Jusitinijana Prima

d186d0b0d180-d198d183d181d182d0b8d0bdd0b8d198d0b0d0bdЦаричин Град се налази на 7 km од Лебана, a 30 km од Лесковца, археолошки локалитет из VI века, једног од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости Балкана.
Подигао га је велики византијски Цар Јустинијан I (527-565) према многим изворима у знак захвалности крају у коме се родио.

http://www.facebook.com/photo.php?v=10201291784751036&set=vb.397697490253154&type=3&theater

Истраживања

Царичин Град лежи на благим падинама које се спуштају од планине Радан ка лесковачкој котлини. Само налазиште простире се на платоу од 42.000 m².
Први опис рушевина дао Мита Ракић 1880. године у листу Отаџбина.
Истраживања на археолошком локалитету Царичин Град започета су 1912. године, али су убрзо заустављена услед ратова. Настављена су 1936. године под покровитељством Српске краљевске академије и Универзитета у Београду, а прекинута су 1940. година. Истраживања су затим обновљена 1947. године и трајала су до 1970. године, а потом настављена 1975. године а истраживањима су се придружили француски археолози.
Први истраживач града био је Владимир Петковић, открићем величине града, остацима мозаика, мноштвом архитектонске пластике, изнео је прве хипотезе да се ради о Јустинијани Прими.

Археолошко налазиште

Град је био важан црквени, административни и војни центар, седиште новоосноване архиепископије Justiniane Prime која је имала јурисдикцију над северним Илириком чиме је право Солуна ограничено на јужне делове провинције.
Био је окружен бедемима, а поред спољних утврђења откривени су и унутрашњи бедеми који град деле на три дела: Горњи, Средњи и Доњи. На најузвишенијем месту у граду саграђен је Акропољ – седиште црквене управе, окружен снажним бедемима, у средишњем делу истиче се централни кружни трг где се одвијао јавни живот града.
Градске улице су поплочане правоугаоним кречњачким плочама, уоквирене покривеним тремовима са стубовима на којима се ослањају лукови аркада. На Акропољу се налази комплекс епископске палате (имала је подно грејање које се загревало топлим ваздухом – хипокауст), велика катедрална црква са три апсиде, атријумом и крстионицом, који спада у ред најмонументалнијих споменика византијске архитектуре на балканском полуострву. У стамбеном делу града, близу трга – форума, откопана је тробродна базилика са криптом, пронађени су фрагменти подног мозаика и фресака. Југоисточно од форума била је трећа црква, крстообразна базилика са атријумом. У предграђу је откопана двојна базилика и јужно од ње пета базилика, тробродна са траксептом, нартексом и атријумом, изван градских зидина нађена је шеста црква, триконхос са отвореним нартексом и атријумом, све ове цркве подигнуте су у VI веку.
Споменици црквене и световне архитектуре по својој урбанистичкој поставци, по скупоценим мозаичким подовима и разноврсном декоративном пластиком у потпуности одговарају Прокопијевом опису Justiniane Prime.
Насеље се снабдевало водом из вештачког језера чија је брана била дугачка 100, а висока 6,15 m.

Шта су нам то све Турци „донели“…

Присуство Турака на нашим просторима оставило је трага у свим животним сегментима. Турци су донели многе новине у исхрани, које су се одржале до данас.
Од њих је српски народ сазнао за бурек, алву, бозу, уштипке, сомун, јогурт, пилав, ћуфте.

tumblr_m85j5mhoIa1r5opq4o1_500Осим тога, Турци су најзаслужнији и за иновације какве су у XVI веку представљали кафа и дуван. Институцију кафане као места где се одвија важан део друштвеног живота, такође су увели Турци. У њима су се служили искључиво кафа и дуван који се дуго сматрао лековитим.

У Београду је половином XVIII века било око двадесет кафана. Занимљиво је да је Србима било дозвољено да их посећују, иако су се налазиле у муслиманским деловима вароши.
Ноћне проводе по кафанама, који су били резервисани искључиво за мушкарце, употпуњавала је музика која се веома разликовала код припадника двеју вера. Срби су се веселили уз звуке гусала, гајди и фрула, док су Турци свирали разне дувачке инструменте, удараљке и сл.

Један турски хроничар оценио је кафане као простор који сједињује крајности јер су оне извориште „врхунског духа, али и глупости.“

Жене у српским устанцима – тајна Јеленке Хербез

Jelenka HerbezКада су Карађорђе и његови устаници ослободили Београд, прва зима је била најтежа за удовице и сирочад побијених Турака. Све што није покосила глад и хладноћа вукло се улицама просећи голу кост или корицу хлеба. Међу њима је луњала и једна девојка, готово још девојчица, али се већ тада могло видети да ће израсти у лепотицу.
А што је жена била лепша, морала је боље да се преруши, пошто је у Београду још владала отимачина свега и свакога. Прерушила се и ова млада Туркиња. Ко год би је тада видео, не би могао ни да помисли да даје милостињу жени која ће постати „Мала госпођа„, једна од најмоћнијих и најбогатијих жена Србије. Косу је улепила блатом, умотала се у гареж и у крпе, колутала очима као јуродива, пуштала пену на уста и махала рукама што јој је донело „успеха“ у просјачком занату. Људи су јој бацали милостињу само да им не би пришла или их, далеко било, дотакла.
Грануло је пролеће, а сиротиња на београдским улицама није имала намеру да мења берићетан посао, јер су у устанку многи Срби добро напунили џепове. Али, устаницима су засметале гомиле одрпанаца на улицама. Зато су их једног дана све потрпали у две лађе и потерали Дунавом у Турску, не размишљајући много да ли ће их рођаци радо дочекати.

ТАЈНЕ ШАРЕНОГ КОНАКА

(Конак кнегиње Љубице, познат још и по називима Шарени и Женски конак)
Konak kneginje Ljubice, poznat još i po nazivima Šareni i Ženski konakПошто су лађе прошле поред варошице Пореч зауставио их је устанички војвода Миленко Стојковић. Први се попео на палубу и почео да бира себи најлепше робиње. Био је леп човек и многе од тих очајних жена радо су кренуле за њим, рачунајући да ће бар ситије живети.
Само девојка која ће се убрзо потом назвати Јеленка није хтела у харем неког самозваног хајдучког султана, па се и даље претварала да је убога и луда. Није вредело. Имао је Миленко око за жене. Зауставио се баш пред њом, и кад је почео да је одмерава од бедара до рамена, она се помокрила посред палубе. Видео је лукави војвода да се девојка само прави луда а и да срама нема, па му се зато још више допала. Бацио ју је у Дунав, а када је девојка испливала са ње су спале рите и гареж Миленко је био задовољан што се није преварио.
Јеленка му је постала миљеница. Сама је тражила да се покрсти, говорећи: „Да би нови живот, почео, стари мора да умре„. Миленку се веома допала њена мушка душа у нежном женском телу. Њих двоје постадоше чак и другови. Он ју је учио да јаше коња и да пуца из кубуре, и то му се убрзо осветило. Јеленка га је примала у своју собу само када је она то хтела. Да би се одбранила била је спремна и на тучу из које су обоје излазили са модрицама и огреботинама. Миленко одлучи да је се реши. Убио би је да му није било жао толике лепоте, али је дивљу девојку било тешко и удати. Ослободио ју је тек када је, због бега у Каравлашку, морао да распустио харем. Јеленка се, прешавши Дунав, сама са своје четири кубуре, обрела у чети Гице хајдука.
У оно доба целе породице су одлазиле у шуме, а овог харамбашу је сиротиња волела, јер је јатаке награђивао, а сиротињу штедео. Гица је узео лепу хајдучицу и за жену, скрасили су се на великом имању. Док је Јеленка била добра газдарица која је гледала да имовину увећа, Гици је и даље милија била пљачка, и то је радио још безочније него раније, све док га кнез Милош није протерао из Србије. Имање му је запленио као одштету за хајдучију, а његову жену, за коју је већ био чуо, узео је у своју кућу у Црнуће, да служи кнегињу Љубицу. Јеленка је добила и нарочити, тајни задатак, да кнежеву љубавницу Петрију подучи женским пословима, али не баш плетењу и кувању, него ономе што је научила у харемским собама.
Када је Љубица потегла кубуру и убила Петрију, место несрећне жене је заузела Јеленка. Али, она је ускоро постала не само љубавница, него и поверљива саветница кнеза Милоша. Кнезу је у то доба десна рука био Аврам Стојковић, коме је један од послова био да проналази и у господареву собу приводи жене, па је једном то учинио и са рођеном сестром. Он и Јеленка нису очима могли да се виде и непрестано су једно друго опањкавали код кнеза. На крају је Аврам набеђен за неку крађу и обешен, тако да за Јеленку више није било препрека да постане права господарица у српском двору, који се тих година преселио у Крагујевац. Кнежева породица је остала у Пожаревцу.
Двор су чинили Шарени (женски) конак, који је био породична резиденција, затим Кнежев двор, здање у коме је живео сам Милош, као и данас једини сачуван Амиџин конак, стан управитеља двора. Јеленка је водила кнежев дом из Шареног конака, ту дочекивала и испраћала кнеза, па му је ускоро родила и сина Гаврила. Њега је отац много волео, али је дете, болешљиво од рођења, у другој години умрло. Причало се да је Јеленка полудела од бола, да јој је коса оседела, па је од тада морала да је фарба, али је и даље била кнежева љубимица. Путовала је по Србији, трошила из државне касе више него кнегиња Љубица, са којом се од тада само једном срела. И, док су се људи Љубици обраћали као правој госпођи, Јеленку су звали кучук-кадимом, што на турском језику значи „мала госпођа„.
Сложене везе које су Јеленки донеле угледно презиме Хербез почеле су да се плету још када је Јеленка 1826. кнезу Милошу родила ванбрачног сина. Кнез је због Гавриловог лошег здравља свом секретару Димитрију Давидовићу, који ће у историју бити уписан и као отац српског новинарства и писац првог, Сретењског устава, поверио још једно задужење, да живи у Крагујевцу и брине о овом детету. Али, ни њему, лекару по образовању, није успело да сачува Гаврилов живот. Давидовић је тада добро упознао Јеленку и постао свестан њеног великог утицаја на кнеза, а тиме и на државне послове. Зато се потрудио да јој постане добар и поверљив пријатељ. Забележено је да су њих двоје у јесен 1831. године у Чачку посетили Василија Поповића, кнежевог оданог друга.
Две године касније Давидовић је био дипломата у Цариграду. Тада је Јеленку у писму замолио да се заузме за њега и убеди кнеза да га врати у Србију јер му је здравље нарушено. Она му је изашла у сусрет, па се Давидовић вратио у Крагујевац. Неколико година касније, у Србији се појавио доктор Теодор Хербез, школован и имућан човек који је дошао да буде први чиновник у отаџбини. Давидовић га је препоручио кнезу као „родољубивог Србијана„, иначе човека са којим је провео детињство у Земуну. Он је упознао Хербеза и са Јеленком, који ју је Теодор и оженио 1835. године а да се око тога он сам мало питао.
Кнез је Јеленки дао и „мираз„, неку врсту отпремнине из његовог живота, велико београдско имање. На њему се данас налази Дом Јеврема Грујића, позориште Атеље 212. Омиљена љубавница је од кнеза добила и „вате„, онолико дуката из ковчега колико је могла шаком да захвати. И Хербез је имао кућу у Београду у коме је одржавао посела за елиту културе и политике Србије. Није се одрекао кнеза Милоша ни у доба уставобранитеља. Због тога је ухапшен 1844, уочи Катанске буне.

УСВОЈЕНА КЋИ

По повратку Милоша Обреновића у земљу, Хербез је наставио успешну каријеру чиновника све до положаја министра финансија. Очигледно је да се „мала госпођа“ добро старала о добробити презимена које је стекла браком. Са Тодором није имала деце па је усвојила и васпитала своју сестричину Јелену Симић из Панчева. Јелена се 1856. године удала за познатог српског државника и либералног првака Јеврема Грујића, а старатељи су јој завештали своје велико богатство.

Освета уметника

Две уметничке слике приказују Јеленку Хербез. Једна је платно Константина Пантелића „Јудита са главом Холоферна“, настало око 1850. године. Друго платно је приказује док нерасположено и осорно позира Урошу Кнежевићу. Због таквог става уметник јој се осветио насловом дела „Млада жена у српском“, где придев „млада“ никако не стоји моделу који је већ зашао у зреле године.

Прва према моћи

Друга по имену госпође, Милошева љубавница Јеленка је постала прва према моћи. Чиновници су се отимали за њену милост да би напредовали, и обрнуто, кога би она на зуб узела, тама би га прогутала. То је последњи осетио један доктор пречанин Атанасије Теодоровић, учитељ кнежеве деце. Код њега су пронашли писмо у коме се најружније о Јеленки изразио. Одмах је изгубио намештење, и добио ново, у београдској апсани. Пустили су га после неколико месеци када се за њега заузео Јеврем, брат Милошев, а Јеленка се удала за Србина из прека, Теодора Хербеза.

Мода на београдским улицама XIX века

Мустре бечке на београдској калдрми…

Дугим сукњама са шлепом чистиле су прашину са улице, бориле се са кошавом која им скида шешире и ломи сунцобране, са мужевима и очевима који их грде због расипности, али београдске даме из 19. века нису одустајале од свог сна – упорно су се облачиле по „европејској” моди!

02Током друге половине 19. века у Београду су се сударали животи старе паланке и новог модерног града. С једне стране стајале су чаршије са занатским дућанима, махале с уским сокацима, куће с баштама и пијаце, а с друге почеци индустрије, вишеспратне зграде, широки булевари, модерне продавнице… Два света често су могла да се виде и у истој улици, где су се наспрам „господских” зграда од цигле налазиле климаве уџерице од набоја. Богата грађанска класа, која је желела да источњаци утицај преко ноћи замени за европски, упоредо са градњом, мењала је и намештај, храну, обичаје, забаву, одећу, моду…
Нису се обазирали на опомене неких угледних особа да се не треба слепо поводити за „швабуријом и немачкарима”, већ да треба чувати српско наслеђе. Појединци који нису желели да их прогласе за „мустре бечке”, како се подругљиво говорило, али ни да заостају у друштву, налазили су средње решење. На улици су носили „европејску” одећу, у кући народну; једну собу опремали су увозним намештајем, огледалима и сервисима, а у другој остављали миндерлук – дугачак отоман са јастуцима, софру – низак округао сто за којим се једе и ћилиме.

Париски шик

Средином 19. века само мањина Београђана, коју су чинили имућни људи, чиновници и школска омладина, носила је европску одећу. За узоре су узимали странце који су долазили у град, Србе „из прека” и Србе који су се школовали у иностранству. Остали људи облачили су грађански костим, који је додуше потекао од раскошне турске одеће, али је због измена и слободног уклапања боја и материјала, прихваћен као домаћи. Од материјала најрадије су користили свилу, чоју и баршун, а од боја трулу вишњу, циглу, „дункл зелену”, крем, какао, „жандарско плаву”. Мушкарци су уз чакшире потурлије (горе широке, доле уске уз ногу) носили кошуље, прслуке, капуте украшене терзијским везом и гајтанима, на глави фес са кићанком, а жене фистан – дугу хаљину, либаде – жакет уз тело, плетене чарапе, папуче, на глави тепелук – плитку капу украшену златним или сребрним везом и нискама бисера или дуката.
До праћења моде највише се држало у дворским круговима, у породицама министара, официра, правника, новинара, лекара, као и добростојећих гостионичара, фотографа и апотекара. Међу женама прва је Анка Обреновић, господар Јевремова кћи, са одушевљењем прихватила бечку и париску моду и стекла надимак „Анка помодарка”, а затим су је следиле остале суграђанке. Све редом почеле су да говоре како либаде везене златом скупо коштају и да због уштеде треба прећи на европску одећу. Њихови изговори победили су тврдње да српски костим дуго траје, да не подлеже честим променама и да у себи чува злато, као део породичног мираза.
Највећи помодари одлазили су у Беч, Пешту и Париз да купе најновије моделе, док су се други снабдевали у Београду, у трговинама или код кројача који су шили према страним журналима. У Кнез Михаиловој улици до 1869. године већ су постајале најлепше пословно стамбене зграде и у њима модерне продавнице: „Код Паризлије”, „Каваљер моде”, „Код париског шика”, „Лувр”… Ту су се налазиле добре и скупе ствари, а што се ишло даље од центра постојала је већа могућност да се пазари лошија, „бофл” роба. Одећа је могла да се изнајми, рецимо у Васиној улици „Код две лепе девојке”. Досетљивији су бродом одлазили у Земун или Панчево, где су лепе ствари куповали знатно повољније.

Дечаци попут принца

Центар града уједно је постао и позорница, на коју је излазио сав свет који је желео да некога види и да буде виђен. Мушкарци су се окупљали у кафанама, где су могли да сазнају новости и разговарају о дневним догађајима, уметности, политици, науци… За разлику од њих жене су се држале дома и комшилука, једино су понекад одлазиле на посела. Чак и тада гледале су да се не врате „доцкан”, јер се сматрало да после пет сати поподне улицом ходају „само бећаруше, никако озбиљне жене”.
Ово мишљење мењало се полако али сигурно, што се видело и по увођењу првог отвореног шеталишта, које се налазило у садашњој Улици кнеза Милоша. Тај корзо доживљавао је процват од 1880–1890. године, у доба краљице Наталије, која се иначе веома занимала за моду и носила свилу, чипку, накит, брилијанте. На променаду се долазило од четири до шест по подне: упарађене особе су шетале, једне другима одмеравале одећу, критиковале, оговарале…
Општој живости понекад је доприносило и свирање музичара, такозване банде. Још веће такмичење, али у вечерњим тоалетама и накиту, наступало је на сјајним дворским баловима, па се у штампи 1882. године појавио фељтон „Деморализација – претерана мода и раскош стварају пропаст”.
А како су изгледали модерни Београђани? Мушкарци су носили тамнија одела, беле кошуље, прслуке, рукавице, штап, филцане шешире, у свечаним приликама цилиндре. Ако је неко ишао гологлав улицом, сматрало се да је крајње непристојан, чак и луд! Даме су након кринолина, званих „жичани кавези”, прихватиле хаљине са турниром, подупирачем који се носио на „месту где леђа губе своје пристојно име”. Нису се обазирале на подсмешљиве коментаре и карикатуре у новинама, које су их приказивале као кентауре, патке и ћурке. Радовале су се материјалима као што су кашмир, мохер, сомот, сатен, свила, а посебно каро и пругастим шарама.
Када је турнир изашао из моде сукње су постале уске као рукавице, па се дешавало да жене везују ноге тракама или ланцима, како би се у њих увукле. Спас су донеле звонасте „глокн” сукње, које су се носиле са жипонима од тафта и које су због шушкања при ходу добиле назив „фру-фру”. Међутим, пошто се појавио захтев за струком „као у осе”, тело је морало да се сапиње мидером. Тај стезник правио се чак и у дечијој величини, јер су мајке облачиле кћерке као своје умањене копије. Дечаци су у модирању боље пролазили: носили су морнарско „матроско” одело, по узору на петогодишњег принца од Велса, будућег Едварда VII, који је тако одевен путовао краљевском јахтом у Ирску.

Мода опасна по живот

Крајем 19. века жене су освојиле веће слободе у друштву, па су у живот уводиле дане примања, журеве, излете у Топчидер и бање, „балове у слободи” („кермесе”), одласке у отмене кафане… Омиљени су постали и изласци у позориште, на гала вечерње забаве, пријеме, маскенбале (а од 1906. године и на редовне биоскопске представе ). За све прилике требало је обезбедити гардеробу, јер се према њој одређивао и углед у друштву. У освит новог доба шеталиште се преселило у Кнез Михаилову улицу, као и на Велики Калемегдан, где су даме закупљивале столице и у хладовини дрвећа чашћавале се ванилицама, пуслицама, хладним шербетом и сладоледом.
01_0Док су једна другој загледале одећу израђену по „најновијим фазонима”, чудиле су се зашто краљица Драга жели да врати „народни дух” у моду и наручује хаљине по узору на средњевековне властелинке? У исто време на Малом Калемегдану одржавао се сличан провод, обогаћен вашарском атмосфером, где је уживао „мали свет” – шегрти, калфе, служавке, вешерке, тотице… И они су се, границама својих могућности, „давали на моду”: одећу су шили, плели, изнајмљивали, куповали као половну или шверцовану. Српски грађански костим преселио се у унутрашњост, нарочито код жена варошких занатлија и бакалина, али и код сељанки које су га чувале за празнике, венчања и сахране.
Крајем 19. и почетком 20. века у првим домаћим модним часописима („Домаћица”, „Српкиња”, „Женски свет”) излазили су „савети за укусно одевање женскиња”. Уз поруке „носи шта ти личи”, хваљена је „здрава одећа” која треба да омогући слободу покрета. Као пример практичности и скромности истицане су и сукња панталоне и пумпарице, које су одважније даме носиле још деведесетих година за вожњу бицикла. С друге стране нападане су високе потпетице, тесне ципеле и сукње: „Тако јадно створење нити може дуже да иде, нити да се уз брег пење, нити да трчи, нити да што понесе”.
На удару критике нашли су се и шешири са иглама, због „опасности за јавну безбедност”, а посебно стезници, за које се тврдило да повређују унутрашње органе и скелет, и да су погубни за здравље и материнство. Уз осуду што мода „води жене за брњицу”, мучи их и претвара „каткад у торањ, каткад у буре, кишобран или звоно”, постављало се питање: „Када ће жена престати да буде лутка овог или оног типа, и постати човек?”

Без панталона, молим

Постало је јасно да нова улога жене, садржана у послу, забави, добротворним друштвима, шетњама и спорту, захтева и ново одевање. Одбачени су модели са пуно материјала, турнир, корсет, високе потпетице и зашиљене ципеле, све што може да одговара само у доколици. Године 1906. чувени креатор Пол Поаре освојио је жене „харемском” модом, која је подразумевала сукње скраћене до чланка, тунике, турбан, шалваре, обнажен врат и подлактице. Женска одећа почела је да се угледа и на мушку, па су уз тамније боје, додати прслуци, капути, жакети, капе и наравно – панталоне, које су спајане са лепршавим кошуљама.
Иначе, женама је до Првог светског рата ношење панталона забрањивано, осим за вожњу бицикла и скијање. Због страха да ће даме стећи мушкобањаст и непривлачан изглед, у моду су ушли велики шешири и уске, заводљиве сукње. У тексту из „Малог журнала” од 18. априла 1912. године тврди се да је једној лекарки на терену, због такве одеће, требало пуних осамнаест минута да се из приземља зграде попне на други спрат до стана пацијенткиње!
Са прихватањем једноставних кројева костима и блуза, који су пратили линију тела, женама је постало лакше. Додуше, слушале су нападе због скраћених сукњи и новог изреза на одећи, у облику латиничног слова В, за које се тврдило да су неморални. Пошто су више пажње поклањало обући, код обућара су наручивани модели „разних сорти” – на шнир, дугме или федер. (Посебно се водило рачуна о балским ципелама, прављеним од атласа) И мушка мода уводила је опуштеније одевање, али то се није примећивало на старијим људима, који нису желели да се одрекну гамашни (укројених комада тканине који су се носили преко ципела), марамице у џепу сакоа, игле у кравати, џепног сата са ланцем…
Док је имућнија господа стављала манжетне од платна, које су носили на одржавање у „пуцераје”, сиромашнији су користили оне од каучука и прали их код куће.

Папир уместо руменка

Међутим, крајем 19. века многе занатлије нашле су се у незавидном положају, јер их је угрожавала фабрички произведена роба, која се у великом броју увозила из Аустроугарске. У знак протеста кројачи и обућари из деведесетих година договорили су се да не примају на поправку ништа што није направљено у Србији. Нису знали да ће им конкуренција постати и прве домаће фабрике, као што су фабрика обуће „Рефлекс”, фабрика капа „Код два близнака” и друге. Пошто су морали да се боре да привуку нове и задрже старе муштерије, више пажње поклањали су усавршавању у „великом свету” и новинским рекламама.
Осим што су оглашавали своје умеће, истицали су да уз врло ниске цене раде по бечком, париском и енглеском укусу. Као последњи модни новитет рекламирали су и фине „американске” моделе. Даме су знале да ће их све то скупо коштати, али су због свог удешавања празниле новчанике. Многе су се правдале како то чине „баш и само због мужа”!
По бело рубље одлазило су код шваља, по шешире код модискиња „машамода”, по бунде и муфове код ћурчија… Није смела да се заборави ни пратећа опрема: накит, сунцобрани и кишобрани „амрели”, рукавице за дневне и вечерње изласке, чарапе „штрумфле”, украси од вештачког цвећа… Новац је одлазио и на парфеме, разне помаде, шминку… У недостатку руменила користио се и црвени флис-папир, који се наквашен трљао на јагодице. Каћиперке су некада због претераног трошка западале у дугове, али нису желеле да се одрекну снова да изгледају „као из кутије”.

Неумивена кићанка

Међутим, нису сви женски часописи писали о пожељној скромности, умерености и штедљивости у одевању. Рецимо, у једним новинама се уз илустрацију препоручивала „летња пикетска хаљина са мачкицом од крзна и шешир са петловим перјем”. Енглеска краљица Александра устала је против те моде: одбила је да свој шешир украси перјем, како би навела остале жене да се угледају на њу, ради спасавања живота јадних птица. Али, Београђанке нико није могао да одговори од разметљиве и упадљиве гардеробе.
Богатије даме носиле су хаљине које коштају колико три чиновничке или официрске плате, супруге малих бакалина свилу, крзно и бисере, док су сиромашније давале и последњи маријаш, само да не би заостајале за њима. У тој модној трци дешавале су се и грешке: вечерње тоалете облачиле су се током дана, делови одеће уклапали на неодговарајући начин или неприлично фигури особе која их носи.
Али, док су се „белосветски” новитети лако прихватали, средина се тешко ослобађала лошег наслеђа. По Београду су се и даље могле видети страћаре, истрошена калдрма, слабо „жмираво” ноћно осветљење, недостатак чистоће…
Песникиња Милица Стојадиновић Српкиња још је 1853. године са чуђењем запажала како луксузирање и „отров западне цивилизације” освајају њене земљаке, а због несклада са целокупном сликом средине, ту појаву описала је речима: „Као кад би се кићанка неумивена набедила”.
Помама за модирањем током времена само је јачала, а Београд и Београђани постали су узор читавој „сељачкој и свињарској” Србији. Како су ново европско рухо помешали са траговима источњачког утицаја, стекли су јединствену и неодољиву привлачност, коју и данас поседују!

Аутор: Весна Живковић

Сулејман I Величанствени

sulejmanСулејман I Величанствени (османски тур. سليمان; модерни тур. Süleyman) је био десети султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био је човек вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због велике реформе закона у муслиманској традицији је остао упамћен као Кануни (Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин. Наследио је царство у успону које је током своје владавине проширио на три континента, борећи се против Хабзбурговаца на Западу и у Месопотамији на Истоку. Када је ступио на престо, један савременик га је описао као питомо јагње које је дошло на место крволочног лава, међутим, током своје дугогодишње владавине Сулејман ће успети не само да очува велико царство које је наследио од свог оца, него да му дода нове територије, тако да ће се Османско царство на крају његове владавине простирати од Мађарске до Ирака и од Јемена до руских степа на истоку Каспијског мора, са границама дугим укупно 12.000 километара.

Детињство и младост

Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно била кћерка татарског кана са Крима, Менгли Гираја. Хафса је имала 17 година када се Сулејман родио — 6. новембра 1494. у Трапезунту на црноморској обали. Са седам година је послат у палату Топкапи где je стекао темељно образовање у разним областима науке, историје и књижевности. Говорио је четири језика: арапски, персијски, чагатај и српски. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе (данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). Краће време је био на месту управитеља Једрена. Такође је повремено заузимао и почасни положај султана у одсуству свог оца који је стално био на освајачким походима.

Вест о очевој смрти затекла је Сулејмана у Маниси, где је вршио дужност намесника. Селим I је након кратке, али изузетно плодне владавине изненада умро од неке кожне болести коју је зарадио захваљујући претераном контакту с коњима. Царство које је Сулејману оставио било је неупоредиво веће, јаче и богатије него што је било 200 година раније када је владао оснивач Османске династије, Осман I.

Када је Сулејман ушао у Истанбул и ступио на престо, побуњеници које је његов отац поразио и војни заповедници су се понадали да ће моћи да манипулишу младим принцем за когa су сматрали да нема ни искуства ни воље да влада. Међутим, за само неколико наредних година своје владавине Сулејман је учврстио османску власт на територијама које је његов отац освојио и обезбедио мир у огромном царству чије је границе и сам почео да проширује, следећи пример својих претходника.

Унутрашња политика

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је важио за разборитог и мудрог човека. Под утицајем Пири Мехмед-паше Сулејман је променио неповољне законе које је донео његов отац. Селим је у циљу уништавања сафавидске привреде затворио све источне границе. Међутим, овај прекид трговачких односа је с једне стране имаo погубне последице по османску привреду, а с друге стране довеo је до многих злоупотреба. Сулејман је поново отворио границе и уз одређена ограничења обновио трговину. Две године касније, 1523, Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства, Ибрахим-пашу, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима, чак устанака (Египат, 1524).
У току 46 година владавине, у Сулејмановом царству избило је неколико побуна. Већ наредне године по ступању на престо, Сулејман је морао да утврди свој ауторитет — беглербег Сирије и Палестине, Џанберди и Газали, покушао је да се осамостали. Mеђутим, почетком 1521. године био је поражен.

Године 1524. Ахмед-паша добио је на управу Египат, као компензацију за постављање Ибрахим-паше на место великог везира. Ахмед-паша се одмах по доласку у Египат (1524) прогласио за султана, те је Сулејман био присиљен да пошаље трупе како би угушио устанак. Ова побуна је показала потребу за реорганизацијом административне управе и одбране Египта, те је између осталог и у ту сврху био послат Ибрахим-паша. Велики везир је стигао у Каиро крајем јула 1524. године и за нешто више од годину дана успео да спроведе потпуну реорганизацију египатског административног система — искоренио је злоупотребе, неправде и корупцију и успоставио ред и мир, обновио је војне снаге на Суецу чиме је обазбеђено снажније османско присуство на Црвеном мору.

Године 1526/28. у Анадолији ће се побунити Туркомани. Главни узроци ове побуне били су незадовољство неразумљивом администрацијом и корупцијом државних службеника. Ова буна је убрзо задобила велике размере и нанела велике штете војсци намесника провинција. Буна је на крају ипак угушена, а Ибрахим-паша је опет послат како би увео ред и мир и извршио реорганизацију административног система. Ибрахим-паша је свој задатак тако добро обавио да је Анадолија била мирна скоро цео 16. век.

Такође је било неколико побуна јаничара као и повремених устанака у Анадолији, нарочито у последњим годинама Сулејманове владавине. Међутим, највећи део Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна. Сулејман је ставио акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије, водоводи. Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао велики османски артихтекта, Синан-паша. Такође су цветали занатство и уметност, нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих љубавних песама посвећених његовој великој љубави, Украјинки Рокселани. Британски оријенталиста, Е. Џ. В. Гиб је рекао да никада и нигде на свету па ни у Турској, поезија није имала толику подршку као што је имала у Сулејманово време.

Реформа закона, управе и школства

Док је у Европи Сулејман био познат као Велики Турчин или Сулејман Величанствени захваљујући својим војним успесима, међу муслиманима је добио назив Кануни што на турском значи Законодавац, захваљујући великој реформи закона.

У Османском царству на снази је било шеријатско право, свето муслиманско право које се сматрало савршеним јер је дошло од самог Бога, па самим тим и непроменљивим. Међутим, постојали су и тзв. кануни, то јест, закони које је издавао сам султан из области кривичног права, земљопоседништва и опорезивања и Сулејман је управо над тим законима извршио велику реформу између 1540. и 1541. Сакупио је све законе које су издали султани пре њега, средио их, уклонио дупликате, двосмислености и претеривања водећи рачуна да ни један не буде у супротности са основним исламским законима и издао збирку нових закона под називом Османски законик (тур. kanun‐i Osmani) који је био на снази више од 300 година.

Сулејман је смањио порезе на многе производе, унапредио је и побољшао Канун раја (тур. Kanune Raya), тј. законе који су регулисали права и обавезе раје — друштвеног слоја произвођача, како муслимана тако и немуслимана, који су били обавезни да плаћају намете и дажбине на основу којих се држава издржавала. У области кривичног права, смањио је број оних преступа који су се кажњавали смрћу или сакаћењем, и одредио је низ других казни за мање прекршаје и преступе.

У области образовања, Сулејман је такође унео многе новине. Повећао је број основних школа (мектебе) на 14 у којима су муслимански дечаци учили да пишу и читају као и основне принципе Ислама, као и медреса, религиозних школа у којима су се стицала виша знања из области граматике, метафизике, филозофије, астрономије и астрологије и којих је било укупно осам у Сулејманово време.

Сулејман је такође на наговор свог доктора, Јеврејина Мојсија Хамона, издао декрет којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце.

Освајачки походи

Сулејманов отац, Селим I, сва своја освајања усмерио је ка Азији. За само осам година своје владавине је успео да помери границе Османског царства са Црвеног мора и Индијског океана на западни Медитеран и Персијски залив, укључујући три за муслимане света града: Медину, Меку и Јерусалим. Након освајања мамелучког царства 1517. године, у Азији је још једино Сафавидска Персија остала као озбиљна претња Османском царству. Али, на самрти, Селим је саветовао свом сину да се окрене ка Европи. Сулејман је, међутим, проширио Османско царство у оба правца — у подједнакој мери је предузимао походе и према Западу и према Истоку. Будући да је био добар стратег, трудио се да никад не ратује истовремено на обе стране. Обично би склапао мир на Истоку пре него што би кретао у освајачке походе на Запад и обрнуто.

Своја прва освајања након ступања на престо усмерио је ка територији већ ослабљене Угарске краљевине. Први на Сулејмановом путу био је Београд, стратешки веома битно угарско утврђење на ушћу Саве у Дунав.

Пад Београда 1521.

pad-beogradaНакон пораза и пропадања српске, бугарске и византијске државе, на Балкану је остала једино Угарска која је могла да буде потенцијална сметња османском експанзионизму ка Западу. Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још 1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Сулејман је чврсто био одлучио да крене на Београд, још му је једино недостајао ваљан разлог због кога би кренуо у поход, међутим, врло брзо су му га дали сами Угри.

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, бахато су одбили овај предлог, а Сулејмановог изасланика вратили у Истанбул без ушију и носа. Сулејман је искористио овај догађај као разлог за напад.

Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма. Изасланик Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће доживети исту судбину…

Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија.

Заузимање Родоса

Иако је пут ка Европи, Светом римском царству и Бечу био сада потпуно отворен, Сулејман се ипак прво одлучио да нападне Родос, острво у источном делу Егејског мора које је било база витешког реда јовановаца. Османски султани су толерисали хришћанску присутност у источном Средоземљу све док се то није почело косити с интересима Царства. Након освајања Египта, оживела је трговина између Истамбула, египатских лука и Леванта, те су јовановци на Родосу постали озбиљна сметња зато што су вршили честе нападе на турске бродове са муслиманским ходочасницима који су ишли у Меку и Медину и ометали трговачке путеве између Египта и Истанбула. Поред овог стратешког разлога, Сулејман је имао и друге, политичке — јовановци су били у дослуху са његовим непријатељима, сафавидским шахом и мамелучким владарима.

У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу. Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну страну острва. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло V.

Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро. Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за њега плаћала трибут.

Нови походи на Угарску. Опсада Беча 1529. године

У јуну 1523. године Сулејман је дозволио Пири Мехмед-паши да се повуче са положаја великог везира и на то место поставио свог друга из детињства, Ибрахим-пашу, грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био достојанственик другог реда. Ово је проузроковало многа негодовања међу другим достојанственицима, што је 1524. довело до побуне Ахмед-паше у Египту, па је Ибрахим-паша био послат да угуши побуну, смири ситуацију и изврши реформу административног система, што је овај и учинио с великим успехом. У марту 1525. године избила је побуна јаничара те је Ибрахим-паша био позван да се хитно врати у Истамбул. Други разлог је био зоштравање ионако већ напетих односа између Угарске и Османског царства након низа пограничних инцидената. Сулејман је хтео да крене у поход на Угарску чиме би уједно смирио и јаничаре јер би им тај поход обезбедио богат ратни плен.

Сулејман је с војском кренуо из Истамбула 23. априла 1526, а до сукоба је дошло већ 29. августа на равници код Мохача. У овој бици угарска војска је била потучена до ногу у року од два сата, а сам угарски краљ, Лајош II, изгубио је живот у овој бици. Сулејман се након битке упутио ка Будиму и 11. септембра је ушао у град, где је на место бездетног Лајоша II поставио војводу Трансилваније, Јована Запољу, који је постао вазал Порте. Сулејман је потом морао да посвети пажњу устанку у Анадолији, те је оставио Угарску у борбама око престола на који је претендовао надвојвода од Аустрије, Фердинанд, брат Карла V и Лајошеве удовице, Марије од Угарске.

Већ следеће године Фердинанд је на Сабору у Пресбургу био проглешен краљем Угарске, те је кренуо у поход на Угарску, заузео Будим и потукао Запољу и збацио га с престола. Сулејман је две године касније, 10. маја 1529. године, у пратњи Ибрахим-паше кренуо у помоћ свом вазалу и 8. септембра исте године освојио Будим и вратио Запољу на угарски престо.

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи. Подно бечких зидина стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар зидина града који је бранило неких 20.000 војника. Очи целе Европе су биле упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче и врати у Истанбул.

Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне. Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман ће опет покушати 1532. Међутим, одустаће и пре него што је стигао до града — војска је стигла до Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију. Трећа, такође безуспешна опсада се десила 1683. године. Уопште сви османлијски покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Турци су у међувремену заузели све тврђаве у западној Угарској за шта нису биле потребне јаке снаге. Након тога, започели су преговори у Истамбулу чији је резултат био потписивање мира и споразума по којем су Фердинанд и Запоља задржали територије које су имали крајем 1529. године, с тим што су обојица плаћали данак Сулејману.

Ратови са Персијом

Након консолидовања освајања на европском тлу Сулејман је своју пажњу окренуо ка Истоку, где је сафавидска Персија представљала сталну претњу. У зиму 1523. године Сулејман је успео да склопи мир са сафавидском Персијом, међутим, врло брзо овај мир ће бити нарушен. Године 1524. умро је персијски шах Исмаил и за собом оставио десетогодишњег Тахмаспа на престолу. Дошло је до унутрашњих сукоба око тога ко ће владати у име малолетног шаха, а земља је ушла у период нестабилности која је одговарала Османлијама. Године 1528. емир који је постао намесник Багдада одбио jе да призна власт персијског шаха, а затим је показао спремност да се покори Сулејману. Међутим, он је убрзо убијен, а Сафавиди су загосподарили земљом. Сулејман је сматрао да полаже права на Багдад, међутим, пошто је био заузет на западним границама царства, није могао ништа да предузме по том питању. Други проблем био је везан за Шереф-бега, емира Битилса. Олам Такалу, сафавидски намесник Азербејџана, приклонио се током 1530/31. Османлијама. Његови лоши односи са емиром Битилса приморали су овог да затражи помоћ од персијског шаха. Шах Тахмасп стао је на страну Шереф-бега што је Сулејману дало још један повод за отпочињање рата. Привремено смиривање сукоба за Хабзбурговцима дало је Сулејману могућност да се посвети походу на Исток.

Османска војска на челу са великим везиром Ибрахим-пашом имала је задатак да поврати Битилси и Табриз. Очекивало се да ће овај поход бити брз јер сафавидски гарнизони још нису били спремни за одбрану од османске артиљерије. Ипак емири Акојунлуа, који су се после свргавања своје династије склонили на османску територију, успели су да наговоре Ибрахим-пашу да промени циљ похода и да се упути у унутрашњост Персије. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Османске трупе продирале су у Персију, а шах Тахмасп је избегаовао отворени сукоб. Због бројних непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године. Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке.

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године Ибрахим-паша је био убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису познати, мада се наслућује да је делимично за то било крив релативни неуспех похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова супруга, Хурем султанија (Рокселана).

Нови сукоб са Персијом уследио је 1548. године. Принц Елказ Мирза је затражио помоћ од Османлија против свог брата Тахмаспа. С друге стране, Хурем султанија је такође заговарала рат јер је хтела да њен зет Рустем-паша добије прилику да се истакне у борби. Као и претходног пута, Тахмасп је избегавао отворени сукоб, повлачио се ка Азербејџану како би присилио османску војску да проведу зиму у области Кавказа. У овом походу Османлије су поново заузеле Табриз и Ван без отпора, а освојено је још неколико утврђења у Анадолији и Грузији, да би се војска вратила у Истанбул 1549. године.

Последњи поход против Персије Сулејман је предузео 1553. године након што је шах заузео тврђаве на северној обали језера Ван. Шах је поново применио тактику избегавања отвореног сукоба. Рат је завршен споразумом из Амасије 1554. године. Овим споразумом завршени су Сулејманови походи у Азији. Повратио је Табриз, осигурао Багдад, доњу Месопотамију, ушћа Тигра и Еуфрата као и део Персијског залива. Шах зе обавезао да неће вршити упаде на османску територију.

Северна Африка и Медитеран

Други фронт на ком су се сукобљавали интереси Хабзбурговаца и Османског царства био је западни Медитеран. Турски гусари и корсари у служби Османског царства нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Као базе су им служиле обале Северне Африке, посебно Тунис и Алжир. Међутим, Сулејман је схватио да за премоћ на Медитерану мора имати јаку флоту, те је 1533. године именовао берберског корсара, Хајрудина Барбаросу, за адмирала турске флоте. Барбароса је успео да унапреди османску флоту која је сад имала више бродова него све медитеранске силе заједно, што ипак није спречило Карла V да освоји Тунис 1535. године.

Барбароса је заступао идеју о рату са Млецима, тако да су први сукоби избили 1537. године. Како Сулејман на копну није имао већег успеха, Барбароса је наставио борбу на мору. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република, Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као јовановци. Овом победом Барбароса је обезбедио турску превласт над Медитераном. Триполитанија, Тунис и Алжир постале су аутономне провинције Османског царства. Карло V је покушао да избаци Турке из Северне Африке 1541. али није успео. Турци су држали Црвено море и Персијски залив све до 1554. године када је потругалска флота однела победу и преузела примат над овим водама.

Године 1544. Шпанија је објавила рат Француској, те је француски краљ, Франсоа I, тражио од Сулејмана помоћ. Сулејман је послао 100 галија под Барбаросином командом који је 1543. године освојио Ницу. Године 1544. склопљен је мир између Француске и Шпаније, тако да је и Франсоин савез са Сулејманом постао сувишан и као такав престао да постоји. Малтежани су 1551. предали Триполи у Либији, а 1555. је пала Бургија, шпанско упориште у Африци.

Године 1560. Пијале-паша је освојио острво Ђербу од Шпанаца, а 1565. је предводио чувену опсаду Малте, острва које је Карло V 1560. године дао јовановцима, витезовима које је Сулејман истерао са родоса 1522. године. Турска флота која је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. Опсада је трајала од 20. маја до 11. септембра и у почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса поновити, међутим, Карло В је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу.

Нови сукоби са Хабзбурзима

Године 1540. умро је Јован Запоља, што је изазвало нове сукобе Османског царства и Хабзбурговаца. Фердинанд је опсео Будим у циљу да спречи крунисање Јовановог сина Јована Жигмунда, рођеног две недеље пре очеве смрти, за новог угарског краља, али је убрзо подигао опсаду. Сулејман је 1541. дошао у Будим и Угарску ставио под директну османску власт до пунолетства Јована Жигмунда, што је значило да се Угарска претворила у турску провинцију. Била је подељена на 12 санџака и обезбеђена снажним гарнизонима у циљу одбране од Хабзбурговаца који су следеће године извршили напад на Пешту. Године 1543. Сулејман је организовао поход у коме је освојио Естергом (Острогон), Секешферхервар (Столни Београд) и део западне Угарске. Следеће године је заузет и Вишеград и учвршћена одбрана целе провинције. Преговори са Фердинандом су завршени 19. јуна 1547. године склапањем петогодишњег примирја. Овај споразум је веома важан јер су га потписали Сулејман и Карло V, у палати Рустем-паше. Карло V га је потписао 1 августа, а Сулејман 8. октобра. Овим споразумом Фердинанд је признао турска освајања у Угарској, а Турци су заузврат признали Фердинанду титулу великог везира. Такође, Аустрија је морала да плаћа трибут Великој Порти.

Али само пар година касније, избили су нови немири у Угарској. Намесник Порте који је владао Угарском у име Јована Жигмунда, кардинал Мартинуци, био је веома амбициозан и желео је да га султан призна за угарског краља, те је подигао народ и задобио подршку Хабзбурговаца. Ову побуну су на крају угушили беглербег Румелије и будући велики везир, Мехмед-паша Соколовић и будимски беглербег, Ахмед-паша.

Интриге око наслеђа

Последње године Сулејмановог живота прошле су у суровим породичним сукобима и интригама у којима је предњачила Сулејманова омиљена супруга, Хурем султанија или Рокселана. Рокселана је била робиња пољско-украјинског порекла, кћерка украјинског попа коју су заробили Татари у Рутинији и продали на пијаци у Истанбулу. Право име јој је највероватније било Александра Лисовска. Врло брзо је постала омиљена султанова робиња, а потом и његова жена. Рокселана је Сулејману родила пет синова и једну кћерку: Мехмеда (1521), Михримах (1522), Абдулаха, Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира (1531). Абдулах је умро као дете, 1526. године, у некој од епидемија које су напале харем, док је најстарији син, Мехмед, умро 1543. године у 21. години живота од богиња. Међутим, Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, којег му је родила прва жена, Ђулбехар (Gülbahar) и према томе имао је првенство над Рокселаниним синовима. Осим тога, Мустафа је имао и подршку Ибрахим-паше, који је такође био један од Рокселаниних непријатеља и чијем је паду највероватније допринела сама султанија.

Рокселана је прво уклонила великог везира. У ноћи између 14. и 15. марта 1536. године, Ибрахим-паша је убијен. На његово место је постављен Ајас-паша, али након неких пет година, место великог везира заузео је Рокселанин и Сулејманов зет, Рустем-паша Опуковић (пореклом из Далмације), захваљујући Рокселаниним напорима. Рустем-паша је одмах почео да ради на Мустафиној пропасти — раширио је гласине како Мустафа планира заверу против сопственог оца. Сулејман је 1553. године, док је био у походу на Сафавиде, позвао свог сина да разјасни ствари, међутим, чим је млади принц ушао у султанов шатор, био је нападнут и задављен. Џихангир је убрзо потом умро у Алепу, како се наводи од туге за својим полубратом. Преостала двојица Рокселаниних синова, Бајазит и Селим, веома брзо су се сукобили након Рекселанине смрти 1558. Сулејман је подржао Селима који је уз помоћ оца поразио свог брата 1559. године. Бајазит је са своја четири сина потражио уточиште код персијског шаха Тахмаспа. Међутим, што захваљујући притисцима, што великој количини злата, шах је наредио да се Бајазит удави заједно са својим синовима. Бајазит је имао још једног сина од једва три године који је остао с мајком у Бурси. Сулејман је наредио да се и он усмрти, како би уклонио и најмању могућност борбе око престола након његове смрти.

Након Сулејманове смрти, наследио га је Рокселанин син, Селим, који ће у историји остати познат као неспособан и развратан владар, у току чије владавине ипак није било озбиљнијих пропуста само захваљујући напорима и способности великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Покровитељ уметности

sulejmanijaЗа време Сулејманове владавине, Истамбул је постао центар визуелне уметности, музике, поезије и филозофије у исламском свету. Доба Сулејманове владавине се сматра златним добом Османског царства не само у политичком и економском смислу, већ и у погледу османске уметности. Период Сулејманове владавине се сматра најкреативнијим периодом у историји Османског царства. Скоро све форме исламске културе везане за Османско царство потичу из тог периода. Сулејман међутим, није био само покровитељ уметности у свом царству — следећи традицију да сваки султан мора имати неки изучен занат, и сам био вешт филигран, а такође је писао поезију на персијском и турском под псеудонимом Мухиби (што на турском значи љубавник или драги пријатељ).

Занатлије и уметници свих профила су се окупљали у палати Топкапи, административном, политичком и културном центру Османског царства. У оквиру палате Топкапи, налазилa су се царски еснафи уметника и занатлија, познати као Заједница надарених (тур. Ehl-i Hiref). Делатност тих еснафа је била веома разноврсна, као и њихови припадници који су потицали из најразличитијих делова царства и започињали каријеру као шегрти, да би се временом уздигли до места мајстора. Сви чланови еснафа били су веома добро плаћани на свака три месеца у складу са својим положајем и нивоом умећа. У најранијим документима који се односе на Заједнице надарених, а који потичу из 1526. године, забележено је постојање 40 удружења са преко 600 чланова, да би се до краја 16. века број чланова попео на 2.000. Чланови Заједнице надарених су били најбољи и најутицајнији уметници у царству који су стварали сјајна уметничка дела која су рефлектовала спој исламске, европске и турске традиције. Сам султан је надгледао радове и богато награђивао оне који су се по његовом мишљењу истицали лепотом и умећем.

Дворски сликари који су били задужени за осликавање и илуминацију текстова за султанову библиотеку називали су се nakkaşhane и били су најмаштовитији уметници у царству — створили су посебан стил и тематику, карактеристичне само за османску уметност, који су се убрзо проширили и на остале гране уметности — текстил, таписерије и керамику. Један од типичних дворских декоративних стилова је саз (тур. saz) којим се представљају дивље животиње и митолошка бића као виле и анђеле. Један од најспектаскуларнијих примера ове технике је Сулејманов јатаган (кратки бодеж) који је између 1526. и 1527. године направио Ahmed Tekelü, творац овог стила.

Сулејман је такође иградио многе цивилне и верске објекте као што су школе, болнице, јавна купатила и џамије. Најважније и највеличанственије архитектонско дело које је Сулејман наредио да се изгради је свакако Сулејманија (тур. Süleymaniye Camii), верски комплекс чији је архитекта био Синан-паша, кога су многи називали и османским Микеланђелом и који је водио већину архитектонских радова за време Сулејманове владавине. Сулејманија је друга по величини џамија у Истамбулу чија је градња почела 1550. и завршила се седам година касније, 1557. Данас је то верски комплекс у коме леже посмртни остаци Сулејмана и његове супруге, Рокселане. Постоји веровање да четири минарета на четири угла џамије симболично говоре да је Сулејман био четврти султан који је владао у Истамбулу, а десет балкона значе да је био десети султан Османске династије.

Купола Сулејманије висока је 47 метара и има пречник од 27 метара. Материјали који су коришћени су мермер и гранит украшен дрворезом, бисерима и слоновачом. Цела џамија је покривена црвеним теписима за молитву усмереним ка Меки. Поред џамије се налазе турбета (гробови) Сулејмана и Рокселане, а у истом комплексу се такође налази и турбе архитекте Сулејманије, Синан-паше, који је, према веровању, толико водио рачуна о квалитету грађевине да, ако би се десио земљотрес, џамија се не би распала него би у једном комаду пала у море.

Извор: Историјска библиотека

О Јустинијану и Теодори

d182d0b0d198d0bdd0b0-d0b8d181d182d0bed180d0b8d198d0b0Прокопије из Цезареје је најзначајнији византијски историчар VI века. О Јустинијановој владавини највише сазнајемо из Прокопијевог дела. Као саветник Јустинијановог војсковође Велизара учествовао је у скоро свим ратовима, описао их је веома детаљно у Историји ратова. Као дворски хроничар цара Јустинијана оставио је спис О грађевинама. У том делу уздиже цара и велича његове градитељске подухвате. Прокопије је у потаји написао Тајну историју у којојје приказао најтамнијим бојама владавину цара Јустинијана и царице Теодоре. Тајна историја је својеврсна историја скандала,писана у тајности, објављена тек после пишчеве смрти. Преносимо одломак из дела Прокопијеве Тајне историје, у којој аутор са великом горчином описује владавину цара Јустинијана и царице Теодоре.

260px-Meister_von_San_Vitale_in_Ravenna_008„Теодора је била лепог лица и привлачна у сваком погледу, али је била ниска растом и уопштe није имала леп тен, него помало жут; поглед јој је био страшан и намрштен. Цео век људски не би био довољан да се испричају сви њени подухвати у позоришту, али ја сам одабрао неколико таквих у претходном приповедању и могао сам дати једну лепу црту карактера те жене за људе будућих поколења. А сада треба да укратко изнесемо и дела њена и њенога мужа, јер они у току свога живота нису урадили ништа одвојене једно од другога. Дуго се мислило да су они сасвим супротни како у мишљењу тако и у начину живота, али се касније показало да су они намерно такав утисак изазивали, како њихови потомци, договоривши се, не би подигли побуну против њих, него како би се мишљења њихових поданика међусобно разликовала у односу на њих двоје.
… А Теодора је чврсто и стално размишљала само о свирепости. Она никад није нешто урадила наговорена или приморана од неке друге особе, него је све радила сама тврдоглаво примењујући своју моћ, и нико се није ни усуђивао да се заузме за онога који је учинио неки преступ и да га оправда. Ни дужина времена, ни претераност казне, ни претња смртном казном, ни нека сплетка у вези с молбом, макар очекивала да ће са неба пасти казна на читав људски род, нису је могли наговорити да имало попусти од свога гнева. Просто речено, нико никада није видео Теодору да се помирила с неким који јој је нанео увреду, ни онда када би тај човек умро, него би и син покојников од царице примио у наследство исту мржњу коју је од оца наследио, и преносио ју је на треће поколење. Јер њен бес је увек био спреман да се покрене на пропаст људи, али је било немогуће ублажаити га.

Своје тело је неговала са више пажње него што је то било потребно, али ипак мање него што би то сама желела. У купатило је одлазила врло рано, а из њега врло касно излазила, пошто би се окупала, ишла би да доручкује, а после доручка би се одмарала. О ручку и вечери узимала би од свих јела и пића; спавала би увек врло дуго, и то дању до првог мрака, а ноћу све до изласка сунца. Иако је своје време неумерено трошила, ипак га је имала довољно да би владала Ромејским царством. И кад би цар некоме поверио неки задатак без њеног пристанка, судбина тога човека би се тако преокренула, да би убрзо после тога био отпуштен са своје почасне службе уз велику мржњу, и умирао би од најсрамније срмти.

d186d0b0d180-d198d183d181d182d0b8d0bdd0b8d198d0b0d0bdЗа Јустинијана је било лако да управља свим стварима, не само због његовог несталног расположења, него и зато што је већим делом мало спавао – као што сам већ рекао – и што је био од свих људи најприступачнији. Људи су имали велику могућност, чак и они ниског рода и неугледни, не само да се сретну с овим тиранином, него и да разговарају с њим, и да се с њим потајно састају. Код царице, напротив, нису могли ући ни представнци власти, без дугог чекања и напора. Сви су морали бескрајно чекати, онако како је њој одговарало, с неком ропском упор- ношћу, у једној тесној и загушљивој просторији. Постојала је велика опасност за сваког чиновника да буде одсутан. И тако би они непрестано стајали на врховима прстију, и свако би извијао свој врат више него они који су били до њега, да би га запазили евнуси при изласку из собе. И неки од њих били би напослетку позвани, с муком и после много дана. Тада би улазили код ње у великом страху и врло брзо одлазили, пошто би извршили проскинезу и врхом уснице додирнули рис на њеним ногама. Није било дозвољено ни проговорити ни нешто затражити, ако она то не би дозволила. Држава се, наиме, срозала у ропство, с њом као надзорницом робова. Тако је Ромејско царство упропашћивано једним делом од тиранина који је изгледао питом, и од Теодоре, која је била тешка и претерано зловољна. У питомом човеку се крила несталност, а у тешкој природи њеној крила се препрека за рад.

Јасна је била разлика између њиховог начина мишљења и начина живота, а заједнички су им били грамзивост, страст за убијањем и неповерење према свему и свакоме. Јер обоје су имали изванредан дар за лагање, и ако би се за неког ко је увредио Теодору јавило да ради нешто што није у реду, па макар то било нешто што није заслуживало нимало пажње, она би одмали измислила оптужбе које нису имале никакве везе с тим човеком, па би тако ову тобожњу кривицу претварала у страшан злочин.“

Прокопије из Цезареје, Тајна историја, превео Албин Вилхар, Београд 2004.

Милосав Митровић Лоша – чича који је прославио „јагодинско пиво“

Легендарни Милосав Митровић (1892-1961), звани Лоша, који је од педесетих година прошлог века био симбол „Јагодинске пиваре“ јер је по њему урађен чувени „чича“ на налепници за „јагодинско пиво“, био је велики пивопија и само ово пиће је конзумирао до краја живота.

jagodinsko-xДанас његови потомци живе у истом селу и чувају кућу у којој се деда Лоша родио и живео, а чувају и успомену на њега као једног од најистакнутијих чланова породице Митровић.
Чувени јагодински чича, за оне који то не знају, није измишљен лик, дело неког илустратора или плод нечије маште. Он је заиста постојао и рођен је и живео у селу Драгово. Био је борац ратова 1914. до 1918. године када је био тешко рањен због чега су му ампутиране обе ноге. Према речима хроничара Драгова, Мирослава Ж. Симића, чича Лоша је био једна од омиљенијих личности овог рековачког села.
Милосав Митровић је често обитавао у Јагодини. Имао је чезу и коње и возио се како би попио пиво у чувеној Шареној кафани у Јагодини.” Тако је и упознао неке раднике пиваре који су радили у комерцијали. Њима се он допао и питали су га да ли би могли да га фотографишу. Договорили су сусрет како би се он лепо обукао за сликање, што је и урадио. Деда Лоша није ни слутио да ће постати препознатљив лик и заувек бити симбол „Јагодинске пиваре“, каже Симић.
Милосав је рођен у делу Драгова које тамошњи мештани називају Пуљци, где и данас живе Митровићи – Лошини унуци Слободан (66), Стојан (65) и Драгомир (68).
Знали су сви у породици да га је неко сликао и када је налепница са његовим ликом осванула на флаши, силно се обрадовао. Мој отац Борисав ми је причао да је деда Лоша сматрао да ће на тај начин вечно да живи. Био је инвалид, али није одустајао, пузао је и тако радио у пољопривреди. Касније је носио протезе и радио с њима. Сматрао је губитак ногу својом наградом и говорио да је то одликовање за борбу, боље него споменик да су му подигли. Тако је он гледао на свој живот“, прича Слободан Митровић.
Највише је волео да седи испред старе куће која и данас постоји. Хроничар Мирослав Симић познаје занимљивости из живота чувеног јагодинског чиче.
Свако ко зна по нешто о Лоши, зна и да је он имао право да бесплатно пије пиво у било којој кафани или ресторану где се точило и продавало „јагодинско“. Последњих година живота бавио се пчеларством и имао неколико кошница које је сам одржавао. Био је миљеник села и испред његове куће су обично Драговчани седели и шалили се са њим“, прича Мирослав Симић.
Јагодински чича, присутан на боцама „Јагодинске пиваре“, недавно је у међународној институцији за заштиту интелектуалне својине у Женеви заштићен. Југоносталгичари га радо памте. Његов углед међу пивопијама и препознатљивост шанса су за опоравак пиваре која је у тешком стању и чека већ дуго на купца.

Буран живот краља Милана Обреновића

220px-KraljMilanObrenovicЖивот краља Милана био је буран, као и кнеза Милоша. Многи политички догађаји и учестале љубавне авантуре смењивали су се невероватно брзо.

Савременици су запазили да је краљ Милан био у љубави сентименталан. Владан Ђорђевић, краљев лични лекар, приметио је: „Милан беше скоро до бојажљивости уздржљив према женама, али где је видео само мало топлије осећање према себи, тамо је онда целом душом остајао ухваћен„.

Жива и бујна темперамента, краљ Милан упуштао се у љубавне везе с пуно страсти. Карактеристично је за овог Обреновића да се свака иоле озбиљнија веза брзо претварала у велику љубав која се могла завршити браком. Тиме је често и себе и друге доводио у не мала искушења.

Милан Обреновић брзо се загревао за жене и тада је био спреман да за њих чини све. У љубави је био кратка даха и брзо би се истутњао и нагло захладнео. Током краткотрајног живота није имао ниједну трајнију љубав. Леп, развијен, сентименталан, насртљив и слаткоречив, уз то још и владар, Милан је имао успеха код жена.

Још онда се говорило да је мало људи који су волели женски род као он. Да је којим случајем живео у средњем веку, пише Владимир Ћоровић с благом дозом подсмеха, био би један од бољих примера за Декамерон.

О љубавном животу краља Милана остале су многе истините и неистините приче. Оне су га пратиле од младости па до гроба. Лукави и препредени Блазнавац, скривени претендент на српски престо, посредством лекара Машина, пустио је лажни глас да је кнез хермафродит. Уз таквог намесника и будућег председника владе, Обреновићу није било лако.

Било је уобичајено у угледнијим београдским породицама, па и код Обреновића, да њихове синове упознају с љубавном вештином искусније госпође које би за труд добиле пристојну накнаду.

Породица и намесници потрудили су се да осамнаестогодишњем кнезу приведу госпођу прикладну том чину. Не зна се име те госпође, али се зна да је до овог чина дошло децембра 1872. године и да је проба била неуспешна. Калај је записао у Дневнику да кнез до тада „није додирнуо још ниједну жену, нема ни воље за то“.

Намесницима није било свеједно с којим ће особама млади кнез ступати у љубавне односе. Оне су морале да буду потпуно безопасне жене које не би користиле свој утицај на кнеза и усмериле га против намесника и министара.

Дакле, кнез Милан није сам пронашао своју прву љубав; намесници и породица су му привели прву жену која га је уводила у царство љубави. Била је то особа која је имала да му послужи само за први тренутак, за прва љубавна искуства. Потом је приведена пуковница Б. да и она „посвети младог кнеза Милана у љубавне функције„. То је већ било довољно за почетак.

Поуздано се зна само за неколико кнежевих љубавних веза пре ступања у брак. Пера Тодоровић наводи да је кнез имао две милоснице, али је оставио податке само о једној. И Слободан Јовановић пише о другој кнежевој љубави пре женидбе, али и он не наводи њено име, већ каже да је то било у време Ристићевог пада (1873). Ни он не наводи њено име, само записује да је реч о жени једног београдског адвоката.

Као и сваки почетник, уместо да скрива, он је ову везу толико разгласио да је данима хранио скандалозну хронику престонице. Кад је у двору организовао једну гарден парти, његова метреса појавила се на балкону с ружом у руци, изигравајући кнегињу.

Кнез је у њу пиљио блажено; његови гости посматрали су тај призор испод ока и тумачили га на свој начин„. Иако кнежево „шегртовање“ није дуго потрајало и то је било довољно да владар и његова љубавница буду предмет учесталих саблажњивих разговора београдских знатижељника.

Прва изабраница Милова срца била је Лепосава Новаковић, удова Димитрија Новаковића, а кћи Николе Стефановића. Млађани кнез упознао је Лепосаву на једном дворском балу. „Она сама била је лепа, не врло бистра, бескрајно лења„, пише Слободан Јовановић. Млада и кокетна, са заносно црним очима, Лепосава је остала удовица у доба у којем су жене најлепше. Још из времена Вука Караџића остала је прича о младим удовицама као најбољим љубавницама.

Љубавна веза између кнеза и Лепосаве трајала је нешто више од пола године, од јесени 1874. до пролећа 1875. Савременици су записали да су се узајамно и искрено волели. Виђали су се и сусретали у Београду и у Пешти.

Искуснија од кнеза, заносна и чулна, брзо је освојила и сломила једно срце још неотпорно на женске чари. Милан се толико заљубио да је Лепи нудио брак, без договора с министрима који су већ почели да брину о његово женидби. Лепосава је била отресита жена која је знала од почетка да не може да буде српска кнегиња. Она је волела Милана, а не кнеза Милана. Кад је Милан начуо да министри гласно размишљају о његовој женидби, постао је нервозан.

Млади кнез телесно се покорно подавао искреном миловању младе и нежне жене“ и, на њено не мало изненађење, понудио јој је брак. Био је спреман и престо да напусти због ње.

Шта се оставиш? Шта да напустиш? Престо и круну? То се никад не оставља, књаже мој!„, искрено га је уверавала љубавница.

Узалудно је било његово правдање: „Ја нисам тражио ни круну, ни престо. Узели су ме из Париза и довели амо!

Напослетку морали су се растати. Лепосава му је обећала да ће се повући у присенак, у заборав и да ће живети од успомена и радовати се његовим успесима. Међутим, обећање није успела да одржи, а ни кнез није био равнодушан према њој и после женидбе Наталијом.

Кад је сазнао да његов брат од тетке, Александар Константиновић, син Анкин, а брат Катаринин, учестало посећује његову бившу љубавницу, толико се наљутио да га је умало ухапсио. Александар је морао да прекине своје посете Лепосави и тиме одобровољи кнеза.

Женски део београдске чаршије пратио је с посебном пажњом љубавне авантуре последње двојице Обреновића. Распричане, нека више, а нека мање, београдске госпође стварале су јавно мњење и понекад су знатно утицале на неке догађаје.

Неке госпе торокуше„, како се изразио један савременик тек удатој кнегињи Наталији, испричале су кнежеву љубавну аферу с Лепосавом, казали су јој где станује и уверили је да се кнез и даље с њом састаје. Кнегињи је сметало што су, приликом излазака с мужем из двора и одлазака у Топчидер, пролазили поред Лепосавине куће, док је она увек висила накинђурена на прозору „и гледала их дрским погледима„.

Кнегиња је затражила од кнеза да уклони из Топчидерске улице Лепосаву „јер не може трпети да јој једна неваљалица пркоси„. Бивша кнежева љубавница је морала да потражи нови квартир тамо где дворска кола нису пролазила. Тиме је свака веза с Лепосавом престала.

Лепосаву су због везе с кнезом звали мадам Помпадур. Она је била довољно мудра да сачува читав свежањ кнежевих љубавних писама и да њега и српску владу уцењује продајом тих писама једној заинтересованој држави. Машући кнежевим љубавним писмима, дуго је уживала сталну ренту која јој је редовно исплаћивана.

И док је богати деда Милош сам подмиривао своје одслужене љубавнице, сиромашнијем унуку држава је прискочила у помоћ.

Аустроугарски конзул Бењамин Калај пажљиво је пратио кнеза Милана и све што је било у непосредној или посредној вези с њим. Отуда плени пажњу његово сазнање да је кнез Милан био у великом пријатељству с Александром Константиновићем и Симком Германи, ванбрачном кћери Анке Константиновић, његове тетке.

О Милану и Симки оставио је само два податка из којих се несумњиво види да су били у љубавним односима, али веома кратко. Под 27. октобром 1874. он пише за Симку: „Можда је сад већ и кнежева љубавница“. Непуних месец дана касније записао је: „Кажу још да је кнезу досадила Симка која му је била драгана, и сад хоће да се упусти са Каљевићком, а Симку хоће да уда за Пироћанца“.

О овој кнежевој родоскрвној авантури или се није знало, или се брижљиво прикривала. Симка и Милан били су у четвртом степену сродства, дакле, веома блиски рођаци. Блиски као кнез Михаило и Јекатерина, а ближи но кнез Михаило и Катарина Константиновић. Ево и њиховог родословног стабла.

Јеврем Обреновић – Томанија Обреновић
кћи Анка Константиновић син Милош Обреновић
ванбрачна кћи Симка син Милан Обреновић

Није се тачно знало зашто је Симка напустила Београд и преселила се у Румунију на своје породично добро. Стојимировић је претпостављао да је она утекла из Србије због флерта с Миланом Богићевићем. Био би то један сасвим безазлен разлог у односу на родоскрвну везу са српским кнезом. За сада може се само претпоставити да је под притиском породице, пре свега баба Томаније, дошло до прекида те неразумне кнежеве љубавне авантуре и да је Симка једноставно удаљена из Србије у коју се више никада није враћала.

По свему судећи, баба Томанија, најстарији члан владалачког дома, којој је била позната радоскрвна веза кнеза Михаила с Јекатерином, својом кћери и Катарином, својом унуком, поучена претходним злим искуствима, спречила је ту авантуру. Бог једини зна како се осећала старомодна бака гледајући љубавне одношаје својих најближих, окончаване са трагичним последицама.

Кнегиња Јулија имала је поуздана обавештења о родоскрвним везама свог мужа, па је 1870. године у Букурешту, док је водила оставинску расправу с Бојићима и Николићима, говорила Крстићу да би Симку требало држати што даље од кнеза Милана како се у њу не би заљубио јер би из тога произашле неприлике, будући да не може да је жени.

Злослутно предосећање искусне жене која је на време запазила ту слабост Обреновића.

Аутор: Радош Љушић

„Посланик је добар човек који је послат у туђину да би лагао у интересу државе!”

Кад је изасланик било опасно занимање

Слаткоречиви међу непријатељима

У средњем веку постојала је занимљива дефиниција дипломате:
Посланик је добар човек који је послат у туђину да би лагао у интересу државе!

02-01Помало опора, а у сваком случају бритка и духовита, ова оцена у крајњој линији и није била далеко од истине. Дипломатија је у Византији имала веома дугу традицију и Ромеји (Византинци) на том плану столећима су предњачили у средњовековном свету. Истина, царство није имало никакву посебну установу сличну савременим министарствима иностраних послова, али су се о слању емисара старале одређене службе. Византија, такође, није имала установу сталног амбасадора у некој другој држави. Изасланици су се сагласно потребама политичког тренутка упућивали у дипломатске мисије.
Сасвим је разумљиво да су посланици регрутовани махом међу високим чиновницима државне управе, из цареве непосредне околине, неретко из редова свештенства, дакле, углавном – мада не и обавезно – из виших друштвених слојева. Подразумевало се да буду часни, одани василевсу, непоткупљиви и спремни да се жртвују за отаџбину ако је то било потребно. Наравно, рачунало се с познавањем језика земље у коју се путовало и основним знањима о животу и обичајима тамошњих људи. Сматра се да су на пут у највећем броју случајева – не и увек – кретале трочлане делегације, а држава је подмиривала пратеће трошкове својих посланика. Такође, очекивало се да се они врате с појединим обавештењима битним за вођење византијске спољне политике. Не би се могло рећи да је држава Ромеја имала професионалне посланике, али је било и таквих који су обавили више успешних дипломатских задатака.
Бити изасланик византијског цара и преговарати у његово име била је велика част. Успешно обављен задатак важан за царство доносио је не само углед или вишу титулу, него је могао да отвори путеве ка стицању богатства. Упркос изнесеним предностима, постојала је и тамнија страна у каријери сваког средњовековног посланика. Путовати у оновременим условима није било нимало лако поготово кад су у питању биле заморне и дуге деонице. На путовањима су, као у заседи, могле да чекају многе непредвиђене невоље, а било је и владара чија је ћуд остала вечита непознаница па је одлазак у неку политичку мисију носио и одређени ризик. Због тога је бојазан често била редован пратилац већине емисара који су некуда хитали за потребе државе.

Изасланици траже невесту

Петар Патрикије, чувени дипломата цара Јустинијана I Великог (527-565), провео је у Равени три године – од 536. до 539. – у заточеништву код германског племена Острогота. Сачувана су сведочанства о невољама и страдањима емисара и у касновизантијско време. Кад је василевс Андроник II Палеолог (1282-1328) тражио невесту за свог сина и наследника Михаила, у лето 1294. године упутио је александријског патријарха Атанасија II (1276-око 1316) и неког монаха Неофита са задатком да најпре посете кипарског, па затим и јерменског краља. Двојица духовника нису стигла ни до свог првог одредишта – бележи византијски монах и историчар Георгије Пахимер – будући да су надомак малоазијског града Фокеје византијске бродове напали гусари, па су цареви људи нашли спас бежећи на обалу. Касније је Андроник II Палеолог послао нове изасланике и они су успешно обавили посао који им је поверен.
У време затегнутих односа између Византије и краља Сицилије и Напуља Карла Анжујског (1266-1285), крајем седамдесетих година 13. столећа, василевс Михаило VIII Палеолог (1259-1282) упућивао је на Апенинско полуострво посланства која су чинили црквени великодостојници. Разлог је био веома једноставан, бележи Георгије Пахимер, и тицао се личне безбедности одасланих емисара. Тако је византијски цар крајем седамдесетих година 13. века у Апулију послао доместика Велике цркве Мандана, односно Меркурија, како су још називали овог духовника, са упутствима да се у случају невоље обрати новоизабраном папи Николи III (1277-1280). Убрзо се показало да је опрезност Михаила VIII Палеолога била оправдана. Мандана је ухватио и задржао Карло Анжујски, али кад се сазнало да је реч о високом црквеном угледнику, на лични захтев римског првосвештеника, византијски посланик био је ослобођен.

Ногају на ноге

На великим искушењима нашао се Јован Асен, у ствари бивши бугарски цар Јован III Асен (1279-1280) и родоначелник византијске гране породице Асена, који је с благословом византијског цара Михаила VIII Палеолога у првој половини 1280. године путовао на двор Ногаја, владара Златне хорде. Он је прижељкивао да од моћног татарског господара добије помоћ и да се врати на бугарски престо у Трнову. У исто време на Ногајевом двору нашао се и његов супарник Ивајло (1278-1279), такође бивши бугарски цар, са истоветним очекивањима. И он је од монголског кана очекивао помоћ да сруши Георгија I Тертера (1280-1292) који се у међувремену устоличио у Трнову. Георгију Пахимеру дугујемо опис бурних догађаја у престоници Златне хорде. Ногај је од обојице примио поклоне и чини се да није знао коме од њих двојице треба да помогне. Неко време срдачно их је гостио, а неизвесну и напету ситуацију разрешио је на начин од кога застаје дах. Све се одиграло за време једне заједничке вечере кад је монголски кан, већ помало припит од теревенчења, наредио да се на лицу места, за истим столом, закољу Ивајло и његов пратилац, татарски војсковођа Касим-бег. Видевши то грозно крвопролиће, Јован Асен изгубио је присуство духа. Међутим, на молбу Еуфросине, ванбрачне кћерке Михаила VIII Палеолога и Ногајеве супруге, горопадни владар Златне хорде поштедео је живот на смрт преплашеном Јовану Асену. Никад се не зна – Ногајев избор могао је да буде и другачији.
Исти писац, Георгије Пахимер, наводи још један пример невоља и страха које су морали да искусе византијски посланици тридесетак година раније. Било је то у време преговора ромејског и српског двора, вођених између 1267. и 1269. године, о браку Ане Палеологине, треће кћерке Михаила VIII Палеолога, и Милутина, млађег сина српског краља Стефана Уроша I (1243-1276). Том приликом друмски разбојници пресрели су и опљачкали краљевог преговарача Ђорђа док је путовао по српској земљи. „Једна чета људи из заседе нанела му је штету.” Тај догађај умногоме је поколебао и византијске изасланике који су већ били надомак Липљана. „Сада их је заиста ухватио велики страх да њих саме не задеси некакво зло. Јер, кад ови (Срби) тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.”

Дипломата у тамници

Отац византијског интелектуалца и политичара Димитрија Кидона – његово име није се сачувало у расположивим изворима – као посланик василевса Андроника III Палеолога (1328-1341) путовао је 1341. године у далеки Сарај, престоницу Златне хорде. Радило се о веома осетљивом дипломатском задатку чији је циљ био да се осујети напад Татара на Цариград. Озлојеђен што су снаге ајдинског емира Умура (1334-1348), уз царев благослов, прошле кроз теснац Босфора и 1340. године напале градове на ушћу Дунава и области у њиховом залеђу, кан Узбег (1312-1341) запретио је одмаздом. Претњу владара Златне хорде да ће пред „царицу градова” довести шездесет хиљада својих војника, Андроник III Палеолог и његови сарадници схватили су веома озбиљно. Благовремено је одаслана делегација коју је предводио отац Димитрија Кидона и непријатељски долазак Татара је осујећен. Спретна византијска дипломатија, коју су одувек красили одмереност и тактичност, поново је победила. Међутим, на повратку, отац Димитрија Кидона изненада се разболео и преминуо на путу. Занимљиво је напоменути да је отац историчара Лаоника Халкокондила, који се звао Георгије, био изасланик и да га је 1446. године на Пелопонезу султан Мурат II (1421-1451) бацио у тамницу.
На великим искушењима био је и Манојло Тарханиот, изасланик Ирине Кантакузин, који се крајем 1342. или почетком 1343. године – у јеку грађанског рата кад су саобраћајнице нарочито биле под присмотром – из Дидимотике упутио за Србију с поруком за узурпатора Јована Кантакузина који је тада уживао гостопримство краља Стефана Душана (1331-1355). Нићифор Григора, византијски историчар 14. века, о њему је забележио следеће: „Због страха овај (Манојло Тарханиот) остављајући прав пут у лево, наставио је користећи се беспућима и упуштајући се у високе и тешко проходне крајеве, па најзад преваливши и планину Хема (Балкана) доспе неопажен у земљу Трибала (Срба), оставши неповређен од зала.”

Свирепа казна

Ипак, најгоре је прошао један емисар узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио четрдесетих година 14. столећа. С пролећа 1343. године пред Сером су се поново појавила двојица савезника, краљ Стефан Душан и претендент на ромејски трон Јован Кантакузин, те су, као и крајем претходног лета, опсели град. Владар Срба упутио је посланство и под претњом пустошења захтевао да грађани предају своју тврђаву Јовану Кантакузину. Остајући верни цариградском регентству, против ког је Кантакузин ратовао, житељи Сера глатко су одбили краљев предлог, а изасланика ког им је потом упутио сам узурпатор снашла је свирепа казна. Становници су га најпре убили, а онда су, у наступу суровости, његово тело исекли на четири дела које су потом извесили на четири градске куле.
Према казивању Георгија Сфранциса, византијског писца и политичара 15. столећа, у веома незавидном положају нашла су се тројица византијских емисара – Димитрије Кантакузин, Матеј Ласкарис и граматик Анђео Филомат – који су се обрели на двору Мурата II. Султан није желео никакве преговоре јер је наумио да освоји Цариград, па се у јуну 1422. године с војском појавио пред бедемима ромејске престонице. Са собом је водио и оковане византијске изасланике.

Ћудљиви султан Освајач

Да је понекад код посланика постојао истински страх за сопствени живот, показује један пример на самом крају византијске историје. Неколико дана пре пада Цариграда, у мају 1453. године, одлучено је да се пошаље емисар код турског султана. Будући да је непредвидљивост Мехмеда II Освајача у поступцима према изасланицима била добро позната, поставило се питање кога послати у табор нападача. Била је присутна оправдана сумња да се византијски емисар неће вратити него ће бити погубљен. Јер, претходно искуство указивало је не само на опрез. У јуну 1451. године турски султан је посланике цара Константина XI Драгаша Палеолога (1449-1453) најпре бацио у тамницу, а затим дао да им се одрубе главе. Због тога овога пута у султанов логор, који се могао видети с бедема Цариграда, није послат ниједан од угледнијих племића. Избор је пао на човека који није био високог рода ни положаја – његово име се, нажалост, није сачувало у изворима. Не можемо знати с каквим је мислима он кренуо ка табору Мехмеда II Освајача, али се по њега све завршило добро. Горопадни султан примио га је у границама љубазности и потом отпослао његовом господару Константину XI с предлогом који последњи византијски цар није могао да прихвати. Није познато да ли је поменути византијски посланик, који је преживео сусрет с неуравнотеженим Мехмедом II Освајачем, остао жив и после турског освајања Цариграда, неколико дана доцније.
Критовул са Имброса, византијски историчар 15. века, приповеда како је Мехмед II Освајач 1460. заробио и утамничио Матеја Асена, изасланика деспота Димитрија Палеолога. Била је то година кад су Османлије заузеле Пелопонез, последњу оазу византијског света. И у Јањинској хроници, локалном извору за историју Епира у другој половини 14. столећа, помиње се како је деспот Тома Прељубовић крајем 1379. године затворио неке изасланике из града Касторије у намери да од њих добије новац.
Застрашујућу причу о страдању каталанских и арагонских посланика доноси Рамон Мунтанер, политичар, војник, пустолов и историчар, припадник чувене каталанске хорде која је у првој деценији 14. века опустошила многе области Византијског царства. У свом спису он наглашава како су после погибије каталанског вође Рожера де Флора, који је убијен у пролеће 1305. године у дворцу престолонаследника Михаила IX Палеолога у Једрену, Византинци масакрирали многобројну делегацију каталанских изасланика. Догодило се то у граду Радосто на трачкој обали Мраморног мора, кад су односи царства и плаћених ратника са Иберијског полуострва били сасвим поремећени. Најпре су ухапсили двадесет седам каталанских и арагонских емисара и затим су на четири дела исекли сваког од њих и обесили у кланици.

Кажњени изасланици

Каткад се догађало да цар из неких разлога није био задовољан услугама византијских изасланика и да их је чак подвргао казни. Тако је Јован VIII Палеолог (1425-1448), претпоследњи византијски василевс, у време ужурбаних припрема за сабор у Фиренци и непрекидних преговора с разним силама у западној Европи, решио да казни своје посланике зато што су се неовлашћено дуже задржали и закаснили. О томе сазнајемо из писма које је византијски цар 11. фебруара 1437. године послао Базелском сабору. У вези с овом врстом прекора је и податак да је Манојло II Палеолог (1391-1425) у једном писму које је послао арагонском краљу Фердинанду I (1412-1416), тражио да владар Арагона саслуша византијске посланике и одмах их врати назад.
Можда се може рећи да је питање безбедности изасланика, односно одашиљање порука на даљину, у средњовековним условима најбоље решио један египатски султан. Јер, ако је веровати баварском витезу и пустолову Јохану Шилтбергеру, султанове поруке разносили су посебно обучени голубови.

Аутор: Радивој Радић

Франше д’Епере o Србима и српској војсци

Француски маршал Франше д’Епере – Извештај крајем октобра 1918. године:

Franse-DepereКо су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине… Нека уздрхте и живи једнако као и покојници. Нека се планине уздрмају, а реке застану. Само храброст остаје на ногама тамо где прође српски војник…

Претходно Старији уноси Следеће Новији уноси