско средиште и потискују Персијанце ка мору и њиховим бродовима. Многи Персијанци подавили су се у мочварама покушавајући да доспеју до бродова и отплове.
Победници се враћају у Атину
Атинска војска одмах се упућује натраг ка Атини, марширајући 40 километара не би ли спречила могући напад Персијанаца с југа.
Стижу трупе Спарте
Сутрадан стижу и трупе из Спарте. Спартанци су пропустили битку, али су стигли на време да присуствују прослави победе Атине.

Фидипидово наслеђе
Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Фидипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Фидипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо. Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Фидипид”, написана је у славу Фидипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест.
Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник. Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.
Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.

Аутор: С. Николић

Ко се крстом крсти тај Крстовдан пости

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу.

У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему:

„Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма„.

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује Воздвижење (Подизање) часног Крста . Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА – Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.