Грчка култура

У културно наслеђе једног народа спадају:
религија, обичаји, веровања, уметност, знање, наука, свакодневни живот

Француска грађанска револуција

Иако није била ни једина ни прва револуција која је потресла стари поредак у Европи, револуција у Француској сматра се најзначајнијом.

Америчка револуција и Рат за независност

Америчка револуција или Амерички рат за независност представља сукоб између Велике Британије и њених тринаест колонија у Северној Америци.

Рат је трајао од 1775. до 1783. године, а завршен је победом америчких колониста и стварањем Сједињених Америчких Држава.

Значај Америчке револуције је у томе што су први пут у историји неке колоније стекле самосталност и формирале своју независну државу.

Ко је први утврдио висину Кеопсове пирамиде?

Талес из Милета

Познати у анегдотама (владари, државници, философи, књижевници)

ЛЕОНИДА
ГАЈ ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР
ОКТАВИЈАН АВГУСТ
ЛУЈ XIV
ЛУЈ XV
НАПОЛЕОН БОНАПАРТА
АВГУСТ МОЋНИ
ДВАЈТ АЈЗЕНХАУЕР
ЛОЈД ЏОРЏ
ПЕТАР ВЕЛИКИ
ЈОСИФ II
КЛЕМЕНС ВЕНЦЕЛ ФОН МЕТЕРНИХ
ЏОРЏ ВАШИНГТОН
ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ
ФРАНКЛИН ДЕЛАНО РУЗВЕЛТ
ЈОВАН ДУЧИЋ
ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ
ИМАНУЕЛ КАНТ
ДАНТЕ АЛИГИЈЕРИ
ЖАН ЖАК РУСО
ШАРЛ МОНТЕСКИЈЕ
ФРАНСОА ВОЛТЕР
ЂУРА ЈАКШИЋ
СИМА ПАНДУРОВИЋ
СТЕВАН СРЕМАЦ
МАРК ТВЕН
ОСКАР ВАЈЛД
ТИН УЈЕВИЋ

Последње писмо краљице Марије Антоанете пред одлазак на гиљотину

Последње писмо краљице Марије Антоанете пред одлазак на гиљотину на коме се налазе њене сузе упућено сестри њеног мужа, принцези Елизабети од Француске.

Дана 16. октобра, у пола четири ујутро

“ Теби, мојој сестри којој пишем последњи пут. Управо сам осуђена не само на срамну смрт на начин намењен криминалцима већ и да се придружим твом брату. Невина као он, желим да покажем исту чврстину у мојим последњим тренуцима. Мирна сам јер немам шта да приговорим мојој савести. Осећам дубоку тугу остављајући моју јадну децу: ти знаш да сам једино живела за њих и за тебе, моју добру и нежну сестру. Ти, која си из љубави све жртвовала да будеш са нама у каквој ситуацији те напуштам.
Сазнала сам из записника на мом суђењу да је моја ћерка (Mari Tere) одвојена од тебе. Јао мени! јадно дете. Не усуђујем се да јој пишем; не би примила моје писмо. Не знам ни да ли ће ово стићи до тебе. Надам се да ће једног дана кад стасају бити у могућности да ти се придруже и да уживају у твојој потпуној посвећености. Допусти им да обоје мисле на лекције које ја никад нисам успела да пренесем на њих; да су темељи живота принципи и исправност њихових поступака, а да ће њихову срећу представљати обострана наклоност и поверење једно у друго. Допусти да моја ћерка осети да у њеном добу треба да увек помогне њеном брату чиме би га инспирисало њено искуство и наклоност да му пружи својим саветима. Допустим им, укратко, да осете обоје да у ма којој ситуацији били неће бити истински срећни већ једино кроз међусобну подршку. Нека прате наш пример. Колика је утеха наша наклоност једно за другим дала у нашим несрећама. У тренуцима среће ми смо уживали двоструко јер смо били у могућности да је поделимо са пријатељима; и где може један наћи пријатеље који су пуни нежности и у слози него у сопственој породици? Нека мој син никад не заборави последње речи свог оца које ја понављам недвосмислено; нека никад не тражи да освети нашу смрт.
Морам ти изнети једну ствар која је веома болна мом срцу, свесна сам колико бола може дете проузроковати. Опрости му, драга сестро; мисли на његове године и колико је детету лако исказати било коју жељу поготово кад нема разумевања. То ће се десити једног дана, надам се да ће боље осећати вредности твоје привржености и нежности за њих двоје. Преостало је да ти исповедим моје последње мисли. Требала сам изразити жељу да им пишем на почетку мог суђења, али упркос томе што ми нису оставили никакво средство за писање догађаји су прошли тако брзо да стварно нисам имала времена.
Умирем у Католичкој Апостолској и римској вери, мојих очева у којој сам одгајана и коју сам одувек исповедала. Немајући духовну утеху да потражим, незнајући да ли на овом месту има било какав свештеник те конфесије ( и заиста место где сам ја би их изложило превеликој опасности уколико желе да уђу ). Искрено преклињем опрост од Бога за све грешке које сам могла починити током мог живота. Уздам се у Његову доброту да ће Он милосрдно прихватити моје последње молитве као што је све оне током мог живота које сам Њему упућивала да прими моју душу у Његовој милости. Молим за опрост од свих које знам , посебно од тебе, моја сестро за сву ненамерну секирацију коју сам ти проузроковала. Опраштам свим мојим непријатељима зла која су ми начинили. Збогом мојим теткама и свој мојој браћи и сестрама. Имала сам пријатеље. Мисао о вечном раздвајању од њих и њихових проблема је једна од највећих туга коју проживљавам умирући. Нека на крају бар знају да им свој последњи тренутак посвећујем.
Збогом, моја добра и нежна сестро. Нека стигне до тебе ово писмо. Мисли увек на мене. Грлим те свим мојим срцем као што ти чиниш мојој јадној, драгој деци. Мој Боже како се срце кида што их остављам заувек. Збогом!Збогом! Сада морам да се сама позабавим својим духовним дужностима пошто немам слободу. Можда ми доведу свештеника али ја овде протествујем да му нећу рећи ни реч и да ћу га третирати као тоталног странца.

Ce 16 octobre, à quatre heures et demie du matin.

C’est à vous, ma soeur, que j’écris pour la dernière fois. Je viens d’être condamnée, non pas à une mort honteuse – elle ne l’est que pour les criminels, mais à aller rejoindre votre frère. Comme lui innocente j’espère montrer la même fermeté que lui dans ses derniers moments. Je suis calme comme on l’est quand la conscience ne reproche rien. J’ai un profond regret d’abandonner mes pauvres enfants. Vous savez que je n’existais que pour eux et vous, ma bonne et tendre soeur, vous qui avez par votre amitié tout sacrifié pour être avec nous, dans quelle position je vous laisse ! J’ai appris par le plaidoyer même du procès que ma fille était séparée de vous. Hélas ! la pauvre enfant, je n’ose pas lui écrire, elle ne recevrait pas ma lettre, je ne sais pas même si celle-ci vous parviendra. Recevez pour eux deux ici ma bénédiction ; j’espère qu’un jour, lorsqu’ils seront plus grands, ils pourront se réunir avec vous et jouir en entier de vos tendres soins. Qu’ils pensent tous deux à ce que je n’ai cessé de leur inspirer : que les principes et l’exécution exacte de ses devoirs sont la première base de la vie, que leur amitié et leur confiance mutuelle en fera le bonheur. Que ma fille sente qu’à l’âge qu’elle a, elle doit toujours aider son frère par les conseils que l’expérience qu’elle aura de plus que lui et son amitié pourront lui inspirer ; que mon fils, à son tour, rende à sa soeur tous les soins, les services que l’amitié peuvent inspirer ; qu’ils sentent enfin tous deux que dans quelque position où ils pourront se trouver ils ne seront vraiment heureux que par leur union ; qu’ils prennent exemple de nous. Combien, dans nos malheurs, notre amitié nous a donné de consolation ! Et dans le bonheur on jouit doublement quand on peut le partager avec un ami, et où en trouver de plus tendre, de plus uni que dans sa propre famille ? Que mon fils n’oublie jamais les derniers mots de son père que je lui répète expressément : qu’il ne cherche jamais à venger notre mort.

J’ai à vous parler d’une chose bien pénible à mon coeur. Je sais combien cet enfant doit vous avoir fait de la peine. Pardonnez-lui, ma chère soeur, pensez à l’âge qu’il a et combien il est facile de faire dire à un enfant ce qu’on veut et même ce qu’il ne comprend pas. Un jour viendra, j’espère, où il ne sentira que mieux le prix de vos bontés et de votre tendresse pour tous deux. Il me reste à vous confier encore mes dernières pensées. J’aurais voulu les écrire dès le commencement du procès, mais, outre qu’on ne me laissait pas écrire, la marche a été si rapide que je n’en aurais réellement pas eu le temps.

Je meurs dans la religion catholique, apostolique et romaine, dans celle de mes pères, dans celle où j’ai été élevée et que j’ai toujours professée, n’ayant aucune consolation spirituelle à attendre, ne sachant pas s’il existe encore ici des prêtres de cette religion, et même le lieu où je suis les exposerait trop s’ils y entraient une fois. Je demande sincèrement pardon à Dieu de toutes les fautes que j’ai pu commettre depuis que j’existe ; j’espère que, dans sa bonté, il voudra bien recevoir mes derniers voeux, ainsi que ceux que je fais depuis longtemps pour qu’il veuille bien recevoir mon âme dans sa miséricorde et sa bonté. Je demande pardon à tous ceux que je connais et à vous, ma soeur, en particulier, de toutes les peines que, sans le vouloir, j’aurais pu leur causer. Je pardonne à tous mes ennemis le mal qu’ils m’ont fait. Je dis ici adieu à mes tantes et à tous mes frères et soeurs. J’avais des amis, l’idée d’en être séparée pour jamais et leurs peines sont un des plus grands regrets que j’emporte en mourant ; qu’ils sachent du moins que, jusqu’à mon dernier moment, j’ai pensé à eux.

Adieu, ma bonne et tendre soeur ; puisse cette lettre vous arriver. Pensez toujours à moi ; je vous embrasse de tout mon coeur ainsi que ces pauvres et chers enfants. Mon Dieu, qu’il est déchirant de les quitter pour toujours ! Adieu, adieu ! je ne vais plus m’occuper que de mes devoirs spirituels. Comme je ne suis pas libre dans mes actions, on m’amènera peut-être un prêtre ; mais je proteste ici que je ne lui dirai pas un mot etque je le traiterai comme un être absolument étranger.

Извор: http://teaattrianon.blogspot.com/2007/05/last-letter-of-marie-antoinette.html

МАРИЈА АНТОАНЕТА ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА

Паја Јовановић и Титова песница

Једну од последњих зима велики сликар лепо је провео портретишући Тита. Резултат тих дана показан је на изложби приређеној поводом стопедесетогодишњице његовог рођења. 

Био је свестан свог угледа па је очекивао да ће га позвати, али се не би изненадио да су га заборавили: дошло је време младих људи, нових идеја и стилова, време у коме, осећао је, нема места за њега. И зато се искрено обрадовао кад су га позвали. Доживео је то као знак да његова уметност пристаје сваком времену и поретку.
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.
Пају Јовановића препоручио је Бранко Шотра, првоборац и тада секретар Удружења ликовних уметника Србије и признати графичар, сматрајући да у Србији нема бољег портретисте од Паје Јовановића. Нова власт, иако можда некоме није било по вољи што је Јовановић портретисао и чланове омражене краљевске породице Карађорђевић, није могла а да не прихвати Шотрин предлог зато што је Јовановићев углед надилазио назоре политике. Сигурно да нема те државе, ма каквих опредељења била, која не би желела да се похвали уметником какав је био Паја Јовановић. Уосталом, ратне године провео је у Београду, у Бирчаниновој 28б, а не у Бечу где је имао кућу и атеље, није ни излагао нити се јавно приказивао, што су све разлози због којих је нова власт у Београду могла да буде сигурна у Јовановићеву подобност и приврженост новом поретку.

 

Пети точак на колима

Паји Јовановићу задатак није био нов а још мање стран пошто је током прве и друге деценије двадесетог века десетак пута боравио на двору Фрање Јосифа, аустроугарског цара, и портретисао га. Било је то уобичајено понашање протокола аустроугарског двора: познати сликари из делова којима је владала Аустроугарска царевина позивани су на двор да портретишу цара. Један од тих Јовановићевих радова, „Портрет цара Франца Јозефа”, изгледа се допао политичкој елити, зато што је литографисан и продаван као владарска икона и знак патриотизма.
Јовановићев пријатељ Милутин Миланковић, велики научник, наговорио га је да напише мемоаре и он пристаје, у дубокој старости. Успомене на време портретисања Тита почиње да бележи 19. децембра 1947. године, уз напомену да то чини после дужег времена.
„Ове године сам зимско доба провео радећи у Двору портрет Маршала”, каже на почетку ове мемоарске белешке и не крије да му је „баш било мило” што су га позвали „на ту утакмицу, мада је начин тог конкурса као и начин портретисања апсурдан био”. Шта је то сметало великом Паји Јовановићу описаћемо касније, зато што и он сам наводи прво детаље у којима је уживао.
До Дедиња, до Титове резиденције и назад возио се колима у друштву симпатичних младих људи што је њему, усамљеном чичи – како себе назива – била лепа разонода. Тамо их је чекала „лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске, деликатно љутомерско и друго вино, ликери и ракија и кафа”. Уз све те „удобне прилике на двору”, лепој успомени допринео је и Тито, његово стрпљење током досадног позирања сваког дана од десет сати до подне.

Све остало било је неповољно. „Рад сам и начин рада је био апсурдан”, сећа се Паја Јовановић. Модел, дакле Тито, био је неправилно постављен: седео је у фотељи на платформи осветљен само с плафона, што је, по Јовановићу, „апсолутно неупотребљиво за портрет” зато што су очи и уста сасвим неосветљени. Осим те техничке грешке, Титова поза, начин на који је био постављен да седи у фотељи, остављала је утисак „неког врло старог човека на одмарању”. Јовановић се сећа да је „ово место изабрао Бецић (Владимир, хрватски сликар – п. а), красан мио човек, добар учитељ а зацело и добар уметник – али не портретиста”. Међутим, с обзиром на то да су сви остали пристали на такве услове, пристао је и он, „као пети точак у колима ћутао, а када су сви у колу почели да раде почео сам и ја, без надежде успеха, почео сам да цртам”.

 

Налик на Наполеона

Сликари су постављени у полукруг око Тита, што је Јовановић упоредио с начином рада у школи где ђаци почетници седе око плаћеног модела.

„Видео нисам ништа стојећи далеко иза осталих који су били поставили штафелаје и велика платна док сам ја иза њих мале скице из руке радио.”

Очекивало се да изабрани сликари израде портрет који ће бити репрезентативан, портрет који ће приказати сву Титову важност и величину по историју, како би, умножаван, могао да замени његове фотографије које су висиле на зиду сваке установе у земљи. Паја Јовановић претпоставља да се Тито сигурно „доста чудио резултату” и да му се не може замерити ако је проценио да су „све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела”. Сматрао је да би све било како треба да су сликари имали прилике да поставе Тита у положај који сваком од њих појединачно одговара, да затим израде неколико скица и да најбољу изаберу за портрет који би завршили за четири до пет седења.

После неколико дана рада, било је јасно шта ко ради и какав ће бити резултат.  „У очи ми је пало да су сви, као по договору, неку мрку блатњаву боју показали – ђачки радови слабе школе.” По Јовановићевој оцени, само је Исмет Мујезиновић, „тај вешти сликар”, успео да „упркос свих непогода изради занимљиву слику”, док је на радовима осталих Тито изгледао као војсковођа који је изгубио рат „налик на Деларошову (француски сликар из доба академизма) слику Наполеона после Ватерлоа а не на Тита који је подигао Југославију из рушевина”.

Међутим, баш кад је Паја Јовановић изгубио сваку наду да ће урадити слику каква доликује и његовом умећу и теми, Исмет Мујезиновић, сарајевски сликар, учинио је да све крене набоље.  „Четврти дан је Мујезиновић спремио ново, велико платно и почео живо да слика. Парче по парче је слику радио – на моје изненађење је већ првог дана врло лепо цртану, сасвим слободно рађену слику направио – а после подне, сасвим из главе је радио позадину и патос црно-белих мермер плоча. Сличност је била добра, а држање Маршала снажно, слободно и лепо. Све то рађено више вештином неголи моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео да даровит сликар и усред најнеповољнијих прилика може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.” И Јовановић је одлучио: „Направићу сасвим друго од онога што видим!” Одмах, чим се вратио кући, почео је да црта скице будућег портрета. На једној од њих нацртао је Тита како стоји поред писаћег стола и на основу ње почео да слика. „Радио сам готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам слику довршио, урамио и послао у Кабинет.”

 

Оде Трст, оде и слика

Годину дана након сликања Тита, значи у време кад бележи успомене на те дане, Јовановић наводи да двоје из групе још нису предали своје радове – Владимир Бецић и Марино Тартаља, хрватски сликар.
„Бецићу се чудим јер он је имао најлепше израђену слику при растанку. Почео је нову велику слику, кажу, па гњави. Тартаља, мио симпатичан дечко, који је тако лепо пазио да не паднем на лед кад ме узимао и кући доводио, он сирома је на квадрат подигнута неспособност, он и никад неће бити готов.”
Јовановић је очекивао да ће Божидар Јакац, словеначки сликар, иако је дошао четири дана после свих, урадити добру слику, чак бољу и од Мујезиновићеве. Описује га као врло вештог, рутинираног сликара, и сећа се да је „живо израдио сваки дан цртеж или слику, мада је имао најлошије место са којег је видео модел само у профилу и мраку”. Резултат те Јакчеве преданости и вештине Јовановић није забележио.

Слика коју је израдио Паја Јовановић и послао у Титов кабинет, неколико година након тога предата је на чување Народном музеју у Београду, с тим да се не сме излагати. Оцењена је као неподобна. Јовановић је насликао Тита у сивомаслинастој маршалској униформи како одлучно стоји поред писаћег стола на коме је разастрта мапа Истре.   Тито се песницом ослонио на сто, баш на место где је на мапи Трст, односно Зона Б, како се у то време називао тај део границе Словеније и Италије. Након Другог светског рата тај део је додељен Италији, што је у тадашњој Југославији изазвало велике демонстрације. Најпознатија порука била је „Трст је наш”, што се великим силама никако није допало.  Тито није успео да сачува спорно подручје, па је наређење да се Јовановићева слика чува али не излаже било сасвим разумљиво.

„Портрет Јосипа Броза Тита” била је једна од последњих слика Паје Јовановића. Недавно је показана на изложби (децембар 2009–фебруар 2010) приређеној поводом стопедесетогодишњице уметниковог рођења, у Српској академији наука и уметности у Београду.

Извор: Политикин забавник
Аутор текста: Соња Ћирић

Степа Степановић викао на поштара јер му је донео огромну пензију!

„Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?“, рекао је Степа Степановић и послао натраг збуњеног поштар

Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у Великом рату,  Церску битку, постао тек други војник који је у Србији добио чин војводе.  Заслужан је и за брз пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Он је у дуго заслужену пензију отишао две године после величанственог пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата. Осим породичне куће у Кумодражу где су му браћа живела и бавила се земљорадњом, војвода није поседовао никакву другу имовину.

Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.

Савременици су забележили да Степа Степановић није трпео било какве повластице.

Живео је и радио под паролом „отаџбини се даје све, а од ње не узима ништа„.

Онда можда ни не чуди прича о војводиној првој пензији коју су забележиле тадашње новине.

Наиме, Степа Степановић своју прву пензију није ни примио! Када је поштар дошао да му је уручи, војвода га је једноставно посало назад са наредбом да се пензија смањи  јер је  превелика!

Као српском војводи и истакнутом ратнику у свим дотадашњим ратовима, Степи Степановићу је припала државна пензија у вредности од 3.000 тадашњих динара.

„Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?„, забележено је да је рекао Степа Степановић и послао натраг збуњеног поштара.

Три хиљаде динара је у то време била велика сума. На пример, за хиљаду динара је могао да се купи пар најбољих волова, а за један динар – седам јаја!

И тако је војвода вратио пензију. Сматрао је да му толика сума не приличи. Примио ју је тек када су је преполовили.

До краја живота је живео као скроман човек. Сам је за живота подигао себи гробницу на чачанском гробљу, супрузи оставио новац за трошкове погреба, припремио себи униформу, обућу и ордење са којим ће га сахранити.

Плесна куга

Средином јула 1518. године на улицама Стразбура, града на истоку Француске који је тада био део Римског царства, једна жена, наводно се звала Фрау Трофеа је изашла на улицу и почела плесати. Ово вероватно на први поглед и није био превише чудан догађај, међутим ствари су се убрзо почеле мењати. Жена је плесала данима, а седам дана након што је почела, на улици је плесало око 100 људи.

Епидемија плеса или „Плесна куга“ из 1518. ускоро је постала један од најбизарнијих догађаја за које је човечанство икада чуло.
Месец дана након почетка овог бизарног и мистериозног догађаја, на улицама је без престанка плесало око 400 људи.

Многи су већ почели и умирати, углавном након срчаног удара, али то није зауставило остатак расплесане гомиле. Власти су коначно одлучиле да нешто предузму па су савет затражиле од локалног лекара који је искључио могућност астролошких и натприродних узрока, и који је на крају закључио да је ова куга „природна болест“ коју је узроковала „врућа крв„.

Пре покушаја лечења, неки плесачи су чак били укрцани на кочије и одвезени до локалног светилишта да моле за помоћ. Њихове се молитве нису оствариле.

Уместо да пропишу пуштање крви (уобичајени медицински третман из тог доба), власти су охрабриле становнике да још више плешу, ослобађајући им додатни простор, а чак су за плесаче направили и дрвену позорницу. Веровало се да је једини лек – непрестано плесање, дан и ноћ, а власти су чак платиле и музичаре како би се повећала учинковитост лека.

Тек почетком септембра, број плесача је почео опадати. Ово није био први пут да се овакав бизаран догађај догоди у Европи. У ствари, било је чак десет плесних епидемија пре 1518. године, само што ни једна није довољно добро документована као епидемија из Стразбура.

Једна од популарних идеја је била да су плесачи прогутали ергот, гљивицу која расте на стабљикама ражи. Али ова теорија има једну рупу, док ергот може изазвати халуцинације, он такође обично прекине доток крви до екстремитета, чинећи координирано кретање (плесање) готово немогућим.

Друга теорија је била да су плесачи били чланови култа херезе. То је такође мало вероватно, јер документи показују да плесачи који су били захваћени појавом нису желели плесати, и да су, када год су могли, молили за помоћ. Такође, није било никаквих назнака да су их власти лечиле или третирале као херетике.

Према књизи Џон Валера, епидемија је избила због масовне психогене болести, манифестације масовне хистерије која се често дешава као последица екстремног нивоа психолошких проблема. Према Валерау, један од узрочника је била глад узрокована хладним зимама, топлим летима, мразевима и леденим кишама. Осим широко распрострањене глади, узроку су допринеле велике богиње, сифилис, као и генерална потлаченост људи.

Хамурабијев законик

Хамурабијев законик представља један од најстаријих закона древне Месопотамије.

Хамурабијев законик био je веома строг – “око за око, зуб за зуб” и верно осликава друштвене односе тадашњег времена.

Вавилонски владар Хамураби донео је овај законик у XVIII веку п.н.е.

Текст је исписан на стени од црног диорита, високој 2,62 m.

Данас се чува у музеју Лувр.

Законик је превео на француски оријенталист Шел.

На врху стуба налази се сликовни приказ бога сунца Шамаша, како седи, и Хамурабија док стоји у наклону пред њим.

На рељефу је представљен Хамураби како прима законик из руку бога Сунца Шамаша.

Хамураби се у даљем тексту представља као мудар краљ, који је својој земљи донео праведан закон и добру управу.

У земљи је створио благостање и учинио да становништво буде безбедно…