Милански едикт, 313.

преузимање (1)„Пошто смо се нас двојица, ја, Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свима другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле, донели спасоносну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да сваком буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу с његовим ставом, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.”

Радивој Радић, Константин Велики – надмоћ хришћанства, Еволута, Београд 2010.

Предизборне мућке у античком Риму

Као и многим другим областима људског живота, тако и на плану политичких борби, модерна времена нису унела много иновативности у методе манипулације масама, само што су сада средства осавремењена, поруке упаковане у медијску “шарену лажу”, али иза које се и даље, по правилу, крије непатворена политикантска лаж.

59969_511628648860037_588951442_aТоком пет векова трајања Римске републике, носиоци јавне власти бирани су, по правилу, сваке године, тако да је мандат конзула, претора, едила, квестора и народних трибуна био краткотрајан, а избори веома чести. Међутим, морао се поштовати cursus honorum, унапред утврђени редослед магистратских функција, од најнижих до највиших, и одређени број година кандидата за поједино звање, тако да је политичка каријера Римљана жељних власти углавном трајала веома дуго. Ту су још и ванредни избори, у случају нечијег превременог силаска са власти, ради попуњавања упражњеног места, као и избори цензора сваке пете године.
Изгласавање коначне одлуке обављано је у народним скупштинама, које су се састајале на главном градском тргу (Forum Romanum) или на Марсовом пољу (Campus Martius), смештеном изван градских зидина. Као и данас, самом избору увек су претходиле дуготрајне предизборне кампање у којима су се кандидати беспоштедно надметали за наклоност бирача. У томе су им помагали њихови пријатељи, чланови породице, њихови робови, али и клијенти (clientes), односно полузависни становници Рима који су као бивши робови стекли статус слободних грађана, али су и даље дуговали оданост ранијим господарима. Сви су они у кампањи пратили свог кандидата и бучно агитовали за његов избор. Посредно су им помагали и власници гладијаторских школа (lanistae) који су за рачун кандидата-наручиоца организовали игре и забаву за масу, следећи правило panem et circenses. Ту су биле и плаћене дружине које су растурале “изборни материјал”. Он је био у виду таблица са именом кандидата и позивом “молим вас, гласајте” (исписано формулом O.F. – oro vos faciatis), или су то чинили исписивањем графита по зидовима (candidatorum programmata). После обављених избора, стари натписи нису уклањани, већ су додавани нови, тако да је на зидовима остајала исписана историја политичких борби, са именима појединаца који су се успињали са једне на другу функцију.
Пошто су се избори одржавали сваке године, кампања је обично започињала одмах по окончању претходних избора. То је захтевало скоро непрекидни боравак потенцијалних кандидата у граду и сталну присутност на Форуму и на другим јавним местима. Међутим, кампања је свој врхунац достизала у последња три пазарна дана (nundinae) пред изборе, када се и састављала листа кандидата. Првобитно је постојала пракса да се она формира на сам дан избора и да се на њој нађу чак и тренутно одсутна лица, међутим, таква пракса је посебним законима, донетим крајем Републике, умногоме ограничена.
Грађанин који је претендовао да буде изабран на неку од политичких функција, официјелно се називаоpetitor (а његови ривали competitores), али се у свакодневном животу најчешће означавао као candidatus, јер је за време предизборне кампање појављивао на Форуму одевен у посебну врсту тоге, изразито беле боје (toga candida), која се постизала избељивањем тканине уз помоћ кречног праха. Тиме је кандидат био уочљивији у маси, али је и симболично истицано да је он носилац атрибута “чист”, “поштен”, “непристрасан” (од candidus – бео).
Кандидат се непосредно обраћао окупљеном народу, а са појединима од њих се и руковао (prensatio), желећи да искаже посебну блискост према бирачима, очекујући да му се она узврати у тренутку гласања. Да би задобио наклоност виђенијих грађана, он их је ословљавао по имену, углавном уз помоћ посебно надареног роба (nomenclator) који је био задужен да запамти сва имена људи од угледа и да их шапне свом господару кад затреба. Сматрало се да ће бројност кандидатове пратње обезбеди успех њиховог фаворита јер је број присталица окупљеној маси требало сликовито да укаже на популарност и углед претендента на положај, и да сугерише још неопредељеним грађанима за кога би требало да гласају. Када се с том праксом почело претеривати, њихов број је ограничен посебним законом (lex Fabia, из 64. п.н.е.). Присталице појединих кандидата су током предизборне кампање обилазили бираче и по кућама, од врата до врата, у циљу придобијања њихове наклоности и прикупљања гласова, а то “агитовање” се у Риму називало ambitio (од: ambo + ire = ићи око нечега, обилазити; отуда: “амбиција”) Међутим, уколико би кандидат предизборне активности спроводио на некоректан или незаконит начин, одговарао је за кривично дело названо ambitus.
Оно се састојало у придобијања гласача врбовањем, подмићивањем, давањем поклона, чињењем или обећавањем услуга, организовањем бесплатних гозби, јавних игара и сл. Постојало је мноштво закона који су се бавили тим видом корупције, али су они били неделотворни јер је привлачност магистратских функција била веома велика, поготово за новообогаћени слој плебејаца (homines novi), којима су ти положаји временом постајали доступни. Пошто су се кампање одвијале (са мањим или већим интензитетом) скоро непрекидно током године, у пракси су се кандидати морали довијати на разне начине како би привукли гласаче, не презајући ни од најразличитијих манипулација. Око 120. п.н.е, у Риму је установљен и стални кривични суд (quaestio de ambitu), који се бавио искључиво том врстом предиозборних “мућки”.
Најчешћи облик злоупотребе било је куповање гласова (largitio), али у подмићивању нису директно учествовали сами кандидати, већ су за то ангажовали више посредника: први су “уговарали” непоштени посао (interpretes), други се чували новац намењен за ту сврху (sequestres), а трећи су обављали директну исплату (divisores). Тиме су кандидати желели да заштите првенствено себе, али и оне који су продавали своје гласове. Како је ко гласао, није било тешко утврдити, јер је у Риму тај поступак дуго обављан јавно, тако што је сваки грађанин чекао у реду, један иза другог, и свој глас давао “извикивањем” (viva voce) пред посебним службеницима (rogatores, custodes). Они су одговарајућом ознаком у виду тачке (puncta), бележили гласове на две избељене дрвене табле, на једној позитивне, а на другој негативне гласове.
Кандидати су такође прибегавали и честом организовању гладијаторских игара о свом трошку, јер су спектакуларна крвопролића привлачила бројни градски плебс и претварала се у раскошну свечаност која је најбоље промовисала њеног финасијера за будућу функцију. Због тога је Цицерон крајем Републике, ради спречавања оваквог вида манипулације, предложио закон Lex Tullia (63. пре н.е.), којим се поништавају резултати избора магистрата који је две године пре тога финансирао такве игре.
Разне мере за сузбијање злоупотреба током предизборне кампање сведоче о томе да су такве малверзације постојале још у доба ране Републике. Једна од најстарији забрана, помало наивна, била је предвиђена законом који су донели народни трибуни о “забрани бељења одеће ради надметања за власт, како би плебејци одахнули од молби агитатора, помешаних са претњама”, међутим, toga candida је и даље остала карактеристично обележје оних који су желели да учествују у предизборној кампањи. Са Lex Poetelia (358. п.н.е.) се забрањује подмићивање гласача и агитација током пазарних дана у граду или на сеоским вашарима. Са Lex Cornelia Baebia (181. п.н.е.) се предвиђа десетогодишња забрана учествовања у кампањама оних који су осуђени за ambitus. Lex Acilia Calpurnia (67. п.н.е.) је желела да, путем високих новчаних казни, искључењем из Сената и доживотним лишавањем звања, спречи недолично понашање према бирачима.
Овим казнама је Lex Tullia de ambitu (63. п.н.е.), из времена конзулства Цицерона, придодато и десетогодишње прогонство. Уз то је забрањено, лицима која су желела да буду кандидати, приређивање гладијаторских игара две године пре него што уђу у предизборну кампању и онемогуђено је кандидовање одсутних лица. Lex Licinia de sodalitiis (55. п.н.е.) је донета у време другог конзулства Краса и Помпеја и кажњавала је организовани облик корупције уз помоћ плаћених појединаца (sodales).
Lex Pompeia (52. п.н.е.) је изгласана када је Помпеј остао једини конзул и када пооштрава казне предвиђене ранијим законима, а Август, са Lex Iulia de ambitu (18. п.н.е.) искључује са јавних функција на пет година оне који су оптужени за подмићивање, што је блаже од предходних закона, који очигледно нису поштовани или су претходно укинути. Десет година касније (8. п.н.е.) Август је донео још један закон којим је допунио претходни, уводећи обавезу полагања новчаног депозита пре отпочињања кампање, који се не враћа уколико се докаже корупција. Уколико би неки кандидат применио и силу према гласачима, осуђиван је на прогонство (aquae et ignis interdictio).
Као и у многим другим областима људског живота, тако и на плану политичких борби, модерна времена нису унела много иновативности у методе манипулације масама, само што су сада средства осавремењена, поруке упаковане у медијску “шарену лажу”, али иза које се и даље, по правилу, крије непатворена политикантска лаж. Па чак и онда када храбри појединци понуде политичке програме који омогућавају промене на боље, такве идеје у предизборној халабуци тешко проналазе пут до срца гласача, као и сами њихови предлагачи. Уколико их масе ипак и прихвате, моћници чију власт дубоке друштвене промене угрожавају, немилосрдно уклањају такве противнике. Сетимо се народних трибуна браће Грах, који су платити главом законске предлоге о темељној аграрној реформи у Риму, тј. правичнијој расподели новоосвојене земље између моћних земљопоседника и сиромашних друштвених слојева.
Нажалост, као да из римске државноправне историје још ништа нисмо научили.

Извор: B92

Куц, куц, Ханибал

Понављам да Картагину треба разорити!“ – беснео је у римском Сенату велики говорник Катон, али на бојном пољу Римљани су се сукобљавали с једном од најбоље вођених војски у целокупној историји ратовања

426889_511630622193173_1566033134_nУ старом веку је уски обалски појас у Сирији, између планине Ливана на северу и предгорја Кармела на југу, издуженог облика и налик на пијавицу или вилиног коњица, носио име Феникија. Њени становници били су вешти мајстори у преради метала, способни трговци и веома даровити поморци који су почели да се отискују у воде Средоземног мора. Допирали су чак до Пиринејског полуострва и на разним местима оснивали насеобине. Једна од најпознатијих била је Картагина, град на северној обали Африке, у данашњем Тунису, створена у 9. веку пре наше ере. Постала је једна од најјачих сила у западном Средоземљу и на том простору је утемељила низ поседа. У 3. веку пре наше ере дошло је до судара Картагине и Рима који је непрестано јачао. Претходно су Римљани запосели Италију и изишли као победници из ратова против епирског краља Пира. Ободрени овим победама, али и са свешћу да могу бити рањиви на Апенинском полуострву, окренули су се Средоземљу. Одлазећи из Италије, Пир је наводно изјавио да бојно поље оставља Римљанима и Картагињанима. Ове речи су се показале као пророчанске.
У размаку већем од столећа вођена су три велика рата из којих је напослетку римска република изашла као победник. Они су добили придев пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. У Првом пунском рату (264–241. п. н. е), који се продужио на више од две деценије, Рим је показао да је способан да створи флоту моћнију од картагинске и да загосподари Сицилијом, а затим овлада и Сардинијом и Корзиком. До тада неприкосновена у водама западног Средоземља, Картагина је морала да погне главу и пристане на неповољан мир који је био праћен њеном потпуном финансијском исцрпљеношћу. Она никако није могла да се помири с тешким поразом и губитком угледа, па је настојала да ојача и Римљанима узврати ударац. У службу те идеје која га је заокупљала до опседнутости, ставио се картагински војсковођа Ханибал.

Заплет у Шпанији
Ханибал, син познатог картагинског војсковође Хамилкара Барке, рођен је око 247. године пре наше ере. Одмах после гушења устанка најамника и робова, Хамилкар Барка пренео је своју делатност у Шпанију. Рачунао је да ће му искоришћавање природних богатстава Пиринејског полуострва – оно је одвајкада било познато по налазиштима племенитих метала и плодности тла – омогућити да ојача војску за будући рат против Рима. Јер, нема сумње, Картагина је маштала о новом рату којим би отклонила последице пораза. Већ у време Хамилкара Барке били су видни знаци опоравка Картагине који су озбиљно узнемирили Римљане. Међутим, 229. године пре наше ере он је погинуо, а војска је за новог вођу изабрала његовог зета Хаздрубала.
Нови вођа проширио је картагинску власт колико ратом, толико и дипломатијом, а основао је и град Нову Картагину. Није се радило само о војничкој тврђави, него и важној трговачкој луци, што је додатно узнемирило Римљане. Политичка рачуница била је једноставна: уколико би Картагињани наставили да се шире према североистоку, приближили би се грчким колонијама на југу Галије и, преко њих, и самој Италији. Због тога је 226. године пре наше ере Рим склопио мир с Хаздрубалом према коме се картагински вођа обавезао да у војне сврхе неће прелазити реку Ебро. Ипак, овим уговором Картагина је морала да буде задовољна јер јој је призната власт над већим делом Шпаније.
Невоља је што се неважни градић Сагунт, јужно од Ебра, вероватно посредством грчке колоније Масилије (Марсељ), нашао под римском заштитом. Масилија је с овим градом трговала. Могуће је да је Рим већ 231. године пре наше ере имао неки уговор са Сагунтом. Римљани су сматрали да тај уговор није стављен ван снаге закључивањем уговора о Ебру као граници картагинског напредовања на север и могућег римског мешања у прилике јужно од те границе.
Објективно гледано, узимајући у обзир одредбе мира о Ебру, сукоб је изазвао Рим својим мешањем у оно што се одигравало у самом Сагунту. У Шпанији је у међувремену Хаздрубала, који је убијен 221. године пре наше ере, наследио Ханибал. Премда је тек навршио двадесет пету годину, он је био већ веома искусан војсковођа, а мржња према Риму постала је његова покретачка снага. Кад је преузео команду сматрао је да је куцнуо час за освету и да је картагинска војска спремна за борбу против Рима.

Преко Алпа у Италију
Ханибал је без оклевања приступио опсади Сагунта. Изговор за напад био је да су житељи града претходно угрозили једно од племена потчињених Картагини. Упркос јуначној одбрани, Сагунт је после осам месеци, 219. године пре наше ере, доспео у Ханибалове руке. Због заузетости и неодлучности, Римљани нису послали помоћ. Вест о паду Сагунта изазвала је међу њима дугу и жучну расправу. Рат против Илира налагао им је опрез, али би изостајање римске одмазде довело до даљег јачања картагинске моћи на Иберијском полуострву. Одлучено је да се затражи „повратак одузетог” и изручење Ханибала. Картагинско одбијање довело би до објаве рата. Сенат у Картагини одговорио је да се Сагунт не налази на листи римских савезника које штити уговор из 241. године пре наше ере и да не постоји никаква препрека да Картагињани нападну и освоје овај град.
У сваком случају рат више није могао да се избегне, а обе стране биле су уверене да су спремне. У том тренутку Картагињани су у Шпанији имали сто хиљада војника. Ханибал је прешао Ебро с половином те војске, док је другу половину оставио ради одбране Иберијског полуострва. Римљани су одлучили да крену у напад, па су две легије укрцане на бродове и отпловиле пут Африке, док је друга војска требало да крене према Шпанији. Међутим, Ханибал их је предухитрио. Његова стратегија је и један и други подухват учинила беспредметним. Предузео је нешто што нико није могао да очекује – с 50.000 пешака, 9000 коњаника и 37 слонова кренуо је према Пиринејима, намеравајући да пређе Алпе и са севера нападне Италију! На тај начин изненадио је Римљане и придобио недавно покорене Гале у долини реке По.
Ханибал је у пролеће 218. године пре наше ере с војском кренуо из Нове Картагине, прешао Пиринеје и марширао дуж морске обале, насељене Келтима. Нека урођеничка племена придобио је преговорима, а нека, пак, силом. У августу 218. године пре наше ере Картагињани су код Арла прешли реку Рону. После надљудских напора и тешког марша преко Алпа, који је трајао четрдесет дана, путем који се данас не може утврдити, број Ханибалових војника био је сведен на 20.000 пешака и 6000 коњаника. Ипак, овим подухватом рат је пренет на тло Италије где су Картагињани остали следећих петнаестак година.
Вест о Ханибаловом походу преко Алпа у Риму је изазвала огромно изненађење. На север је похитао конзул Публије Корнелије Сципион и прешао По, али ту је Ханибал разбио његове трупе. Сенат је позвао и другог конзула Тиберија Семпронија Лонга, који је био на Сицилији, како би зауставио Картагињане. Двојица конзула кренула су у сусрет картагинској војсци. Прешавши По код ушћа Тичина, Ханибал се сукобио с Римљанима код Требије. По снежном и хладном јануарском дану, обједињене римске снаге напале су и пробиле средиште картагинске војске где су се налазили Гали. Тај успех показао се привидним јер је Ханибал наредио крилима, на којима су се налазили слонови, да се устреме на Римљане. Тај бочни удар изазвао је расуло код римске коњице, па се она окренула и дала у бекство. Међутим, надошла река ово повлачење учинила је катастрофалним. Препуштајући северну Италију на милост и немилост Картагињанима, Римљани су се повукли.

Кроз воду до груди
165024_511632082193027_391672951_nОнеспокојавајуће вести о двоструком неуспеху у Риму изазвале су потпуно изненађење и довеле до борбе разних политичких групација. За конзуле за 217. годину пре наше ере изабрани су Гај Фламиније и Гнеј Сервилије Геминус. Ханибалове победе из 218. године пре наше ере изазвале су велики устанак келтских племена у северној Италији, што је значило да се његов план да Гале покрене против Рима остварио. Захваљујући њима, Ханибалова војска је удвостручена. Картагински вођа напустио је у пролеће 217. године пре наше ере зимски логор и кренуо према Перузији, али тако да је заобишао Гаја Фламинија. Његове трупе извеле су нечувен подвиг прошавши кроз мочварну низију реке Арно. Том приликом су Картагињани четири дана и три ноћи марширали кроз воду која им је допирала до појаса и груди, а могли су да се одмарају једино на телима угинулих коња. Овај прелаз коштао је веома скупо Ханибала: страдао је велики број војника, утопило се много коња, а остао само један слон, док је сам вођа том приликом изгубио око.
Жељан да се прослави, конзул Гај Фламиније напустио је утврђену базу и кренуо за њим, што је био прилично неопрезан корак. Ханибалу, који је имао одличну извидницу, није промакао овај покрет. Римска војска морала је да прође кроз уску долину која је лежала између планина и Тразименског језера. Ханибал је преко ноћи прошао кроз долину, заузео околне висове и распоредио трупе иза брежуљака који су окруживали зараван. У тмурно јутро 23. јуна 217. године пре наше ере римска војска упала је у клопку. Конзул је одмах погинуо, део римске војске био је посечен, а други је картагинска коњица бацила у језеро. Наводно је погинуло 15.000 римских војника, а само се један одред од око 6000 људи, будући опкољен, предао уз услов да добије слободну одступницу. Ханибал је римске војнике задржао у заробљеништву, а савезнике је пустио кући, нагласивши да он није дошао да ратује против Италика, већ против Римљана, а за ослобођење Италика. Тако је јасно и недвосмислено поручио да не наступа као освајач, већ да Италији доноси ослобођење, што је на Апенинском полуострву имало одјека. Задобио је подршку дела италских народа који су се налазили под римском влашћу.
Како бележи Полибије, пораз код Тразименског језера изазвао је у Риму велику потиштеност, па је у покушају да нађе прави одговор Сенат заседао неколико дана. Околности су биле ванредне и именован је диктатор Квинт Фабије Максим. Он се наоружао стрпљењем и његова тактика била је да исцрпљује картагинску војску, нападајући оне одреде који су обезбеђивали снабдевање. Другим речима, Фабије Максим је одлучио да води партизански рат што је у датим околностима можда било једино исправно.
Међутим, диктаторова тактика није имала успеха и у Риму није наилазила на одобравање. Зато су за следећу, 216. годину пре наше ере, изабрани конзули Луције Емилије Паул и Гај Теренције Варон.

Катастрофа код Кане
Показало се да је овај избор био несрећан и погрешан јер су међусобно били суревњиви и политички супротстављени. На другој страни, Ханибал је 216. године пре наше ере прешао у Апулију с намером да тамо снабде војску. Предели у овом делу Италије погодовали су употреби коњице. У лето 216. године пре наше ере он је своју војску поставио на бреговима код места Кане.542193_511632522192983_819619288_aРимска војска се приближавала, али конзули нису били сагласни: Емилије Паул препоручивао је опрез, а Варон је заговарао одлучан војни удар. Римљани су војску распоредили у два логора, северно и јужно од реке Ауфида. Ханибал је своје снаге поставио у облику потковице или полумесеца, тако што је у средиште поставио пешаке Шпанце и Гале, а на крилима изабрану картагинску коњицу. Овај распоред касније је ушао у све приручнике из војне стратегије и тактике. До одлучне битке дошло је 2. августа 216. године пре наше ере. Римски одреди лако су пробили центар, али су онда Картагињани „склопили” крила и опколили целокупну римску војску. Пораз Римљана био је потпун: конзул Емилије Паул и огроман број војника пали су на бојном пољу, док је Варон успео да се склони у Венузију. Од војске која је бројала око 50.000 војника спасло се само 14.000. Римљани су пораз правдали тиме што им је сунце сијало у очи и ветар наносио прашину и заклањао видик. Занимљив је податак да је разбијене остатке римске војске код Кане у ред довео млади војни трибун Публије Корнелије Сципион пред којим је стајала велика војничка каријера. У Риму је изабран диктатор Марко Јуније Пера, а његов командант коњице био је Тиберије Семпроније Грах.
После победе код Кане показало се да Ханибал нема прави циљ нити одређену концепцију вођења рата. Утисак је био да он жели да што дуже остане на Апенинском полуострву, да војску издржава на рачун италског становништва, и да римске снаге веже за Италију да би их спречио да пређу на Пиринејско полуострво и ратују против Картагињана. После битке код Кане, у јесен исте 216. године пре наше ере, прешао је у Кампанију, где је без отпора ушао у Капуу, а затим је покренуо војску према Луканији и заузео Локре и Кротон. Податак који је сачуван у римској историографији да му је намера била да оснује државу у јужној Италији не налази никакву потврду у његовим даљим подухватима.

Сципион напредује
jРимљани су кренули у офанзиву с намером да поново освоје Кампанију. Ханибал је 211. године пре наше ере желео да помогне Капуи, коју су опсели римски војници, тако што је покушао да их одвуче претњом да ће кренути на сам Рим. Запутио се према Вечном граду и онда је пред римским капијама подсетио Римљане на давнашњу галску опсаду Рима и изазвао велику панику. Раширила се крилатица Ханибал анте портас (Ханибал је пред вратима). Упркос претњи, Римљани нису дигли опсаду и, лишена помоћи Картагињана, Капуа је подлегла нападу. Најплоднија област Италије – Кампанија – поново је била под римском влашћу. Показало се да је то била прекретница у рату: Ханибала, који се повукао од Рима, почели су да напуштају савезници, док су Римљани заузели луку Тарент и, што је највише погодило интересе Картагине, постигли одлучујући успех у Шпанији.
Римљани су још 218. године пре наше ере отворили фронт на Пиринејском полуострву. Двојица браће Сципион, „две ратне муње”, после вишегодишњег ратовања заузели су Сагунт, а онда стекли многе савезнике међу шпанским племенима. Међутим, 211. године пре наше ере обојица су погинула. Као нови римски командант у Шпанију је упућен Публије Корнелије Сципион, син конзула из 218. године пре наше ере, двадесетчетворогодишњи младић. То је учињено противно свим правилима, јер он још није био прошао уобичајене испите, па заправо и није имао право на врховно заповедништво у војсци. Он је римски напад усмерио на град Нову Картагину, на југоисточној обали Шпаније. Природно утврђен, овај град био је картагинска база у којој је чуван и новац за рат. Преко њега је упућивана и помоћ у Италију. Пошло му је за руком да освоји град и задобије огроман плен. Сципион је наставио борбу у Шпанији, а картагински покушај да се поврати Нова Картагина није успео.
После успешног похода у Шпанији, Публије Сципион је 205. године пре наше ере изабран за конзула и, у намери да рат пренесе у Африку, затражио је да му се додели Сицилија. Премда је код старијих сенатора отпор према њему био велики, јер нису одобравали његову ванредну каријеру, добио је оно што је захтевао. Следеће, 204. године пре наше ере, додељена му је Африка као област где је требало да ратује. Искрцао се код Утике и после победе Картагињанима је понудио веома тешке услове мира. У току преговора, Картагина је затражила да се Ханибал врати у Африку. Он је изградио нову флоту и 203. године пре наше ере отпловио у отаџбину која је у међувремену одбила понуђени мир.

Зама, једини пораз
Примирје је прекинуто и остало је да битка одлучи даљу судбину Картагине. До сукоба Ханибала и Сципиона дошло је код места Заме 202. године пре наше ере. Ханибал је претрпео пораз мада је имао бојни поредак који се и данас сматра ремек-делом ратне вештине: напред су били постављени слонови, који су штитили лигуријске најамнике, иза ових су се налазиле елитне картагинске и либијске трупе. До пораза је дошло стога што су се најамници, огорчени што су могли да буду жртвовани, повукли према средишту. Онда је Сципион напао незаштићена крила картагинске војске и њен пораз био је потпун. Победи Рима умногоме је допринела и коњица коју је довео савезник – нумидски краљ Масиниса. Ова победа донела је Публију Корнелију Сципиону надимак Африканац.
После битке код Заме поново се приступило преговорима, али су сада прилике биле још повољније за Римљане. Сципион је тражио да Картагина преда све бродове осим десет и све бојне слонове; ратна одштета подигнута је на 10.000 талената које је побеђена страна морала да исплати за десет година. Најтеже су биле две додатне одредбе: Картагина је морала да се повуче иза „пунског јарка” који ју је делио од Нумиђана и, најзад, изгубила је самосталност у спољној политици – није смела да ратује без одобрења Рима! Уз то, било јој је забрањено регрутовање најамника у Галији и Лигурији. Мир је склопљен 201. године пре наше ере.
После закључења мира Ханибал је успешно владао Картагином и постарао се да испуни предвиђене услове. Као и на бојном пољу, он се и у овим пословима показао веома вештим. Међутим, због незадовољства неких кругова картагинске врхушке и подозривости Рима, Ханибал је 195. године пре наше ере морао да побегне. Уточиште је нашао на дворовима разних источних владара. Мисао о освети Риму никад га није напуштала. Последње уточиште била му је Битинија у Малој Азији. Кад је сазнао да тамошњи владар намерава да га испоручи Риму, отровао се. Било је то 183. године пре наше ере.
Игром случаја, много година после битке код Заме, Ханибал и Сципион Африканац срели су се и разговарали. Било је то у време кад је и Сципионова звезда потамнела. На питање Римљанина кога сматра највећим војсковођом у историји, Картагињанин је одговорио да је то Александар Велики, други је Пир, док је себе ставио на треће место. „А да си ме победио код Заме?”, упитао је Сципион. Ханибал је без много промишљања одговорио да би у том случају себе сматрао највећим војсковођом у историји.

Извор: Политикин Забавник

Владар учи слова

Скромно образован, научио да пише тек када је постао цар. Владавина обележена лошим знамењима

vlЈедини император рођен у Сингидунуму (Београд) Флавије Јовијан (363-364) само је 236 дана господарио римском царевином! Његов отац Варонијан био је високи официр на лимесу(граници) и имао титулу заповедника војних јединица које је основао Диоклецијан. Оне су, по његовом божанском надимку, назване Јовиа (Јупитер). Можда и сам Јовијан, своје име дугује овој околности. Скромно образован, научио је да пише тек кадa је постао цар!
Порекло, стас, касније и брак са Харитом, ћерком славног официра Луцијана, оденули су га у војничку униформу. Продужио је очевим стопама. Постао је члан царске гарде, а пред крај живота Констанција ИИ, био је у царевој пратњи.

Вино и жена
Јовијанову владавину најавила су лоша предсказања. Када је Констанције изненада умро у Киликији 361, Јовијан је добио задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. За тај догађај везано је једно лоше пророчанство, о коме је писао Амијан Марцелин, а односи се на Јовијанову будућу владавину: “… Када је тело покојног цара Констанција опрано, намазано и положено у ковчег, наређено је Јовијану, тада још царском гардисти, да га следи са краљевском пратњом у Константинопољ. Тамо је требало да буде сахрањен. Док је Јовијан седео у колима која су носила посмртне остатке, поклоњени су му, према поступку уобичајеном за цареве – узорци војничке хране, показана му је државна запрега, и према обичају, пресретала га је маса света. Ови симболи предсказали су Јовијану царску власт, додуше неуспешну и под сенком, будући да је управљао посмртном поворком…”
Овај хроничар наводи да је и његов отац Варонијан уснио сан који је наговестио врлетну срећу и стрмоглави пад сина: “… На овом месту си ти, Фортуно римске државе, с правом оптужена јер си, док су олује потресале државу, истргла кормило од владара искусног у управљању и предала га младићу кога нису одликовала никаква значајна дела, те га стога не треба ни корити, ни хвалити…”.
Недуго после Констанцијеве сахране, Јовијан је постао заповедник гарде. У лето 263. године пратио је следећег императора Јулијана (361- 363) у походу на Персију. Римска војска је била дубоко на персијској територији када је Јулијан задобио смртоносне ране. Изгладнели, без хране, војници су се непрекидно супротстављали непријатељу, који их није остављао на миру. Марцелин, који је присуствовао овом догађају, наводи да су се након Јулијанове смрти окупили сви заповедници да би изабрали новог цара. И поред тешких услова, подела међу официрима је била неизбежна. Престо је прво понуђен Салутију, преторијанском префекту Истока, који је као и Јулијан био паганин. Ту почаст је одбио правдајући се поодмаклим годинама и нарушеним здрављем. Док су официри тражили новог кандидата, део војске је извукао Јовијана и огрнуо га царским пурпурним плаштом. Узвикнули су у част новог цара: “Јовијан, август!”, што су остали војници громогласно прихватили.
Марцелин истиче да је Јовијан, у ствари, грешком изабран за владара. Војници су мислили да наздрављају опорављеном Јулијану, а не тек изабраном Јовијану! Када су схватили да су забрљали, неки од војника су били ганути, али је Јовијан, ипак, прихваћен за цара. Вероватно су га узели због популарности његовог оца, а још више да би неко преузео команду и извукао војску из безизлазног положаја.Марцелин описује да је Јовијан био “толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Био је леп, достојанствен, сивих очију, весео, доброћудан, али и неумерен. Уживао је у вину и у женама.”
У почетку, Јовијан је био заокупљен извлачењем војске из Персије. Искусни персијски цар Шапур II, знао је да користи “дарове неба”. Захваљујући дезертерима сазнао је да новоизабрани цар није ни налик претходном, да је спор и слаб у одлукама. Зато је кренуо у напад. Ослабљени Римљани повлачили су се уз реку Тигар. Преко ноћи су успели да пређу набујалу реку и уклоне персијску стражу на другој обали. Полугладна војска, наставила је да корача према свом огњишту. Персијанци су их непрекидно гонили. У једном тренутку Шапур је предложио да склопе примирје, али под условом да Персији препусте пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије, као Диоклецијанов цезар задобио 299. године, као и два погранична града Нисибис и Синагре. Јовијан је пристао. Марцелин је описао да су становници Нисибиса били очајни што су га оставили Персијанцима.
Срамни мир бацио је сенку на почетак Јовијанове владавине, али је са одлуком да прогласи повратак државе хришћанству стекао бројне поборнике међу својим поданицима. Познији хришћански писци наводе да је Јовијан затражио од присутних официра да се изјасне као хришћани, у супротном – не би прихватио царску круну. Претпоставља се да је ова прича апокрифна, но у сваком случају наговештава раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Био је присталица никејског учења и обновио је донације православној хришћанској цркви. Забранио је паганске ритуале.
По повратку из Персије, Јовијан је кратко боравио у Антиохији, где је свог једногодишњег сина Варонијана Млађег прогласио за конзула. Током церемоније проглашења дете је све време плакало. Сујеверни Римљани су то примили као лош знак. Чак се и тај преџнак, у стварности показао тачним! Неповољна знамења нису остављала Јовијана. По доласку у Антиохију из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана, греде у згради Сената су језиво пуцкетале, а на небу се усред дана појавила комета!

Загонетан крај
Убрзо после тих догађаја, у месту Дадастан на северу Галатије, Јовијану се напрасно догодио загонетан крај. Пронађен је без живота у свом кревету, а да није био јасан разлог његовог свршетка. Претпостављало се да се угушио од испарења свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје или се отровао храном. Све у свему, као да је местом где је утонуо у вечни сан скицирао венац свог живота: издахнуо је у области Галатије, коју су основали Келти, потомци оних који су саградили Сингидунум, град у коме је угледао свет.
Његово тело пренето је у Константинопољ и сахрањено у порфирном саркофагу са царским почастима. На највећем броју реверса његових новчића исказана је жеља да прослави петогодишњицу владавине. Као да је слутио да се то неће догодити. Постојао је само тридесет две године.
За сада нису познати археолошки остаци који би указали на Јовијанов боравак у Сингидунуму. Постоји претпоставка да можда Небојша кула на Калемегдану представља почасни споменик подигнут као кенотаф (гробница, попут оних што су Грци подизали у част покојника погинулих у рату или на мору којима се није знало за гроб) за Јовијана.

Аутор: Драгана Матовић

Флавио Грацијан

Флавио Грацијан, један од најобразованијих владара антике. Констанције III владао непуну годину дана

1160_511646572191578_1219598563_aФлавије Грацијан (367-383) је последњи – шести римски цар рођен у самом граду Сирмијуму. Старији син будућег цара Валентијана (364-375) и његове прве жене Севере име је добио по свом деди Грацијану, познатом мегданџији и победнику у свим вашарским борбама у којима је учествовао. За разлику од деде, унук је више волео филозофију и књижевност, од укуса битке. Упамћен је као један од најобразованијих владара касне антике!
Када се Валентијан, са братом Валенсом, огрнуо царским пурпуром 364. године препознао је у Грацијану племенит ков и унајмио је чувеног учитеља Аузонија да га подучава. Учитељ је несебично даровао младог ученика изузетним знањем о филозофији, књижевности и реторици. Хроничари тог доба су записали да су се у Грацијану наслућивале идеје и поступци царева Трајана, Хадријана и Марка Аурелија.Отац га је рано, 387. године, увео у власт. Имао је свега осам или девет година када му је дао титулу августа. Валентијаново представљање свог сина војсци, пренео је њихов савременик, римски историчар Амијан Марцелин:“Овога Грацијана, мога већ стасалог сина, који је дуго живео међу вашом децом, ви волите као спону између нас. Да би свуда обезбедио јавни мир, намеравам да га придружим себи у звању августа, ако наклоност вишњег божанства и воља вас, сувереног народа, потпомогне намеру очинске љубави. Он није, као ми, од малена одгајан по строгим начелима живота, нити је увежбан да поднесе тешкоће, и није – као што видите – вичан Марсовом попришту.

Други Нерон
Како мени изгледа, а о томе често размишљам, његов карактер и тежње, мада још није сасвим одрастао, јесу овакви: на почетку младости, будући васпитан на хуманистичким наукама и вештинама биће у стању да праведним судом оцени вредност исправних и погрешних дела. Радиће тако да ће поштени људи знати да их он разуме. Јуриће напред за славним делима, држећи се војничких застава и орлова, подносиће снег, мраз, жеђ и бдење, уколико буде потребно; браниће логор и ризиковаће живот за спас другова. А што је права и највиша дужност родољуба, он ће бити у стању да воли отаџбину као очински и дедовски дом…”
Одушевљена војска извикала је Грацијана за августа.
Да ли је Грацијан испунио њихова очекивања?
На почетку владавине – јесте. Одлично је организовао управљање државом. На важна места постављао је стручне и одговорне људе. У ратним походима – победио је ратоборне Аламане, убио је, чак, њиховог вођу Пријарија. После 379, међутим, направио је нагли заокрет. Висока уверења подредио је личним задовољствима. Све мање је марио за државну управу. Сукобљавао се са незадовољном војском. Дане је проводио на двору, окружен реторима и ласкавцима.Историчар Марцелин наводи да би у неком другом, мање суровом времену, Грацијанова култивисаност, образовање и интересовање више дошли до изражаја. За разлику од оца који је био неутралан у црквеним споровима и стрица Валенса, убеђеног аријанца, Грацијан се вратио православљу. Те 379. године прогласио је све јереси незаконитим. Упамћен је као “уништитељ паганства”! Чак је из римског сената избацио статуу Викторије, која је више од пола миленијума бдела над римским победама! Постао је први цар који се и формално одрекао титуле врховног паганског свештеника, која је припадала владару још од доба првог римског цара Октавијана Августа.
Изгледало је невероватно како је “младић изванредне способности, речит, умерен, ратоборан, милостив, који је напредовао такмичећи се са најбољим царевима” прешао на другу страну. Неправда, борба за наклоност и куповина заслуга, постале су саставни део живота на двору. Сам Грацијан се препустио лакомисленим задовољствима – војничке вештине, попут јахања, бацања копља, гађања стрелом, користио је само у лову. Уживао је у испразној ловачкој победи и ореолу лажног јунака. Историчари Марцелин и Виктор у овом смислу га пореде са царем Комодом, а Филосторгијус, чак, са Нероном.
Незадовољство војске искористио је узурпатор Магнус Максим. У Британији је побунио трупе против њега. Грацијан се одлучио за бег, уместо за отпор! На путу ка областима којима је владао његов брат Валентијан II, убијен је у заседи. Вероватно се то збило код Лиона, мада историчар Зосим наводи да је убијен на прилазу Сингидунуму. Имао је, тек, двадесет четири године.
На молбу његовог брата, сахрањен је у Тријеру, а 386. године милански епископ Амброзије га преноси у меморијални комплекс његовог оца у Милану. Мада се два пута женио, први пут са Констанцијом, ћерком цара Констанција II, а други пут са Летом, није оставио потомство.Оловни дечији саркофаг, са представом крста на поклопцу и три бисте са царским дијадемама, за које се сматра да представљају Грацијана, Валентијана и Теодосија, пронађен приликом археолошких ископавања у Нишу, сведочи да је боравио на овим просторима.

Стижу варвари
У годинама које су уследиле још један човек рођен у овој области испео се на римски трон. Констанције III, рођен у Наису, проглашен је за августа 421. године. Песник Олимпиодор наводи да је он, “као и Константин Велики рођен у Наису, али није био у рођачким везама са његовим царским домом. Међутим, као да му је припадао: био је величанственог изгледа и имао одлике владара рођеног у пурпуру”.
Констанције је током десетак година био најутицајнији војник на двору цара Хонорија. Олимпиодор га упоређује са грчким херојима позивајући се на епске примере код Еурипида. Успеси у борбама против варвара и разних узурпатора обезбедили су му руку чувене Гале Плацидије, Хоноријеве сестре и једне од најмоћнијих жена касне антике. Гала је пре Констанција била удата за визиготског краља Атаулфа. Римљани су га убрзо убили, њу вратили у Равену и силом удали за Констанција. Са њом је имао сина Валентијана, који ће касније постати Валентијан III, последњи знаменити владар Западног римског царства. Хонорије је верном Констанцију доделио титулу августа 421. године. Међутим, Констанције убрзо умире, а да није провео ни годину дана на трону.
Наступило је тешко време за римску царевину. Владали су варварски генерали. Цар је постао само аветињска прилика, све до оног дана када ће један варварин Одоакар 476. стргнути царски плашт и дијадему са последњег императора Западног римског царства (Ромул Августул) и послати их у Цариград, као знак да више нема августа у Риму! Но, Балканско полуострво ће и даље стварати значајне цараве у Источном римском царству. Највећи међу византијским владарима остаће Јустинијан, рођен, такође, на тлу данашње Србије.

Аутор: Драгана Матовић

Порука цару с неба

На светлосном крсту је писало: “Са овим знаком побеђујеш!“. Константин Велики саградио Цариград.

299082_511649388857963_843859540_aМиланском едиктом из 313. године, хришћанство је постало слободна религија у Римском царству. Мотив за признавање хришћанства, према веровању, налазио се у томе што је тадашњи император Константин Велики (306-337) у одлучујућим биткама “побеђивао у знаку крста”. Легенда каже да се уочи чувене Милвијанске битке, са далеко моћнијим непријатељом Максенцијем, на небу појавио светлосни крст са поруком: “Са овим знаком побеђујеш“. После победе, Константин је прогласио мир у целом свету.
У време ових догађаја хришћанство је било изузетно распрострањено. Многи хришћани имали су кључне положаје у држави, мада су се излагали опасности од прогона. Према каснијим тумачењима, Константин је дозволио хришћанску вероисповест, зато што није желео сукоб са њима. Константин је упамћен и по Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји 325, на којем су се цркве први пут договориле о хришћанској догми. Сабором је хришћанство први пут постало званична религија, а Константин добио репутацију “првог хришћанског цара”.
Године 313. у Медиолануму (Милано) су се састала два преостала владара империје – Константин и Лициније, како би се договорили о даљем савезу. Тада усвајају Милански едикт. Проф. др Александар Јовановић указује да постоје многобројне недоумице око овог документа, па, чак, и могућност да је представљао допис разаслат управницима провинција: “Едикт је можда фикција, али чињеница на коју се односи јесте неприкосновена.” То потврђује и Лицинијев опис овог догађаја: “Када смо се ја Константин Август и ја Лициније Август срели у Медиолануму под срећним знаком и започели дискусију о свему што се тиче опште добробити и безбедности, проценили смо да се оно што ће бити најважније за већину људи односи на регулисање богослужења: треба да дамо право хришћанима и свима осталима да слободно следе било које правило вере које одаберу, тако да које год божанство било устоличено на небу, може да буде наклоњено нама и свима онима који су под нашом влашћу.”
Константин је постепено прихватио хришћанство. После фазе обожавања Аполона, окружује се хришћанским бискупима, даје посебне повластице цркви, гради хришћанске храмове. До те мере се удаљио од паганства, да је приликом прославе свог јубилеја одбио да се попне на Капитол да би поднео жртве пред храмом Јупитера. Толико је променио религијску политику да 319. године објављује Едикт о поштовању паганских вера. То се раније подразумевало. Све док није победио Лицинија (који се окренуо против њега) и постао једини владар империје (326. године), његова политика према паганима била је променљива. После тога, једном владару, била је потребна једна вера!

Часни крст
Константин је био енергичан, храбар и популаран војсковођа. Ратовао је на многим фронтовима – више пута је победио Франке, Алемене, Сармате и Готе. Постоји легенда према којој је, поред Часног крста који је пронашла његова мајка Јелена, још једна реликвија, везана за Христово распеће, доспела до њега. То је копље судбине, којим је римски центурион Гај Касије, касније свети Лонгин, не могавши да поднесе Исусове ужасне муке, кратким замахом прекратио драму. За оног ко га поседује, говорило се да држи судбину човечанства. По предању, Константин се ове реликвије докопао победом над командантом тебанске легије Маурицијусом. Кажу да је копље носио у свим победоносним биткама и да је њиме махао на Сабору у Никеји. Записано је да је говорио: “Следим његове стопе и видим га хода испред мене”. Године 321, 7. марта, Константин је донео закон: Недеља је проглашена за дан одмора! Једна од његових одлука била је и да се укину гладијаторске борбе.
Столујући у Сирмијуму (321-326) планирао је да ту сагради нови град, али га је мочварно тле одговорило од те намере. Догађај који је уследио, вероватно је још више утицао да одустане. Погубио је свог сина Криспа. Наводно, разлог је била урота, која никад није доказана. Потом је убио и његову маћеху и своју супругу Фаусту, окривљујући је за Криспово смакнуће. После њихове смрти, одлучио је да подигне нову престоницу. Изабрао је место Византион на Босфору. Будућем Цариграду (Константинопољу) постављен је темељ 4. новембра 326. године.

Царска ризница
Константинове амбиције у погледу завршетка градње биле су велике. Желео је да у години посвећења града прослави двадесетпетогодишњицу доласка на власт. Саградио је све оно што је потребно велелепној престоници – царску палату, тргове, храмове, купатила, јавне зграде. Ту су биле и базилике, светилишта – хришћанска и паганска. Донео је најлепша уметничка дела из свих делова царства. Пренет је стуб из Делфа, који су Грци подигли у знак победе над Персијанцима код Платеје 479. године п.н.е. Стуб је касније постао симбол отпора града против Турака. На великом тргу Филаделфион стајала је скулптура четири некадашња тетрарха, којом је Константин желео да нагласи наставак тетрархије. Украдена је и пренета у Венецију 1204. године. Од тада се налази тамо.
После само четири године градње, Константинопољ је завршен. Посвећење града уследило је 11. маја 330. године, а прослава 25-годишњице Константинове владавине 25. јула исте године.Неколико година пред смрт, на узвишењу које надвисује цео град, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих апостола. Тражио је да се пронађу мошти свих 12 апостола и да се сахране у цркви. У центру овог здања предвидео је споствени гроб на коме би писало: “Константин – једнак апостолима”.
Многобројни споменици и грађевине са нашег тла, непосредно или посредно су повезани са Константином. То се посебно односи на његов родни Наис, који је према сведочанству “величанствено украсио”, тако да се каснијим византијским хроничарима град чинио Константиновом задужбином. Његов царски комплекс Медијана по свом богатству могао је да се мери са највећим царским резиденцијама тог доба. Досадашњим истраживањима откривено је осамдесетак зграда, међу којима су биле и раскошне виле украшене врхунским мозаицима, шеталиштима, са фонтанама и термама. Константинов родни град био је у рангу његове престонице – Константинопоља. Медијана је дуго скривала мозаик изузетне лепоте.

Аутор: Драгана Матовић

Цезар у колевци!

Константин II, као беба проглашен за цара у Сирмијуму. Један од ретких владара који је умро природном смрћу.

530807_511650908857811_1436553703_aПосле 324. године када је постао једини владар Римског царства, Константин Велики (306-337) је делио разне почасне титуле члановима своје породице. Титулу августе (царице) тада су добиле његова мајка Јелена и супруга Фауста. Наводно је пред крај живота прогласио своју ћерку Константину за царицу и крунисао је.
У то време Константин је правио замршене планове о наслеђивању престола. Поред његових синова из брака са Фаустом, Константина II (337-340), Констанција II (337-361) и Констанса (337-350), титулу цезара је имао и његов синовац Далмације. Други синовац Ханибалијан, ожењен са Константином, добио је необичну титулу “краља над краљевима понтских племена”. Претпоставља се да га је Константин, који је припремао поход на Персијанце, планирао за владара области које би освојио.

Рат браће
Одмах након његове смрти, 337. године, те замисли су пале у воду. У побуни војске у Константинопољу (Истанбул), која је наводно захтевала да наследници престола буду само његови синови, страдала су његова полубраћа и синовци. Сви који су могли да угрозе власт Константинових синова! За обрачун унутар царске породице, као главног кривца, каснији историчари наводе Констанција II, који је једини био у Константинопољу када се то догађало. Ханибалијан је, такође, убијен, а Константина остала удовица. До гроба је била гневна на свог брата, који ју је лишио сваког удела у власти!
Браћа су се срела у Виминацијуму (Стари Костолац) да поделе очевину. Најстарији је имао, тек, двадесетак година. Најмлађи седамнаест! Млади по годинама, цео живот су учени да владају! Константин ИИ је још као беба, око 317, у Сирмијуму (Сремска Митровица), проглашен за цезара. Са три године је, мимо правила Римске републике, постао конзул. До тада је конзул морао бити старији од 42 године, али је Константин Велики лако прилагођавао државна правила својим потребама. Констанције ИИ, рођен у царској палати у Сирмијуму, као јако млад, уз најмлађег Констанса, проглашен је за цезара. Константин Велики је својим синовима омогућио добро образовање. Констанције се издвајао од браће. Био је добар реторичар и песник, ненадмашан у гимнастици, изузетан тркач, скакач и вешт коњаник.Поделом наследства, Константин II је добио Британију, Галију и Хиспанију, Констанције II је управљао целим истоком, од Цариграда надаље, а најмлађи Констанс, који је остао под окриљем најстаријег брата, владао је Италијом, Илириком и делом Африке.
Није прошло ни три године од смрти Константина Великог, а његови синови су заратили. Наиме, Константин II бесан што се Констанс не обазире на његове сугестије, са војском је кренуо у Италију да казни својеглавог брата. Констансове трупе су га убиле у једној заседи. Тако је Констанс постао владар западног дела Царства!
Констанције и Констанс нису били присни, али се нису ни сукобљавали. Јаз међу њима створио је црквени спор око Аријевог учења о природи Исуса Христа. Наиме, Арије је заступао тезу да у оквиру светог тројства Бог Отац и Бог Син нису равноправни, што је већина епископа на Никејском сабору (325) осудила као јерес. Констанције је био наклоњен аријанцима, а млади Констанс гајио симпатије према присталицама икејаца.
Констанс је био веома побожан и није подносио пагане. Укинуо је приношење жртава боговима, што му је донело бројне непријатеље међу војницима, који су поштовали римску традицију. Тако је после десетак година владавине, војска заподенула устанак против њега. За новог цара прогласили су војсковођу Магнеција, а Констанса погубили.

Издаја војске
Констанције је кренуо у осветнички рат и у бици код Мурсе (Осијек), једној од најкрвавијих у читавој римској историји (251. г.), обрачунао се са Магнецијем, који је после пропасти извршио самоубиство. Касноантички историчар Сулпиције Север наводи да је Констанције исход битке ишчекивао у Базилици мученика изван градских бедема, заједно са градским епископом, аријанцем Валенсом. Епископ је удесио да му се тајно дојави резултат, па је први јавио цару да непријатељи беже. Када је Констанције затражио да доведу гласника, Валенса је рекао да га је о томе обавестио – анђео! Наивни цар је поверовао. Тако је вођа аријанаца, уз Урсација, епископа Сингидунума, постао главни у овом делу Империје. Схвативши тријумф као божанско провиђење, Констанције је визију анђела изједначио са Константиновим сновиђењем. После тога је подигао бројне меморијалне грађевине – на простору где је касније подигнута Црква светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, у Смедереву, Сирмијуму и Виминацијуму.
Овај грађански рат изнедрио је још једног римског цара, рођеног у беспућу тадашње Мезије, претпоставља се негде између Бујановца и Трговишта. Командант војске Илирика, времешни Ветранион (350) оданост Константиновој породици, која му је приуштила војничку каријеру, показао је на неуобичајен начин.
У то време вође Ветранионових јединица биле су склоне издаји. Олако су прихватили Константинине превратничке идеје, која је после смрти мужа Ханибалијана, само тражила погодан тренутак да се поново приближи царском трону. Формално је постао узурпатор престола и противцар легалном Констанцију II.
Каснији догађаји су, међутим, потврдили да је Ветранион само желео да сачува Илирик од узурпатора и преда га Констанцију. Антички извори помињу да је до сусрета два императора дошло у Сердици, Сирмијуму или Наису. По свему судећи, Ветранион је изабрао Константинов родни Наис. Одлучио је да сачека Констанција и преда му своју војску. Тако је и било. Ветранион је уручио царски гримиз и инсигније власти Констанцију, који се у овој победи понео разборито и умерено. Подигао је Ветраниона, назвао га оцем и привео трону и опроштају. Наградио га је са великим имањем у Пруси, где је Ветранион проживео још шест година у, како је сам говорио, “раскошном одмору”.
У царским пурпуру остао је само Констанције II, једини син Константина Великог рођен на простору данашње Србије (Сирмијум). Столовао је још једанаест година и успео да сачува и обнови Константинову баштину. Умро је природном смрћу, што означава посебан успех за римског владара из тог периода. Према предању, спавао је сам у издвојеном здању, око кога је био ископан дубок ров. Преко тог канала се прелазило покретним мостићем, који је свако вече сам подизао!
Време Констанцијеве владавине одликују значајни градитељски подухвати. Из те епохе сачувани су остаци утврђења са лепезастим кулама у Сурдуку, Сланкамену, Новим Бановцима и Петроварадину. У Виминацијуму је откривена његова мермерна глава, која га показује као особу лепог лика, меке дуге косе и крупних очију.

Аутор: Драгана Матовић

Од пастира – цезар!

Максимин Даја постао владар на изненађење свих, па и сопствено. Флавије Север остао без војске пред Римом!

385188_511652222191013_624165412_aКада су 305. године цареви Диоклецијан и Максимијан Херкулије, после две деценије, одступили од трона, по ранијем науму, требало је да се цезари Галерије и Констанције Хлор прогласе за августе и у власт уведу два нова цезара. Диоклецијан, који је рачунајући на породичне повезаности помишљао да ће избор пасти на Максенција (Максимијанов син) и Константина Великог (син Констанција Хлора) затражи имена од Галерија, коме је препустио да донесе одлуку.Историчар Лактанције је пренео њихов разговор: ”Кога онда да изаберемо?”, упитао је Диоклецијан. ”Севера”, рече Галерије. ”Зар оног бучног играча, пијанца, коме је ноћ дан, а дан ноћ?” ”Достојан је тог положаја, јер је одано предводио војнике и послао сам га Максимијану да га заогрне пурпуром”, рече Галерије. ”Нека буде”, Диоклецијан са устезањем прихвати, а кад запита за другог – Галерије показа на Максимина Дају, једног полудивљег младића, коме је недавно наредио да узме име слично његовом. ”Ко је тај кога ми нудиш?”, упита Диоклецијан. ”Мој рођак”, рече Галерије. Диоклецијан уздахну (и прорече): ”Не дајеш ми одговарајуће људе којима се може поверити заштита државе.” ”Испробао сам их”, одговори Галерије. ”То ћеш искусити, јер ћеш ти преузети кормило империје…”

Бледи ратник
Лактанције каже да је Максимин Даја (305-313) постао владар на изненађење свих, а вероватно и на сопствено! Казује још да је Даја, ”тек, одвојен од стада и шума, брзо постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун, а наредног дана цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер није познавао ни државну, ни војну службу, а сад је постао пастир не стада већ војника.” Тако је и било. Остао је упамћен по неуспешним ратним операцијама, а због променљивог односа према хришћанима, ранохришћански писци о њему су писали са великом уздржаношћу. Мајка му је била Галеријева сестра. Рођен је у околини места које је данас познато као локалитет Шаркамен, десетак километара удаљен од Неготина. Ту су пронађени остаци монументалне грађевине за коју се верује да ју је саградио Даја у свом родном крају, по угледу на Феликс Ромулијану, Галеријево градитељско дело. Карактер Флавија Севера (305-307) описао је анонимни хроничар, који наводи да је ”цезар Север био ниског карактера и порекла, пијанац…” Насупрот томе, Лактанције, осим хедонизма, не замера Флавију друга недела, чак наглашава његову оданост и марљивост. Посредни подаци у делима Аурелија Виктора наводе да је рођен у околини Наиса (Ниш), но они се узимају са резервом. Био је војник неке од балканских провинција, пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезара, заправо млађег сувладара Констанција Хлора, који је владио западним римским царством. Управљао је Италијом и Африком, али војска га није прихватила и у томе је лежало семе зле коби овог владара.
Максимин Даја је добио да влада Сиријом и Египтом, где се, наводе хроничари, истакао у спровођењу наређења о прогону хришћана. Претпоставља се да је изградња утврђења у Шаркамену почела одмах после његовог проглашења за цезара. Скромније величине у односу на гамзиградско здање, представљао је заправо пресликан однос између августа Галерија и цезара Даје. Вероватно Даја није хтео да се изједначи са својим ујаком, без обзира што је на то имао право. Шаркаменско утврђење, као ни Ромулијана, никад није завршено.У вртлогу грађанског рата, који је потресао империју крајем прве деценије четвртог века, Флавије Север се нашао у незавидном положају. Максенције се у Риму самопрогласио за августа. Позвао је оца Максимијана Херкулија да му се придружи у власти, што је овај и прихватио. Галерије наређује Флавију да са трупама свргне узурпаторе. Али, војници којима је некад командовао Максимијан, напуштају Севера пред Римом. Констанције бежи према Равени. Заведен Максимијановим обећањима, предаје град и – пада у заробљеништво. Околности његове смрти нису јасне. Поједини хроничари наводе да је настрадао у месту Трес Табернае, где га је пресрео одред Максенцијеве војске. Према другој верзији, Максимијан га је држао у заробљеништву и ликвидирао 307. током Галеријевог похода на Италију. Сахрањен је са свим почастима у Галијеновом маузолеју у околини Рима.

Криви пророци
Професор др Александар Јовановић уочио је необичан однос дворског хроничара Лактанција према Флавију Северу. Осим навода да се ради о човеку склоном пићу, нема других примедби. Лактанције, чак, наводи да је Север извршио самоубиство, одабравши смрт, уместо заробљеништва. Разлог томе је вероватно рођачка веза са Константиновом династијом, јер истоветност његовог имена Флавиус алудира на то. Хришћански писац не истиче, као што је то радио код свих тетрарха прогонитеља хришћана, ни Флавијево ниско порекло, па се претпоставља да је потицао из градске средине и угледне породице. То, по мишљењу стручњака, указује да је Север, ипак, рођен у Наису, који је крајем 3. и почетком 4. века доживео просперитет. Јовановић претпоставља да је Флавије Север пореклом припадао војној елити.Први пут војничке способности Максимин Даја показује у Малој Азији, којом је управљао после Галеријеве смрти, 311. године. Понесен успесима, одлучио је да се укључи у грађански рат и крене против Лицинија, који је уместо њега (сматрао је неправедно) проглашен за августа. Одлучујућа битка одиграла се у Тракији. Максимус је имао седамдесет хиљада војника, Лициније само тридесетак. Ратна вештина и срећа биле су на Лицинијевој страни. Поражен, Даја се преобукао у роба и побегао.
Хроничари описују да је срамном брзином напустио бојно поље. Следећег дана виђен је блед, преплашен, без царских обележја у граду Никомедија, више од 150 миља удаљеном од бојишта. По повратку је одмах, према казивањима, казнио све паганске пророке који су му предвидели победу. Своју срамоту наџивео је свега неколико месеци. Због оскудних способности и врлина, нису га жалили ни народ, ни војска. Сахрањен је у далекој Киликији. Кажу да је после тога заборав прекрио његов родни Шаркамен. Цар Лициније је уништио и његову породицу. Наредио је убиство његовог сина Максима, ћерке и супруге, чија имена, чак, нису остала забележена.

Аутор: Драгана Матовић

Царевина у мираз

Хлор оставио Јелену и оженио се Теодором која му је донела славу. Јелена је 283. године родила Константина.

6356_511653682190867_730286489_aЖеља за влашћу будућег римског императора Констанција Хлора (293-306) била је јача од љубави. Да би постао један од четири господара света, морао је да се ожени Теодором, усвојеницом августа Максимијана Херкулија (285-305, 310). Тај брак му је донео славу о којој је сањао, а однео жену коју је волео.Одлука да напусти Јелену (Хелена), са којом је имао сина Константина, касније названог Велики (306-337) имала је дугорочан ођек у европској и светској историји. Наиме, то је пресудно утицало да њихов јединац Константин, касније назван Велики, огрне царски пурпур и постане монарх – један од најзначајнијих. Константин је прихватио хришћанство, био први цар који је постао хришћанин и основао Константинопољ, који ће хиљаду година бити главни град измењене римске империје.
Порекло Констанција Хлора остало је замагљено. Као и остали владари тог доба, потекао је из Илирика (Балканско полуострво). Рођен је 250. године, највероватније, у Наису (Ниш). Његов отац Еутропије био је један од угледних људи из Дарданије, док о пореклу његове мајке, чије је име, вероватно, било Клаудија, извори нису сагласни. Верује се да је била нећака цара Клаудија Готског (268-270), можда кћер његовог брата Криспа. Касноантички писац Еутропије претпоставља да је била његова сестричина или унука, а други извори наводе да је Констанције унук Клаудијевог брата, што се може видети и на натписима на којима Констанције себе назива унуком божанског Клаудија.

Царски гардист
Младост је провео у војсци. Обдарен храброшћу, благошћу, доброћушношћу, разликовао се од осталих војника који су мачем крчили пут до успона. Говорили су да је његова лепота достојна самог Аполона. Надимак Хлор добио је због свог бледог тена, какав су имали Ахил и Александар Велики. Такође, Хлорис је била римска богиња цвећа, пуна сунчевог сјаја, уз коју је ишло руменило стидљивости и скромности. Ови епитети пратили су Констанција.Са Јеленом се упознао око 270. године, када је као гардиста цара Аурелијана боравио у Битинији. Била је жена снажног карактера и великих амбиција, но, према наводима историјских извора, ниског рода. Епископ Милана Амброзије, Јелену је називао гостионичарком.
Како љубав не пита за порекло и не мари за друштвена правила, Јелена и Констанције су се спојили. До данас није јасно да ли су били у класичном браку или су живели невенчано. У то време било је забрањено да супружници буду из неспојивих друштвених сталежа, па је Јелена, ипак, била Констанцијева ванбрачна жена. Око 283. родила је Константина у Наису.
Тих година Максимијан Херкулије, који је већ постао Диоклецијанов сувладар, запазио је Константинове војничке способности. Предложио му је да се ожени његовом поћерком Теодором. Констанције је попустио под политичким притиском, вероватно и ради напредовања у каријери. Отпустио је вољену Јелену. Са Теодором је добио два сина Флавија Далмација и Флавија Јулија Констанција, чије су судбине, нажалост, биле трагичне и ниједан није оставио траг у историји.Оснивањем прве тетрархије, постао је цезар у западном делу империје. Четири тетрарха – Диоклецијан, Максимијан, Галерије и Констанције Хлор – требало је да представљају симбол који је у старим цивилизацијама означавао четири велика царства – Персију, Асирију, Египат и Хеладу. Добио је управу над немирним провинцијама Галијом и Британијом. Столовао је у Тријеру, где је подигао резиденцијалну палату са хиподромом, велике, царске терме, базилику, амфитеатар, обновио мост Марка Аурелија и познату Порта нигра, која је и данас симбол овог града.
Када су у Никомедији 305. године на свечаном скупу Диоклецијан и Максимијан Херкулије предавали власт новим августима Галерију и Констанцију Хлору и цезарима Максимијану Деју и Флавију Северу прављена су поређења нових августа, указује др Александар Јовановић, у књизи ”Тло Србије завичај римских царева”. Галерије је наступио са гордом охолошћу победника над Персијанцима, чији се тријумф поредио са Александровим, док је Констанције пленио својом благошћу, умереношћу и отвореношћу.

Окретање Христу
Флавије Север је тада постао његов млађи сувладар са титулом цезара. Препустио му је Италију и Африку, а себи придодао Шпанију. У пратњи сина Константина, Констанције 305. године прелази у Британију, где су извојевали победу над непријатељем. Међутим, убрзо након те победе, изненада се разболео и умро у данашњем Јорку. Ожаливши га са достојним поштовањем, војници су за наследника престола прогласили његовог сина Константина. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.
Сматра се да је након тога Јелена, о којој се до тог времена мало зна, дошла на синовљев двор у Триру. После победе над Максенцијем, сином Максимијана Херкула, који се сам прогласио за императора и владао Италијом, Константин се окренуо хришћанској вери и, по речима савременика и царевог биографа, Евсевија Цезарејског превео је читаву своју породицу, укључујући и мајку, у хришћанство. Константин је својој мајци поклонио посед на самом југоистоку Рима и на том имању подигнута је можда и најстарија црква у овом граду, посвећена мученицима Диоклецијановог периода, светом Марселину и Петру. На истом месту налазила се и Хеленина палата, која је потицала из времена Септимија Севера. Археолошким ископавањима утврђено је да је једна од просторија те палате претворена у хришћанску капелу.Убрзо по прослави Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се, према наводима Цезарејског, упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ Јелениног пута био је да обиђе сва хришћанска места и искаже хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже да је могуће да је Константинов нагли заокрет у верској политици и уклањање некадашњег владара Лицинија, изазвало немире у источним провинцијама. Јелена је поделила новац војницима и на тај начин их је, вероватно, умирила. Обишла је Свету земљу, цркву Христовог рођења у Витлејему и Христовог гроба у Јерусалиму, које је њен син почео да гради. Недуго по повратку са пута по истоку, Јелена је умрла.у средњем веку, Јелена је била узор многим владаркама, као прва царица која је, према предању, открила заборављени Часни крст на коме је разапет Исус, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина и на крају грешница која се покајала. Била је и остала популарна светица у различитим деловима света. У јужној Француској сматра се заштитницом од муња, громова и ватре, у Алпима и рајнској области слави се као заштитница рудара, на Кипру се верује да је протерала отровне змије са острва. Историјска Јелена била је инспирација многим уметницима, често је представљана на делима великих мајстора, попут Рубенса и Франческа. Многобројна литерарна дела писана од Велса до Чешке, од Италије до Шведске, славе Јелену и њене подвиге.

Аутор: Драгана Матовић

Дворац Гаја Валерија

Палата Феликс Ромулијана, врхунац уметности тог периода. Биографија налик бајци у којој пастир постаје цар…

1Имератор Гај Галерије Валерије Максимијан (293-311) једна је од најпротивречнијих личности Римског царства. Једни су га славили као спасиоца империје, новог Ромула и Александра Великог, а други ружили и сматрали најлошијим владаром и човеком. Док су га пагански писци описали као одважно храброг, херкуловски снажног, предодређеног за победе, са лепотом, која се сматрала божијим даром, хришћански историчари су га приказали као монструозног господара, непријатеља сваке културе и учености, који је, чак, и свог очуха Диоклецијана отерао са престола!
Галерије је у младалачким годинама задобио највише војничке чинове и наклоност цара Диоклецијана, који га је усинио и 293. године прогласио за цезара и свог сувладара. У зрелим годинама однео је једну од највећих победа у римској историји, а у тренутку када га је задесила смрт, у време његове највеће моћи и славе, сахрањен је и уврштен међу богове у Феликс Ромулијани (Гамзиград код Зајечара), данас једном од највећих археолошких налазишта у Европи, на листи Унескових споменика. За његово име везује се и последњи велики прогони хришћана 303. и 304. године, али и први едикт о толеранцији хришћанства из 311. године.

Поразио Персијанце

2Галеријева биографија личи на бајку у којој пастир постаје цар. Рођен је око 260. године на малом пољском имању Секундијана у Приобалној Дакији. Његов отац, чије име није сачувано, бавио се земљорадњом. Мајка Ромула била је свештеница “планинских богова”. Имао је сестру, мајку будућег императора Максимина Деје. Као дечак, Галерије је чувао стоку и стекао надимак Говедар. Тог надимка се никад није одрекао, јер је у њему слутио везу са Силваном, шумским божанством.Као и остали тетрарси, у војсци је напредовао у време својих земљака Аурелијана и Проба, касније и код Диоклецијана, који га је 293. године, узео уз своје скуте и прогласио цезаром. Тим чином Галерије је ушао у божански ред Јовија, са којим се Диоклецијан изједначавао. Постао је Јупитеров син, други Марс. Претходно је напустио прву супругу с којом је имао кћер Максимилу и оженио се Диоклецијановом ћерком Валеријом.У крајевима у којима је владао, градио је палате, тријумфалне лукове, терме, а дворове је имао у Сердици (Софија) и Салоники (Солун). Претпоставља се да је његова главна резиденција пре 299. године била у Сирмијуму (Сремска Митровица), јер је одатле у првим годинама владавине могао предузимати војне подухвате како би заштитио границу на Дунаву. По окончању тих ратова, дао је да се искрче шуме у Панонији и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро). Ту панонску провинцију назвао је по својој жени Валерији којој исказао захвалност, што је као свог, прихватила његовог сина Кандидијана, којег му је родила љубавница.
Најзначајнији догађај у Галеријевом животу одиграо се 297-298. године. Био је то рат који је водио против Персије. Са својим војницима, Галерије је успео да савлада Персијанце. Галерије је, попут Александра Великог, који се после победе постарао за породицу побеђеног цара Дарија, заштитио породицу Нарсеса од насртаја и отмице, заслуживши велико поштовање. После овог пораза, Персијанци су напустили Месопотамију, а Галерије слављен у целој империји као други Ромул и Александар. Од тог тренутка почиње Галеријева приповест о божанском пореклу: он је син бога Марса и Ромулов брат, а његова мајка Ромула, попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела га је са самим богом, који се приближио у виду аждаје.
Одгонетач Ромулијане, археолог Драгослав Срејовић наводи да је Галеријева мајка од те године морала уживати посебно поштовање. Галерије је замислио да сагради палату названу по мајци Ромулијана, по узору на Диоклецијанову палату у Сплиту. Обе палате су представљале до тад јединствене градитељске подухвате у римском свету. Имале су двоструку намену: да служе за живота владара као раскошни дворци, да им обезбеде достојанствену и спокојну старост када се после две деценије повуку са трона, а након њихове смрти требало је да постану маузолеји.
У Галеријево родно место из свих делова царства стигли су најбољи градитељи, чувени уметници, клесари, сликари и занатлије, да од скупоценог мермера изграде и украсе раскошну палату. Нова, грандиознија палата започета је да се гради на темељима старе, поново Ромули у част, 305. године и грађена је до Галеријеве смрти. На северној страни овог комплекса биле су две раскошне палате, са дворанама украшеним мозаицима, фрескама и скулптурама.

Освета цару

3Дела сачувана у Ромулијани представљају врхунац уметности тог периода. Између две палате био је мали храм са жртвеником, посвећен Великој мајци или боговима Либеру и Либери. Из налаза у палати може се закључити да је Галерије био склон боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмрног оца, као што су Херкул, Ескулап, посебно Дионисије, што се види по мозаицима и скулптурама са његовим представама.
Галеријева тешка болест зауставила га је да спроведе свој наум до краја. Умро је годину дана пре завршетка Феликс Ромулијане. Ломача која је 311. године означила Галеријеву апотеозу последњи пут је у обележила такав традиционални римски ритуал.На самртничкој постељи, супругу Валерију и сина Кандијана поверио је цару Лицинују на старање. Валерија је кратко уживала Лицинијеву заштиту. Неколико месеци касније напустила је двор и прешла у део царства којим је управљао Максимин Деја. Понудио јој је брак. Хтео је да се преко ње повеже са Диоклецијаном. Кад га је одбила, изгубила је сваку заштиту. Одузета су јој сва добра, а почетком 312. са мајком Приском, Диоклецијановом супругом прогнана је у Сирију. После Дејове смрти, покушала је да се приближи Лицинију. Када је чула да је Лициније наредио Кандијаново убиство, са мајком се сакрила у околину Солуна, али су их пронашли и убили. То је био Лицинијев коначни обрачун са тетрархијом и са успоменама на Галерија.
После тих догађаја обустављена је свака градитељска делатност у Ромулијани. Претпоставља се да је комплекс у четвртом веку потпао под управу цркве, која је у сред Галеријеве палате саградила базилику. Највероватније је то био начин освете цару који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна у петом веку, Ромулијана је разорена и спаљена. Поново је разрушена у седмом веку. Тек у 11. веку, напуштене зидине наслелили су Словени, који нису знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Феликс Ромулијана је добила ново име – Гамзиград.

Аутор: Драгана Матовић

Претходно Старији уноси Следеће Новији уноси