Тимоти Џон Бајфорд – вечити дечак!


„Деца говоре оно што мисле. А одрасли вам кажу оно што бисте ви волели да они мисле. Говоре оно што други желе да чују. Зато је боље с децом”

1958170_10203075098091828_3925207088254999385_nПремда личи, ово није опис кратког и смешног филмског скеча из телевизијске серије „Невен” Тимотија Џона Бајфорда. Реч је о низу истинитих догађаја.
Време дешавања: крај седамдесетих година 20. века. Место: Београд, тачније, Дунавски кеј, тамо где се завршава Земун и почиње Нови Београд. Време: седам сати ујутру (годишња доба нису битна).
Легенда која је тих година кружила градом говорила је о познатом писцу млађе генерације који је, наводно, сваког јутра трчао из Земуна до Београда у пратњи неке младе (вероватно своје) девојке. У славној књижари у Цетињској улици у Београду причало се како је писац необично снажан и издржљив, те да може да претрчи више километара, а да се уопште не задише. Како је то могуће? Познаје посебну технику дисања, вештину којом владају само зен монаси – уздисале су београдске девојке објашњавајући.
poletar1Истини за вољу, највећи део те приче био је нетачан. Тачно је једино да је писац сваког јутра у пратњи прве комшинице – која је у то време била такорећи дете – заиста одлазио на трчање. „Испуштали су душу” већ после педесетак метара мучећи се ревносно сваког дана, рачунајући и недељу. Укратко, били су лошији тркачи од времешних „инфаркташа” који су их уз пут гледали с омаловажавањем. Али, они нису за то марили. Јер, плашили су се суда неког сасвим другог…
Наиме, градом је кружила и друга легенда за коју је двоје Земунаца знало да није легенда, већ чињеница. Причало се да је славни телевизијски редитељ, Енглез Тимоти Џон Бајфорд – чије је филмско тумачење дела Јована Јовановића Змаја тих година поново очарало и зачарало и децу и одрасле – сваког јутра трчи петнаест километара без заустављања. Управо поред реке. И баш због невероватне физичке издржљивости могао је, наводно, толико напорно да ради на телевизији, показујући Балканцима како је могуће направити бољу серију за децу него што би то учинили у Би-Би-Сију.
И заиста, Тимоти Џон Бајфорд, Србин енглеског порекла, искрсавао би изненада као ђаво из шипражја или иза дрвета. Не би се чуо ни бат његових корака, а камоли дисање. Јасно, јер он никад није био посебно задихан! Попут муње, одједном би блеснула његова црвена кабаница. Поменути пар у лошој кондицији тихо би подвриснуо:
Бајфорд!
Истог трена би чучнули иза првог грма, или се сакрили иза дрвета.
Сретали су га сваког јутра бар неколико пута. Док би писац и комшиница стигли до Ушћа, Бајфорд се већ враћао ко зна одакле и хитао према земунском делу кеја. Следио би исти узвик упозорења: „Бајфорд!” А затим – бег у жбуње! Некад, кад је било лепо време, уз Бајфорда су трчала и два сасвим мала дечака. Такође у доброј кондицији.

Радост у 100 слика

bajford2Од тих дана прошло је више од тридесет година. Бајфордове телевизијске серије „Невен”, „Полетарац”, „Бабино унуче” остале су недостижан врхунац, идеал дечјих телевизијских емисија у овом делу света. Упркос тој чињеници, он одавно није снимао за нашу телевизију. У међувремену се посветио својој другој љубави – подучавању деце. А ко би их енглеском језику научио боље од њега? Од пре неколико година, откако су фотографски апарати постали дигитални и једноставни за употребу, Бајфорд је почео да се бави фотографијом. Нема сумње да ужива у новој улози, како сам каже, у улози фотографа аматера. Обележавајући педесетогодишњицу рада, овај шездесетдеветогодишњак отворио је изложбу „Радост у 100 слика” у Дечјем културном центру у Београду. Природно, реч је о фотографијама деце. Изложба је отворена до краја априла.
Како бисмо боље разумели о каквој је особи реч, настављамо причу тамо где смо стали. Дакле, тридесет и кусур година после догађаја на кеју, Тимоти Џон Бајфорд одговара на питање да ли је заиста некад носио црвену тренерку, односно кабаницу и трчао сваког јутра поред реке петнаест километара.
Док његове светле очи сијају дечачким сјајем, маратонац кратко и весело одговара уз осмех:
Не петнаест, шеснаест километара!
Тимоти Џон Бајфорд, најстарији син фармера Фредерика Бајфорда и његове жене Елинор, рођен је 25. јула 1941. године у Солзберију. Према сопственом сведочењу, као дечак био је „мало безобразан”. Успомене из „безобразног раздобља” постале су нека врста поуке касније. Јер, према Бајфордовом мишљењу, све што је касније у животу урадио, као нека врста одјека, долазило је управо из детињства.
Треба имати у виду да тада, четрдесетих година прошлог века, не само што је Европом беснео страшни Други светски рат, него није постојало много тога чега данас има. На пример, није било телевизије ни рачунара. А породица Бајфорд живела је на великој фарми, дакле, у срцу природе. С две млађе сестре и братом, Тимоти се играо у најбољем могућем окружењу – међу биљкама и животињама. Из тог времена постоји једна фотографија на којој су Тимоти и његова сестра с оцем. Дечак на реверу штофаног сакоа има заденут цвет невена. Оног истог цвета по коме је Чика Јова својевремено назвао часопис за децу. Наравно, дечак тада није ни слутио да ће га живот одвести у домовину Јована Јовановића Змаја – Србију, где је мислио да ће се задржати само недељу дана.
Најраније дане детињства Тимоти је провео безбрижно, смишљајући разне игре. Машта је била пресудна, иако је дечак увек водио рачуна да, као најстарији брат, игра улогу строгог директора школе, оца породице или вође. У седмој је већ отишао од куће. Није побегао, већ је прешао у интернат – Cathedral School у Солзберију. У почетку, било му је тешко што се одвојио од куће али је тада схватио нешто невероватно – да може да опстане и без родитеља. Постао је самосталан.
Будући да су му и ујак и теча били пилоти, Тимоти у дванаестој доноси неопозиву одлуку да постане ратни пилот. Сањао је о томе како поново избија светски рат и он обара непријатељске авионе. У тим маштањима прошле су још две године.
Онда је четрнаестогодишњи Тимоти осетио позив од Бога да постане свештеник. Бајфорд данас ову стару одлуку објашњава превирањима која су се тада догађала у њему. Није траћио време: био је звонар, помагао је приликом причести, трудио се да живи у складу с хришћанским врлинама. То искуство које ће такође трајно обележити његов живот, трајало је још две године.

Судбоносни Молијер

bajford3А онда је решио да постане учитељ. Јер, Тимоти Џон Бајфорд је од првог дана школовања обожавао школу. Сваког јутра осећао је усхићење пре наставе. Нарочито је волео историју. Данас мисли да је кључна разлика између некадашње и садашње деце та што данашња деца уопште не воле школу. У ствари, презиру је. За тако нешто Бајфорд има објашњење. Деца не воле школе јер професори уопште не хају да ли деца воле школу или не! А школа би заиста требало да буде уживање.
Једног суботњег дана, млади Тимоти је са школом посетио позориште у Солзберију. Давали су Молијера. Од те суботе није пропустио ниједну представу. Допало му се све што је у вези с позориштем. И тако, уместо да оде на Кембриџ и студира историју, као што му је саветовао професор, напустио је школу и запослио се – као помоћник водоинсталатера и трговац некретнинама. Лако је одлучио шта ће да учи: уписао је Central School of Speech and Drama у Лондону. Одатле га је пут водио кроз позоришта где је радио такорећи све: од помоћника режије, до мајстора светла, тонца… Оженио се и 1964. године добио сина Џастина. Затим се запослио на Би-Би-Сију где је режирао филмове и емисије за децу. Био је награђен 1969. године.
Љубав га је 1971. године довела у Београд, главни град тадашње Југославије. Ту је по други пут засновао породицу и добио синове Андреа и Јована. Јасно је да је Јован добио име по Змају, чије дело, личност и вишеструка обдареност нису престали да надахњују Бајфорда.
Наставио је да ради у Телевизији Београд. У први мах није било лако променити навике. Београдске колеге понављале су Енглезу: „Нисте у Би-Би-Сију, сада сте на Балкану. Ово не може!
Бајфорд је мислио да може јер је све исто као у Енглеској: глумци, камере и светло. Остало је ствар умећа и воље. Исход је познат онима који су гледали серије које је режирао Тимоти Џон Бајфорд. И на Би-Би-Сију су били изненађени кад им је доцније рекао да за серију од двадесет шест епизода (тринаест црно-белих и тринаест у боји) нису снимали такозване пилот (пробне) емисије.

Чаробна шума

ilustracijepol.После великог успеха са серијама „Невен”, „Полетарац” и „Бабино унуче” на београдској, Бајфорд је наставио да режира и на сарајевској телевизији. И увек су то биле емисије за децу. Телевизија га, међутим, није одвукла од природе. Маратонац је наставио да луња по Београду, црпећи снагу за нове подухвате. Као страствени поклоник вештине посматрања птица, у Бањичкој шуми забележио је чак седамдесет шест врста. Његов детаљни, годинама стваран списак с називима птица на латинском језику помогао је друштву за заштиту природе да заштити Бањичку шуму као природну драгоценост. Ту неће бити градње! Зато је неки Београђани називају Бајфордовом шумом. Осим природе, увек га је окрепљивала музика, посебно такозвана класична. Од Монтевердија до Малера, то је оно што он воли да слуша. Увек ће издвојити своја два омиљена инструмента – чело и обоу.
А кад су сви помислили да ће Србин енглеског порекла напустити Београд, он се уочи бомбардовања трећи пут оженио, запечативши тако свој боравак у Србији.
Тимоти Џон Бајфорд воли да подучава децу, вођен својом старом, дечачком љубављу према школи и учењу. „Учење никад не престаје, Вотсоне. То је читав низ лекција с оном најважнијом на крају.” Ове речи британског писца Артура Конана Дојла забележене су међу омиљеним Бајфордовим изрекама. С децом се Бајфорд, уверен да је човек заправо безвремено биће, одлично осећа. У ствари, сматра да је с децом лепше, јер су искренија.
Деца говоре оно што мисле. А одрасли вам кажу оно што бисте ви волели да они мисле. Говоре оно што други желе да чују. Зато је боље с децом”, тврди Бајфорд.
Можда због тога што његов живот заиста подсећа на причу, Бајфорд је одлучио да напише својеврсни књижевни аутопортрет – „Свиње не једу кору од банане” и седам прича – „Златни свећњак”. Затим је почео да пише праву аутобиографију, без маштовитих, прозних додатака – „Warts and All”. Много тога што је до сада написао може да се нађе на његовом сајту http://timothybyford.wetpaint.com/.
Тимоти Џон Бајфорд не покушава да објасни ту нову промену која га је усмерила ка књижевном раду. Себе не види као писца. Радије каже да само пише, те да га не занима посебно да ли ће неко уопште желети то да објави једнога дана.
Кад смо га замолили да смисли причу, или бар каже прву реченицу приче која би га најбоље описала, рекао је, поново без дугог размишљања и уз широк осмех:
Био једном један дечак који је целог живота радио шта је желео…”.

Аутор: Мирјана Огњановић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: