Вјера и невјера…
Током јануара и фебруара 1944. године, Тито је са острва Виса разменио неколико писама са Винстоном Черчилом.
Британци, као и остали савезници до тад су већ отписали покрет Драгољуба Михаиловића, своју пажњу усредсредивши на комунистички покрет у Југославији. Тито је настојао да од западних савезника извуче што више користи за свој покрет, као и за предстојећу комунистичку револуцију. Чак је, нешто касније, у разговору са Черчилом, Тито уверавао британског премијера да не планира увести комунизам у Југославију након завршетка рата.
Пошто није желео да Стаљин посумња у његову оданост, Тито 5. јула 1944. године пише писмо совјетском вођи. Поред упућеног дивљења и честитки Стаљину, те молби за совјетском помоћи у оружју и обуци војних кадрова, писмо садржи неколико занимљивих чињеница битних за разумевање Титове борбе и политике.
Тито истиче решавање питања Србије, од чега зависи и коначан успех у стварању новог комунистичког поретка у Југославији. Видимо да још половином 1944, комунисти нису успели да остваре значајније успехе против покрета Драгољуба Михаиловића. Србија је као центар Балкана, пресудна и за стварање нове државе. Комунисти су дакле, поред борбе против окупатора, водили и битку за освајање Србије како би успели да преотму власт на целом територију Краљевине Југославије.
Док словеначки и македонски партизански одреди, углавном нису напуштали своје територије, дотле су партизанске јединице из Босне и Херцеговине и Црне Горе, заједно са формираним партизанским јединицама из Србије, имале у задатак да заузму Србију. Пошто су у тим партизанским формацијама већину чинили Срби, у борбама за Србију дошло је до најгорег могућег братоубилачког рата, Срби против Срба.
Титу и комунистима је било важније да се боре против антифашистичких националних снага Србије, него да руше НДХ и ослобађају Србе и остале антифашисте од усташке каме. Што је још горе, скоро нико од Срба у редовима партизана није дигао глас против тога, или ако је и дигао слабо се чуо. Ово би се могло назвати и највећом трагедијом у српској историји, јер мало је примера где се један народ међусобно сатире. Било, не поновило се!
Могуће искрцавање савезника на Јадранској обали, није било Титу и комунистима по вољи. Страховали су, да ће, савезници ако се искрцају правити проблеме комунистима око њиховог плана, да успоставе нову Југославију под њиховим режимом. Тито је Стаљину писао, да ако би дошло до искрцавања савезника, он би предложио да се искрцају у Истри и хрватском приморју. Разлог је јасан, савезници морају бити што даље од Србије и војске генерала Михаиловића. Страховао је, да би савезници помогли Михаиловића, те би тако Србија остала у рукама националних снага, а тиме би цели план комуниста био доведен у питање.
Тито је, такође, молио да Црвена Армија надирући кроз Румунију, уђе у Србију. Пошто расположење народа у Србији није било наклоњено комунистима, само је незаустављива Црвена Армија могла да Србију, тако важну за успех револуције, преда југословенским комунистима у руке.
Тако, док је западним савезницима било најважније колико ће њемачких дивизија моћи задржати Срби и остали Југословени, Стаљину и Титу је поред тога била важна и револуција у Југославији. Прагматизам Британије и Сједињених Америчких Држава, према дешавањима у Југославији, дошао је до пуног изражаја. Њима није сметало што су краљ Петар II и југословенска Краљевска Влада њихови савезници, и што је покрет генерала Михаиловића њима био ближи и оданији. Савезници су, гледајући своје интересе, осудили на пропаст националне снаге у Србији и остатку Југославије, и предали Југославију у комунистичке руке.
Аутор: Борис Радаковић
Садржај писма:
“Драги Јосипе Висарионовићу,
Дозволите ми да Вам у првом реду изарзим у име Народно-ослободилачке војске и народа Југославије наше дивљење и честитке за најновије сјајне побједе у Белорусији које су извојевале под Вашим руководством јединице славне Црвене Армије.
Уверавам Вас да је долазак Ваше војне мисије у Југославију имао за нашу народно-ослободилачку борбу великог значаја, јер су се и наши народи и наша војска још више убедили да имају у Совјетском Савезу свог највећег и најискренијег пријатеља. Иако ће Вам шеф Ваше војне мисије, друг генерал – Лајтнант Корнејев подробно говорити о ситуацији овде, ја бих ипак желео да Вам истакнем неколико најважнијих ствари.
1. Нама је неопходно потребно много више наоружања и хране, него што су нам до сада Савезници слали. Те потребе расту са порастом наше војске још више, јер хиљаде нових добровољаца чека да их се наоружа, нарочито у Србији. С обзиром на политику Енглеза према Србији, где се на све могуће начине покушава појачати позиције присталица краља, односно четника, а ослабити наше позиције, ми не можемо рачунати на неку ефикасну помоћ са стране Савезника. Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би могли што прије решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије.
Осим тога већ постојеће наше јединице имају углавном лако наоружање и то је основна слабост наше војске, јер не можемо водити успешне фронталне борбе са непријатељем, који је много надмоћнији у техници. Нама су потребни и тенкови и авиони, а са Енглезима иде по том питању веома тешко. Из досадашњег искуства смо видели да они на сваки начин желе успорити формирање наших тенковских и авијатичких јединица, иако је уговор био начињен и рок тачно одређен. Код нас има неколико стотина авијатичког особља, а исто тако и довољно људства за стварање тенковских јединица, само је проблем како их отпремити у Совјетски Савез. По моме, сада је то једино могуће путем авиона. За сада би требало пребацити бар један део како се не би губило на времену.
2. Знам да Вам је јасно у каквој се ми тешкој ситуацији налазимо, јер се са разних страна покушава мешати у наше унутрашње ствари, а ипак морамо бити обазриви да не заоштримо односе са Савезницима, чувајући у исто време нашу политичку и војничку самосталност. У тим питањима нам је свака, па и најмања помоћ од стране СССР врло драгоцена. И ја Вас молим за ту помоћ.
3. Савезници до сада још нису пред нас поставили питање њиховог искрцавања на територији Југославије. Морам да кажем да такво искрцавање нама не би било драго, јер сам уверен да ће нам правити неприлике у земљи, због чега би могло долазити до разних сукоба. Али ако дође до преговора о искрцавању ми ћемо предложити да то буду што мање снаге и, ако се прихвати, углавном на сектору Истре и Хрватског Приморја. 15 о. м. ја сам се одлучио да идем на састанак са Вилсоном у Италију, јер он то тражи већ неколико пута, и на коме ће се говорити о војним стварима. У случају искрцавања ми не можемо пристати на на њихову ма какву војну или цивилну власт у нашој земљи, коју Савезници успостављају тамо где долазе, јер код нас постоји како војна тако и цивилна власт. Исто тако нећемо пристати да било каква наша јединица буде под њиховом командом. То говорим због тога јер ми је Шубашић јавио да они желе ратну морнарицу, коју треба да предају нама, задржати под командом енглеског адмиралитета.
У вези са свим тим, била би нам, разуме се, врло драгоцена Ваша подршка. По моме мишљењу најјача подршка у сваком погледу била би у томе, ако би Црвена Армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план осујетио би многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције.
Има много крупних ствари о којима би ја врло радо лично говорио са Вама. Ако Ви сматрате за опортуно и потребно, ја сам спреман да почетком августа дођем тамо. Но не бих желео да то сматрате мојом нескромношћу, већ једино дубоком тежњом да се пре мировних преговора објасне нека питања и заузме по њима став, јер сматрам да је то у интересу балканских земаља и Совјетског Савеза.
Примите израз мог дубоког поштовања
5.VII. 1944
Ваш,
(Ј. Б. Тито)
meskalero 