Пре неколико стотина година, у средњовековној Европи, друштвено прихватљиво васпитање младих подразумевало је методе какве су данас незамисливе: родитељи са запада и севера Европе су младе, најчешће против њихове воље, слали да живе и напорно раде у „туђим кућама“.
Око 1500. године, сарадник амбасадора Венеције у Енглеској био је запрепашћен односом родитеља према деци и о томе детаљно известио венецијанске власти: тврдио је да Енглези држе децу код куће „до седме године, највише девете„, а онда и дечаке и девојчице шаљу на тежак рад код странаца, на који су обавезни још седам, девет година.
Такво „подизање деце“ важило је за све, без обзира на сталеж.
Како пише BBC, систем је функционисао широм северне Европе током целог средњег века, и почетком новог, а веома мали број деце проводио је тинејџерске дане у црквама и на универзитетима. Од извора се разликују само подаци о узрасту у којем су децу слали од куће: по неким, то се дешавало кад напуне четрнаест, а не седам година.
Писма и дневници тинејџера из тих времена указују да је одлазак од куће био трауматично искуство – иако су родитељи сматрали да им тако помажу да „постану људи„, стицањем нових искустава.
У време куге, око 1350. године, кад је „црна смрт“ преполовила европско становништво, млади су били јефтинија радна снага од осталих, пошто је цена рада у то време скочила, док су цене хране пале.
Уверење о корисности слања деце на рад владало је чак и на југу, у Италији, мада не тако драстично као на северу и углавном се односило на „непослушне„.
„Ако имате сина који ништа не ради како ваља…одмах га дајте трговцу који ће га послати у иностранство. Или, пошаљите га код неког вашег блиског пријатеља… Ништа друго не може да се учини. Док остаје код вас, никад се неће поправити„, писао је у 14. веку један трговац из Фиренце.
Однос мајстора и младих шегрта често је био регулисан и уговорима. Тако је 1396. младић по имену Томас потписао уговор са казанџијом Џоном Хиндлијем: занатлија се обавезао да ће бити тутор младићу, подучавати га занату и да га неће преоштро кажњавати за грешке.
Младић се обавезао да неће напуштати кућу без дозволе, да неће красти, коцкати се, посећивати проститутке нити се женити. Ако прекрши споразум, младић се обавезао да ће код занатлије одрадити дупли „мандат“ – до 14 година.
Забележени су и многи случајеви злостављања младих у Средњем веку: у Француској, кујунџија је претукао дечака комплетом тешких кључева, а једна девојчица тако је изударана да је од задобијених повреда преминула.
Али, чињеница да су се такви случајеви нашли пред судовима показује да родитељи, иако су слали децу од куће, нису заиста дизали руке од својих синова и кћери.
У Средњем веку, чести су били међусобни еснафски сукоби. Године 1339. трговци рибом и златари имали су серију уличних обрачуна. Иронија је да су шегрти са најгором репутацијом кад је реч о насиљу били – правници. Ти момци, међутим, нису били шегрти и родитељи их нису послали „у туђу кућу„, већ су се – међу реткима – независно школовали.
Тешко је рећи колико су се средњовековни тинејџери разликовали од данашњих. Но, неке ствари ће ваљда заувек остати исте, о чему сведочи преписка једног дечака-шегрта са мајком. Кад је отишао од куће, највише га је бринуло ко ће прати његов веш. Мајка му је узвратила пакетом у којем су биле три чисте кошуље, уз који је кратко написала: „Можда су још мало влажне, па их на кратко окачи на прозор. И не заборави – прљав веш пакуј у врећу!“
meskalero 
јан 03, 2015 @ 16:21:29
Ma sjajno. 🙂